Sjajni Voja Antonić, otvarajućipredavač na prvoj domaćoj TEDx konferenciji, pre izvesnog vremena napisao je i izdao sjajan vodič za kritičko razmišljanje “Da li postoje stvari koje ne postoje?“. Knjigu napisanu kao kontrapunkt savremenom sujeverju, a nastala je na osnovu dugogodišnjeg posmatranja i istraživanja “onostranog”, te kojekakoh zastupnika i tumača “neobjašnjivog”.

Takođe knjiga pojašnjava kako se uplićemo kroz psihološke mehanizme u verovanja u svakojake stvari. Knjiga je izdata 2000. godine, a sada je zahvaljujući samom autorubesplatno možete preuzeti sa njegovog sajta u PDF formatu.

Tema knjige ograničena je na pojave iz domena paranormalnog, okultnog i natprirodnog. Ponegde se obrađuju i čisto tehničke zablude nastale kao posledica nekritičkog prihvatanja pogrešnih tumačenja. Knjiga se ne bavi političkim zabludama i zloupotrebama (mada je i ta tema na svoj način zanimljiva).

Na nekoliko mesta dotaknuta su i neka religijska pitanja, ali samo onoliko koliko je to bilo neophodno u okviru obrade drugih tema. Autor nije imao nameru da razvija diskusiju o religiji, jer to smatra temom koja spada u domen intimnih pitanja svakog pojedinca.

Voja Antonić

Oženiću se prvom kasirkom koja ne bude tražila sitno!

Izgleda da ipak nisam uspeo da izbegnem idenje nekud za godišnji odmor. Umalo da ostanem bez godišnjeg odmora, ali neću sad o tome jer ću još više popizdeti. Zna se da sam ja pasionirani ljubitelj odmora, ali sam u isto vreme ogorčeni protivnik njegove zloupotrebe zarad odlazaka na, recimo, more. Nažalost, čovek pred najdražima često poklekne i očas posla nađe se na plaži. Bled i neprijatan za gledanje, kvareći odmor svima u vidokrugu, ali ne više nego što ga i oni njemu kvare. Nervira me kad leti nije toplo, kad pada kiša danima, kad sivi poklopac stoji nad gradom (U jebote! Ovo k’o neka pesma nekog, kao, pametnijeg YU rokera!), a nervira me i kad je toplo. Nervira me kad moram da uključujem klima-uređaj, a još me više nerviraju oni što imaju nešto protiv klima-uređaja. I činjenica da sam prinuđen da kupujem svakodnevne potrepštine u odvratnim gigamarketima jako me nervira. Kako bih voleo da neko ponovo otvori onaj jadnjikavi drveni, malo veći kiosk. Mini-mini-minimarket, u kojem možda ima svega 16 artikala (od kojih 15 nikad nikom normalnom neće trebati!), ali zato u njemu nema zombija koji guraju kolica i kupuju šesti sokovnik – zato što je na sniženju, a sapun ne registruju ni kad padne na njih. Nema ni tužnih “promoterki” za kojima plače porno industrija, a koje svoje vreme traće na ubeđivanje ljudi poput mene da kupimo neko sranje za pranje parketa. Najvažnije: nema kasirki kojima je svaka novčanica previše krupna. Koji god apoen izvadiš na kasi, gledaju te kao da si iz gaća izvukao crni penis od 40 cm i preteći mlataraš njime. “Da nemate možda šest i po dinara sitno?”. Nemam! Zar iko ima? Ima sad da pozovem Narodnu banku Srbije i da pitam postoji li još uvek kovanica manja od dinara. Sledeći koje bih likvidirao na licu mesta jesu oni koji se ogrešuju o Brzu kasu. Postoje tri vrste tih gadova: debilčine koje ne znaju da je to ta kasa, imbecili koji ne umeju da broje i – najgori šljam, oni koji pokušavaju da prevare Brzu kasu i siluju je do smrti. Kako sam samo bedan i nemoćan dok sa rol-viršlom i jogurtom stojim iza gada koji je kupio devet veš-mašina i “Simče” čokoladicu. Ima tačno deset artikala i došao na Brzu kasu! Uh, izgleda da sam uzeo previše tableta za uznemirenje…
Od ovog trenutka počinje moj godišnji odmor. Aj’ zdra’o!

ekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 85  septembar 2010.

Dok sam čitao tekst u jednim poznatim beogradskim dnevnim novinama o negativnom uticaju Facebooka i “igrica” na društvo u Srbiji, palo mi je na pamet da pišem kolegi uredniku i zapitam ga kako je dozvolio da tako nešto uopšte ode u štampu.

U pomenutom tekstu, na neki volšeban način, igrači video igara (ili, kako bi oni rekli, “igrica”) i korisnici Facebooka izjednačavaju se s narkomanima i pijandurama. U prilog tome govori i ilustracija na kojoj je prikazan trenutak ubrizgavanja droge zvane Facebook u korisnikovu venu.

Epic fail! http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Podjednako-zavisni-od-pica-i-Fejsbuka.lt.html

Zašto se na društvene mreže i dalje gleda kao na mesto gde se neki džanki čudaci sklanjaju od stvarnosti i kroje teorije zavere? U tekstu se pominje da je u “Srbiji naglo porastao broj novih korisnika ove socijalne mreže”, te “da je polovina korisnika interneta zavisna od popularnog Fejsa, a druga polovina od kompjuterskih igrica”. Nije ni čudo što će vam roditelji, kada ovo pročitaju, reći da će vam zabraniti da igrate igre ili idete na net, jer ćete prvo postati zavisnik od igara, potom onda od Fejsa, da biste na kraju sigurno završili na marihuani i heroinu ili kokainu. Čista budalaština! Uterivanje straha od novih tehnologija može samo dodatno da zaglupi ovaj narod i gurne ga još dublje na dno, gde ga sigurno čeka zavisnost od šunda, kiča i teških droga.

Najbolje je na ovakve tekstove kolektivno reagovati, jer zajedno smo jači. Zato nisam ni pisao uredniku – pisaćemo svi zajedno! Ukoliko se ni vi ne slažete s tekstom u kojem se igrači predstavljaju kao zavisnici, pošaljite mejl na adresu drustvo@politika.rs sa subjectom: “Ja sam igrač, i nisam narkoman!”

Slika 1. U jednoj ulici u rubnom delu grada, vraćajući se iz parka Guelj video sam ženu kako trči u kuhinjskoj pregači sa jastogom u ruci. Sa morske životinje se još cedila voda a ona je hitala kao da se takmiči na 100 metara na Atletskom prvenstvu Evrope koje se održavalo par kilomatara dalje u Olimpijskom stadionu. Da li je reč o kuvarici nekog restorana u kojem je ponestalo ovog delikatesa pa je skoknula do susednog po „lobstera na pozajmicu“ ili je ženu za trpezariskim stolom čekao nervozni muž čiji ručak kasni, nikad neću saznati ali scena je bila potpuno bunjuelovska.

