RSS izvori

Poslednji komentari

Žikica Milošević · Kolumnista magazina "Joy"

InMusic – budimo u muzici ovog juna!

18. May 2016. 9:21 | Nema komentara · Daj komentar »

00

Tek mi je nedavno, posle godina i godina održavanja zagrebačkog festivala InMusic, palo na pamet da njegovo ime doslovno i znači „u muzici“. Naći će u sred muzike, na ostrvu u sred Save, koju mi, rođeni u Mitrovici, pamtimo kao reku bez ostrva i veliku, a bogme je tako pamte i Beograđani, na njenom zalasku, zvuči sjajno.

Mnogi ga porede sa drugim festivalima, pa sam čuo i izraz „zagrebački Exit“, ali sam skloniji da, zbog ravničarske i ostrvske prirode, upotrebim metaforu „zagrebački Sziget“. Ako opet bude kiše i kabanica, biće to i „istočnoevropski Glastonbury“.

Bilo kako bilo, line-up je ove godine i više nego impresivan, i to je mnoge ovdašnje fanove muzike nateralo da razmisle o festivalu na svega 4h+ odavde, i da se sete reči „glazba“. Da, ta reč potiče od reči „glas“, koji ćete, nadajmo se, izgubiti pevajući horski sa ostatkom opijene mase i bendovima. Bendovima? Eh da. Da vidimo ko nas to očekuje!

01 florence_cover_digital_6

FLORENCE + THE MACHINE

Florence, ili kako bismo je ovde zvali, Cveta i Mašina (još je bolje u Hrvata: Cvijeta i Stroj), napravila je najbolje moguće izvinjenje za prošlogodišnji nedolazak na InMusic (iz opravdanih razloga): odmah je uvrstila Jarun i njegov otočić na mapu svoje sledeće turneje i za kraj juna 2016. odlučila je obresti se u Zagrebu. Upoređivali su je sa Siouxie & The Banshees, a evidentni su i uticaji mnogih drugih autorki (i autora), ali i izrazita individualnost. Florence Welch više volimo od Raquel istog prezimena. Emotivnija je, patetičnija, dramatičnija. Njene pesme nas voze od vrha do dna, i vokalno i emocionalno, a u svetu u kome se svi očajnički trude da budu cool i prikriju svoje krhkosti, Florence je pravi mali dragulj. Pojavila se u onom čuvenom talasu ženskih izvođača 2009. godine, kada smo dobili i La Roux i Ladyhawke, i Katy Perry i koga sve ne. Neke su se pritajile, neke do-zla-Boga komercijalizovale, a Florence je nastavila da nas oduševljava i biva sve bolja iz albuma u album, kupeći sve više dobrog underground mraka, ali mu dodajući pevljivost, baš kao recimo… Arcade Fire. Da, hoćemo da vrištimo „No light, no light!“. I ne samo to.

02 pj-harvey-inm-web-800x600

PJ HARVEY

Kada sam bio klinac, postojala je svojevrsna „besa“ kod underground ljudi, a posebice ženskog pola, koji su gotovo pretili izopštavanjem ako nisi smatrao Paulu Jean (i Alanis Morissette, da dodam), vrhunskim seks-simbolom. Kada smo jednom prilikom zaključili da je ona „ženski rock Nick Cave“, posle onog prejednostavnog a preefektnog spota u kome vrti tašnicom po londonskim uličicama, ona nam je odmah uzvratila duetom sa spomenutim genijem. Posle je volela da se vrzma „Down By The Water“ a nedavno je njema muzika, u pravom obrtu božanske pravde, opet zajedno sa istim tim australijskim genijem, ukrasila podjednako genijalnu seriju „Peaky Blinders“. I onda još i novi album! OK, koga briga što se danas pesme ne chart-uju visoko kao 90-ih. Ovo smo čekali 20 godina. I nemali kusur.

03 skunk-anansie_3

SKUNK ANANSIE

Ežen Jonesko je svojevremeno napisao komad apsurdnog teatra (urnebesno smešan, valjao sam se ceo dan kad sam ga pročitao prvi put) pod imenom „Ćelava pevačica“. Kako život imitira umetnost, nekoliko desetleća kasnije se i pojavila ćelava pevačica u stvarnosti. I još Crnkinja, da se doda na egzotičnosti. U jeku britpop i post-britpop manije, sve što je bilo iz UK i sviralo se gitarama bilo je obožavano, a ovaj bend, sa svojim igrarijama emocijama, i igrarijama svetlo-tamno i glasno-tiho, opčinio je svet. Tamnoputa Britanka koja se zove Skin, baš u inat nekim drugima koji se tako zovu a ne vole rasu kojoj Anne Dyer pripada, ponovo nas je ošamutila pre nekoliko goda kada je izdala singl „My Ugly Boy“, uz koji očekujemo da skačemo u prvim redovima. Spot je sniman u Beogradu, pa smo posebno ponosni! Naravno, ko ne zna citat „Just because you feel good, it doesn’t make you right!“. Bićemo hedonisti te večeri.

04 the kooks_highres-35_2

THE KOOKS

Britanija ima uvek jednu šizoidnu situaciju. U dokumentarcu „Synth Britain“, intervju sa „ostatkom sveta“ je pokazao da svi u svetu Ujedinjeno Kraljevstvo povezuju sa synthpopom, i našminkanim pevačima. Većina zaključi da esenciju Britanije čine, recimo, Depeche Mode, Duran Duran ili Pet Shop Boys. Ali, Britanci uporno misle da su oni jedna opaka gitarska nacija i oduvek u njih postoji ta fascinacijama gitarskim bendovima, bilo u grupi 4 ili 5 ljudi. Zato su i The Libertines, i Oasis, i The Stone Roses i Arctic Monkeys uvek bili mnooogo veći unutar granica UK nego van. Isto važi i za The Kooks. Ovi momci iz Bristola su sve ono što očekujemo od britanskog gitarskog pop-roka: bezobrazluk, uglađenost, grubost, melodičnost, spoj visoke estetike i uličnog kredibiliteta. Nisu oni uopšte toliki ludaci i čudaci, kako im već stoji u imenu, ništa više nego što su The Beatles bili insekti.

05 yeasayer

YEASAYER

Yeasayer, doslovno od yea-sayer, onaj koji govori „da“, dakle, pozitivac, su bend koji uopšte nije nov. Imaju već dobrih 10 godina, a uspeli su da u svojoj muzici iskombinuju i 70-e i 80.e i 90-e i 00-e, i crno i belo, i rok i pop i etno i eksperiment i  mejnstrim. Ali, svakako vam se učini pored njih da vam je život lepši. No, šta ste očekivali od ljudi koji dolaze iz jednog od najkosmopolitskijih gradova sveta, Njujorka? Eto ih u našoj blizini, pa ajmo malo zaplesati, valja se.

06 django-django-inm-web-800x600_1

DJANGO DJANGO

Za sve kojima art-pristup muzici nedosataje u ovo vreme „štancanih zvezda“ (da, da li se i vama učinilo da kad uključite radio, izgleda da su sve pesme takve kao da ih je pisao isti čovek i peva ista osoba ili bar nekoliko osoba koje jedna drugu imitiraju? Da, zato što i jeste tako!), i čeznu za 80-ima i Devo i Thomasom Dolbyjem i Idolima (možemo i bliske primere naći), radovaće se što bend imena Django Django dolazi u našu blizinu. Ove art-rokere je štampa puno nahvalila, a ima i rašta, što bi rekli naši stari. Jeste da muzika dolazi poprilično iz glave, ali i iz njihovih veselih sr(da)ca. Uvek kad bend ima dve iste reči u imenu ispostavi se da mi se dopadne. Duran Duran i Talk Talk su dobri primeri, a treći je Django Django.

07 wilco-inm-web-800x600_2

WILCO

OK, kome je dosta arta i Brita, evo odmora za uši uz tradicionalniju američku verziju gitarskog roka, koji su mnogo vidljivije promovisali The Black Keys i bratija. Dakle, sve je tu, stari dobri cool stav, zarazne melodije, opuštencija i sasvim dovoljna, impozantna, količina uma i rokčine. I testosteron i neuron.

08 gutterdammerung_1

GUTTERDÄMMERUNG FEAT: HENRY ROLLINS

And now, for something completely different! Citiraću, pošto ne mogu pametnije da zvučim, „Gutterdämmerung je jedinstveni multimedijalni spektakl koji kombinuje rock ‘n’ roll, koncert i film.” Dakle, pravi Gesamtkunstwerk, da se izrazimo dosledno jeziku na kome je dat i naziv Gutterdämmerung. U trejleru ga opisuju “kao najglasniji nemi film na svetu”, a to je zapravo filmsko-muzička turneja, gde bend čine u prvom planu gitarista Kevin Armstrong (radio sa licima kao što su David Bowie, Morrissey, Iggy Pop) i energičnim dobrućudnim demonom Henryjem Rollinsom kao frontmenom. Ovo je jedan iskorak unapred za umetnost i rok.

09 jake-bugg-inm-web-800x600_3

JAKE BUGG

Kada ga slušate, ne biste rekli da ima samo 22 godine, ali kada svirate već 10 godina gitaru i slušate gitarsku muziku, može vam se da zvučite ovako zrelo. Kao da je dete iz braka Oasisa i Jimija Hendrixa, uz malo Dylana. Ček’ ček’, pa to su mu omiljeni izvođači? OK, bilo je jasno. Nismo dugo čuli ovako dobar crossover britpopa i američkih sedamdesetih. Britanci ga hvale, a dugo nismo čuli nešto tako dobro iz Notingema. Zapravo, otkad je Nottingham Forest pre 30 godina bio prvak Evrope, nismo nešto baš ni čuli za Notingem. Hvala, Jake, sada Robin Hud nije jedini zemljak kojeg znamo, ima i  klinaca sa gitarom koji razbijaju!

Robert Čoban · CPG Publisher

Business As Usual: Slučaj 5 celebrity nedeljnika Color Press Grupe

8. May 2016. 22:10 | Nema komentara · Daj komentar »
Magazini
“Print je mrtav!”, odjekuje već godinama na konferencijama posvećenim izdavaštvu, marketingu i komunikacijama širom sveta. Mnogi pokazatelji govore tome u prilog. Tabele u prilogu govore o drastičnom padu oglašavanja u dnevnim novinama u SAD i prema tome smanjenju broja izdavača dnevnih novina.
Nema velike razlike u trendovima ni na ostalim tržištima. U Srbiji su tiraži dnevnih novina i magazina višestruko smanjeni u proteklih 7 godina od početka ekonomske krize.
prihodi
Number_of_newspaper_firms
Color Press Grupa je od 2009. takođe ugasila nekoliko naslova: ne izdajemo više FHM, CKM, “Intellignet Life”, “Metal Hammer”, “Mobi”, “L’Officiel” i mnoge druge naslove.
Uporedo, pokrenuli smo veliki broj internet portala (imamo ih 15 trenutno) i konferencija (preko 80 godišnje).
Ali, nismo zanemarili ni print. Na samom početku krize lansirali smo “Pošalji recept”, interaktivni magazin za domaćice koji je sa svim svojim izdanjima do današnjeg dana ostao najtiražnija štampana stvar u regionu.
Mesečnik “Lepota i zdravlje” proslavio je ove godine 15 rođendan i izlazi u svih 6 republika bivše Jugoslavije.
U međuvremenu, na tržište smo izbacili čitavu seriju magazina u određenim “nišama”: “Dekupaž”, “Ruski doktor”, “Hrono kuvar”, “Dijabetes”, “Yoga”, “Roditeljstvo”, “Hausbau”, “Cveće i voće”, “Bakina kujna”, “Oružije i municija”
Ove godine pokrenuli smo i magazin na engleskom jeziku “Diplomacy & Commerce” koji je od prvog broja našao svoje mesto u diplomatskoj i business zajednici u Beogradu kojoj je namenjen.
Zanimljiv je i slučaj selebriti nedeljnika Color Press Grupe. Do 2007. imali smo samo jedan.
Svet, osnovan 1992.
Hello!, pokrenut 2007.
Scandal, pokrenut 2004, Color Press Grupa ga preuzela 2009.
Star, pokrenut 2012.
Gloria, pokrenuta u Srbiji 2003; CPG je preuzela 2016.
U međuvremenu prestao je da izlazi nedeljnik “Puls” kao poseban magazin (sada je dodatak dnevnih novina) a od magazina iz ovog segmenta na tržištu je prisutan još “Story” u izdanju Adria Media Grupe.
Svih pet nedeljnika imaju svoju poziciju na tržištu, visoke tiraže u svom segmentu i lojalnost oglašivača.
Ono što se nameće kao zaključak jeste da su ekonomska kriza i tehnološke promene svakako uticali na tržište štampe ali da kreativni pristup sadržaju i pomociji magazina svakako – daju rezultate. 72 magazina u svih 6 država regiona sa ukupnim prodatim mesečnim tiražom od preko 2 miliona primeraka, trenutno je stanje stvari u print segmentu CPG.
Sutra putujemo za London na WMM FIPP – sajam magazinskih licencni u organizaciji Međunarodne federacije izdavača periodične štampe, čiji smo član od 2004. Na ovim sajmovima tokom ovih 12 godina dobili smo licence za magazine“Hello!”, “Brava Casa”, “The Economist” i druge, sa drugim izdavačima delili iskustva i tranzicione muke.
“Business as usual!”, kako je to na početku 1. Svetskog rata 1914. definisao Vinston Čerčil.
Robert Čoban · CPG Publisher

Jedan dan u Skoplju: Kamp botova u parku statua

27. May 2015. 12:54 | Nema komentara · Daj komentar »

Odmah po sletanju na aerodrom „Aleksandar Veliki“ u oči upada njegova predimenzioniranost u odnosu na sve ostale vazdušne luke u bivšoj Jugoslaviji koje u poređenju sa njim izgledaju kao autobuske stanice. Aerodrom su gradili Turci i prisustvo ove zemlje, nekadašnjeg „kolonizatora“, uočljivo je od aerodroma pa nadalje – turske banke, avio-kompanije, turističke agencije, kulturni centri, zastave…

 

Cenar Skoplja

Cenar Skoplja

Aleksandar i Dule me dočekuju i voze u novi veliki hotel „Russia“u koji su me domaćini smestili. Hotel je tik uz veliki sportski centar. U restoranu punom Rusa i sportista koji su tu smešteni srećem Tatjanu Medved, nekadašnju novosadsku rukometašicu, danas na privremenom radu u Makedoniji. Rukometaši „Vardara“imaju višestruko veće plate u odnosu na bilo koju zemlju u regionu i veliki broj stranaca u svom timu.

 

Odlazak u centar Skoplja koji sam posledni put video 2011. godine ponovo me „pomera“. U Skoplju sam bio 2007. i 2009. – pre početka „spomenikomanije“ aktuelnog VMRO premijera Nikole Gruevskog. Posle toga – 2011. kada je džinovski Aleksandar Makedonski već „izdominirao“ centralnim gradskim trgom a barokne fasade od stiropora tek počele da se lepe na zgrade sagrađene u prošlom veku. Danas, 2015. u centru Skoplja se bukvalno na svakh 10 metara nalazi jedan spomenik. Grad podseća na mešavinu Las Vegasa, nekog privremenog holivudskog seta za snimanje istorijskih filmova i – recimo, Diznilenda: tu su trijumfalne kapije, džinovski lavovi na mostu preko malog Vardara, tri velike galije (brod-restoran) na malom Vardaru, preko puta Aleksandra Makedonskoj je džinovska statua njegovog oca Filipa, desetine drugih statua svaka znatno veća od Knjaza Miloša, Svetozara Miletića ili Bana Jelačića na primer. Pored istorijske i estetske upitnosti, predimenzioniranost je ovde glavni problem. Sve izgleda kako ugradovima koji iza sebe imaju „imperije u kojima sunce nikad ne zalazi“ a ne zemlju od jedva dva miliona stanovnika.

 

Tu su još i Muzej Holokausta, džinovski Arheološku muzej, u planu je i izgradnja replike rimskih Španskih stepenica u samom centru grada i – velikog panoramskog točka na Varadaru – po ugledu na „London Eye“ na Temzi!?! Po centru grada niču „barokne sendvičare“ – kiosci za sendiviče urađeni u barokonom stilu. Fasade gotovo svih zgrada su „presvučene“ u baroknom stilu. Pitam – zašto baš barok? Mogao bih da razumem antiku, mogao bih Vizantiju, ali zašto barok? Kažu – Gruevski je živeo u Pragu i tu je zavoleo barok (!?) Reklo bi se da je puno putovao i u Rim, London, Pariz, Njujork… Nikad nigde ništa slično nisam video a proputovao sam pola sveta.

 

Na pitanje – šta opozicija planira sa svim ovim kada jednom Gruevski ode sa vlasti, dobijam odgovor – neki su za to sa se spomenici dislociraju širom Makedonije kako bi se „rasteretio“ centar Skoplja dok se drugi zalažu za pravljenje „Parka statua“ poput onih u nekadašnjim zemljama Varšavskog pakta koje su na taj način „sačuvale“ spmenike Lenjina, Staljina i ostalih komunističkih lidera.

