Nemam tačno predstavu kako će ovo pismo doći do Vuka, capsule ali mogu da se nadam.
Moja ćerka (14) se pre neki dan vratila iz ZOO u BG neraspoložena i zabrinuta i kaže mi «piši Vuku». I ja šta ću, nego na blog.
Kaže mi:

1. Kavezi za životinje su u nekim slučajevima malo veći od životinja i one ne mogu u njima da se okrenu
2. Zaposlenih je malo ili slabo obilaze životinje koje su bez vode jer je popiju ili je prevrnu a oni dolaze samo dva puta dnevno
3. U većini prostora nema trave ni prirodnih elemenata već su elementi za animaciju npr. automoblske gume
4. Neke životinje dele isti prostor iako međusobno ne mogu da «komuniciraju»: kokoške, kornjače i kenguri (možda su ih ređali po abecedi)
5. Kod mnogih kaveza nema tabli sa natpisima i opisima vrsta i porekla životinja (koje ona redovno čita)
6. Kamila je bolesna i opada joj dlaka
7. Ima još, ali…

Radi se o tome da naša deca danas životinje upoznaju na Discoveri i National G. kanalima kako slobodno žive u svoj svojoj snazi i veličini. Kada ih posmatraju istraživači i naučnici koriste mikročipove da ih prate i izučavaju kao i druge tehnički usavršene metode.
Posle kada dođu u ZOO, deca vide apatične i gotovo nepokretne životinje i padnu u bedak. Iako je Vuk ponosan na svoj ZOO – životinje često rađaju -što je dobar znak, ipak je zahtevano od BG ZOO vrta da se dislocra u veći prostor jer je ovaj nepodoban i nezadovoljava evropske standarde.

Moja ćerka će se verovatno uskoro priključiti organizaciji PETA, kada ja prestanem da joj kuvam, postaće možda vageterijanac i neće nositi krzno, ali ipak pitam se i sama da li su ZOO vrtovi stvar prošlosti ako su životinje aktivne kao voštane figure u muzeju Madam Tussoud, lišene svoje suštine, osobenosti i divlje prirode. A vi?

Jedan pogled na Helsinki

U petak, see 27. aprila, bio sam u konzulatu Finske u Beogradu, kako bih dobio vizu i uskoro otputovao u Helsinki na “Evroviziju”. Do sada sam mali milion puta predavao zahteve za vizu, ali mi je ovaj izlet na stranu teritoriju u srcu Beograda ostao u posebno lepom sećanju. Naime, za razliku od većine ambasada, pred ovom nije bilo gužvi, dreke i larme ljudi koji satima stoje i čekaju sa željom da će uspeti da pređu granice naše zemlje, a već sama činjenica da imate svoj termin i da nema gužve, a da su službenice vrlo ljubazne – jednostavno oduševljava. Nakon što smo obavili formalnosti – popunjavanje upitnika sa bezbroj pitanja, a oko kojih sam i sam imao dodatna podpitanja, moj kolega Buda i ja smo nabrajali šta sve znamo o zemlji u kojoj uskoro putujemo,…

Finska jezera

U toku iznošenja činjenica, ali i pukih nagadjanja za koje se kasnije ispostavilo da i nisu najtačnija, prekinuo nas je poziv ljubazne službenice konzulata od koje smo dobili tri knjižice o toj zemlji iz kojih smo saznali mnogo toga, kao recimo da je prosečna temperatura u aprilu 3 stepena, da je Finska poznata po brojnim jezera – oko 190.000 jezera, te da na Severu iznad Artičkog kruga, sunce ne zalazi oko 73 dana izazivajući bele noći leta dok zimi sunce ostaje ispod horiznota 51 dan, stvarajući polarne noći i mnogo drugih zanimljivosti. Svakako fascinantan podatak, a posebno za ljude koji rade u oblasti štampanih medija je činjenica da su Finci treći u svetu i prvi u EU po tiražu novina po glavi stanovnika, a još više impresionira informacija da imaju 280 nedeljnika i da se novine retko kupuju na kiosku već pretplatom. O svemu tome, proćaskali smo nešto kasnije uz kaficu u bašti “Portobela” na Slaviji, a ni sveža informacija sa interneta da je beli pokrivač prekrio Helsinki i još neke gradove ove severnoevropske zemlje nam nije pokvario raspoloženje i želju da što pre krenemo na taj put i vidimo zemlju u kojoj ćemo se, ako je suditi na osnovu prvih kontakata, družiti sa vrlo ljubaznim domaćinima.
Naravno, već po dolasku u Helsinki znaću da li je sve baš kao što moj, često namrgođeni, kolega Buda i ja, optimistički očekujemo.

Sve je izgledalo kao u nekom austrijskom sanatorijumu iz perioda bel epoka s početka prošlog veka! Prostrana terasa, malady mirna površina jezera, symptoms gusta borova šuma… Potpuni mir. Nedostajale su samo medicinske sestre sa terapijama u malim čašicama na velikim poslužavnicima.

DISKRETNI ŠARM STAROG OHRIDA: Jedna od strmih uličica između Tvrđave i luke

Upravo takva je atmosfera bila na terasi renoviranog hotela “Inex Gorica” u kome je protekle nedelje održana konferencija “PRO.PR“ koja je okupila veliki broj stručnjaka za PR, medicine komunikacije i medije iz celog regiona.