Slika 2. Potpuno go, čovek duboko u šestoj deceniji života prolazi trgom isped Katedrale u Gotskoj četvrti. Tek poneka sredovečna turistkinja podigla je ili skinula naočare da bi ga bolje osmotrila, niko drugi se nije „potresao“. On zapravo i nije bio potpuno go, nosio je šešir a na mestu gde bi trebalo da se nalaze gaće, nalazila se tetovaža koja je „imitirala“ donji veš. Verovatno je reč o lokalnom friku na kojeg su svi navikli i koji bi bio sasvim sigurno uhapšen „zbog narušavanja javnog reda i mira“ u većini evropskih metropola. U većini, ali ne i u Barseloni.

Frankova nova fotka

Slika 3. Svega par metara od pločnika kojim je prošetao golišavi čiča nalazila se velika izložba na otvorenom fotografija ogromnog formata na kojima su prikazane scene iz 1970. godine kada je pre tačno 40 godina diktator Franko bio u poseti Barseloni. Tada su, prvi put od građanskog rata u kojem je Barselona bila jedno od glavnih uporišta repubikanaca, na ulicama ovog grada izbile antifrankističke demonstracije. Fotografija koja prikazuje Generalisimusa kako se vozi u paradnom automobilu vrlo brzo je išrarana uvredljivim porukama, Franku se nacrtani rogovi i đavolji rep. Poslednjeg dana našeg vikenda u Barseloni stavljena je nova, „čista“ fotografija. Pre 40 godina, Španija je bila još uvek dominantno konzervativna, katolička država u kojoj je pobuna protiv diktatora bila samo eksces, muškarci su oblačili štofane pantalone, brijali se kod berbera i negovali brkove slične Frankovim a žene su nosile crninu i glave pokrivale maramama. Danas ulicama Barselone hoda golišavi čiča iz predhodne slike, gej i lezbejski parovi se na ulicama drže za ruke i službeno venčavaju, mladi nedeljom ujutro umesto u crkvu odlaze na plažu…

Slika 4. Plaža u lučkom kvartu Barseloneta, sunce izlazi i zalazi za oblake čineći izležavanje na stolicama u kafiću na momente opuštajućim i opet sledećeg minuta sasvim nelagodnim. Ne primećujem veliki, gotovo „predratni“ zvučnik na banderi na metar od mene: „Atencion, Atencion…“ odjednom je grunulo iz zvučnika tako glasno i dramatično kako je trebalo žiteljima Gernike najaviti bombardovanje. Razglas je, naravno, najavio da se ne preporučuje kupanje jer je istaknuta „crvena zastava“ koja, dakako, znači da je more nemirno. Prvo na katalonskom, pa na kastiljskom (španskom) i na kraju na engleskom, dramatični glas je pojasnio i da se „drže na oku lične stvari“.

Slika 5. U Carrer de l’Argenteria, jednoj od kosih ulica u centru grada, na pločniku sedi tridesetogodišnjak obučen kao turista sa šeširom ispred i natpisom na parčetu kartona: „Got robbed, need help!“. Opljačkan, traži pomoć. Viđao sam po gradovima sveta ljude sa najrazličitijim „povodima“ za prosjačenje: bolesnike, invalide, rate veterane, one koji otvoreno kažu da im treba za pivo… Bez obzira da li blefira ili je stvarno bio žrtva pljačke, ovaj prosjak je oličenje Barselone 2010. koja je crni šampion Evrope u broju opljačkanih na 1.000 turista. Svaki put kada sam u nekom restoranu ili kafeu uključio punjač za mobilni u struju i ostavio telefon par koraka od stola za kojim sam sedeo, bio sam upozoren da to ne radim jer će isti „nestati dok kažeš Rambla“.

Vest dana

Slika 6. Arena u kojoj se održavaju Koride. Novinarka CNN-a stoji na nekoj gajbici isped ulazne kapije i govori u mikrofon vest o tome da je Parlament Katalonije većinom glasova doneo odluku da se od 1. januara 2012. godine zabrane borbe sa bikovima. Katalonija je tako postala prva kontinentalna španska pokrajina koja je zabranika koridu, pre nje to su uradila Kanarska ostrva još 1991. godine. Odluka je izglasana tesnom većinom a slično je i raspoloženje u javnosti. Korida je „relikt prošlosti“, očigledna surovost prema životinjama ali i simbol „jedinstvene Španije“ kojoj mnogi Katalonci ne bi više da pripadaju. Opet, kaže mi prijatelj koji je sredinom jula bio ovde da je pobeda španskih fudbalera na Mundijalu u Južnoj Africi na ulicama Barselone proslavljana možda još burnije nego u Madridu. Zamislite Prištinu kako slavi srpsku pobedu u vaterpolu, na primer. Zato se katalonsko „autonomaštvo“ ili „secesionizam“ teško može porediti sa bilo kojim sa naših balkanskih prostora ma mako se neki trudili da povlače paralele.

Ulični ples...

Slika 7. Na pločniku ispred našeg hotela „Catalonia Catedral“ ulični svirači izvode španske popularne melodije što je odmah privuklo desetak lokalnih penzionera i dvostruko više turista. Baka, nešto starija od 80 godina, sasvim sigurno svedok Građanskog rata, poziva na ples nepoznatog muškarca od oko četrdeset. Oboje plešu tako ritimično i strasno da je za nekoliko minuta broj posmatrača narastao na stotinu. Pozdravljeni su burnim aplauzom, baka uzima šešir od svirača i skuplja novac od posmatrača. Komentarišemo kojim bi epitetima neku našu penzionerku „častili“ prolaznici kada bi isto to pokušala na uglu Balkanske i Terazija recimo. Scenu na kamenu do nas posmatra majka sa dvadesetogodišnjom kćerkom koja ima Daunov sindrom i pri tome je gluvonema. Majka joj znakovima objašnjava šta se dešava, devojka se smeje. Ljudi žive svoj život iako su stari, nepokretni, fizički ili mentalno bolesni. Društvo ih nije precrtalo i to je jedna od najvećih i najstrašnijih razlika između našeg i većine evropskih društava.