 

Makedonske "Dveri"

Makedonske “Dveri”

Ispred Vlade Makedonije koju ovde zovu „šampita“ zbog snežnobele (naravno barokne!) fasade u koju je „presvučena“ – 17. maja nikao je anti-vladin kamp. U njemu svakodnevno sede pristalice opozicije koje traže ostavku premijera Gruevskog. Tu su šatori, priručni restorani, makedonske, albanske ali i zastave SFRJ, Srbije, Hrvatske, SAD, Turske… Uočavam i jednu zastavu srpskog „Otpora“. Dok smo prolazili trajala je neka tribina a desetak metara dalje pripadnici „Hrišćanskog bratstva“ (neka verzija makedonskih „Dveri“) u prilično zastrašujućim crnim majicama sa krstovima – prolazili su pored protestanata i dodavali im pupoljke kala (!?). Sve vreme nije me napuštao osećaj da se nalazim na setu nekog filma. Dodatnu dinamiku u javnost ovih dana unose snimci prisluškivanih razgovora koji su dospeli u ruke opozicije iz kojih sevidi kako je kompletna privredna, politička i medijska scena zemlje korumpirana i orkestrirana iz kabineta premijera Gruevskog. Svi tradicionalni mediji sem jednog dnevnog lista i jedne televizije – pod direktnom su kontrolom Vlade. Pomenuti snimci mogu se čuti samo na nekim nezavisnim portalima i na društvenim mrežama. Gotovo svi moji sagovornici su uvereni da su svi nedavni incidenti sa „albanskim teroristima“ izrežirani od strane Vlade i njenih službi.

 

Kamp botova

Kamp botova

Par minuta kasnije učestvujem „Business Cafe“ razgovoru ujednom od restorana u centru grada – gomila poslovnih ljudi, predstavnika medija, kao i u bilo kojoj evropskoj metropoli, kao da se napolju ne događja „paralelna stvarnost“. Puno nekog finog, duhovitog i radoznalog sveta. Razgovaram samomkom iz Zagreba koji je pre dve godine pokrenuo IT startap u Skoplju i kaže kako su ovde uslovi mnogo bolji nego u Hrvatskoj ili Srbiji, na primer. Takođe, u Makedoniji se zabrana pušenja striktno sprovodi. Kazne su bile drakonske i vrlo brzo je zakon počeo da se poštuje. U Srbiji se puši svuda – od kancelarija u MUP-u do elitnih hotela, jedino je McDonalds ostao „zona slobodna od duvanskog dima“. Vlada Makedonije pomaže mlade bračne parove prilikom kupovine stanova, podstiče low-cost avio kompanije umesto da ih tera kao što je slučaj u Srbiji. Wizz Air sa aerodroma u Skoplju i Ohridu leti po celoj Evropi uz cene karata već od 20 eura.

 

Antivladin kamp

Antivladin kamp

U razgovoru za jedinu makedonsku opozicionu televiziju dotakli smo se i teme botova i sendviča. Njihovi botovi, kažu, ne sede za kompjuterima i ne pišu komentare na portalima – oni imaju svoj „kamp za botove“, neku vrstu „kontramitinga“ onom kampu ispred Vlade. „Botovski kamp“ nalazi se ispred Skupštine, nazvali su se „braniocima demokratije“. Obišli smo ih nakon „Business Cafea“, oko deset uveče. Dovode ih kažu iz unutrašnjosti u smenama od po dva dana, dobijaju sendviče a kako su dani postali vreli i – sladoled. Imaju stolove za stolni tenis, stolni fudbal a tu je i jedan koš ako je nekome do basketa.

 

Nakon nedavne zajedničke sednice vlada Srbije i Makedonija, premijer Vučić je rekao kako Srbija ima dosta toga da nauči od Makedonije.

Robert Čoban · CPG Publisher

Kišno nedeljno popodne na Montmartru: Kraj potrage za „zlatnom epohom“

15. October 2014. 8:22 | Nema komentara · Daj komentar »

„Koja epoha je bila najbolja i najzanimljivija?“, dilema je koja opseda junakeVudi Alenovog filma „Midnight in Paris“, i tera ih da se „sele“ iz druge decenije 21. veka u „lude dvadesete“ kada u Parizu žive Skot i Zelda Ficdžerald,Pikaso, Dali… Onda dalje – u „belle epoque“, na kraj 19. veka… Sve u potrazi za „zlatnom epohom“.

 

Kada smo na društvenim mrežama postavili fotografiju na kojoj smo u istoj pozi kao i Hitler sa dva saradnika na Trokaderu, sa Ajfelovim tornjem iza uz komentar„Jedni su osvojili Pariz tenkova, drugi osmehom!“ – počeli su da se nižu komentari, jedan od njih – citirao je Čerčila koji je bio „u šoku“ što su Francuzi bez otpora predali Pariz u ruke Hitleru u junu 1940.

 

Da su ga branili, kao Rusi Staljingrad – vrlo je verovatno da mnoge od današnjih atrakcija koje privlače 100 miliona turista godišnje – ne bi ostale čitave. Sa druge strane, stoji i argument da je isti taj Hitler branio Berlin „ulicu po ulicu“, pa je nemačka prestonica na kraju rata gotovo potpuno razorena, nakon toga podeljena pa 20 godina kasnije i „pregrađena“… Pa ipak, Berlin 21. veka je sačuvao svoj kosmopolitski duh iz „ludih dvadesetih“ i danas je jedna od glavnih turističkih meka Evrope.

 

Turisti. To su ona „bića“ koja hodaju za svojim vodičima, kupuju suvenire, jedu u skupim i lošim restoranima, smešno se oblače i čekaju u redovima ispred muzeja i crkava. Ako postoji mesto na planeti koje je „prenapučeno“ turistima to je svakako umetnička četvrt Pariza – Montmart, sa dominantnom pozicijom sa koje se grad vidi „kao na dlanu“. Montmartr, nekada stecište slavnih slikara, danas vrvi od prodavaca slika “proizvedenih” u Kini i „slikara“ koji samo po stajlingu liče na Tuluz Lotreka ili Dalija i koji hordama turista nude svoje „usluge“ za par desetina eura.

 

Kišno nedeljno popodne na Montmartru počelo je bukvalnim probijanjem od LaBasilique du Sacré-Cœur de Montmartre do Trga slikara.Tu srećem svog pariskog prijatelja Mikija Ćirkovskog, jednog od retkih Srba u Parizu koji tečno govori jezik sredine, druži se sa lokalnim novinarima, piscima i intelektualcima, pije najbolja vina, jede francusku hranu i ne pati od „dijasporičarskih bolesti“. Sa njim je Fransoa, samo naoko uštogljeni engleski gospodin koji veći deo godine provodi u Parizu. Zatičem ih u jednoj od onih „Sartrovih kafana“ u koje treba sesti i pustiti da grad prođe ispred tebe. Ne stižemo da ispijemo vino jer nas Miki požuruje:„Moramo da krenemo, prijem novih članova Republike Montmartr samo što nije počeo!“.

 

Čemu ćemo prisustvovati postaje mi malo jasnije kada uđemo u jedini vinograd na teritoriji grada Pariza – par stotina čokota posađenih na padini sa pogledom na grad i stešnjenih među zgradama iz 18. i 19. veka. Tu, u vinogradu,odvijao se obred prijema novih članova Republike Montmartr. Reč je o lokalnim stanovnicima, starim porodicama sa domicilom u ovoj pariškoj četvrti, koji svake godine na kraju sezone berbe grožđa – primaju desetak novih članova u redove svoje „republike“. Svi su obučeni u crne odore sa crvenim šalom kakav je nosio Tuluz Lotrek. Neki od njih imaju i obojena lica, kao glumci iz renesansnih predstava. Jedan od njih ima i srpsko prezime što govori da „nacionalna pripadnost“ nije preduslov za „državljanstvo“. Samo je potrebno da živiš na Montmartru i da se ponašaš onako kako to propisuju pravila „republike“. Vino iz pomenutog vinograda prodaje se po visokoj ceni od 50 eura za bocu a sav prihod ide u humanitarne svrhe što motiviše ljude da se odluče zakupovinu ovog vina prosečnog kvaliteta. La République de Montmartre postoji od 1920. godine i humanitarnog je karaktera, sav prihod od proodaje vina i svih drugih akcija – ide za decu bez roditelja.

 

Nakon scene u vinogradu, praćeni limenom muzikom i pogledima znatiželjnih turista, odlazimo u lokalni restoran gde je poslužen ručak samo za „državljane“ Republike Montmart i nekolicinu gostiju među kojima smo bili i mi. Na kafani stoji tabla na kojoj na francuskom piše da je 2013. obnovljeno bratstvo Republike Monmartr i beogradske boemske četvrti Skadarlija. Obnovi “bratstva” je kumovao naš Miki i na to je sa razlogom posebno ponosan.

 

U međuvremenu, pridružili su nam se i Beba i Cile Marinković, posedali smo za sto do ulaza koji je jedini bio slobodan i gozba je mogla da počne. Prvo jelo koje je posluženo bila je velika a neuobičajeno lagana knedla prelivena žutim sosom od štuke. Nju smo zalili crnim vinom i nastavili dalje. Na bini su se smenjivali šansonjeri a u jednom momentu, Predsednik Republike zamolio nas je da primimo za naš sto pevačicu koja će nastupati kasnije popodne. Simpatična četrdesetogodišnjakinja, likom je neodoljivo podsećala na Edit Pjafa uskoro ćemo otkriti da sličnost nije samo vizuelna. Uključila se u našu raspravu kojaje tekla na srpskom, engleskom i francuskom i bilo joj je jako simpatično kako (dok pričam o situaciji u Srbiji) izgovaram reč „katastrofa“, prepoznatljivuna sva tri jezika.

 

Uskoro je naša Edit pustila glas i za stolom otpevala Non, je ne regrette rien„La vi en Rose“ tako da se cela kafana okrenula i aplaudirala. Stizale su nove flaše vina, gozba je zavšena sladoledom a kako su neki od „starih državljana“ otišli – ponuđeni smo da se premestimo bliže centralnoj bini. Tu sam bio uprilici da bolje osmotrim državljane – uglavnom dame i gospodu u respektabilnim godinama. Dame su uglavnom lepo ostarile, onako francuski, tek je poneka odnjih „sačuvala“ mladost uz pomoć skalpela.

 

 

Nakon što je naša prijateljica otpevala jednu svoju pesmu (zove se „Narod“) i jednu pesmu od slavne Edit Pjaf, na binu se popela gospođa u svojim kasnim sedamdesetim i bez greške otpevala nekoliko šansona Šarla Azanvura. Proverio sam odmah ne netu koliko najčuveniji Jermen ima godina: ravno 90 i ove godine imao je nekoliko koncerata širom sveta od njujorškog Medison Square Gardena preko Moskve do Ženeve i Antverpena. Francuzi su čudo. Poslednja statistika govori daje očekivana starost na Francuskoj rivijeri dosegla čak 92 godine. Francusko vino, francuska kuhinja i francuski način života uz respektabilnu zdravstvenu zaštitu Pete Repubike – čine čarobnu formulu dugovečnosti.

 

Program je bio gotov i mi smo krenuli iz kafane. Napolju nas je dočekao jak pljusak pa smo seli za sto u bašti, tik uz zid i – naručili još malo vina i sira. Pa onda još malo. Pridružili su nam se naša Edit sa još nekoliko njenih pariških prijatelja. Pričali smo i pevali naizmenično: na srpskom, engleskom, ruskom, francuskom i hebrejskom. Uskoro su nam se pridružili i drugi do maločas „turisti“: dve Kanađanke jevrejskog porekla koje je „podigla“ naša „Hava Nagila“, grupa od desetak studentkinja iz Meksika sa susedne terase koje su nam „odgovorile“ sa „Besame Mucho“, Fransoa i ja smo naravno zapevali„Bože čuvaj Kraljicu“ („To jeprvi put da sam video da Fransoa peva!“, rekao mi je posle Miki), Edit je ponovo otpevala nekoliko čuvenih šansona, dodala i Bili Holidej… Miki je u jednom momentu ustao i zaplesao sa jednom od Kanađanki, Cile je bio najtrezveniji i u čudu nas gledao dok je Beba bistrila francusku kulturnu politiku sa prisutnim lokalcima.

 

Kažu, svako veče u Parizu se održava preko 200 kulturnih manifestacija – otvaranja izložbi, koncerata, pesničkih večeri, promocija knjiga… Moraš ovde zaista biti Neko da bi te zapazili, da bi dobio izložbu, da bi poslali novinara na tvoju konferenciju za štampu… Pričaju mi da je, kad je Vučić poslednji put bio u Parizu, na konferenciju za štampu došao jedan francuski novinar. Ako dolaziš u Pariz iz male zemlje – moraš da bude šveliki gospodin kao Pavle Beljanski, rođeni maher i šarmer kao Tito, lepotica kao Grejs Keli ili slikarski genije kaoVlada Veličković, francuski akademik – da bi te neko zapazio. Prosečni političari, „turisti“ i osrednji slikari – nemaju se čemu nadati na obalama Sene.

 

Za nas „obične ljude“, ostao je zaključak, isti onaj kao Vudi Alenov u filmu – nema „zlatne epohe“. Svaka epoha je i zlatna i bedna. Jedino što je bitno su ljudi – oni sa kojima deliš vino i sir, oni koje privlačiš ili odbijaš, sa kojima pevaš, pričaš o „katastrofi“ ili “glasno ćutiš”.

14 13 12 11 10 9 8 7 6 5 4 3 2 1

Robert Čoban · CPG Publisher

Poznajte li Dorothy Counts?

1. October 2014. 0:13 | Nema komentara · Daj komentar »

4. septembra 1957.  Dorothy Counts (15) je obukla svoju najlepšu haljinu i ponosno otišla na prvi čas u Harry Harding High School, u Šarlotu (Charllote) u Severnoj Karolini. Dorothy je bila prva crna učenica o ovoj školi.

Na nagovor Johna Z. Warlicka, lidera organizacije White Citizens Council,koji je pozvao dečake “da pripaze na nju”, počeo je linč male Dorothy.  Devojčice su poticane da je pljuju i gađaju kamenjem. Dorothy je hodala uspavno i ponosno, okružena iskeženom masom.

1

Maltretiranje se nastavilo sutra – gurnuli su je u menzi i tacna sa hranom joj je ispala iz ruke; dve bele devojčice koje su se usudile da joj pomognu su izvrgnute ruglu i morale su da se povuku. Za to vreme, njena porodica dobijala je preteće telefonske pozive, razbijen im je automobil. Posle četiri dana otac je odlučio da ispiše Dorothy iz škole.

Fotograf Douglas Martin osvojio je 1957. nagradu World Press Photo of the Year.

2

Porodica Counts se ubrzo preselila u Filadelfiju gde je Dorothy upisalaJohnson C. Smith University.

Pola veka kasnije, 2008, Harding High School dodelila je Dorothy Counts počasnu diplomu. 2010, Dorothy je dobila javno izvinjenje većeg broja članova rulje koja ju je zlostavljala tog septembra 1957. Školska biblioteka dobila je njeno ime.

Fotografiju Dorothy video sam danas na izložbi Freedom Fighters u organizaciji Robert F. Kennedy Centra u Palazzo Reale u Milanu.

Doroty danas ima 72 godine i živi u Filadelfiji.

Poznajete li u svojoj sredini neku Dorothy Counts? Crnu,plavu, Romkinju, izbeglicu, lezbejku, gojaznu, bubuljičavu, ometenu u razvoju…različitu?

3

Robert Čoban · CPG Publisher

Gulbenkian: Čudesna priča o Jermenu iz Istanbula koji je od Sovjeta kupio blago Ermitaža i zaveštao ga Portugalu

28. August 2014. 8:49 | Nema komentara · Daj komentar »

Noćni TAP-ov let Beograd – Lisabon. Moje treće putovanje u Portugal i prvi put pažnju mog oka okupiralo je jermensko prezime ispisano na ekranu ispred mog sedišta: Calouste Gulbenikian Museum.

1

Ko je bio Calouste Sarkis Gulbenkian? Rođen je 1869. u bogatoj jermenskoj porodici u Konstantinopolju, današnjem Istanbulu. Njegov otac bio je bogati trgovac naftom pa je nije bilo iznenađenje što je poslao sina u London na King’s College da studira „petroleum engineering“.

gulbenkian-foto-passsporte1

Gulbenkian 1896. napušta Konstantinopolj nakon Hamidijskog masakra 1895., jednog od brojnih pogroma Jermena u Otomanskom carstvu. Odatle odlazi u Kairo gde upoznaje mnoge uticajne kontakte koji će ga za nekoliko godina učiniti najuspešnijim naftnim magnatom „Starog sveta“ i jednim od najbogatijih ljudi svog vremena čija se imovina pred smrt 1955. procenjivala na 840 miliona dolara, što je ekvivalent današnjem desetostrukom iznosu.

 

Bio je poznat po nadimku „Mr. Five Percent“ zbog svog udela u velikom broju naftnih kompanija širom sveta. Ostala je upamćena njegova izreka: „Bolje malo parče velike pite nego veliko parče male!“

 

Svoje orgomno bogatstvo Gulbenkian je dvadesetih godina počeo da troši na kupovinu brojnih umetničkih dela. Čuvena je njegova akvizicija slika iz riznica Ermitaža kada su Sovjeti rešili da prodaju deo nacionalnog blaga kako bi došli do “čvrste valute” i nafte, preko potrebne za ubrzanu industrijalizaciju koju su proklamovali u svom prvom „Petogodišnjem planu“.

Njegova trospratna pariska kuća u Avenue d’Iéna bila je krcata umetničkim delima od podruma do krova. Kao naturalizovani državljanin Ujedinjenog kraljevstva, Gubenkian je poklonio deo svoje kolekcije londonskoj National Gallery a nekoliko egipatskih statua i – British Museumu.

Nakon nemačkog ulaska u Pariz u leto 1940, povlači se sa francuskom vladom u Viši gde će kao ambasador Irana sarađivati sa Petenovimkolaboracionističkim režimom što je bilo dovoljno da ga Britanci proglase “neprijateljem saveznika” i zaplene svu njegovu imovinu u Velikoj Britaniji.

Razočaran, Gulbenkian napušta Francusku krajem 1942. i nastanjuje se u “neutralnom” Portugalu kojim je vladao diktator Salazar. Tu, u Lisabonu, u apartmanu luksuznog Aviz Hotela, proveo je svojih poslednjih 13 godina, sve do smrti 1955. godine.

Nakon njegove smrti ustanovljena je Fondacija koja je osnovala Calouste Gulbenkian Museum u kojem su pohranjena basnoslovna umetnička dela iz njegove kolekcije: od antike, preko sjajnih komada islamske umetnosti, do holandskih majstora i imena kakvi su Renoar, Mone i Dega.

Jermen, rođen u Istanbulu, britanski državljanin, građanin Pariza, kupac ruskog umetničkog blaga, ambasador Irana i na kraju rezident lisabonskog hotela – čudesna biografija koja je obeležila drugu polovinu 19. i prvu polovinu 20. veka.

 

2

 

Robert Čoban · CPG Publisher

Robert Čoban: Zašto nam (ni)je potreban ABC?

12. August 2014. 9:11 | Nema komentara · Daj komentar »

Objavljeno na portalu www.media-marketing.com

Robert Čoban: Kada su mi u leto 2006. godine Branislav Novčić i Ivan Stanković predložili da budem među osnivačima ABC Srbija, bila je to „belle epoque“ u izdavačkom biznisnu, marketinškoj industriji i ekonomiji uopšte

robert

Piše: Robert Čoban, predsjednik Color Press Grupe

Organizatori ovogodišnjeg Weekend Media Festivala su me pozvali da moderiram panel na temu oditovanja tiraža i transparentnog poslovanja štampanih medija u regionu. Tema je, reklo bi se, usko stručna, medijska, ali, u suštini, ako se ima u vidu uticaj medija na političke i ekonomske tokove u zemljama regiona – ona je politička par exellence.

Kada su mi u leto 2006. godine Branislav Novčić Ivan Stanković predložili da budem među osnivačima ABC Srbija, bila je to „belle epoque“ u izdavačkom biznisnu, marketinškoj industriji i ekonomiji uopšte. Svake godine oglašivački budžeti su rasli, privatizacije banaka, pivara i telekoma donosile su sve više novca na medijsko tržište i bilo je za očekivati da će, nakon što su televizije kao osnovni ’alat’ prihvatile piplmetre AGB Nielsena i kod štampanih medija doći do sličnog uređivanja tržišta. Postojao je i tada, a i danas postoji, Ispsosov Print Adex, ali njegovi rejtinzi govore kako neke novine čita 10, a neke ni jedan ceo čitalac. Uz Print Adex, bio nam je potreban, dakle, još jedan alat koji bi medijskoj agenciji i oglašivaču dao tačan, industrijski relevantan podatak o broju prodatih primeraka nekog dnevnog lista ili magazina. U komad.

Sa pojmom i značajem ABC-a sam se sretao ranije na sajmovima magazinskih licenci (Worldwide Media Marketplace), koje jednom godišnje organizuje FIPP (Međunarodna federacija izdavača magazina), čiji je Color Press Grupa član od 2004. Prilikom prvih razgovora oko licence za Hello!, u jesen 2005., Seli Kartrajd, Editor-at-Large magazina Hello!, vitalna Britanka na pragu osme decenije života, nalik na Mirandu Prisli iz filma „Đavo nosi Pradu“, pitala me je da li naši magazini imaju ABC odit. Dve godine kasnije, kada je Seli povodom pokretanja srpskog izdanja Hello!-a bila na Belom dvoru u Beogradu, mogao sam da joj se pohvalim kako je Srbija postala uređeno tržište na kojem postoji ABC odit.

Prvi dani ABC Srbija davali su prostora za optimizam. Iskrenu opasku Milke Forcan, koja je uz Branislava, Ivana i mene bila među osnivačima ABC Srbija, kako ne može da garantuje da njen tadašnji poslodavac (Delta Holding) iz političkih interesa neće davati oglase i u novinama koji nemaju ABC odit, nisam shvatao kao nešto što može imati dugoročnije posledice po ABC i uređenje tržišta. Verovao sam da će Srbija, na svom putu ka Evropi, sklanjati jednu po jednu barijeru i prepreku transparentnom tržišnom poslovanju.

Danas, osam godina kasnije – mogu da konstatujem da sam se prevario.

U prvim godinama, ABC-u su se priključile gotovo sve dnevne novine u Srbiji kao i većina magazina, od 2011. su tu i Adria Media Attica Media. Osim Evropapress-a (Gloria i OK!), u jednom momentu svi relevantni izdavači u zemlji bili su obuhvaćeni ABC oditom i javnosti, medijskim agencijama i oglašivačima transparentno prikazivali svoje štampane i prodate tiraže.

Onda su iz ABC-a počele da izlaze jedne po jedne dnevne novine, jedan po jedan izdavač magazina. Kako bi kojim dnevnim  novinama tiraž pao ispod 100.000 (u slučaju Politike ispod 50.000), tako su istupale iz ABC odita, kako je pojedinim licencnim magazinima tiraž pao ispod 10.000 (a nekima i ispod 5.000), njihovi izdavači su se povlačili iz ABC odita.

Reakcija medijskih agencija i oglašivača na sve to bila je – nikakva! Kao da većinu njih uopšte nije zanimalo kako će plasirati novac svojih klijenata ili poslodavaca, da li magazin u kojem se oglašvaju ima 15.000 prodatih, koliko tvrdi izdavač, ili 820 prodatih primeraka koliko, na primer,  trenutno prodaje jedan licencni muški magazin u Srbiji.

Na dan 8. avgusta 2014. u sistemu odita ABC Srbija bili su samo kompanije Ringier Axel SpringerColor Press Grupa i nekoliko manjih i lokalnih izdavača (Nedeljnik, Magyars Szo, lokalni nedeljnici u Vojvodini…).  Od deset dnevnih novina na  nacionalnom nivou – odituju se samo dve – Blic i Alo.

Da li je to slučajnost ili ne – od svih izdavača u Srbiji samo Ringier Axel Springer Color Press Grupa u proteklih osam godina neprekidno posluju sa profitom.

U bordu ABC Srbija sedeli su (i još uvek sede) predstavnici najvećih agencija i oglašivača. Za ovih osam godina nijednom se nije desilo da neku oglasnu kampanju dobiju samo dnevni listovi i magazini koji imaju potvrdu o ABC oditu. Politički, lobistički razlozi „medijskih ucena“ i slični, koje je gospođa Forcan pominjala 2006. kao izuzetak, danas su gotovo pravilo.

U Bosni i Hercegovini je situacija još gora. Tamo je eksperiment sa ABC BiH potpuno propao, u sistemu odita od početka nije bio nijedan dnevni list iz Sarajeva, tek nekoliko novina sa sedištem u Banjaluci i magazini čiji je osnivač naša Color Press Grupa.

Jedini napredak postignut je u Hrvatskoj koja je u međuvremenu postala članica EU. I pored početnog opiranja, u sistemu ABC odita danas su gotovo sve nacionale dnevne novine i magazini u zemlji. Iako ni tamo, kao ni u Srbiji ili BiH, tiraži više nisu onakvi kakvi su bili te 2006. kada je ABC došao u region. Ali je očigledno da su svi učesnici tržišne utakmice – mediji, agencije i klijenti – shvatili da se samo sa transparentnim poslovanjem može opstati u eri ekonomske krize i tehnoloških promena.

U međuvremenu, u Srbiji se pokreću novi magazini, najavljuje se izlazak i nekoliko novih dnevnih novina. Istovremeno oglašivački budžeti su sve manji, kao i oni u džepovima potencijalnih čitaoca. Ako se ima u vidu ono što nas čeka u 2015. – teško je očekivati da i jedni i drugi u skorijoj budućnosti budu veći.

Hoće li učesnici tržišne utakmice u srpskoj medijskoj industriji (ako smo se složili da je bosanska već rahmetli?) povući neki potez koji bi bio u skladu sa deklarativnim zaklinjanima u vrednosti Evropske unije (tržište, transparentnost poslovanja…), ostaje nam da vidimo. Verujem da će neka od tih pitanja dobiti svoj odgovor ovog septembra u Rovinju.

Robert Čoban · CPG Publisher

Usrana šminka defilira…

18. June 2014. 9:01 | Nema komentara · Daj komentar »

Proteklih dana jedan za drugim, gradovi na severoistoku Iraka padaju u ruke sunitskih islamskih fundamentalista koji masakriraju civile i opasno se približavaju Bagdadu. Rat je gotovo potpuno uništio Siriju, Tursku potresaju neredi, Afganistan je već tri ipo decenije bojno polje, isto toliko – u Iranu su na vlasti mule i imami. U Pakistanu stalni teroristički napadi i napetost, iz Indije svakodnevno stižu jezive scene obešenih tinejdžerki koje su pre toga brutalno silovane i ubijene.

 

Možete li da zamislite pobrojane zemlje kao bezbednu rutu hipika koji iz Evrope putuju za Katmandu i Gou, spavaju pod vedrim nebom, nekažnjeno uživaju u kanabisu i muzici?

freak
Freak Street, Katmandu

Turska, Sirija, Irak, Iran, Afganistan, Pakistan i Indija bili su ’60. i ’70. godina 20. veka na ruti nazvanoj “Hippie trail”. Bili su to začeci današnjeg low-cost turizma, alternativni način putovanja za Zapadnjake koji su želeli da istražuju Istok. Amerikanci su kompanijom “Icelandic Airlines” dolazili u Luksemburg (!) i odatle kretali uhodanom rutom čiji su krajnji cilj bile peščane plaže Goe u Indiji ili mistični Katmandu u Nepalu. “Usrana šminka defilira, našim putem za Katmandu”, pevao je početkom ’80. Džoni Štulić. U Katmanduu i dalje postoji ulica Jhochhen Tole nazvana Freak Street po hiljadama živopisnih hipika koji su tu prolazili šezdesetih i sedamdesetih godina. Neke od njih, ostarele hipike iz sedamdesetih video sam 1996. u Katmanduu i 2011. u Goi, ostali su da žive u na kraju svoje rute, pronašavši svoj Shangri-la.

 

Tih godina sve ove države bile su mirne, relativno liberalne, bez muslimanskog ekstremizma, bezbedne za žene i strance… Ulicama Kabula, Teherana ili Bagdada šetale su devojke u mini-suknjama (Istok Pavlović nas je pre par dana na to podsetio jednom fotografijom), alkohol nije bio zabranjen, marihuana se tolerisala na mnogim mestima, naročito u Afganistanu…

 

Onda je 1979. u Iranu izbila revolucija, Sovjeti su upali u Afganistan i od tada čitav potez od Bosfora do Ganga pretvoren je u nemirnu i negostoljubivu zonu u kojoj su kratki periodi mira samo varljiva pauza između krvavih sukoba: Iransko-irački rat (1981.-1988.), prvi napad na Irak (1991.), drugi napad na Irak (2003.), “Arapsko proleće” (od 2011.), neprekidni ratovi u Afganistanu…

 

Dok se “hippie trail” tokom ’60. i ’70. bezbrižno protezao Bliskim i Srednjim istokom, nešto istočnije – Indokina (Vijetnam, Kambodža, Laos) bila je poprište krvavih sukoba.

 

Onda se sreća okrenula, “gvozdena zavesa” je pala, ideologija je prestala da bude predmet sukoba, Indokina je od ’90. počela da se razvija kao jedan od najatraktivnijih turističkih regiona na svetu – dok u zemlje kojima je išao “hippie trail”, danas zahvaćene nacionalnim i verskim sukobima – gotovo da niko više i ne putuje osim prodavaca oružija i “pasa rata”.

 

Dok ovo pišem, razmišljam o Balkanu koji je u proteklih 70 godina (prosečni životni vek) imao ratove “samo” u periodu 1991-1999, pa su nam svima oni i danas izgovor za većinu nevolja koje imamo. Šta o svom životu da kaže, recimo, Iračanin, Iranac ili Afganistanac rođen 1979. koji danas ima 35 godina a celog svog života pamti samo rat, krv i bedu? Ili Vijetnamac rođen 1950. koji je 25 godina svog života proveo u neprekidnom ratu?

 

Isto važi i za Beograđane i Novosađane koji su svoja nepuna tri meseca NATO-bombardovanja teže “doživeli” nego mnoge Sarajlije – 4 godine opsade grada i svakodnevnih bombardovanja.

 

Svet postaje nesigurno mesto i stvari se preko noći menjaju. Dok gledam utakmice u Brazilu, razmišljam o finalu Evropskog prvenstva u Kijevu pre tačno dve godine i tome kako je sve bilo savršeno opušteno i organizovano: koncert grupe “Queen” veče uoči finala, ljubazni domaćini, desetine hiljada ljudi na Majdanu peva “We are the champions”, italijanski i španski navijači nazdravljaju jedni drugima limenkama piva…

 

Misliti o ovome kada se u svojoj razmaženosti žalimo na polave, “ratove devedesetih” i ostale pošasti koje su “nas na Balkanu pogodile više nego bilo koji deo sveta”.

Žikica Milošević · Kolumnista magazina "Joy"

EXIT 2014 najava

15. May 2014. 14:20 | Nema komentara · Daj komentar »

 

rockexit

Deset meseci je prošlo od prethodnog Exita, i u međuvremenu je festival na Petrovaradinskoj tvrđavi postao i „zvanični šampion“ među festivalima. Od ove godine imaće i svoju „ekstenziju“, Sea Dance festival, u Budvi. Mudro, budući da sam znao desetine stranaca koji su dolazili na Exit i zatim produžili u Hrvatsku ili Grčku na more. Eto zgodne prilike da ih „preusmerimo“ na Crnogorsko primorje, i napravimo „2u1“. A ni nama ne bi ništa falilo da se posle Dunava brčnemo i u Crnoj Gori. Posle inicijalnog zatišja oko najava gostiju, pre par dana je odjeknulo kao iz topa da ćemo imati neke od hedlajnera od kojih će nam se zavrteti u glavi. Pa da vidimo.

…najava…

11. juna, mesec dana pred početak Exita, jedan od najboljih gitarskih bendova današnjice, Queens of Stone Age, otvoriće Exit sezonu. Jedno od najvažnijih rock imena današnjice, bend, projekat, koncept i stav. Tako ih reklamiraju, a sve sa pravom. Nulti dan Exita, odlično zagrevanje.

SUEDE

Suede110912

Bend koji je napravio britpop, koji su kasnije proslavili Blur, Oasis ili Pulp. Bend koji je prekinuo američku dominaciju grunge bendova poput Nirvane ili Pearl Jama na top listama. Bend koji je uvek seks i glam u muziku i vratio „Britishness“: Brett Anderson je bio na naslovnici NME-a pre izdavanja prvog singla! Dakle, ovo je jedan od onih retkih trenutaka istorije kojem možete da prisustvujete uživo. Nije 1993. godina kada bi oni bili skandalozni kao na dodeli Brit nagrada, ali srećni smo što su se ponovo okupili i neurotične emocije i plač spojeni sa snažnim gitarama biće tu za nas. Jedan od retkih poetskih bendova koji je spasavao ljude u kriznim trenucima svojim tekstovima i inspirisao hiljade klinaca da budu drsko i moderno obučeni, na Main Stageu. Divota.

DAMON ALBARN

Damon

Kaže Damon da je jednom prilikom vozeći se u taksiju 2005. godine dobio prekor da „eto svi nešto rade, Oasis snima, a ti Damone, ništa!“. Damon je hteo da drekne, ma ja sam prvi na top listi, ja i moj bend Gorillaz, samo mi smo svi crtani junaci, pa ne znate da to ja pevam! Ali se nasmešio i zaćutao. Najveći rival Bretta Andersona iz Suedea (čovek koji mu je oteo devojku, frontmenku Elastica-e, Justine Frischmann, i to dok je spavala u Brettovom krevetu u istom stanu – može li uvrnutijeg raskida biti?), Damon će pevati pesme Blura, Gorillaz i svoje sole pesme. Duhovite pesme poput Parklife, Country House, melanholične heroinske balade kao što je Beetlebum ili pak skakutave Gorillaz pesmice… sve to dečaka u petoj deceniji čini zanimljivim kao Thoma Yorkea prošle godine. Očekujemo sličnu epsku feštu sa presekom 25 godina rada Albarna, koji je još uvek mlad.