Mada, Nušić je to još davno smilslio…

Klasni rat je gotov. Suprotna strana je pobedila. Mi, proizvođači, potlačeni i pogaženi, pomirili smo se sa sudbinom i tupo prihvatili da budemo ispod čizme svojih eksploatatora. Prihvatili smo da tužno gledamo uvis i tamo tražimo lica onih koji su bolje prošli u životu. Gledamo ih na našim televizijama, internetima i drugim manje skupim igračkama koje su nam dozvolili da imamo. I šta tamo vidimo? Vidimo ono od čega ja iskreno i svaki put popizdim. Shvatio sam da nije najveća nepravda to što neko ima sve a neko manje ili ništa. Ne! Najveća nepravda je to što se svo bogatstvo nalazi u rukama onih koji ne znaju pravilno da ga koriste. Odlučio sam da pretvorim svoj bes u preduzetništvo. Know How je odavno tu. Sve je to Nušić, došavši do istih zaključaka pre sto godina, napisao.

Škola života i stila za bogate! Šta da radimo kad je aristokratija ozbiljno zaretardirala u poslednjih sto godina? Ako već moram da budem maltretiran i iskorišćavan od strane moćnijih, onda želim da me jebavaju ljudi sa malo više stila. Pristajem da za simboličnu nadoknadu balkanskim bogatašima pokazujem kako i na šta da troše novac. Ne mogu više da crvenim kad se pojave u javnosti! Ne te papuče, zaboga! Ako već moraju te papuče, nemoj sa tim sakoom a pogotovo ne sa tim kupaćim gaćama preko. I taj džip! Ne ide ti to, brate. Za toliki džip na našim putevima jednostavno nema opravdanja. Bez obzira koliko malu pišu imao, toliko veliko i ružno sranje ti ne treba. Hajde pokaži malo individualnosti, kupi ovog “mustanga” iz 1967, recimo. Znam da nije velik kao autobus, ali vidi kako je lep. Je l’ moraš i ovog leta u Tursku? Znam da su tamo letovali svi tvoji poslovno-estradni idoli, ali u međuvremenu su ukinute vize i otkriveni su još neki kontinenti, pa bi stvarno mogao makar na neko špansko ostrvo da odeš. Greota je da ne vidiš malo sveta kad već imaš tu silnu lovu. Još samo brojanicu da skineš, taaako… Znam da je pozlaćena i da je osveštao ceo prvi tim popova sa Ostroga, ali nekako ti ne ide uz ovu kalašturu koju si našao za uveče. Da je crna (riba, ne brojanica) pa bi još i išlo, možda…

Dalje, kaže se kampari a ne kampađi i previše si bogat da bi te toliko pogađalo to što je na “Farmi” pobedio onaj ko ti se nije sviđao. Facebook ne bi trebalo da ti bude toliko bitan, a ako već jeste, pusti da ti ja (za pare) smišljam statuse i komentare koje pišeš pored fotografija, ovako stvarno ne ide i neprijatno je.
U septembru je upis prve generacije polaznika…

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 84  avgust 2010.

Završne utakmice u grupama i osmine finala Svetskog prvenstva u fudbalu gledao sam na odmoru u Turskoj što mi je omogućilo da steknem bolji uvid u to kako drugi turisti reaguju na uspehe i poraze svojih reprezentacija. Pored toga bio sam u prilici da češće čitam tekstove o ovome u inostranoj štampi, nemačkoj i engleskoj pre svega…

Kada je naša reprezentacija izgubila od Australije i završila na poslednjem mestu u svojoj grupi D, većina komentara koje sam uspeo da pročitam na našim sajtovima i portalima – od izjava javnih ličnosti do reagovanja običnih čitalaca bila je u duhu – “Sad treba biti uz njih!”, “Naši su naši – i kad dobijaju i kad gube!”…

Kada su ruski mediji dan posle objavili paparazzo fotografije na kojima se vidi nekolicina naših fudbalera kako u “karantinu” u Port Elizabetu puše i piju pivo veče pred utakmicu, reagovanja su bila slična. Koliko sam uspeo da vidim, jedini je Press od naših dnevih novina na naslovnoj oštro osudio to što se desilo: “Pili, pušili, Srbiju rušili!” i navukao protiv sebe stotine komentara u sličnom duhu kao što su ovi iznad, sa dodatkom: “Eto, bar su tad pobedili! Bolje da su pili i pušili i pre meča sa Australijom!”… (!?!?!)

Par dana kasnije u osmini finala sreli su se stari rivali Nemci i Englezi. Svi smo videli šta se desilo, pri rezultatu od 2:1 u ključnom momentu utakmice sudije nisu Englezima priznale očiti gol (lopta je ušla pola metra iza linije u gol), nakon čega su demoralisani Englezi primili još dva.

Sutradan, Daily Mail, The Sun, Times i svi ostali ostrvski listovi osuli su naravno drvlje i kamenje na svoje fudbalere i to je biilo na svim naslovnim stranama. Svi komentari mogu se sažeti u naslov iz Daily Mail-a: “Da su naši piloti u 2. svetskom ratu tako očajno branili Englesku – danas bi svi mi pričali nemački!”
Tek na unutrašnjim stranama osvrnuli su se na očitu krađu jednog gola ne zaboravivši da pomenu da je Nemačkoj učinjena slična nepravda 1966. godine na Vembliju.

Razmišljao sam šta bi naši listovi objavili na naslovnim stranama da smo mi izgubili 4:1 a da nam je pri tome tako bezočno ukraden jedan gol u odlučujućem momentu utkamice…
Takođe, ne smem da pomislim kako bi izgledale naslovne strane britanskih tabloida da su Runi i Rio Ferdinand, npr. veče uoči meča snimljeni kako puše i piju “badvajzer”…

“Pre dve nedelje smo ih kovali u zvezde a sad ih pljujemo!” – osnovna je samokritička nota koja se može čuti ovih dana u komentarima na našim sajtovima! Pa naravno, u tome je poenta! Kad uradiš nešto dobro, pobediš Nemce npr, budeš pohvaljen, kad zabrljaš – izgubiš od autsajdera Australijanaca – budeš izvrgunt kritici! Na tome se zasnivaju svi postulati savremenog društva – nagrada za dobro i kazna za loše…

Ne, kod nas je i dalje većinski prisutan stav da ako si nekog pre dve nedelje za nešto pohvalio da sad nemaš moralno pokriće da ga za nešto drugo, nešto što je loše uradio – pokudiš! Tako je svuda, u privatnim odnosima, poslovim relacijama, u javnom životu…

Za promašaje, greške i poraze zato kod nas nikome ne pada na pamet da snosi konsekvence, ne daj Bože ostavke… Dok se spremam na povratak u zemlju slušam na B92 vest o hapšenju direktora Instituta za onkologiju koji je sa grupom saučesnika namerno trovao decu prekomernim dozama citostatika da bi sebi priskrbio veći mito od međunarodnih farmaceutskih kompanija koje su Institut snabdevale tim lekovima. Posle toga i izjavu ministra zdravlja kome ne pada na pamet da podnese ostavku zbog toga, niti se oseća i malo odgovornim.