SKRILLEX

skrillex_

Teško je opisati muziku koju radi Skrillex, ali pokušaćemo: dubstep i punk su se venčani u rolerkosteru emocija, energije koja motiviše na skakanje, seks, plakanje, vrištanje i ko zna šta još (dopišite po želji). Revolucionisao je elektronsku muziku, sa blagim izrazom na licu. Izdao je malo ali vredno: tek sad ima debi album, kad ga prati na Facebooku 14 miliona ljudi. Odličan pokazatelj da ne treba praviti kompromise kada se baviš muzikom. Žurka u najavi. Možda najrevolucionarniji elektronski zvuk posle Prodigy (hronološki).

AFGHAN WHIGS

AfghanWhigs276

Evo „blast from the distant past“, „Avganske perike“ se vraćaju u velikom stilu. Underground alter rock bend koji je više uticao na druge nego što se sam proslavio, izdao je sedmi po redu, povratnički album i imaćemo prilike da vidimo njegovu promociju povezanu sa starim singlovima uživo. Čas istorije.

ASIAN DUB FOUNDATION

adf

90ih godina je nastupio čitav talas bendova koji su mešali sve živo i pravili „križance“ u muzici koji su se teško mogli opisivati rečima. Pomenuti Prodigy, Chemical Brothers, ali i Asian Dub Foundation, koji, kao što im ime kaže, imaju članove azijskog porekla i orijentisani su ka dubu. Ulice Britanije sa ljudima malo tamnije kože koji žele da vas uvuku u svoju priču. Kao što reče Morrissey davno: „Shelve your Western plans“. Postani deo sredokraće Istoka i Zapada.

MIGHTY OAKS

MightyOaksFinal1_Mid

Iako će vam se činiti da je ovaj indie i folk i americana bend (šta god našli u njihovoj muzici) negde iz SAD, i to južno od linije Oregon – Merilend, jako ćete pogrešiti. Dolaze iz Berlina. Jedno od najprijatnijih iznenađenja lajnapa za ovu godinu, nosiće vas harmoničnim i setnim melodijama kroz noć na Fusion Stageu.

GLORIA GAYNOR

Nepotrebno je reći bilo šta, osim da je žena preživela na sceni, a pesma joj se od disko-hita transformisala u himnu LGBT zajednice. A ima godina kao naši roditelji.

…i korak dalje…

JAMIROQUAI

jamiro

Da skratimo, JK je za sve okrenute urbanom zvuku uvek bio sinonim za Jason Kaya, pevača benda Jamiroquai. Nasmejani Englez sa indijanskim simbolima, ekolog i čovek u čijoj gravi se razvijaju izlomljeni ritmovi, tako tipični za plesne 90-e, dolazi nam u goste. Doduše, pošto je 2011. već napravio jedan od „najgužvastijih“ koncerata na Exitu (jedino ga Prodigy u Srbiji „šije“), ove godine će „reprizu“ napraviti na sunčanijem mestu. Morate ovaj put biti na pesku Jaza da biste ga videli.

 

Žikica Milošević · Kolumnista magazina "Joy"

Šri Lanka – Najbliže Raju

15. May 2014. 13:51 | Nema komentara · Daj komentar »

Duran Duran su ovde snimili dva od svoja 3 najslavnija i najlepša spota i transformisali su pop muziku, koja se otada i gleda i sluša. Cejlonci, domoroci, tvrde da je ovde iz Raja sišao direktno Adam, jer je Cejlon najbliži raju. Možda sam mislio da su priče o „najlepšoj zemlji na svetu“ preterane (citiram saputnika Roberta: „Ne žali se, došao si u najlepšu zemlju na svetu!“), naročito izrečene drugog dana puta, ali posle 10 dana na ostrvu koje je sinonim za čaj, moram reći: od 51 zemlje, koliko sam dosad video, ovo zaista jeste najlepša. A to nije baš lak zadatak.

KOLOMBO

Zahvaljući ljubaznosti kompanije FlyDubai otišli smo na „Suzu Indije“ (ili „Suzu Indijskog oekana“), kako nazivaju Šri Lanku, zbog toga što izgleda zaista kao suza koja se slila „niz bradu“ Indijskog potkontinenta vrlo brzo. Dva puta po 4 do 4 i po sata leta, sa ugodnim presedanjem u Dubaiju i eto nas u vrelom Kolombu u sparno jutro. FlyDubai je inače savršeno smanjio razdaljine do zanimljivih destinacija Azije i Afrike, a smanjio je i cene, koje su sada sasvim pristupačne. S obzirom koliko je Šri Lanka jeftina, a i druge destinacije u okolini, taman se ono što se da za kartu (500+ €) kompenzuje onim što se na terenu uštedi: 10 dana za 200 €. Kolombo, da samo napomenemo, nema nikakve veze sa golubovima („colombo“ na italijanskom), ni sa Kolumbom (koji jeste da je mislio da je stigao u Indiju, ali ovde nije svraćao). To je lokalna reč „renderovana“ na portugalski način, kako su prvi evropski osvajači čuli i razumeli. U svakom slučaju, lepo zvuči. Oblast Negombo, gde se nalazi aerodrom, centar je cejlonskog katoličanstva, budući da su Portugalci, u dobroj tradiciji Iberije, u veru Hristovu rimskog tipa prevodili svakog na koga su naišli. Posle su dolazili Holanđani i Englezi, ali oni nisu imali taj žustri zanos preobraćenja.

Naš smeštaj bio je na samoj obali mora, odnosno okeana, na Melbourne Avenue, što je zvučalo kao nekakav bulevar, ali ubrzo na Cejlonu naučite da „avenue“ označaja običnu ulicu, a „hotel“ može da bude i prodavnica mešovite robe bez ijednog kreveta. No, apartman je bio vrhunski, sa bazenom na krovu, na kome „nije dozvoljeno unositi alkohol“. Yeah, right. Srpska delegacija je elegantno prekršila pravilo, a imam izvesne sumnje da je bilo koja „delegacija“ australijskih ili britanskih turista imala poštovanja prema zabrani. Kolombo je nepretenciozan grad, koji će tek postati pretenciozan. Britanska tradicija se vidi na svakom koraku: Nacionalni muzej ili Parlament izgledaju kao da su iz bilo koje kolonije UK, trava je uredno podšišana, haos je organizovan, a vozi se, jasno, levom stranom, baš kao i u Indiji, Bangladešu, Pakistanu i sličnim zemljama. Nema previše visokogradnje, ali ubrzano nastaje. Građanski rat sa Tamilskim Tigrovima je završen tek 2009. i tek tada su počela znatna ulaganja u hotele, što znači da će uskoro Šri Lanka krenuti stopama Tajlanda, a Kolombo će za 5 godina ličiti na Bangkok. Bangkok kakav je danas. Dotada će Bangkok ličiti na Hong Kong ili Šangaj. Azija je mesto gde za 5 godina ne možete da prepoznate grad. Na obali mora gde se nalaze sjajne plaže, grade se hoteli svetskih lanaca. Biće to zemlja za leškarenje na plaži u gradu, kao Rio, za konferencije ali i za leškarenje tokom rehabilitacije: brojni Amerikanci i Britanci plaćaju operacije na Cejlonu i uzmu još 14 dana odmora na plaži i izađe ih jeftinije nego operacija kod kuće. Plaža na obali je zanimljiva jer kroz nju ide pruga, i sve je nonšalantno, a kafea ni za lek. No, pesak je narandžastooker i spektakularan. Što se tiče grada, vredi istaći Budistički hram na Ostrvu Robova, stare holandske kuće u kojima žive muslimani, pa još jedan hramić na obali jezera okružen statuama, dok se u daljini plave novoizgrađeni soliteri od 50 spratova. Kretanje je pravo mučenje po vrućini, pa je lud ko ne uzme tuk-tuk (rikšu, motornu). Mi, optimisti, bili smo među ludima. Zanimljivo da kao i u svakoj nekada siromašnoj zemlji, lokalci nemaju nikakvu ideju šta bi strancu bilo zanimljivo. Rikšadžija nam pokazuje neke novopečene tržne centre, hotele sa 5 zvezdica kao da su to neke atrakcije grada. Kao kad bih ja pokazao u Novom Sadu „Nork“ ili „Mercator“ kao super atrakcije, a zaobišao Trg Slobode i Trvrđavu. Ovaj usud me prati još od Brazila i Tajlanda, i nema nade da će lokalac shvatiti da je „Cargills“ robna kuća iz kolonijalnog doba zanimljiva strancu. Pitali smo ga, „Hej, a šta su ove sjajne zgrade u luci?“ koje smo besomučno slikali, da bi on promrmljao mešavinom iznenađenja, šokiranosti, nezainteresovanosti i prezira: „Neko skladište“. I jeste, ali spektakularno skladište. U 15h, kao što je red, počinje tropski pljusak. Kupamo se u bazenu i mogu da posvedočim da „u bazenu“ nije ništa „mokrije“ od „van bazena“.

POLONARUVA, SIGIRIJA I PIDURANGALA

Dobro, trebalo je malo vežbe da se nauče ova imena. U 6 ujutro iz kolomba, koji još uvek nije ostavio utisak da smo „na putovanju“, rikšama idemo na britansku železničku stanicu Fort, i odatle hvatamo voz koji će 8h voziti do mesta Polonaruva, koje je poznato po tome što je 1) to bila jedna od antičkih prestonica Cejlona i 2) što su ovde Duran Duran snimili spotove „Rio“ i „Save a Prayer“. E sad, ko je, kao ja, maštao da vidi mesta sa tih spotova na kojima je vaspitavan, njemu je ovo mesto hodočašća i moraće da se slika pored svakog Bude pored koga su se slikali u spotovima. Neki u ekipi ne znaju zašto je ovo toliko važno mesto. OK, pretpostavljam da je ovo meni kao nekome kada bi došao na Woodstock ili se vozao putem Route66 u SAD. Primetno je na lokalitetu Polonaruva da je se mora biti bos i da se Budi iz blizine ne smeju okrenuti leđa prilikom slikanja. Naknadno primećujem da su članovi Duran Duran u spotu bosi i da nikada ne okreću leđa statuama. Impresivno. Prodavci suvenira su manje nasrtljivi od Indijaca i Arapa i to je osvežavajuće.

Sutra ujutro je posredi drugi lokalitet iz spota „Save a Prayer“, a to je stena Sigirija. Pošto su bogati new wave Britanci imali para da ih slikaju iz helikoptera, a pošto se usput nama pogled na stenu više svideo nego pogled sa stene, odlučujemo se da se penjemo na „jeftiniju“ stenu Pidurangala, s koje se pruža sjajan pogled. Malo stepenica, malo preko loptastog stenja hajkinga, i eto nas mokrih na vrhu. Boje su nestvarne, a posle silaska uživamo u jamajkanskom baru pored reke u kojoj se kupaju slonovi. Cejlonci inače imaju samoidentifikaciju sa Jamajkancima, em su tamnoputi, em su opušteni, em su na ostrvu. Osim što je posedovanje bilo kog narkotika ovde skopčano sa smrtnom kaznom, dakle, nema baš tolike identifikacije.

DAMBULA

Dambula je obližnji lokalitet gde se nalazi najveći pozlaćeni Buda u tom položaju (ima mnogo položaja Bude, pa je tu „najveća statua Bude“ relativan pojam). U svakom slučaju, impresivno. Sprema se još jedan tropski pljusak koji ti bukvalno odnese odeću sa tela, obrije i ošiša o istom trošku. Zaista krupne i jake kapi, ali na 5 stepeni smo od Ekvatora! Moji saputnici su šokirani kako sam se „ja setio da ponesem kišobran“, i to u tropskoj klimi. Mislim da su njih četvorica, uz još par stranaca, bili jedine osobe koje nisu imale kišobran. Svi Cejlonci ga nose. Sa nama se penju muslimanske devojčice iz neke škole, škole su ovde verski podeljene, svi su ljubazni i svi žive jedni sa drugima. Zapanjujuće je da je u građanskom ratu budističkih Sinhaleza i hinduističkih Tamila (koji su hteli da ustanove drugu državu za svoj narod, Tamil Elam (pravilnije Ilam), osim Tamil Nadua, indijske savezne države) nisu stradali svi hinduisti i Tamili van tamilske oblasti. U Evropi, a naročito na Balkanu, desilo bi se automatsko etničko čišćenje. Ovde hinduisti, budisti, hrišćani i muslimani žive bok uz bok. Zanimljiva je zajednica portugalskih Cejlonaca, koji se prezivaju „Kosta“ i „De Silva“, i holandskih Cejlonaca, tzv. Burgera, kojima pripada pisac „Engleskog pacijenta“ Majkl Ondatje. Majmuni u impresivnom hramu u pećinama Dambule hoće da ukradu sve što stignu, besni su kad ne mogu da vam uzmu sve, a facijalne ekspresije su im kao ljudske. Inače, njih ima u svim budističkim i hindu hramovima, jer su inkarnacija boga Hanumana, a on je zaštitnik ljudi koji imaju težak život, jer majmun je izdržljiv.

KENDI

Možda i najlepše mesto u zemlji jeste Kendi, zbog koga nam se sve vreme u glavi vrtela pesma Iggyja Popa i Debbie Harry („Candy, Candy, Candy, I can’t let you goooo…“). Osim što ovaj Kandy nema nikakve veze sa slatkišima. Grad ima prijatnu klimu u brdima, ima lep stari centar grada, puno turista i hostela, Hram Budinog zuba (ostatak iz lomače kad je Buda završio zemaljsko postojanje i kad je bio spaljen). U prijatnom i bajkovitom ambijentu malo je neverovatno videti slike da je pre više od decenije ovde organizovan užasan teroristički napar sa kamionom punim eksploziva u kome je izginulo mnogo ljudi, a hram je oštećen. Odmah pored je anglikanska katedrala Cejlonske crkve, pa stara ulica sa starinskim tablama, sve kao pre 100 godina, u vreme Šerloka Holmsa. Na vrhu obližnje planine je Beli Buda, i tu srećemo gomilu Engleskinja koje… ovde rade! Kao doktorice. Kolonijalni duh je živ! Vole da idu u siromašnije krajeve da rade. Srbi idu samo tamo gde je sređenije, da budu treća klasa. Znao sam jednog što je napravio fimu u Togou, i jednu devojku koja je radila kao direktorica kazina u Kamerunu. To je već lepši primer od… Toronta i Minhena. Kendi je grad na jezeru koje je veštačko, i koje je jedan od kraljeva (Kraljevstvo Kendi je bilo poslednje koje se predalo Britancima) izgradio da bi dao gradu fokusno mesto. Smatralo se da je to tad bio „veliki promašaj“, takozvani „beli slon“, ali se ispostavilo da je ovo bio pun pogodak. Šetnje oko jezera su sjajne. Uveče, pokušavamo da nađemo mesta za izlazak. Sva izgledaju sumnjivo, ali su bezopasna. Ako na njih izlaze lokalci. Ako su u vlasništvu Britanaca, onda su uglađena i skupa. Izaberite svoj kliše. Prilazi nam jedan sumnjivo ljubazni lik koji nam nudi „sve“: ono što se ne vidi golim okom – prostitucija, droga, sve što se ne sme. Čekamo da ode u WC sa prijateljem i šmugnemo.

ADAMOV VRH

U krajnjoj nedođiji centralnog Cejlona, nalazi se magično mesto zvano Adamov vrh. Budisti misle da je ovde sa neba zakoračio Buda (ovde je ogroman otisak u steni koji liči na levo stopalo), hindusiti da je to Šiva, a muslimani i hrišćani kažu da je tu bio Adam, prvi čovek, koga je Bog isterao sa Neba, tj. Raja, i on je morao da ode na zemlju, i spustio se baš ovde, jer je Cejlon najbliži raju. Zašto stalno govorim Cejlon, pa onda Šri Lanka? Namerno. Zemlja se donedavno zvala Cejlon, na mnogim institucijama još uvek stoji to ime, a i nekako je poetičnije. Kažu da onaj ko se ne popne nijednom na Adamov vrh, smatra budalom, a i onaj ko se popne dvaput, isto je budala. Tvrdim da je tako. Krenuli smo u 2 noću da bismo na hladnom vrhu visokom preko 2200m bili u 5 ujutru. Sa mnogo stajanja i odmaranja, preznojani 3 puta, bez daha, sa tahikardijom, sa mislima „neću ovo nikad uspeti“ ili „umreću sad“. Ali, svi uspeju. I devojke se smeju dok prolaze smoždene i pitaju, kako je? I babe i deca. Pa možemo i mi. Na vrhu, ništa od Adamovog stopala, jer je u hramu koji je zatvoren. Izlazak sunca je spektakularan. Silazak je kudikamo lakši ali nimalo nije lak. Oko nas su polja čaja. U zoru beračice čaja izlaze sa korpama na leđima i beru čaj isto kao i pre 200 godina. Spokoj. OK, never again. Kaže mi drugarica, aha, to je kao kad sam ja preplivala Dunav pa rekla sebi, e sad i nikad više. Disklejmer: ako jednom dođem sa voljenom ženom koja se nije penjala na Adamov vrh, i ona kaže, ‘ajmo, popeću se još jednom i zbog nje ispasti budala. Ali eto, toliko mogu!