Dok je tako, slavićemo fudbalere koji su završili Mudnijal kao zadnji u svojoj grupi, u 21. veku će nam ginuti ljudi u prilično bezazlenim poplavama, direktori bolnica ce trovati decu da bi sebi sagradili stan u Herceg Novom i to se nikog neće ticati.

Jer, nije lepo kritikovati “naše momke” – naše fudbalere, naše doktore, naše političare, naše ministre, pa ni naše kriminalce na kraju krajeva… Sad treba biti uz njih, kad im je teško! Svi su oni naši i mi moramo da budemo jedinstveni. Naročito pred strancima.

Dan posle: Engleska stampa bila je (kao i uvek u takvim situacijama) nemilosrdna prema njihovoj reprezentaciji nakon katastrofalnog poraza od Nemacke 1:4...: "Da su nasi piloti u 2. svetskom ratu ovako ocajno branili zemlju, danas bi svi mi pricali nemacki", kaze komentator Daily Mail-a...

Ne i bogati!

Ono o čemu drve i tupe već danima na TV-u, ja sam apsolvirao i dokučio… Znam zašto ljudi gledaju “Farmu”! Zapravo, znam zašto bih je ja gledao, kad bih je gledao. Seo sam konačno da vidim šta je to o čemu svi pričaju. Kad god bih vrteo kanale, “Farmu” bih odmah preskočio jer mi je svaki njen drap-sivi-drveno-zemljani kadar ličio ne neku emisiju za poljoprivrednike od kakvih bežim od detinjstva, jer me podsećaju na to kada sam morao rano da ustanem nedeljom ujutro. Međutim! Pogledao sam i skontao draž. Shvatio sam nešto divno. Ja sam bogatiji od srpskih poznatih ličnosti! Ja nikako nisam bogat. Jesam, možda po standardima Burkine Faso, Čada ili Bangladeša. Daleko sam od više klase u svakom pogledu, ali sam za one golje i luzerčine pravi tajkun, Rockefeller i moderan, uspešan muškarac koji zna šta hoće. Tamo stvarno ima nesrećnika kojima je slava bila sekundarni motiv da uđu u “Farmu”. Primarni je bio smeštaj i tri obroka dnevno. Ne bih se ja podsmevao njihovoj bedi da se oni ne izdaju za “nekakve selebritije” i tako uporno traže našu pažnju. Pojava Siromašnih Slavnih nije ekskluzivna samo za “Farmu”. Ako pogledaš sve ove silne časopise koji se bave ljudima koji stoje na nekom prijemu i čekaju fotografa, primetićeš stalnu postavku likova. Mislim da postoji  objedinjena baza podataka sa kontaktima osoba koje se odazivaju na – ama baš sve. Ja najviše volim one za koje se uopšte ne zna zašto su slavni ali uredno dođu i odstoje pored onog panoa sa logotipima koliko god treba a onda se kulturno primaknu posluženju. Neki idu svako veče! Odjavili su stan i ne kupuju hranu. Šta će im? Žive na “iventovima”.

Ne i bogati!Ono o čemu drve i tupe već danima na TV-u, ja sam apsolvirao i dokučio… Znam zašto ljudi gledaju “Farmu”! Zapravo, znam zašto bih je ja gledao, kad bih je gledao. Seo sam konačno da vidim šta je to o čemu svi pričaju. Kad god bih vrteo kanale, “Farmu” bih odmah preskočio jer mi je svaki njen drap-sivi-drveno-zemljani kadar ličio ne neku emisiju za poljoprivrednike od kakvih bežim od detinjstva, jer me podsećaju na to kada sam morao rano da ustanem nedeljom ujutro. Međutim! Pogledao sam i skontao draž. Shvatio sam nešto divno. Ja sam bogatiji od srpskih poznatih ličnosti! Ja nikako nisam bogat. Jesam, možda po standardima Burkine Faso, Čada ili Bangladeša. Daleko sam od više klase u svakom pogledu, ali sam za one golje i luzerčine pravi tajkun, Rockefeller i moderan, uspešan muškarac koji zna šta hoće. Tamo stvarno ima nesrećnika kojima je slava bila sekundarni motiv da uđu u “Farmu”. Primarni je bio smeštaj i tri obroka dnevno. Ne bih se ja podsmevao njihovoj bedi da se oni ne izdaju za “nekakve selebritije” i tako uporno traže našu pažnju. Pojava Siromašnih Slavnih nije ekskluzivna samo za “Farmu”. Ako pogledaš sve ove silne časopise koji se bave ljudima koji stoje na nekom prijemu i čekaju fotografa, primetićeš stalnu postavku likova. Mislim da postoji  objedinjena baza podataka sa kontaktima osoba koje se odazivaju na – ama baš sve. Ja najviše volim one za koje se uopšte ne zna zašto su slavni ali uredno dođu i odstoje pored onog panoa sa logotipima koliko god treba a onda se kulturno primaknu posluženju. Neki idu svako veče! Odjavili su stan i ne kupuju hranu. Šta će im? Žive na “iventovima”. Uh, ogladni čovek od ovoliko pisanja… Da vidim šta je stiglo od pozivnica…

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 83  jul 2010.

PUŠAČI (SVIH ZEMALJA) – UJEDINIMO SE!

Pošto se, kao dugogodišnji pušač, u poslednje vreme osećam kao “redak zver” - a to je posledica “humanih” zakona koje država ubrzano donosi u želji da se približi standardima EU (bolje bi bilo da se brine za naše “evropske” plate) – odlučila sam da pokrenem inicijativu u vezi sa pravima pušača. Na radnom mestu odavno su nam zabranili cigarete i dobili smo prostorijicu (kao mini-geto) u kojoj možemo da upražnjavamo tu “ružnu naviku pogubnu po zdravlje”.

Ali, ukoliko budemo proterani iz svih lokala i kafića na teritoriji Srbije, a čini mi se da Tomica Milosavljević i ekipa oko njega baš tome streme (pošto se već operisao u Minhenu pokazavši time koliko ceni kolege u Beogradu, mogao je trajno da se nastani u Bavarskoj, ne bismo mu zamerili), preostaje nam da udruženim snagama kupimo (poveći) komad zemlje ili neko selo u odumiranju, a takvih je, nažalost, Srbija puna, pa – kao što je Blaško Gabrić na svom imanju na severu Vojvodine osnovao Titovu Jugoslaviju – da ga nazovemo Pušlend (jedna utopija manje-više), da se tu naselimo i pušimo do mile volje.