GOL I JUGOISTOČNA RIVIJERA

Grad Gol ili Gale (Galle, zavisi kako ko čita) nalazi se na 8h autobusom od Adamovog vrha, tj. od stanice Haton. 4h jednim lokalnim busom i još 4h drugim sa presedanjem u Kolombu. Sve zajedno 270 dinara. Tako je, 150 + 120 dinara. Prodavci koji prodaju pecivo, voće, pevači, sve živo u autobusu. Ekonomija cveta. U gradu Gol smeštamo se u grad Dodanduva koji je apsolutno zavredeo da se nađe u spotu Duran Duran. Možda se i našao, nismo pronašli gde je ta plaža gde je spot sniman. Ali boje su neverovatne. Ljubičasti zalasci sunca. Hotel na samoj plaži za 10 evra. Ovde je bilo rata pa je domaćin mogao da sagradi kuću sa „dvorištem“ na plaži i da ima mali hotel. Na Tajlandu to je već teško. U Dodanduvi i sirotinja ima sjajan pogled. Devojčica koja liči na Moglija dala je Robertu „osmeh od milion dolara“ za jednu bananu od 10 dinara. Cela porodica je izašla da nam maše. Nikada nismo videli tako ljubazne ljude, a i tako čiste. Kaže jedan italijanski putopisac, koji pati od „hiperozmije“ (preterane osetljivost na mirise) da je u pola sveta imao probleme, ali nikad na Šri Lanci. I istina je, u ludački pretrpanom autobusu u sred leta kod njih je bez neprijatnih mirisa. Svi su i nasmejani i solidarni i – higijeni okrenuti. Dodanduva i obližnja Hikaduva imaju sjajne plaže. Budistički hram u baroknom stilu, portugalski uticaj. Ribarski brodići u zalazak sunca. Sve je stradalo u „Boxing Day“ cunamiju iz 2004. i nije nam bilo jasno kako se to desilo, budući da je cunami dolazi sa suprotne strane, ali cunami ima običaj da zaobiđe rtove i ostrva! Danas nema tragova cunamija, osim spomen parkova. Gol je grad koji možete sresti maltene i u Evropi ili Južnoj Americi ili negde na obalama Afrike. Portugalska, holandska, britanska arhitektura, hrišćanske crkve triju nominacija, sve sređeno, tvrđava nalik na mini Petrovaradin, budistički hramovi, puno turista. Obližnje letovalište Unavatuna za kraj: plaža iz snova, kafići na obali mora. Beli ljudi levo, crni desno. Sami se podelili. Mi otiđosmo među crne. U njihov kafić. Kad sam ulazio u more između njih, dočekali su me širokim osmesima. Rajsko letovanje. Rajsko ostrvo. Znao je Adam gde da se spusti u kriznom momentu.

člć

DSCN8496
Plaža u Kolombu: urbana plaža iz raja, skoro bez ljudi!

DSCN8527
Ostrvo Robova sa budističkim hramom i soliterima u daljini. Oni najavljuju novu Šri Lanku.

DSCN8682
Pogled sa stene Pidurangala na stenu Sigirija. Boje su magične, a čovek je tako mali u poređenju sa prirodom.

DSCN8713
Zlatni Buda iz Dambule

DSCN8765
Nestašni majmuni su ukras svakog budističkog hrama. Teško ih je uslikati, jer ne vole da poziraju.

DSCN8796
Hram Budinog zuba u Kendiju, najlepšem gradu centralnog Cejlona

DSCN8861
Starinske firme na sinhaleskom i engleskom u Kendiju

DSCN8953
Adamov vrh, posle spuštanja. Do njegovoh vrha vodi čak 5100 stepenica i toliko je dalek i visok da se ne bismo usudili da se na njega popnemo da smo ga videli po danu. Noć nas je zavarala i izgledao je blisko i dostižno. Srećom.

DSCN8978
Autobuska stanica u Hatonu – divna, živopisna Azija.

DSCN9123
Unavatuna, najlepša plaža Cejlona

DSCN9143
Ribarski čamci u Dodanduvi u zalazak sunca

DSCN9154
Ovakav pogled ima porodica čija nam je devojčica zahvaljivala na jednoj maloj banani. Da li se može istinski reći da su oni siromašni?

47572-flydubailogo
Zahvaljujemo kompaniji FlyDubai (www.flydubai.com) na realizaciji ovog putovanja.

Žikica Milošević · Kolumnista magazina "Joy"

Palme i sneg – 10 najjačih utisaka sa ZOI u Sočiju!

4. March 2014. 9:15 | Nema komentara · Daj komentar »

DSCN8405

Palme i sneg: 10 najjačih utisaka sa Olimpijade u Sočiju

Prašina se slegla, veštački sneg se otopio, kao i onaj od prošle godine čuvan u zamrzivačima za slučaj tople zime kao što je bila ova. Otišli smo iz Sočija i evo, i utisci su se slegli. Iako smo u Sočiju bili samo 3 puna dana, puno je impresija, od kojih izdvajam 10 meni naj… impresivnijih.

DSCN8302

Adler – sve je novo.

1. Oklevetani Soči

Pre ovih Olimpijskih igara krenula je najnegativnija kampanja koja je ikada bila zamisliva, i svi ste je svesni. Prvo je bilo da neće svi objekti biti završeni na vreme, drugo da je apsurdno da se u morskom letovalištu organizuju zimske igre (a šta bi sa Vankuverom?), da je ovo politički projekat, lična sujeta Putina i ne znam šta sve još. Neki su upoređivali ove igre sa ispoljavanjem moći iz Moskve 1980. a najzlobniji su otišli do upoređivanja sa Berlinom 1936.! C’mon. Prvo, naravno da je sve ispoljavanje ekonomske, kulturne i političke moći. I Los Anđeles 1984. je bio ispoljavanje američke moći, kao i Atlanta 1996. i Solt Lejk Siti 2002. I Nemačka je 1972. u Minhenu htela da pokaže da to više nije ista ona zemlja od pre 36 godina nego demokratska i savremena, liberalna zemlja. I Peking je pokazao Novu Kinu a sad će i Brazil na leto pokazati da je to nova, razvijena i bezbedna zemlja a ne zemlja lopova i seks-turizma iz Simpsonovih, pa će to i Rusija 2018. na Mundijalu, pa Katar 2022. da pokaže da i Arapi na pesku igraju fudbal i da će napraviti erkondišn stadion ako treba. Soči nije izuzetak. To je sve jasno. Ali onda je iskorišćena svaka stvar da se predstavi Soči kao potpuna rupčaga. Sobe sa toaletima sa dve WC šolje, sa pola WC polje, vukovi koji hodaju hotelima, blatište i gradilišta, nedovršenost, neki psi lutalice, u svakom slučaju neka vrsta Mordora na javi.

DSCN8320
Nova stanica Krasna Poljana – kao omanji aerodrom!

 

Naravno, neka budala i jeste napravila dvojni WC i slično, ali da kažem šta sam ja video: savršeni grad nikao ni iz čega, ruski Dubai. Liči na Švajcarsku. Vozovi kao u Nemačkoj. Sve pod konac. Nema blata ni gradilišta. Sve miriše na novo, do perverzije: novi hotel sa novim drvetom koje miriše, sa novim tepihom koji miriše. Kao kad uđeš u novi stan. Nema pasa lutalica niti jure LGBT likove da ih linčuju. Niti je Pussy Riot tema. Tema je sport i sve je na svom mestu. Američki gej-klizač obučen kao devojka daje intervju na ruskom na TV Rossija 2 i kaže da mu je Rusija druga domovina. Šeta se i no big deal. Na otvaranju T.A.T.U. pevaju pred celim svetom. Namerno, zvrčka. Anti-LGBT? I don’t think so. Neki Amerikanac pokazuje slike ribica sa roštilja i čudom se čudi pola sata u busu kako ribe imaju oči. Priča o tome kao da je svetsko čudo. Treba da ga odvedemo da vidi jagnje na ražnju sa sve očima na Balkan. Kaže za kraj koleginici „Nedostajaće mi sav taj shit koji je bio ovde, onako, nostalgično!“. Koji shit? OK, našao si ga ako si ga tražio. Raspad sistema? Nikako. Sve je bilo na nivou koji se očekuje. Nije fer bilo ni prema nama kada su u austrijskog štampi u Sarajevu 1984. govorili da se „sirotinjska Jugoslavija upela da napravi Olimpijadu u Sarajevu, gradu atentata na Franju Ferdinanda, a pola zemlje nema struje i čami u marku a prodavnice prazne“. Mi smo mislili da je to naš ponos. Ali, uvek će te neko pljuvati. Summa summarum: sve negativno što je rečeno bilo je pogrešno. Kao i na svakom takmičenju, svuda.

DSCN8314

 

Njih troje će teško biti nadmašeni po slatkoći

2. Maskote

Posle niza neuspešnih maskota na zimskim i letnjim olimpijskim igrama, ovogodišnje su bile preslatke. Bili su to Beli Miška (obratite pažnju da neverovatno liči na Mišku, maskotu Olimpijade u moskvi 1980, samo je onaj bio mrki medved, a ovaj je beli), Leopard (kavkaski leopard, malo ih je ostalo) i Zajka (mali beli zeka sa plavim okicama). Kaže mi jedna devojka, e posle Londona kad su one maskote bile užasne, konačno da poželim da kupim i odnesem na poklon lutkice! I bile su svuda, i ja sam poželeo da ih imam, i kupio sam nekoliko suvenira, a inače to ne radim. Ruska škola crtića je uradila svoje. Maskote treba da su slatke i da ih deca vole i žele. Ne da budu bizarne. Pogodak.

DSCN8462

 

Olimpijski krugovi u Olimpijskom parku

3. Bezbednost

Bezbednost je bila toliko upitna kad sam se spremao za Olimpijadu, da sam se iskreno plašio da ću nestati u eksploziji bombe dagestanskih terorista kao nesrećnici u Volgogradu. Činilo mi se savršeno realnim da je moja glava u torbi. U realnosti nije bilo tako. Olimpijski park, vozovi, sva borilišta, sve je ličilo na jedan veliki… aerodrom. U smislu bezbednosnih provera. Sve što doživljavate na ulasku u avion bilo je i ovde, na mnogo mesta. Ali, nije bilo tačno da su policajci na svakom koraku i da su provere paranoične. Bile su diskretne i efikasne. Svaki posetilac je imao identifikaciju oko vrata i samo tako se moglo kretati. Imali smo neki VIP osećaj, prosto, umesto osećaja „Velikog Brata“. Kao da smo bili „deo družine“. Sediš u vozu i pogledaš preko puta i devojci oko vrata legitimacija sa imenom. Nasmeješ se. Komotno možeš da počneš priču sa „Irina Aleksandrovna, gde si ti krenula?“. Hiljade i hiljade ljudi i nijedan incident. Mir u duši, možeš da uživaš u lepoti.

DSCN8324

Voz. Ruski voz. Novi ruski voz.

4. Kavkaska Švajcarska

To je zaista i nadimak Oblasti Sočija. I potpuno i zaslužuje ovaj nadimak, iako je popularnije ime nekada bilo Kavkaska Rivijera. Zašto Švajcarska? Pa kombinacija brda i dolina, brzih reka i velelepne prirode u zaleđu, plus savršena infrastruktura, to je valjda sinonim za Švajcarsku. Posebno brdske železnice, novoizgrađene, za samo 7 godina. Što je rekao Tomas Bah, predsednik MOK, nekima za ovo trebaju decenije, Sočiju je trebalo 7 godina. Crveni vozovi Lastočka (Lastavica) jure od mora do planina. Na svakih 10 minuta i ni minut kašnjenja. Ceo prostor od centra Adlera do granice sa Abhazijom je izgrađen kao već spomenuti Dubai, ili kao nekada Sankt-Peterburg: u dahu. Neverovatne železničke stanice Olimpijski park i Krasna Poljana su kao omanji aerodromi. Kad Srbija dođe dovde biće to čudo. U međuvremenu nek Srbija dođe na nivo marokanskih železnica, ne mora na nivo ruskih, pa ćemo biti presrećni. Svi su bili ljubazni na svakom mestu. Soči i cela oblast izgledaju kao Zapad. Eto kada se usvoje zapadnjački principi rada i inženjeringa i spoje sa slovenskom dušom i sjajnim geografskim položajem. Za nauk nama ovde. Ovo je nova Rusija sutrašnjice. Kada smo pitali nekog od Rusa kakva je situacija sa infrastrukturom u ostatku zemlje, rekao je sa osmehom „Ne tražite drugi Soči, nećete ga naći!“. Ovo je kanda klica koja daje nadu.

DSCN8327

Ruske zastave svuda.

5. Patriotizam

Vezano za ono prvo: što su više negativno pisali o Sočiju, to su Rusi više zapinjali da se veličaju i više su navijali. Već pred kraj je sve bilo u ruskim zastavama u nacionalnoj euforiji. Što je više situacija bila komplikovana u Kijevu, to je više prkosa bila u Sočiju. Već su počeli da govore da je sve propalo i da Rusija nema medalja, a onda je isfiniširala i došla na prvo mesto i po broju medalja i po zlatima, što se nije desilo od Insbruka 1976. Mislim da je ovo bio toliki „boost“ nacionalnog ponosa da bi, da sam ikoga pitao išta, verovatno odbrusio sa arogancijom najveće zemlje na svetu „Baš me briga šta ko misli“. To su ti psihologije velesila. Po tome nisu ništa drugačiji od Amerikanaca. Ni po izveštavanju sa olimpijskih borilišta. Gledajući rusku TV niste mogli imati ideju da iko nastupa i osvaja medalje osim Rusa. Standardna neobjektivnost, uvek se i svuda ponavlja. Tomas Bah je rekao ipak jednu lepu stvar: Rusija se prikazala kao patriotska ali otvorena. Nisu gnjavili sa 72h za prijavu boravišta kao nekad, nisu sitničarili na ispunjavanju Imigracione karte do krajnjih detalja. Nisam navikao na ovako opuštenu administraciju u Rusiji, a treći put sam tu.

DSCN8377

Dvorana Ajsberg

6. Arhitektura

Naravno da je arhitektura Olimpijade pokazala ono što je najbolje u svetu u ovom trenutku, kao što i očekujemo i od Pjong Čanga za 4 godine, i kao što očekujemo za 2 godine u Riju. To je prosto prirodno. Ali, moram da izdvojim već spomenute železničke stanice, zatim nove hotele u Krasnoj Poljani, koji su eklektični miks svega i svačega (neki će reći kič), koji je težak za opis rečima, kao i Stadion Fišt (Bela glava na čerkeskom, tj. adigejskom jeziku), koji će kasnije biti samo „popločan“ travom i postati fudbalski stadion za Mundijal 2018. Od gradića Soči postaje velegrad, seme nove Kavkaske Rivijere od Azova do Abhazije. Ruska Kalifornija. Palme i sneg. Slikao sam u jednom kadru palme na rivi i snežne vrhove u daljini. Ajsberg je hala koja je ličila na nasukanu santu leda, a na njoj su se prikazivali video radovi sve vreme dok traje mrak. Bio je to i umetnički pano, i semafor i mesto na kome možete gledati vesti na ekranu od 100 metara. Sve je uostalom menjalo boju i bilo popločano panoima koji reflektuju slike. Moja drugarica Višnja, arhitektica, rekla bi „Eh, sve danas menja boju, nema više statičke arhitekture, svaka zgrada je TV!“, i bila bi u pravu. Prolazimo pored stadiona za hokej Šajba (to znači „pak“ na ruskom) i na njemu se reflektuju zastave učesnica tekućeg meča i piše 3:0. Možeš da znaš ko unutra igra i koji je rezultat i to sa kilometar! Sve piše NA hali. Čudesno. Naravno, Kanada je 3, Finska je 0. Kanađani su bili oni prvi koji su opustili atmosferu i počeli da se dernjaju „Spasibo, Rossija!“ od samog početka i „olabavili atmosferu“. Mislim da su po temperamentu najsličniji lokalcima, pa zato. Soči je sav u brdima i zelenilu, eukaliptusima, da ne možeš da prođeš kroz zelenilo. Kao da su zgrade dodatak parku a ne parkovi gradu. Na bridima kao u Bejrutu, hoteli od stakla od 30 spratova. Pa onda staljinska gotika: železnička stanica i Morska luka. Soči se sprema da bude zanimljiv i kupačima, i skijašima, i ljubiteljima arhitekture. Meni već jeste.

DSCN8342

Istok je Istok a Balkan je Balkan i nikad se ta dva neće sresti.