Zanimljivo je sledeće: većina intelektualaca spremna je da izrazi empatiju prema borbi za prava homoseksualaca (sada je to “in”), ali nisam čula da je bilo ko od njih rekao nešto nama u prilog. Da li to znači da smo mi obespravljeniji iako nas je mnogo više? Bogami, razne nevladine organizacije trebalo bi dobro da se zamisle.

Kako svaki ozbiljan pokret ima manifest, izabrala sam jasan, sažet i vrlo kratak: napisao ga je sedamdesetdvogodišnji poznati britanski dizajner, fotograf i slikar Dejvid Hokni koji je pre pet godina napustio Kaliforniju iako je u njoj je proveo dobar deo života, jer je bio ozlojeđen ponašanjem američke javnosti prema pušačima, pa se vratio u rodnu Englesku. Inače, Hokni je, osim po svojim nesvakidašnjim umetničkim delima, poznat i po britkom jeziku: on je čovek koji se ne ustručava da podigne glas protiv svega što smatra društveno i politički nekorektnim. Za nevolju, u martu ove godine britanski mediji osuli su strašnu paljbu po pušačima što je rezultiralo donošenjem zakona o zabrani pušenja na javnim mestima. Osetivši se “prozvanim”, Hokni je presavio papir i napisao pismo (najbolji deo izdvajam i nazivam ga “pušačkim manifestom”) koje je objavljeno u “Indipendentu”, a u njemu slavi život i podiže glas protiv opsednutosti smrću:

PUŠAČKI MANIFEST

“Lekari su, izgleda, opsednuti strahom od smrti. Za razliku od njih, moja strast je ljubav prema životu. Ne verujem ni u jednu reč koju izgovore o pasivnom pušenju. Evo, ja aktivno pušim već 52 godine i još uvek sam tu, i ne samo da mrdam već radim punom parom. Prezirem sve one koji propagiraju ono što je kvantitativno a nema ni trunke kvaliteta. Počinjem da mislim da je nusefekat feminizma infantilizam kojim ODRASLE OSOBE ZABRANAMA POKUŠAVAJU DA SE PRETVORE U DECU. Ako mene pitate, reći ću vam da ne brinete mnogo o budućnosti već da živite punim plućima, ovde i sada.”

Pa, dragi moji, Pokret za prava pušača je u osnivanju. Ukoliko ste se prepoznali, pridružite nam se.

P. S. Tekst o Dejvidu Hokniju, piscu našeg mini-manifesta, moći ćete da pročitate u drugom broju časopisa “Inteligent Life” koji će biti na kioscima od 25. juna.

Kontroverznom postavkom mjuzikla “Kosa” beogradskog Ateljea 212 prošle srede je u Srpskom narednom pozorištu otvoreno Sterijino pozorje. Postavka je kontroverzna zbog polemika koje je u javnosti izazvala nakon što je Ivan Medenica posle loše kritike mjuzikla u NIN-u skinut sa liste akreditovanih pozorišnih kritičara u Ateljeu 212 čiji je upravnik Kokan Mladenović ujedno i režiser predstave. Zamerke su se uglavnom odnosile na to da je predstava nedovoljno umetnički provokativna, malograđanska, da povlađuje “ukusima široke publike”, da napada multinacionalne korporacije a finansirana je od strane DIN-a, dakle kompanije British American Tobacco…
Kako to biva uvek u ovo doba u Novom Sadu, zgrada SNP-a bila je krcata “sterijanskom publikom” koju na otvaranju uvek u najvećoj meri čine oni koje tokom godine retko ili nikako ne viđamo u SNP-u. Viđeni su tako Marijana Mateus, predsednik RRA i Vladika Jegarski Porfirije, predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić sa suprugom, gradonačelnik Novog Sada Igor Pavlićić, bivša gradonačelnica Maja Gojković sa majkom… Zanimljivo je da niko od republičkog establišmenta ovog puta nije viđen u SNP-u iako je Pozorje “manifestacija republičkog značaja”, svakako jedna od najznačajnijih kada je o pozorištu reč.
Možda je predstava “umetnički tanka” kada su strogi kriterijumi Ivana Medenice reč ali za ovu priliku je “poslužila”. Bilo je tako zanimljivo gledati vladiku Porfirija kako se kiselo smeška dok je Gordan Kičić pevao o pedofiliji i drugim devijacijama u crkvi. Još je zabavnije bilo gledati grimase pripadnika političkog establišmenta u 6. redu koji je uvek predviđen “za protokol” kada su glumci pevajući “Vreme za promene” (“The Age of Aquarius”) ušli u taj red i osvetljivali lica onih koji su u njemu sedeli…
Pred kraj, kada je krenuo song “Daj nam sunca”, deo pubike je krenuo sa “ritmičkim tapšanjem” i “udaranjem ritma”, kao da su se obreli na koncertu Željka Samardžića… A onda je, dok je trajao aplauz “tetkica” iz SNP-a ritualno iznela cveće na binu i svi su odjurili na koktel na terasi “Treme”.
Za vreme ovogodišnjeg Sterijinog pozorja biće prikazano 28 predstava iz Srbije i zemalja regiona. Za razliku od prošlogodišnjih visokobudžetnih produkcija Radeta Šerbedžije (“Kralj Lir” na Tvrđavi) ovo Pozorje je znatno skromnije i primerenije činjenici da su nedavno zaposlenima u SNP plate smanjene za gotovo trećinu.

Tek sada kada se pojavljuju interaktivna izdanja magazina namenjena screen readerima, vidi se potencijalni put razvoja i budućnost izdavaštva.

Ono što je Wired prikazao čini se sjajnom zamenom za “jednosmerna”, neinteraktivna  print izdanja. Pogledajte u nastavku jedno fino složeno magazinsko izdanje, u ovom slučaju pripremljeno za iPad, ali to naravno može biti bilo koji e-reader.

Pa, ja dobro igram samo one koje ničemu ne služe…

Postoje ljudi za koje se kaže da su loši, nesportski gubitnici. Oni koji, kada izgube u nekom sportu ili igri, ne umeju to lepo da podnesu i počnu da prave neprijatne scene. To je baš ružno. Ja, sa druge strane, jako sam loš pobednik. Prosto mi je žao ljudi koje je život stavio u poziciju odakle mogu da gledaju i slušaju mene nakon što sam pobedio u bilo čemu. Nisam još imao priliku da “sa strane” posmatram sebe dok likujem i nabijam svima na nos svoje kvalitete u igri, ali ako sam i iz pozicije prvog lica uspeo da uočim problem – mora da je stvar realno mnogo strašnija. Zato me uglavnom niko i ne poziva na igranje igara u kojima sam ikad pobedio. Ali, zato me uvek zovu na igranje monopola! Zašto? Zato što nemam pojma i konačno mogu da priuštim ostalima malo užitka svojom patnjom i koprcanjem.
Monopol je, realno, super igra! Ono što je moj problem sa njom jeste to da previše liči na stvaran život. Tako svako može lepo da vidi koliko sam ja uspešan u odnosima sa pravim novcem i pravom ekonomijom i pravim biznisom u pravom životu. Oni koji znaju kako novac kruži, kako se oplođuje i razmnožava, gde voli da bude investiran – oni su dobri u monopolu! Sa druge strane, tu su poslovni retardi poput mene. Imam sistem koji ne menjam (zato što ne umem drugačije!) i koji nepogrešivo dovodi do toga da već u trećem krugu priželjkujem karticu za odlazak u zatvor jer tamo najmanje koštam. U prvom krugu kupujem sve na šta stanem (vodovod, ž. stanicu, roza ulicu) da bi već za pola sata bedno tumarao kroz minska polja tuđih kuća i hotela i računao na to da, ako ne bacim 3, 6, 11, 4, 8 i 5, možda mogu bezbolno proći kroz start, uzeti onu neku lovu i odmoriti na svom jedinom preostalom posedu. Konačno, shvatam da treba da ustanem od stola kada počnem da se radujem stajanju na polje “porez na luksuz”, jer je to najbolje što mogu dobiti bacanjem kockica…
Ali, ja nisam glup. Nisam, stvarno! Inteligentan sam i znam svašta… Zašto onda tako bedno igram monopol… I, shodno tome, dočekujem svaku platu u dugovima? Pa, pogledajmo igre u kojima sam dobar. Kvizovi! Uvek pre takmičara ispljunem tačan odgovor na bilo kom TV kvizu. Razbijam u domenu poznavanja trivijalnih podataka. Moje oooogromno znanje je, kao što se vidi iz prethodne rečenice – trivijalno! Devojke, ako vam treba neko ko će u 3.34 ujutro da vam kaže glavni grad američke savezne države Rhode Island, vaš sam čovek! Ako vam treba proračunata, podmukla zmija koja zna gde su pare i kako da ih nađe, zovite ovog što je monopolski pametan. Ja sam “Ko želi da postane milioner” tip. Preciznije “Ko želi a nikada neće postati milioner” tip.

Dugoo, dugoo nisam bila na ovom blogu, ali ga nisam zaboravila. O ne.
U međuvremenu sam se naselila na My Space, Facebook, Twitter, Linkedin, ali i na Blogger. Pišem, lepim, seckam, čak sam pomalo vršljala po HTML kodu i usput otkrila svog unutrašnjeg geeka.
Iako je ovo moj prvi blog, a znate već ono za prvu ljubav i zaborav, moram vas obavestiti da sam se trajno preselila. Uglavnom ukoliko imate želju da pratite šta ja trenutno radim, o čemu razmišljam, šta gledam, šta me nervira, a šta oduševljava, samo me pratite do sledeće adrese Ko ne voli cipele, ne voli ni ljude. Teme su modne, lepo upakovane, znalački dizajnirane (to je taj HTML koji sam spominjala :D ), uglavnom jedno fino mesto za lagane teme. Pa kad vas glava zaboli od dnevno političkih tema, dobrodošli ste.

Ne valja jesti na prazan stomak…

Stigao je mesec maj i, drage moje, pre nego što vam poručim da je lako biti moderan i u trendu, kao i da vam poželim da se što pre zaljubite jer je proleće, dopustite mi da sa vama podelim nekoliko životnih mudrosti. Glad je mnogo ružna stvar. Ovde ne mislim na onu pravu glad, kad je neko siromašan i nikad nema ništa da jede – takvima je lako, o njima brinu razne SMS akcije i humanitarni fondovi koje pošteni bogataši organizuju… Ja govorim o onoj gladi koja se javlja kod nas, inače uredno uhranjenih, kad smo iz nekog razloga sprečeni da se nakrkamo u momentu kad to poželimo. Uf, što je zajebano! Precugao se sinoć, a danas došao na posao a prethodno nisam stigao da stavim u kljun bilo šta. Tako gladan, čovek ne može ispravno da rasuđuje. Gladan ne treba ići u kupovinu. Upravo se spremam da počinim tu grešku. Već vidim korpu punu bezobrazno skupih gluposti koje ću pojesti na putu do kuće. Umesto da svoju crkavicu pametno investiram u hranu koja će mi potrajati makar do sutra, kupiću konzervicu (naprstak!) nekih preskupih morskih sranja i poješću je rukama na parkingu, jer mi se čini da mi baš to sad treba… smatram da zaslužujem taj obrok jer sam, bože moj, preživeo vikend i došao na posao – skoro na vreme.
Šta još ne treba raditi gladan? Ne treba stupati ni u kakve odnose sa devojkama jer u takvom stanju ne možeš da ceniš eventualnu lepotu i druge kvalitete određene cure. Bar ja ne mogu. Ja bih prvo jeo. Gladan ne treba upravljati motornim vozilom… A ni kućnim uređajima. Gladan ne treba pisati uvodnike za časopis jer onda ispadnu besmisleni i čitaoci su opravdano besni što si im protraćio minut i po života. Mogli su za to vreme nešto pojesti…
Proleće je, drage moje. Zaljubite se…

Daško Milinović

Ne, ovo nije tekst o radovima Dušana Kaličanina

Zato što smatram da mediji treba da izveštavaju o stvarnosti a ne da je kreiraju, preneću vam uvodnik u svom, skoro, integralnom obliku:

Da li vam se nekada desilo da odete u neko mesto koje vam se čini potpuno neprivlačnim i da ta

- NESTANAK STRUJE #1

Nakon dolaska nestale struje, pokušavam da startujem aplikaciju za povraćaj izgubljenog teksta i uspeo sam da uspešno povratim ovaj patrljak rečenice iznad i pitam se da li da uopšte nast

- NESTANAK STRUJE #2

Nikad neprežaljena električna energija vratila se u naše živote nepun sat kasnije i opet uspevam da povratim delove prethodno napisanog. Uviđam da je potrebno da brže bljujem misli na ekran, inače će mi sve rečenice biti besmislene usled sakaćenja. Pišem brzo jer vidim da sve oko mene opet treperi. Ovaj put, mrak će me zateći sa tačkom na kraju rečenice i sa mišlju privedenom kraju.

- NESTANAK STRUJE #3

Sad mi je već jasno da od smislenog teksta neće biti ništa i bojim se da ću do kraja morati nekako da se snađem. Jedino što čoveku dođe da napiše u ovakvoj situaciji jeste uobičajena kuknjava o tome kako smo svi potpuno zavisni od tehnologije, te da ne možemo da se pokrenemo bez nje. Da, ali to su napisali već hiljadu puta i mogu samo da se složim. U stvari, sad vidim da rasipam dragocenu struju koje može da nam usfali kad budemo radili stranice s golim devojkama. Ja znam svoje prioritete i zato vas sve pozdravljam i prelazim na racionalizaciju. Osećam da će opet da nestane.