7. Žene

Čudo bi bilo da ovo ne pomenem. Samo kratko: svi su ljubazni, pa i žene. Nasmejaće ti se posle 3 sekunde i počeće konverzaciju. Ili ti. Svejedno. Nije da nema šljama i gold-diggersa i ovde, ali bar su one koje pretenduju da budu normalne zaista takve. Prijatan osećaj. Brzo je nestao kada sam došao kući. Lepe devojke su u Srbiji gledale izdaleka a kada dođu blizu odjednom su shvatale da je vrlo zanimljiva prodavnica preko puta i okretale glavu, da pokažu kako su moralne. Stavio bih smajli, podrugljivi, da mogu. Dobrodošli na nadrndani Balkan.

DSCN8398

Abhaska granica

8. Abhazija

Sa zaprepašćenjem sam na Google Maps primetio da nam je hotel na 2km od granice sa Abhazijom. Tj. Gruzijom. Rekao sam šoferu da smo na granici sa Gruzijom pa me ispravio i rekao da je to abhazija. Okej. Da se ne raspravljamo. Rešio sam da odem do granice. Peške. 20 minuta. Ulice Adlera idu sasvim normalno, ljudi idu u prodavnice, samo je malo više policajaca kako se približavaš neugodnoj granici. I eto, na kraju ulice, rekao Psou (na abhaskom „voda“) i neki kontrolni punkt. Taksiji. Svi su crnpurasti. To su Abhasci. Sa moje desne strane prodavnica „Aiaaira“ iliti „Pobeda“. Na bahaskom. Pobeda valjda protiv gruzijske vojske. Prošlo je 5,5 godine od njihove delimično priznate nezavisnosti. Nisam imao vizu a ni vremena da ukoračim u novu zemlju. Kopkalo me je kako je, doznaću sledeći put kad se budem tamo kupao. Leti. Ionako se viza dobije mejlom za 1 dan. Kupio sam neke svešcice sa maskotama u lokalnoj radnji, da bi prodavac viknuo „Koliko košta?“ svojoj koleginici na abhaskom. Ili je to bio adigejski? Ne znam. Svuda majice: „Abhazija, zemlja duše“. Našoj hostesi Alisi sam ispričao da smo na granici sa Abhazijom i ona je osmah dan posle Olimpijade zapucala sve do Gagre i Suhumija. „Puno tragova rata“, kaže ona. Pre toga se nije usudila da ode, ali je naša vožnja vozom do Krasne Poljane, kad asam joj ja pričao o „čarima rata“ na Balkanu uticala da se ohrabri. Mislim da se nije nagledala ljudi koji su kroz rat prošli kao civili, a nekmoli kao vojnici. Ali, kad malo bolje pogledamo, svi su na ovom području neki rat videli tokom svojih života. Tek u priči sa devojkom iz Sankt-Peterburga shvatam koliko smo mi neobični. Za jednog običnog Rusa ili Zapanjaka, mi smo jedna globalna Čečenija. U pogledu vidim sažaljenje (jadničci) i divljenje (kako ste izdržali?). Kako god, meni Abhazija ne bi bila ništa čudna. Ni najmanje. Neka je za sledeću posetu Sočiju.

DSCN8373

Red od 3h čekanja da se kupe suveniri

9. Klizanje

U tri dana posete možeš videti malo toga, ali je gala veče klizanja stvarno gala. Svaki put kad se vratim iz Rusije zapanjim se koliko je primitivizma na rodnom na m Balkanu. Naravno da ovde gledaju da te ne daju na klizanje i balet da ne bi zastranio ako si dečak. Zato nam je pola muškog baletskog ansambla iz uvoza a klizača nećemo imati do 3000. godine dok se Futurama ne ostvari uživo. Disklejmer: ne mislim samo na Rusiju, tako se osećam i kad dođem iz Poljske, Finske ili Belorusije. Stavio bih natpis na ulazu u Srbiju: „Dobrodošli u zemlju kladionica i teretana!“. Pritom i sam koristim usluge pomenutih, ali ne opsesivno. Elem, žao mi je što se Pljuščenko povredio, ali bar sam video Karolinu Kostner. I Grejsi Gould. I Adelinu. Primenio sam ovom prilikom tzv. Metodu Boris Tadić“. Da objasnim, to je metoda kojom moja mama glasa na izborima. Svodi se na „Ako ne znaš ko je najbolji, glasaj za onog ko je najlepši“. Tako sam ja podelio medalje i meni je zlato odnela Grejsi Gould iz SAD, srebrna bila Kostnerova a bronzu sam dao Adelini. Pošteno. Ionako ne znam da razlikujem trostruki aksl od Aksl Rouza (ne, ipak toliko znam!), poznajem estetiku. Da napomenem da je Španac Havijer bio posebno zabavan, a da je kanadski par Kirsten Mur-Tauers /Dilan Moskovič koji se poigravao mobilnim telefonima tokom klizanja dao bolnu kritiku savremenog društva. Bili su 6. na takmičenju ali najbolji u gegu. Moskovič je sve vreme „kuckao poruke“, fejkujući da kliže i koristeći svaki trenutak da bude „u svetu telefona“ a ne u realnosti koja ga okružuje. Tužno, takvi smo svi danas.

DSCN8427

Red zelenila, red brda, red solitera = Soči

10. Svečano zatvaranje + Kraj

Da ponovim par reči o svečanom zatvaranju: bilo je impresivno, i za zaplakati. Nešto najlepše što sam u životu video. Od manifestacija. Cele igre su bile kao mešavina Exita i milion utakmica i takmičenja. A ja volim Exit i volim i takmičenja. Video sam Karolinu Kostner uživo, Putina malko izdalje i rukovao se sa Divcem. Video sam palme i sneg u istom danu i zaljubio se u Kavkaz koji sam znao iz priča Ljermontova i Tolstoja. Sergej Bubka je pre 30 godina išao u Soči na letovanje namedeni mesec i u Londonu 2012. je izjavio „Pa ne mogu da verujem da će tamo održati zimsku olimpijadu!“ Niko nije mogao d averuje, pa ipak je bila sjajna. Toliko prijatna atmosfera da mi je žao što letim kući. Ali, imam blaženstvo na licu. Vidimo se u Pjong Čangu!

(Zahvaljujemo se Procteru & Gambleu za posetu Sočiju u okviru kampanje „Hvala ti, mama“ i na promociji proizvoda iz linija Pantene, Gillette i Covergirl, kao i na prigodnim poklonima kojima su nam ulepšali boravak, i na ljubaznosti u P&G Kući)

Autor: Žikica Milošević, Life Content

Žikica Milošević · Kolumnista magazina "Joy"

Suza za kraj

26. February 2014. 13:24 | Nema komentara · Daj komentar »

Leopard, Miška i Zajka pozdravljaju publiku gaseći plamen
Leopard, Miška i Zajka pozdravljaju publiku gaseći plamen

Za zatvaranje Olimpijade u Sočiju Rusi nisu žalili novca, a ideja im nikada nije manjkalo. Na neki način, zatvaranje je dalo presek svega onoga što Rusije jeste i šta je bila: od savršenih sletovskih kombinacija tako karakterističnih za vreme SSSR, do horova i bubnjara koji su potpuno usklađeni, od književnosti do baleta. I dalje. Koreografiju je radio Danijele Finci Pasku i zaista je „Rusija u odrazima“, kako je glasilo ime ceremonije zatvaranja, dala pravi odraz najveće zemlje na svetu i njene kulutre pored koje se čovek oseti malenim, naročito kad dođe sa Balkana.

DJ pravi veliku žurku a kako se on kreće, tako se i sibirski snežni leopard kreće, kao njegov alter-odraz na panoima poređanim unaokolo
DJ pravi veliku žurku a kako se on kreće, tako se i sibirski snežni leopard kreće, kao njegov alter-odraz na panoima poređanim unaokolo

Stadion Fišt (na adigejskom jeziku „Bela glava“) Sve je počelo sa obratnim odborjavanjem od 1. do 16. dana Igara, sa video prezentacijom najlepših momenata sa sportskih borilišta, a drugi deo se zvao „Nebo i more“, gde su troje dece koji su bili centralni deo ceremonije, Ljuba (devojčica, od imena Ljubov), Jura i Valja (dva dečaka) bili iznad beskrajnog prostora noćnog mora. Zaprepašćujući trik sa brodom koji plovi preko neba je naravno, postignut putem sajli, ali one su bile toliko nevidljive da je izgledalo kao da čamac zaista lebdi u zraku. Hor od 1000 dece (!!!) pevao je himnu Rusije, koju znamo još iz vremena SSSR, samo su sada drugačije reči. Bubnjari su izašli iz poda, i to je samo početak pojavljivanja iz poda koji će se nastaviti do kraja. Svi su uglavnom i nestajali u podu. Zapanjujuće. Pročitaj ostatak teksta… »

Goran Aničić · Web urednik

48. Super Bowl: udvostručena potrošnja na TV reklame za 10 godina

2. February 2014. 23:21 | Nema komentara · Daj komentar »

U Njujorku danas se održava 48. Super Bowl finale u američkom fudbalu (NFL liga), a ekipe Denvera i Sietla če po porvi put u istoriji ovog sport zaigrati na otvorenom stadionu u zimskim uslovima. Igraće se novom stadionu Metlife (otvorenom 2010.) u New Jerseyu koji prima 82.566 geldalaca, koji je naravno odavno rasprodat.

Prošle nedelje, na aukcionim sajtovima prosečna cena ulaznice bila je oko 2.900 evra, najjeftinija karta je bila 843 evra, a najskuplja obična 1760 evra, dok su lože id 175 hiljada do čak neverovatnih pola miliona evra!

Ipak, ono što je intersantnije kao propratni događaji su reklame koje će se emitovati tokom 4-satnog događaja. Radi se o najskupljim Ad sekundama, a cena tog sekunda se stalno uvećava kao ukupni prihodi koji su se udvostručili od 2000. godina na ovamo!

superbowl

WJS donosi nam odličan infografik koji prikazuje potrošnju na Super Bowl reklamiranje.Kao što možete videti, prihod od TV reklama je sa 132 miliona $ 2000. godine otišao na 292 miliona $ prošle godine!

Glavni uzorčnici ovog rasta su automobilska industrija i industrija osvešavajućih napitaka

Automobilska industrija je sa nešto više od 8 miliona dolara, povećala ulaganja u  Super Bowl TV reklama 10x na 96 miliona dolara 2013!

Robert Čoban · CPG Publisher

Izrael, 15 godina posle: Gde su koreni našeg antisemitizma

2. February 2014. 23:02 | 2 komentara · Daj komentar »

U aprilu 1998. godine povodom 50. godišnjice Izraela Klara Mandić i Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva organizovalisu put u jevrejsku državu za gradonačelnike desetak srpskih gradova koji su bili bratimljeni sa određenim izraelskim komunama. Na Klarinu inicijativu, kao novinar, ja sam pratio celu ekipu.

 

Moja fascinacija jevrejskom državom, organizacijom života, navodnjavanjem pustinje, prijemima u muzejima savremene umetnosti, Jad Vašem muzejom i svim ostalim detaljima tog puta – kada je o domaćinima reč, učiniće me pristrasnim, velikim poštovaocem Izraela do današnjeg dana. Toliko o domaćinima. Sad malo o gostima.

izrael

Valjevo je predstavljao, a ko bi drugi, do Dušan Mihajlović, tada prvi čovek Nove demokratije i koalicioni partner vladajuće SPS još od 1994. Sremsku Mitrovicu nije zastupao predsednik opštine, nego „siva eminencija“ – Trivun Ivković, kontroverzni upravnik zatvora. On je na put poveo svoju prijateljicu, bili su vrlo ljubazni ali me nisu mimoišle političke razmirice sa njim kada bi smo se dotakli Miloševića i SPS-a čije je on „tvrd krilo“ zastupao. To je, dakle, april 1994. godine, tih dana počinju sukobi sa OVK na Kosovu. Na prijemu u Muzeju savremene umetnosti u Jerusalimu dok je bend svirao „Phantom of the Opera“ a mi nakon razgledanja kolekcije – ispijali šampanjac – Triva me je zamolio da ga na engleskom predstavim prisutnom ministru unutrašnjih poslova Izraela.

-        Roberte, reci mu dasam ja upravnik najvećeg zatvora u Evropi!

Ta formulacija neće najbolje odjeknuti u ušima jednog Jevreja!, pomislio sam i predstavio ga kao „predstavnika Sremske Mitrovice“ , na šta se čovek ljubazno nasmešio.

-        Jesi mu rekao ko sam ja!

„Jesam, Trivo!“

 

Par dana kasnije, deo grupe u kojoj sam bio ja, otišao u mesto Kacrin na Golanskoj visoravni koju su Izraelci zauzeli u 6-dnevnom ratu 1967. i za svega par decenija kamenitu golet pretvorili u plodno vinogorje. Još uvek imam dve boce vina iz Kacrina koje sam tada dobio. Trivun Ivković i deo ekipe otišao je u posetu našoj ambasadi.

-        Druže ambasadore, zatvor u Sremskoj Mitrovici je za vas pripremio jednu sobu! – rekao je ponosno Trivun zaboravivši da napomene da misli na nameštaj za sobu, pošto zatvorenici u njegovoj ustanovi proizvode nameštaj u sklopu radne terapije. Prisutni su mi prepričavali da je ambasadoru krenula kap znoja sa vrha čela i da mu je trebalo dobrih sat vremena da shvati da Trivun nije poslat od strane SPS-a da mu saopšti kako će uskoro biti smenjen i smešten u mitrovačku kaznionu.

 

Prištinu, tada i formalno i faktički u sastavu Srbije, predstavljao je, sada već pokojni Živorad Igić, lider kosovskih socijalista. Dobrodušan i drag čovek, kao i većina tadašnjih socijalista, verujem, nije mnogo znao o zemlji u koju je došao niti o hrišćanstvu ili juadizmu kao religijama.

U Crkvi Hristovog groba vodič nam objašnjava opštepoznate detalje iz poslednjih dana Isusovog života.

-        Razapet?! Neverovatno! Gvozdenim ekserima ga prikovali na krst!? Jel čuješ ti Roberte ovo!?“, gurkao me je Živorad zapisujući nešto u notes. U prvi mah nisam shvatio šta želi da mi kaže.

-        Marija Magdalena? Uskrsnuo treći dan? Roberte, ovo je sjajan materijal za feljton! Sve ću ja ovo da objavim kod mog druga Radevića u „Dnevniku“! – sa ushićenjem mi je saopštio Živorad.

Nisam imao srca da mu kažem kako je „taj sjajan materijal“ već objavljen pre bezmalo 20 vekova i da se knjiga zove Biblija. Ne sećam se posle da li je „Dnevnik“ to i objavio mada me ne bi uopšte čudilo i da jeste.

 

15 godina kasnije, 1. decembra 2013. naš brod pristao je u luku Haifa. 1998. u ovom gradu su, sećam se, gotovo svi govorili ruski jer je nakon propasti SSSR-a u Izrael došlo preko milion ruskih Jevreja od kojih se dobar deo zadržao Haifi.

 

Snalažljivi turisti iz Srbije organizovali su se u posebnu turu za Jerusalim sa vodičem na srpskom, turu koja je bila trostruko jeftinija od zvanične brodske. Nas 12 iz Srbije vozimo se u kombiju ka prestonici Izraela, sa leve strane su nam palestinske teritorije (Zapadna obala) sa desne Sredozemno more, Tel Aviv, Jafa… Stižemo u Jerusalim i na kapijama grada u autobus ulazi vodič tridesetogodišnji momak rođen u Sarajevu koji je 1992. sa roditeljima napustio svoj grad i od tada živi u Izraelu. Govori sa jakim bosanskim akcentom i već nakon nekoliko minuta ne ostavlja nedoumicu o tome da Arape ne može očima da vidi. O turskoj vladavini Palestinom pričao kao o najmračnijem periodu kada je na sve strane bilo samo smeće i kamilji izmet. Dok nam objašnjava položaj Jermena tokom turske vlasti Jerusalimom – palestinski tinejdžer se bučno spušta biciklom niz kameno stepenište: „Evo, pogledajte, stoka, šta drugo reći!“, komentariše naš vodič.

 

Razumem ostrašćenost nekog koji je, kaže, bio na par sahrana svojih drugova koji su poginuli u bombaškim akcijama terorista Hamasa. Opet, ne shvatam kako tako može da govori pred turistima za koje nije siguran da li međunjima ima neko ko je musliman. Ili on upravo tako govori jer očekuje da Srbi mrze muslimane i Turke (nije čuo za Sulejmana, Bali bega i Ezela) pa veruje da takvo seme pada na plodno tlo?

 

Međutim, dešava se nešto sasvim suprotno. Većina iz naše grupe, na moje nemalo iznenađenje, tokom celog puta isijava neskriveni antisemitizam. Padaju komentari uz šapat:„Ma, njih samo novaci zlato zanimaju!“, pitanja poput: „Kako tumačite da u napadu na Bliznakinje u Njujorku nije poginuo nijedan Jevrejin!“ (!?); ili konstatacija nakon vodičeve priče o Mojsijevom izbavljenju Jevreja iz egipatskog ropstva: „Aha, eto, znači ipka ih ije hrišćanin Mojsije spasao i izveo iz ropstva!“

 

Pri svemu ovome treba imati na umu da nije reč o seljacima iz zabitih sela istočne Srbije ili napaljenim tinejdžerima nego o tzv. „višoj srednjoj klasi“ koja sebi može da priušti desetodnevno krstarenje: privatnicima, vlasnicima auto-salona, bivšim direktorima velikih socijalističkih giganata, ljudima između 40. i 60. godine. Pri tome verujem, da nijedan od njih u životu nije sreo nijednog Jevreja da bi imao razlog da ga mrzi. Nijednom Jevrej nije bio šef na poslu, niti mu je zatrovao vodu… Država Izrael, da podsetim, nije priznala nezavisnost Kosova za razliku od svih njenih zapadnih saveznika i „zaštitnika“.