Dašk

Schadenfreude. Ceo svet je preplavila priča o ovom fenomenu, koji se smatra i jednom od posledica svetske globalne krize. Kada ljudima stvari ne idu najbolje, i kada izgube nadu da će se to uskoro promeniti, pokušavaju da nađu balans tako što se okreću negativnom vrednovanju drugih. Ne samo da negiraju njihove uspehe, nego se raduju njihovim neuspesima. E, to je baš gadna pojava koju, ako primetite kod sebe, treba da pokušate da suzbijete dok nije uzela maha. Nadam se da nismo zakasnili! Više o ovom fenomenu možete pročitati na strani 138.
A kako sprovoditi prevenciju?
Možda je najsigurnija zaštita od ovog opakog virusa, gledanje svoga posla i sređivanje sopstvenog dvorišta. U njemu uvek ima nešto da se radi, zar ne? A upravo je stiglo proleće!
Deluje možda preteško, sada kada je gledanje u tuđe dvorište postalo sasvim legitimno, štaviše, mnogima je postalo i omiljena zabava, npr. u vidu besomučnog gledanja reality show programa (iscrpan tekst na ovu temu, iz svih uglova ovog mnogougla, možete pročitati na strani 140), „tvitovanja“ ili „fejsovanja“. Ali, upravo zato! Jer, zamislite šta bi postigle dame koje su nam bile ispiracija u ovom aprilskom broju L&Z (sličice dole) da su gledale u tuđe dvorište. Pošto nisu, Ketrin Bigelou je postala prva nagrađena rediteljka u osamdesetdvogodišnjoj istoriji Američke filmske akademije – pogledajte film Hurt Locker i sami donesite o njemu svoj sud. Grozdana Olujić je postala jedna od tri žene-laureata u pedesetogodišnjoj istoriji NIN-ove nagrade – pročitajte njen nagrađeni roman Glasovi u vetru. A Vesna Bućan je postala jedina Srpkinja pilot koja vas može provozati na letovima Montenegro Airlinesa.
Čini vam se da u vašem dvorištu ne cveta tako lepo cveće?
Možda je drugačije, ali ako je vaše i ako se ipak može nazvati cvećem, to je za početak sasvim dovoljno. Zalivajte ga, brinite o njemu, pričajte sa njim, i – ko zna šta sve od njega može postati…

Tekst je objavljen u magazinu “Lepota i zdravlje” br. 110  april2010.

Kako prenosi Guardian.co.uk direktor tamošnjeg javnog informativnog servisa, svima nama poznat kao BBC ohrabruje i opominje svoje zaposlene, da kao novinari moraju ispratiti sve tehnološke promene ili je bolje da promene profesiju.

Izdata je i preporuka BBC novinarima da koriste social media lokacije kao prikarni izvor informacija, te da takođe redakcijski kolegijumi uzmu aktivno učešće u smislu kolaborativne pordukcije vesti. Još zanimljivije, rukovodstvo BBC-ja smatara da te iste social media lokacije ne treba samo pasivno koristi već ih potpuno integrisati u poslovno-informativni milje te i aktivno koristiti u svrhu promocije sopstvenih informativnih sadržaja.

Nemam šta da dodam, osim što mislim da će ovaj trenutni talas promena domaće medije zapljusnuti tek kada društveni mediji evoluiraju u nešto sasvim drugo.

Gest Dušana SPS Bajatovića, direktora “Srbija gasa”, po svemu hvale vredan, izazvao je u meni veoma oprečna osećanja. Čovek koji je u stanju da, danas i ovde, POKLONI 6,5 miliona dinara ustanovama zaduženim za brigu o deci i za njihovo lečenje, kao i porodicama koje istrajavaju na rubu egzistencije, zaista je zaslužio duboko divljenje. Uostalom, nisam čula da je još neki političar pokazao sličnu empatiju prema ugroženima a takvih je u našem okruženju, nažalost, veoma mnogo.

U svom skromnom obraćanju pred kamerama Bajatović reče da je odlučio da se odrekne godišnjeg prihoda po osnovu članstva u Upravnom odboru “Jugorosgasa” – a to zaista nije zanemarljiva svota, 8.000 evra mesečno! – u korist 25 porodica i četiri ustanove, kao i da na taj način želi da podstakne svoje kolege da učine isto najavivši skorašnju donaciju još jednog iznosa koji se takođe meri milionima dinara. I, do ovog trenutka sve je u redu. Problem nastaje kada se postavi pitanje: iz kojih se izvora isplaćuju zarade članovima UO? To nije privatna, nego državna firma (u vlasništvu Srbije 49%, a Rusija kontroliše 51%) što znači da smo opet svi mi, na ovaj ili onaj način (plaćanjem visoke cene gasa, svih mogućih poreza i nameta), “zalegli” za, po raznim osnovama, enormne “nadoknade” političara iz stranaka koje participiraju u vlasti. (I zar sada treba da se pitamo zašto se političke partije prilikom “slatke podele” toliko bore za određena resorna ministarstva koja obezbeđuju članstvo u Upravnim odborima moćnih preduzeća?)

Sećam se da je Čeda LDP Jovanović svojevremeno, nezadovoljan Bajatovićevim postavljenjem za direktora “Srbija gasa”, to prokomentarisao rečima (parafraziram):

“Šta je to Dušana Bajatovića kvalifikovalo za direktorsko mesto u tako važnom državnom preduzeću? Možda činjenica da čovek zna kako izgleda plinska boca?” A, eto, čovek ne samo što zna kako izgleda plinska boca, čini se da mu je, za razliku od većine “sapatnika” sa političke scene, poznato i kakve je boje beda u Srbiji… A, bogami, ume i da posegne rukom u SOPSTVENI džep (u svetlu ovog gesta gotovo da je nevažno kako je napunjen, uostalom, mogao je taj isti čovek da se, kao većina “kolega po prihodima”, pritaji i da, pošto isplati stranki “paušal”, polako krcka “zarađeni” novac). Pa, toliki broj njih “lopatama” zahvata u zajedničku “kesu” doprinoseći tako isključivo ličnom blagostanju (uskoro treba da budu objavljeni, najverovatnije lažirani, podaci u vezi sa prijavljenim prihodima naših “dobrotvora”), a tek retkima pada na um da je bogougodno delo “ponuditi sirotinji bar mrvice sa svoje trpeze”.

Ovo je bio veliki poen za SPS. Bravo, Bajatoviću! Ipak, plašim se da se niko više neće povesti za njegovim primerom.

Uveliko smo zakoračili neistraženim stazama 2010. – te godine a ja još uvek nisam sumirala ni 2008.-u a kamoli 2009.-tu godinu. Inače sam prilično organizovana, odgovorna, od onih sam na koje se može računati, lica i događaje možda mogu i da zaboravim, ponekad me je potrebno podsetiti ali zadatke i obećanja retko.

Najgore što sam učinila zbog zaboravnosti je neodlazak na odbranu doktorske teze moje jako dobre drugarice Tine. To me i danas muči a razlog je taj što pored upisivanja u planer nisam aktivirala i podsetnik na telefonu. Možete misliti kako sam se osećala, užasno, iako mi drugarica iz detinjstva zaista nije zamerila neću sebi oprostiti što nisam ponosno slušala njeno predavanje i nisam proslavila tu DR titulu sa njom. Moja druga drugarica Biljana upravo završava magistarski rad pa moram da je nagovorim da nastavi dalje u tom MR DR POST DR pravcu jer ja MORAM da prisustvujem odbrani doktorske disertacije neke od mojih drugarica, tada ću otvoriti dva šampanjca, jedan u Tinino a jedan u Biljanino ime….Biki znam da ti je dosta učenja ali molim te razmisli, makar razmisli….

Sada ću se nadovezati na moj blog s kraja 2007. godine
Od moje 3, tada SINGL drugarice, Jeki, Sneki i Biki, prva čeka drugo dete, a naš prvenac u društvu, Una, sada ima godinu i po dana i nešto je najslađe što ste ikada videli, zna da kaže Kiki, Miki i Sneki…e to smo mi, samoprooklamovane Unine tetke…ona obožava naše đinđuve, da joj pevamo Zum-zum i da je hranimo Argeta tuna paštetom. U julu očekujemo i Uroša…Naime, Jeki nam je pre par meseci samo poslala sms sledeće sadržine:“Ne planirajte letovanje 10.jula!!!! Tada mi je termin za porođaj. Biće dečak!“

A druga, Sneki, eh moja Sneki najdraža, udaje se 13. februara, i ja kumujem, a to nije mala stvar, ona je inače već moje kumče jer sam je pre 7 godina krstila a sada ću i da je venčam. Srećna je, oči joj se smeše svaki put kada priča o svom budućem mužu kog smo na samom početku njihovog „muvanja“ neodgovorno prozvali po kompaniji u kojoj radi ne znajući da ćemo ga gledati i zvati dugooooo dugooooo – Pepsika. A sada vi pogodite gde radi :)

Biki, kao što već rekoh završava magistarski rad, ja organizujem događaje, akcije, kompenzujem, promovišem i sve češće sam u Beogradu, malo zbog posla, malo zbog zadovoljstva i sve više volim taj grad, hm, stvarno!

Statistički i analitički posmatrano, verovatno ću moći da vam kažem i nešto detaljnije o svemu ali tek za dve godine, eto da ne bih prekidala niz. Suma sumarum 2007. pa 2009, sledeća je znači 2011. Do tada ću uživati u pogledu kroz prozor CPG zgrade, u čišćenju snega sa mog žutog auta, u kafi sa kolegama i drugaricama, u relaciji NS-BG, u organizaciji 35.-og rođendana moje drugarice Sandre i u isprobavanju nove mini čarlston haljine za Snežinu svadbu

Povodom našeg modnog editorijala i deset mladih devojaka, koje je prvi put obasjalo svetlo reflektora i koje su na početku karijere, želim i njima, a i vama, drage čitateljke, da, po ko zna koji put, osvetlim temu ciljeva i odricanja. Krajem prošle godine je američki model Kristal Ren objavila knjigu Hungry (Gladna ili Gladne). U ovoj knjizi na temu ambicija, apetita, predrasuda, mlada manekenka opisuje svoj trnovit put do uspeha na modnim pistama kroz svoju borbu sa konstantnom glađu.

Sa druge strane, nedavno se u prodaji pojavilo izdanje V magazine pod nazivom Size Issue, koje ukazuje na potpuno drugačiju modnu dimenziju – “veliko, malo, vitko, oblo – svako telo je lepo”. U njemu se mogu naći fotografije tzv. “big size” modela, na kojima su dame skockane po poslednjoj modi, ali i sasvim obnažene. Istovremeno je predstavljen i modni editorijal Size Fits All, kojim se modnoj industriji skreće pažnja da visoka moda ne mora da se prezentuje tipično anoreksičnom, manekenskom figurom, i samim tim proizvodi za iste takve potrošače. Dizajnirana odeća koja vrca od živih boja, printova, seksepila nalazi se i na izrazito vitkim i na veoma zaobljenim telima – i izgleda podjednako dobro. Odricanje od potrebe za hranom i borba sa glađu je neprirodna i surova, bez obzira na “savršeno telo”, koje je jedino tako mogla imati tada nesrećna, a danas obla i zadovoljna Kristal Ren. I bez obzira na ciljeve koje je time mogla postići – ostvarila je neke druge, na druge načine!

Kao i ova borba, tako i neke druge životne borbe, naprosto nisu prirodne, nisu u skladu sa našom ličnošću i našom dušom, ma šta mogle da nam donesu. Za sve nas, osim puteva i odredišta koji nam se čine pravim, suđenim i izuzetnim, postoje i drugi putevi i odredišta. Do njih možemo stići sa manje ili više odricanja. Pri tom, veličinu odricanja treba da merimo jedino u odnosu na nas same i naše suštine, ono što jesmo.

Tekst je objavljen u magazinu “Lepota i zdravlje” br. 108  februar 2010.

Tehnološki iskorak donosi naravno mnoge prednosti, nove navike, ali i “gasi” neke ustaljene aktivnosti. Jedna od njih, koja polako iščezava u kompjuterskom dobu je pisanje rukom (jedan sjajan link o istoriji pisanja rukom). Ovu aktivnost koja koristi papir i olovku, u nekim domenima ljudske angažovanosti, gotov potpuno su zamenili tastatura i ekran.

Jedno istraživanjanje sprovedeno pre dve godine od strane američkog ministarstva obrazovanja ukazuje da 90 % prosečnih srednjoškolaca provede pišući rukom samo 10 minuta dnevno, te je dalo preporuku da se taj prosek povisi na bar 15 minuta. Na univerzitetima je stvar mnogo “gora”, jer znatan broj univerziteta uz godišnje školarine nudi i laptop kao osnovnu alatku u edukaciji.

Drastičan primer “tastaturizacije” koji možete videti na  slici snimila je Mollie Sterling pre neke 2 godine, zabeleženoj na kursu novinarstva na univerziteti Mizuri (probajte da nađete nekog na slici ko koristi papir i olovku):

klikni na sliku za uvećanje