 

Kako se onda dogodilo da ljudi u Srbiji postanu toliki antisemiti. Verujem da je koren svega u Miloševićevoj propagandi iz vremena bombardovanja kako su za sve krivi Medlin Olbrajt i američki Jevreji. To je ono na šta „misle“ Maja Nikolić Miloš Bojanić kad pred milionima ljudi u rijalitiju tvrde da mrze Jevreje “jer su oni bombardovali Srbiju“.

 

Drugi razlog je univerzalan – uvek se mrze oni koji su uspešniji i bogatiji od nas! Oni koji čine 0.1% stanovništva planete a dali su 40% dobitnika Nobelove nagrade za medicinu, oni koji su u ratu 1967. ratujući protiv sva 4 svoja suseda – za samo šest dana osvojili Golan, Zapadnu obalu, Istočni Jerusalim, Gazu i Sinaj. Nas ima isto toliko, jedva smo „rodili“ jednog Nobelovca a u 100 godina ratovanja izgubili smo sve što se izgubiti moglo.

 

Treći razlog je neznanje. Od čoveka koji može da kaže da je Mojsije bio “hrišćanin koji je spasao Jevreje iz egipatskog ropstva“ a pri tome za sebe tvrdi da je vernik, redovno ide u crkvu, slavi slave…teško je očekivati razumevanje bilo kojih globalnih istorijskih tokova.

 

Znam da ni jedna ni druga grupa, ni ona iz 1998. ni ova 15 godina kasnije– nisu „reprezentativne“ ali mi se nameće utisak, ne samo kada je ro odnosu prema Izraelu reč, da su Trivun, Živorad i slični likovi iz „srca tame“ devedesetih– bili simpatičniji, usudio bih se reći – i bolji od naših savremenika.

Robert Čoban · CPG Publisher

Ništa trulo u državi Danskoj

1. February 2014. 22:11 | Nema komentara · Daj komentar »

„Carlsberg: Dobrodošli u najsrećniju naciju na svetu!“, veliki reklamni slogan zeleni se iznad trake za prijem prtljaga na aerodromu u Kopenhagenu. Rezultati većeg broja anketa rađenih na globalnom nivou – govore da su Danci najsrećniji narod na svetu.

danska

Evropsko prvenstvo u rukometu sa kojeg su srpski reprezentativci pre vremena ispali bio je povod naše posete Danskoj. Polusatna vožnja taksijem od aerodroma do Glavne željezničke stanice pored koje je bio smešten naš hotel „Ascot“, protiče u razgovoru sa taksistom Enesom, Hercegovcem iz Trebinja kome je Danska nova domovina već punih 20 godina. Pitam ga za čuveni brod ukotvljen u luci u Kopenhagenu u kome su 1993. bile smeštene stotine izbeglica iz Bosne, o čemu sam tih godina pročitao reportažu u zagrebačkom „Globusu“. „Ja sam ti sa tog broda! Živjeli smo u sobama 3 sa 3, nas nekoliko stotina. Bio sam još dijete tad. Sad je dobro. Na taksiju mogu da zaradim oko 2.500 eura, supruga isto toliko na svom poslu i od takve plate i pored visokih cijena svega u Danskoj – može se pristojno živjeti!“, priča Enes dok parkira vozilo ispred hotela i vadi aparat za Visa kartice. Plaćanje karticom je moguće u svakom taksiju u Kopenhagenu.

 

Prva šetnja ulicama danske prestonice na 2 stepena ispod nule i susret sa hiljadama biciklista, muškaraca u kaputima, žena u krznenim bundama – koji po zimi i vetru – voze bicikl. „Ovako obučena devojka u Srbiji ne bi sela u bilo šta lošije od ’audija’“prokomentarisao je Milan. I zaista, na semaforima u špicu radnog dana u samom centru grada možete videti najviše 5-6 automobila. Svi ostali voze se biciklima ili savršeno organizovanom podzemnom železnicom, čiji vagoni takođe imaju specijalne odeljke za dvotočkaše.

Prosečna cena točenog piva od 0.5 u pabovima je 8 eura. „Ako vam je ovo skupo, nemojte nikako da idete u Švedsku ili Norvešku, tamo je još gore. Hamburger na ulici u Oslu je 30 eura!“, ćaska mlada kasirka u „Lego“ prodavnici u centru grada. Na kraju mi daje papir na kojem je njeno ime i sajt na kome mogu komentar na račun usluge u prodavnici.

Zabavni park „Tivoli“, jedan od simbola grada – zatvoren je do proleća. „Mala sirena“ međutim i dalje stoji na svom kamenu i prkosi vetru i zimi. Pre nekoliko godina bila je zamenjena replikom jer su „evropskim znamenitostima“ opsednuti Kinezi platili milione da original „gostuje“ u Šangaju godinu dana. Na putu do „Male sirene“ prolazimo pored Ruske pravoslavne crkve koju je izgradila Dagmar Maria Feodorovna, majka poslednjeg ruskog cara Nikolaja, inače Dankinja. Milan opaža na zidovima ikone Svetog Save i Sv. Vasilija Ostroškog. Uskoro stiže i odgovor iz usta sredovečnog čoveka koji se zatekao u crkvi i na bosanskoj ijekavici nam objasnio: „Pre nekoliko godina pop je ovdje u crkvi bio Srbin pa je on dao da se izrade te ikone!“. Na pitanje odakle je on, odgovara: „Iz Kraljevine Srbije“ i užurbano odlazi uz komentar: „Imamo dole u kapeli jedno krštenje pa posle svi idemo u srpski Sevastopolj!“.

„Većna Srba u Danskoj je iz Bosne a ima i puno Vlaha iz Srbije!“, objašnjava mi prijateljica koja živi u Kopenhagenu. Ne rade naši ljudi ovde samo kao taksisti i prodavačice – jedan od vodećih direktora „Carlsberga“ bio je naš Srbin iz Beograda koji je, nažalost, preminuo pre mesec dana; Draganina prijateljica Stanislava radi u prestižnoj farmaceutskoj kompaniji koja proizvodi „inuslin“, njen suprug je profesor na Univerzitetu.

Do „Carlsbergove“ pivare stižemo podzemnom železnicom. Na parkingu razvučene „mreže zaljuljanje“ koje služe za opuštanje radnika tokom pauza. U fabričkom krugu, između upravne zgrade i muzeja – na okolnom drveću razapet „adrenalin park“, takođe za opuštanje zaposlenih. Muzej sličan onom „Amstelovom“ u Amsterdamu i „Guinnessovom“ u Dablinu: istorijat, stare fotografije, štale sa „pivarskim konjima“, pab za degustaciju (uz ulaznicu se dobija i konzumacija dva piva…), suvenirnica… Zanimljiv detalj: između dva rata simbol „Carlsberg“ piva bio je kukasti krst – svastika, kao istočnjački simbol mira i prosperiteta (do kojeg se, valjda, dolazi nakon nekoliko popijenih pinti piva). „U periodu 1941-1945. ovaj simbol je napušten zbog ’promenjene globalne percepcije ovog znaka’“, zvuči zanimljivo objašnjenje ispod. Odeljak pod naslovom „Disciplina“ govori o vrlo striktnim pravilima kojih su se morali pridržavati zaposleni u „Carlsbergu“ pre 100 i više godina. Svako kršenje pravila povlačilo bi novčane kazne, isticanje imena prekršilaca na oglasne table a sav novac od kazni išao bi u korist lokalnog sirotišta koje je godinama živelo od „Carlsbergovih grešnika“. Još jedan argument u prilog superiornosti mešavine “protestanskog odnosa prema poslu” i socijalno odgovornog pristupa u odnosu na društvenu zajednu, koja je od Danske vremenom stvorila ovo što je danas.

Nedaleko od „Male princeze“ večna vatra, spomenik Dancima poginulim u ratovima. „Ovo je za svih 17 poginulih Danaca u oba svetska rata“, kaže Milan. „Toliko ima svaki ulaz u zgradu kod nas!“, dodajem ja. „I ko je ona glup!?“, zaključuje Dragana.

Poslednjeg dana ni mi nismo odoleli: „When you are in Rome – act like a Roman!“. Iznajmili smo bicikle ispred hotela i krenuli ka Kristijaniji, nekadašnjim vojnim barakama koje su 1971. zaposeli skvoteri – hipici i pretvorili u „nezavisnu državu“ na čijem izlazu je velika drvena kapija na kojoj piše: „Sada ulazite u EU“. U Kristijaniji je zabranjeno fotogrfisanje ali je zato dozvoljena prodaja marihuane. Miris trave širi sezimi prilično sumornim prostorom koji preko leta sasvim sigurno dobija poseban šarm. Pored „naselja“  je jezero u kojem se stanovnici Kristijanije leti osvežavaju, zgrade su išarane zanimljivim umetničkim grafitima, tu je i mali teren za fudbal, radionice za izradu predmeta od drveta, priručna ambulanta… Više danskih vlada pokušavalo je da „demontira“ Kristijaniju i „inkorporira“ je u EU. Bez uspeha.

Na putu kaNacionalnom muzeju nailazimo na grupu protestanata koji sa zastavama u duginim bojama na kojima piše „Peace“ protestuju zajedno sa svojim četvoronožnim prijateljima. Jedan momak svira gitaru na improvizovanom stejžu nastalom na platformi malog kamiona. Starac sa dugom sedom bradom koji stoji ispred natpisa 4.481 (koji označava broj dana koliko traju njihovi protesti na ovom mestu povodom raznih tema) – objašnjava nam da je ovoga puta reč o protestu protiv novog restriktivnog zakona o držanju kućnih ljubimaca.

Nacionalni muzej objašnjava dansku istoriju od najranijih dana. Meni je posebno zanimlji vodeljak o Grenlandu, teritoriji koja i dalje pripada Danskoj (čineći je najvećom evropskom državom ako se izuzmu Rusija i Ukrajina). Naziv „Zelena zemlja“, dobio je da bi privukao doseljenike prilično obeshrabrene pričama ozemlji večitog snega i leta. U svojoj kolonijalnoj prošlosti Danci su držali i neke egzotičnije i toplije zemlje od Grenlanda i Islanda – delove današnje Gane u Africi, neke luke u Indiji i Kini, ostrva na Karibima (St. Thomas, St. Jon..)

U „Carlsbergovoj“ gliptoteci par desetina metara od Nacionalnog muzeja – remek-dela Gogena, Van Goga, Manea, Monea, Degaa, Pikasa… Na Zapadu velike i uspešne kompanije imaju običaj da osnivaju i finansiraju značajne ustanove kulture poput galerija, muzeja, pozorišta…što u tranzicijskim zemljama poput naše (sa izuzetkom „Madlenijanuma“) deluje gotovo nestvarno. U Beogradu čak i muzeji za čije je funkcionisanje nadležna država: Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti – godinama čame zakatančeni…

Danska kao skandinavska država blagostanja finalna je destinacija velikom broju ilegalnih imigranata širom sveta. Kada smo jesenas u Bogovađi razgovali sa tražiocima azila iz Somalije, Eritreje, Sirije, Sudana i drugih zemalja zahvaćenih ratovima ili bedom – svaki drugi nam je naveo Dansku kao krajnju tačku svog puta. Slično su razmišljali i „lažni emigranti“ i Srbije koji su sa svojim desetočlanim porodicama (danska država je davala 800 eura mesečno po članu domaćinstva) ponekad uspevali da se vrate kući sa 100.000 eura u džepu. Onda su pravila izmenjena i pooštrena ali snovi o državi blagostanja na severu Evrope i dalje zaokupljaju maštu miliona „sužnjih“ širom planete.

Žikica Milošević · Kolumnista magazina "Joy"

Tajland: Jedan maleni pogled

19. December 2013. 1:35 | Nema komentara · Daj komentar »

Tajland je nekako postao sinonim za greh, Bangkok je sinonim za pogrešne odluke i čudne stvari, weirdo stanje uma, Indokina je sinonim za avanturu. Prva poseta Tajlandu bila je kratka i… fensi. No, dovoljno da se zagrebe, za prvi pogled.

„Reka Mekong može da vam pojede noge za mesec dana. Zato menjajte čarape! Nemojte da budu mokre!“ rekao je Poručnik Dan u Forrestu Gumpu svojevremeno. Mislio je na Vijetnam i na vlagu koja izjeda stopala očas posla. Posle jedne kiše u Bangkoku kada su mi patike ostale natopljene ceo dan u šetnji, noge su mi bile pojedene dve nedelje posle toga. Poprilično. I to samo od jedne kiše, bez Mekonga. Indokina opasno i podmuklo može da ti se učini pitomom i prijateljskom, a da te nema za minut. Dobrodošli na Tajland.

RIVIJERA IZLAZEĆEG SUNCA

Naši domaćini su poželeli da nam predstave ponajviše tajlandsko parče obale pod imenom Sunrise Coast, iliti Obala Izlazećeg Sunca. Kad gledaš na mape, to je upravo suprotno od Pataje, i naravno, gleda na istok, prema „izlazećem suncu“. Prostire se od Bangkoka do poznatih letovališta na jugu, gde počinju ona luda ostrva i gde nema više žutog čoveka, sve sam go turista rozikaste boje kože. Ova Obala Izlazećeg Sunca je puna, gle čuda, Tajlanđana. To je valjda poslednja oaza gde nema previše turista i gde infrastruktura nije previše razvijena, nije nakrcano hotelima i party-klubovima i gde oko 23h sve u chill-out fazonu prestaje da fercera. Ovde smo da promovišemo obalu koja je „nepoznata“. Kaže nam vodičkinja da je ovo neka vrsta „tajlandskog Beverli Hilsa“, jer ovde dolaze ljudi iz Bangkoka, bogatuni, koji imaju svoje vile; ovde dolazi kralj, koji ima svoje palate na svakom ćošku, i svoje rezidencije. Nije daleko od Bangkoka, nije previše južno, moglo se i vozom onomad. Iako je Hua Hin, glavni grad ove regije, bio prvi rizort Tajlanda, paradoksalno je najmanje otkriven Zapadnjacima.

Ča-Am je mestašce koje je kao iz snova, uspavano i sa bungalovima pored mora. Čudne poplave svuda na putu. Šta li se desilo? „Prošao je tajfun Haijan, onaj što je poharao Filipine“, kažu nam Tajlanđani. Nema veze, odosmo na večeru pored reke. Mačke nam se vrzmaju između nogu i jako su „vitke“ kao i sami Tajlanđani: kažu da je za to neophodno jesti rubu svaki dan. Ali imaju oni ovde i svinjokolj. Jedu budisti (Tajlanđani su budisti) sve: i svinjetinu i govedinu. Svuda u okolini neko nešto ne jede, hunduisti ne jedu svete krave, muslimani ne jedu svinje, a istočna Azija jede „sve što se kreće: pliva, leti ili hoda“. To će kasnije uključiti i insekte ali o tom potom. Kupujemo u lokalnom minimarketu „7 Eleven“ kojih ima kao pečuraka posle kiše. A neobično je tiho i mirno, i ulice su zapravo proseci između neke poludžungle. A u tim prosecima ima svega: restorana, kuća, prodavnica. Samo što izgleda kao da će za 24h zarasti i ponovo postati šuma. Tropi. Nemamo pojma šta piše na čemu, pa se kupuje šta stigne: čips sa ukusom morske trave (ispostaviće se da nije tako skandalozan… ispostaviće se da je sjajan!), pivo od pirinča (ispostaviće se da jeste skandalozno za ukus Zapadnjaka), pivo od ječma i hmelja (ispostaviće se da je odlično). Žurka pored bazena. „Nemojte da se kupate u moru, mutno je i tajfun je odneo plažu!“, kažu oni. Ipak, kupamo se odmah kako je čuvar otišao. Plaže jeste osštećena, ali je voda sjajna i jako topla. U daljini sevaju munje i vide se Filipini. Ne vide se, daleko je, ali tamo su. Kupamo se 10 minuta i kažemo, super, još jedno more u kome smo se kupali! Koje je ovo more, uzgred? Nemam pojma, videćemo sutra. Videli bismo sutra da tajfun nije odneo i internet. OK, to je Tajlandski zaliv, deo Tihog okeana. Overili smo okean, malo li je! Tu je i Mič Bjukenon spasavao cice u istom okeanu, al malo dalje, sa druge strane zapravo. Pivo od pirinča je posebno nepitko za nas, izgleda kao da piješ belo vino ti se ne sviđa, i to u flaši od 6 dl. Ljubazno sam ponudio sve drugare da probaju i sami se uvere. Platio sam te, popiću te! Posle toga, možeš da naneseš slinave tragove (sline) od puža na lice, to je sada hit, ima u kesici ko majonez da se kupi. Maskara. Posle sam saznao da ima i kod nas cela fabrika toga. To je hit bjuti industrije.

Vrelina da ne možeš da dišeš. Ujutro vidimo da je tajfun izlomio palme, odneo pesak, ostavio stenje, naneo granje. 3 dana ranije i odneo bi i nas. Šta ti je tajming. Kad mi je bivša objašnjavala „da nam nije bio tajming“, ja sam bio besan zbog objašnjenja, a sad kad sam opet „promašio tajming“, sad sam srećan.

Odlazak u Kao Vang, grad gde je kraljevska palata na vrhu brda sa gomilom super budističkih hramova. Buda pokraj puta je normalna stvar. Majmuni su normalna stvar. Molim? Da, oni isti kao u „Mamurluku u Bangkoku“. Majmuni su sveti ovde i uvek su sakupljaju pored hramova. Kradu sve „što nije zakucano za patos“, pa se ne smeš usuditi da nešto jedeš ili piješ, a fotoaparat držiš čvrsto. Svi smo oprezni, a majmuni nas gledaju sa otvorenim prezirom što niko ništa ne jede da mu otmu. Super iskustvo. Kupujem tamne naočare, 20 bata. 55 dinara. Pivo je sinoc bilo 100 bata. Čudan odnos robe i novca. Dobro, trajale su malo duže od piva, ali tako mi i treba.

Hua Hin je već neka vrsta elite, sa sjajnim hotelima i prvom železničkom stanicom na Tajlandu koja je eto, slatka i crvenkasta (ili je to najlepša stanica na Tajlandu, a nije prva?). U izlasku vidimo i neverovatne suvenire na pijaci, kape sa logotipima fante i čega sve ne sa nekim staklićima, neverovatno. Pržene škorpije, kuvani jastozi. Sutra na more. Plaže duge desetinama kilometara. Zalazak sunca uz pogled na Majmunsku planinu sa Zlatnim Budom. Sjajno.

Na putu do Bangkoka nalazi se slavna Plutajuća pijaca, Damnoen Saduak. Ima svašta da se kupi ali sam slabo video da je neko nešto kupio. Čamci se međusobno sudaraju i slikaju. Ako hoćete nešto da kupite, a najčešće su to kineski suveniri, žena koja to prodaje vam čamac uhvati kukom i ne pušta. Imam utisak da je od toga ostala samo ljuštura turističke atrakcije, kao Venecija i gondole. No, eto, Fanta sa ukusom jagode, egzotika. Ostalo je par slika za ljubičastim i roze šeširima koje smo dobili. Uspomena na nešto što je pre 100 godina zaista bila pijaca sa pravom trgovinom pirinčem, ribom, solju i drugim stvarima. Žao mi je što nisam ovde bio u vreme Perl Bak ili Indijane Džounsa, ali šta je tu je.

BANGKOK DANJU

Bangkok sve više podseća na Singapur ili Hong Kong. Sve je superultrafensi. Sve se ruši da bi se se gradilo veliko i šljašteće. Malo mi kad pada kiša i kad je noć podseća na Blade Runnera. Tajlanđani ne vole previše imidž koji im se servira da su „Sin City“ i pokušavaju na svaki način da ga se otresu i daju akcenat na sve raskošno i kulturno značajno. Nismo odseli u hostelu kao što smo želeli ali nije loše upoznati ni ovaj jamesbondovski deo života: executive suite je super kad ga ti ne plaćaš, ko što ni Bond, James Bond, ne plaća. Sky Bar, mesto na vrhu Sky Towera, gde je pivo 8 evra i gde su 90% gostiju Belci, osim par prelepih Tajlanđanki, gde na krovu na 64. spratu ili kom već, svira džez orkestar. OK, Bond life. Ali, poželimo da pobegnemo od sjaja i da uronimo u Bangkok „sa druge strane pristojnog. Pre toga statue Zlatnog Sedećeg Bude i Zlatnog Ležećeg Bude. Spektakularno. Hramovi su divni, i plovidba noću rekom Čao Plaja je spektakularna na isti način, sa svim znamenitostima koje ti promiču ispred nosa.

ONE NIGHT IN BANGKOK

Idemo u grad! Hvatamo metro, koji je zapravo nadzemni, na 20 m iznad bulevara, između zgrada. Već ovo deluje fascinantno. Idemo do neke stanice na obvali reke, pa hvatamo gradski brodobus (tako ću ga nazvati) i odemo u Kao San, mesto gde su svi bekpekeri sveta. Sve je jeftino, osim piva, koje ne može ispod 2 evra za 0,6 litara, ali šta ćeš bolje od Chang (Evertonov sponzor) i Singha (Chelsea i Manchester United). Ražnjići na ulici. Izeš Bangkok ako nisi jeo street food! Kiosci sa pravljenjem koktela i plastičnim stolicama. Osećaj da si kao kod kuće. Kad se već dovoljno popilo, dva člana naše ekipe postaju hrabri i ovaj manje hrabar jede skakavca a ovaj više hrabar jede škorpiju. Mrtvu i prženu. Sa ukusom soja sosa, ali kaže da je oklop pretežak za sažvakati i da mu je u grlu krljušt stajala još dva sata. Neka devojka nas sreće na ulici i kaže „Samo da vas pozdravim“ sa užičkim akcentom. Ispostavlja se da je vodičkinja naše agencije i da se zove Jana. Zdravo, Jano, dušo, divno sresti našeg čoveka u ovoj ludnici. Mada, ko zna Laze Telečkog leti nije mi ni ovo teško palo sa svim cirkusom. Kažu da je vreme za još ekstremnije sportove. Ulazimo u rikšu, tj. tuk tuk a vozači nas vode u Pat Pong, kvart poznat po… svemu. Dosta smo videli što ostavljamo da se nasluti. Noć u Bangkoku je gotova. Oni koji tu ostanu 3 dana, sigurno potpuno budu promenjeni, od strane grada. Um se menja u Bangkoku. Doći ću ponovo, sve mi se čini.

DSCN8194

Demoni  i pagode u kompleksu hramova Vat Po.

 

DSCN8172

Zavaljeni Buda, fascinantan prizor od čistog zlata!

DSCN8137

Pogled sa našeg bazena na spektakularni skajlajn Bangkoka

DSCN8118

Plutajuća Pijaca Damnoen Saduak.

DSCN8102

Autohnona prodavačica na Plutajućoj Pijaci: voće nije kineska kopija

DSCN8075

Prodavnica u Hua Hinu

DSCN8061

Spektakularni hoteli Obale Izlazećeg Sunca

DSCN8033

Kraljevskja palata u Hua Hinu: skromnost pre svega!

DSCN8029

Ovako uživaju kraljevi stalno, mi na par minuta

DSCN8017

Hua Hin, najlepša železnička stanica Tajlanda, i Kraljev pansion

DSCN7997

Hua Hin, pogled na plažu i Majmunsku planinu

DSCN7973

Kao Vang, hramovi pocrneli od vlage Tropa.

DSCN7939

Majmun koji vreba i ljut je što nemamo ništa za krađu

DSCN7931_1

Nije preterivanje: stvarno su opaki mali čovekoliki stvorovi

DSCN7909

Fascinantni hoteli Ča Ama

 

Žikica Milošević · Kolumnista magazina "Joy"

Veče sa Tinijem: Predstava kao prst u oko svemu što je preuzelo male ekrane!

17. December 2013. 18:59 | Nema komentara · Daj komentar »

vece sa tinijem 2

Došlo je vreme da se uzdrma učmala scena Srbije i da se gurne prst u oko vemu što je neprirodno došlo i preuzelo ekrane, srca i duše u vreme “selebritija”, “te-ve personalitija” i ostalih gospodara malih ekrana koji se useljavaju sa svojim “glamuroznim” životima u naše domove iz “plavih kutija”. Upravo to radi beskompromisna predstava “Veče sa Tinijem”, koja je postavljena na Kamernoj sceni SNP-a u Novom Sadu. U originalu, američka spisateljica Bridžit Karpenter se obračunavala sa Holivudom i američkim rialitijima, a u našem prevodu i sjajnoj adaptaciji Strahinje Bojovića i u režiji Bogdana Jankovića (i u izvedbi Strahinje Bojovića (Tini) i Tanje Pjevac (svi ženski likovi)) predstava se obračunava sa primitivizmom, pohlepom i sujetom na domaćoj “estradnoj” sceni. Glavni junak, Tini, bori se surovo protiv sveta u kojem je surovo gažen i zaboravlja na meru i suštinu bilo čega, osim na svoju sujetu. Maestralna Tanja Pjevac menja nekoliko uloga tokom predstave i predstavlja sve ženske osobe s kojima se Tini suočen, od devojke do menadžerke i psihoterapeutkinje. Cela predstava je izuzetno moderno realizovana, uz pomoć video-bimova i sa referencama na našu savremenu kulturu, a kreće se kao jedan gigantski niz video-spotova, u 24 kratka čina. Za ljude kao što je Tini, kojih je sve više, život je samo borba u kojoj se svi guraju da dođu ispred oka kamere ili objektiva paparaca i gube ljudskost. Za sve nas ostale, ova predstava je opomena. Pola skandal, pola smeh, a u celini jedno veliko otrežnjenje.

Sledeće izvođenje u SNPu je 25. januara.

vece sa tinijem 1479704_10151767111171493_1086257932_n

vece sa tinijem 1503758_10151767111131493_1415631620_n

Mirjana Pantoš · Lektor

Biti il’ ne biti – ČOVEK

29. November 2013. 15:06 | Nema komentara · Daj komentar »

Gledam one mučne slike iz Bogovađe, Banje Koviljače, Ušća kod Obrenovca… pa se pitam: kada je i zašto nestalo sve ljudsko u nama? Zar je moguće da nas ti nesrećnici koji su utekli iz građanskim ratom zahvaćene Sirije, Avganistana ili neke druge nevolje baš toliko ugrožavaju da ćemo ih radije prepustiti „beloj“ smrti ili onoj od gladi nego što ćemo im pružiti komad hleba i stari kaput? Osmeh ohrabrenja namerno ne spominjem jer je empatija u nama naprosto – usahla.

U potrazi za (boljim) životom, na putu ostvarenja toliko skromnog ljudskog sna da s mirom ustaju i s mirom ležu, isprečili su im se negostoljubivi (ovo je pravi eufemizam) stanovnici pobrojanih i još nekih mesta u Srbiji, uplašeni time da će im došljaci poremetiti ustaljene navike.

Kada smo to postali toliko bezdušni, neosetljivi na tuđu muku? Da li smo mi potomci onih srpskih domaćina koji su prihvatili mnogočlane slovenačke porodice početkom Drugog svetskog rata nudeći im utočište do okončanja tog užasa? Naši preci, isti oni koji su u oskudici delili poslednji obrok sa svojim nevoljnim gostima, sada se u grobovima prevrću gledajući tužne azilante kako se na novembarskim temperaturama teturaju od gladi po okolnim šumama, ali ipak pokušavaju da zadrže ljudskost kupajući se u ledenim potocima da bi koliko-toliko održavali higijenu, kao i još tužnije potomke koji ne žele te azilante u svojim naseljima, jer se, zaboga, plaše za svoju decu! Pa kome su oni naudili? Nisam čula ni da su nekoga mrko pogledali, a kamoli da su učestvovali u nekoj nepodopštini. Zagovornici ideje „proterajmo ih iz Srbije ili makar iz mog sela“ tvrde da „ti stranci kradu sve što stignu“, a zaboravljaju da glad nema oči. Kada bi konačno bili na toplom i s makar jednim toplim obrokom dnevno, uverena sam u to da niko od njih ne bi posegnuo ni za jabukom s grane. Pobogu, oni su prestravljeni svime što im se desilo u otadžbini (a nisu pobegli od malih jada), pa i onim što im se ovde dešava. A samo su u prolazu kroz našu zemlju. Koliko sutra, postaće članovi zajednica u zapadnoevropskim državama, pa verujem da će s pravom „lepo“ pričati o nama i da će ih pritom zapadnjaci slušati u želji da potvrde svoje već izgrađeno mišljenje o nama, „surovim Balkancima“.

I onda se čudimo zašto nas svuda u svetu doživljavaju kao „loše momke“. Nije nam potrebna nikakva Medlin Olbrajt da nas ocrni, ocrnili smo sami sebe odnosom prema nevoljnicima. Ovakvi kakvi smo – stisnuti, sebični i ksenofobični – još dugo ćemo se pitati kada će nam biti bolje. A dovoljno je setiti se reči upokojenog patrijarha Pavla, u koga smo se svi zaklinjali: „Budimo ljudi! Biće nam bolje kada budemo bolji ljudi.“ Zar je to toliko teško?

Lidija Ćulibrk · Urednica magazina "Lepota & Zdravlje"

U velikoj misiji

25. November 2013. 16:34 | Nema komentara · Daj komentar »

Nedavno je u jednom ozbiljnom tok-šouu nekoliko psihijatara pričalo na temu straha od smrti i – složili su se da je on intenzivniji kod ljudi koji misle da nisu uradili u životu ono što je trebalo te nisu ostvarili misiju radi koje su i poslati da žive na ovoj planeti. Mnogi, pa i ja među njima, misle da je ono čemu bi trebalo da posvetimo više svog vremena i što može da oplemeni naše živote vezano za pomaganje drugima, onima koji su bespomoćni, altruizam, humanost….

Ipak, skoro sam sigurna da svi, u trenutku kada se suočavaju sa smrću, najviše žale što nisu provodili lepše, radosnije i ispunjenije vreme sa svojim bližnjima. Na takozvanoj bucket list se, osim tipičnog skakanja padobranom i odlaska na karneval u Rio, nalazi takođe tipična želja ”kupiti kuću na selu”. To u prevodu znači: živeti mirno, okružen najbližima, bez stresa i mnoštva drugih ljudi. Na bucket listi se ređe nađe nešto što je vezano za poslovna postignuća, uspeh u javnosti, zaradu, pa čak i samopotvrđivanje kroz pomoć drugima. Kakva ogromna razlika, budući da smo u životu skoro neprekidno obuzeti upravo time.

I gorepomenuti psihijatri rekoše da je važno svakog dana pomisliti da smo smrtni, kako bismo uspeli da integrišemo ono čemu težimo dok smo živi i ono za čim žalimo kad umiremo. Deluje jednostavno, a nije. Upoznala sam uspešne, predane i posvećene ljude koji se čak bave i humanitarnim radom, a da se pritom svađaju ”na krv i nož” sa svojim partnerom, zanemaruju stare roditelje, ne komuniciraju s braćom i sestrama, stide se svoje rodbine, u svakodnevnoj strci ne javljaju se komšinici što živi preko puta njih. I tako u velikoj misiji traganja za sopstvenom svrhom i smislom koji će nas ispuniti i čak pripremiti za poslednji čas, ovih pretprazničkih dana, setimo se šta možemo uraditi za one što žive s nama i pored nas. U početku nam se može učiniti da nemamo baš vremena ni energije za njih, ali korak po korak, reč po reč, delo po delo i – stvari počnu drugačije da funkcionišu. I tako pripremljeni – uđite u novu 2014.

Imate još vremena!

Vladimir Gošić ·

Iskupljenje

25. November 2013. 16:32 | Nema komentara · Daj komentar »

Besplatna izvinjenja: još malo pa nestalo…

Zaboravi na užasno zimsko nevreme napolju, neka CKM bude tvoje sigurno utočište. Ne boj se, slobodno uđi unutra, sedi pored kamina i skini te mokre pantalone. Sad kad si se opustio, slobodno nam reci ukoliko smo ti se nekako zamerili ove godine. Shvativši da je do kraja godine ostalo još samo nekoliko nedelja, doneo sam odluku da se CKM kolektiv iskupi za sve (dobro, bar neke) loše stvari koje smo uradili, te da u 2014. uđemo čistih računa i s manje gnevnih čitalaca za vratom.
Uzmimo na primer Mimi Živanović, devojku o koju sam se ogrešio zlonamerno se smejući njenom YouTube klipu zajedno sa svima vama. Istog trenutka kad smo je upoznali na poslednjoj CKM žurki, shvatili smo koliko smo bili u krivu i da žurkama unazad nismo veče proveli s toliko zabavnom i dobronamernom osobom. Već sutrašnjeg dana poslali smo joj zasluženu pozivnicu za gostovanje na naslovnoj strani CKM-a.
Na krilima iskupljenja, a zbog kučeta koje sam udario autom (dva puta), iste nedelje smo azilu za pse ”Bella” prosledili 75.000 dinara osvojenih na McDonalds turniru (zapravo, psima smo spakovali i pakete hamburgera, ali smo bili prinuđeni da ih pojedemo usput – čim smo shvatili da je azil udaljenih čitavih 15 km od redakcije!).
Ostalo mi je još samo da se iskupim stanovnicima mesta kojem se CKM najviše ismevao i odakle nam je stiglo neverovatno mnogo pretećih mejlova. Poslatih poštom. Dragi Vranjanci, primite moje najiskrenije žaljenje zbog činjenice da živite u Vranju. Ne brinite, stvari će izgledati mnogo bolje kad vas pokrije debeli sneg…

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 121 decembar 2013.

Sledeća stranica »