Trudim se da kada sam god u prilici odlazim na konferencije i kongrese u oblasti medija i komunikacije. Mnoge od njih redovno organizuju naši licencni partneri pa sam često bio njihov gost u Batu u Engleskoj (“Future“), u Barseloni (“Emap“), Minhenu (“Marquard“) ili pak Londonu i Njujorku (FIPP). Ove godine kongres FIPP (International Federation of Periodical Press) održaće se u Pekingu i tom se putu posebno radujuem jer je Indija do sada bila najistočnija tačka mojih putovanja.

Konferencija “PRO.PR” u organizaciji hrvatske agencije “Apriori komunikacije” ove godine organizovana je po peti put. Pre Ohrida domaćini su bili Herceg Novi, Beograd, Brioni i Rogaška Slatina a sledeće godine biće u Sarajevu. Čitava organizacija koju maestralno vode Danijel Koletić i Mladen Dakić je, mogu to reći posle višegodišnjeg međunarodnog “konferencijskog staža” – za čistu desetku. Na jednoj strani imamo paćljivo odbarane predavače iz regiona ali i Zapadne Evrope, aktuelne teme i zanimljive radionice – a na drugoj: potpuno opušten i neformalan pristup “socijalnim događajima”, večerama, ekskurzijama, karaoke-takmičenjima i ostalim dešavanjima namenjenim druženju učesnika.

Trećeg dana kongresa jedno od predavanja (na temu tržišta magazina na prostoru republika bivše Jugoslavije kao i problematike magazinskih brendova – “Brending Is Not Enough“) održao sam i ja (prezmite prezentaciju u PDF formatu – 5,4 MB ). Kod pomenute prezentacije delimično sam se poslužio maestralnim predavanjem Džonatana Njuhausa, prvog čoveka kompanije “Conde Nast” (“Vogue“, “Vanity Fair“…) koje sam slušao pre dve godine na kongresu FIPP-a u njujorškom hotelu “Waldorf Astoria“. Pomenutu prezentaciju dopunio sam iskustvima sa ovih prostora kako bih učesnicima kongresa približio temu.

Na žalost, zbog obaveza nisam ostao svih pet dana kongresa pa sam od “socijalnih dešavanja” uspeo da “ukačim” jedino ekskurziju brodom po Ohridskom jezeru i potonju turu sa vodičem po samom gradu Ohridu. To da su Slovenci, Hrvati, Srbi, Crnogorci, Bošnjaci (pa i Albanci) na brodu uz živu muziku pevali pesme sa svih tih prostora sa sve “Od Vardara pa do Triglava” ulazi u već pomalo šund scenografiju svih ex-yu druženja na ovim prostorima u proteklih desetak godina (“Ko nas, bre, rastavi?”). Međutim, posebno komično bilo je to što nam je profesionalni turistički objašnjavao znamenitosti Ohrida – na engleskom jeziku!!!

“ON LINE PRODAJA” OHRIDSKIH BISERA: Improvizovana tezga u gepeku kola na ulazu u Samuilovu tvrđavu

Iste je večeri kada su u nekom momentu svi zaigrali “moravac” u sitnim satima žurke u našem hotelu, koleginica Milica Milić je duhovito prokomentarisala: “Glavno da su nas ceo dan na engleskom vodali po Ohridu!”

Na Ohridu sam pre ovoga bio u aprilu 1991. godine, dakle pre tačno 16 godina. Tada sam bio student treće godine Pravnog fakulteta i to je bilo ono vreme samita čelnika republika SFRJ koji su, kao, pokušavali da spreče predstojeću ratnu kataklizmu. U vreme mog boravka na Ohridu tog 18. aprila 1991. godine ovde su bili i – Izetbegović, Milošević, Tuđman, Gligorov, Bulatović i Kučan. Rat nisu sprečili a od njih šestorice samo su poslednja trojica u životu.

KAO NA KUBI: Oltajmeri na ohridskim ulicama

Ohrid se od tada promenio, mnogi hoteli su obnovljeni, gradske ulice sređene i popločane, sagrađene mnoge nove stambene zgrade. Međutim, meni je privukao pažnju jedan drugi detalj – tvrđava Cara Samuila na brdu iznad grada koja dominira celim krajolikom. Izvorno iz 11. veka – Samuilova tvrđava do nedavno je bila u ruševinama i ja je se kao takve jedva sećam iz 1991. godine. Sada, sa broda, dok prilazimo gradu – vidim impozantnu “kompletnu” tvrđavu sa kulama, puškarnicama i svim elementima potpuno očuvane srednjovekovne fortifikacijske građevine. Kada smo se popeli gore – shvatio sam da su stare zapuštene ruševine Samuilove tvrđave – domaćini jednostavno – dozidali! Vidim – kamen je novi na 70% površine bedema! Ne mogu da verujem!

NA SAMUILOVOJ TVRĐAVI: Novi kamen za nove turiste

“Da, sve je urađeno po projektima i sve izgleda onako kako je izgledalo u vreme Samuila!“, stidljivo priznaje english-speaking-vodič.

– “Ali to se nigde u svetu ne radi!“, uporan sam ja.

“Ovako je mnogo lepše! Ono je bilo zapušteno i ništa se nije videlo! Ranije nije bilo ni osveteljeno…“, “objašnjava” on.

Kao da Italijani nisu mogli da “dograde” Koloseum, Grci Partenon ili Meksikanci hramove Asteka i Maja i “po skicama ih doteraju da izgledaju kao prilikom gradnje”? Sigurno bi bilo “lepše”! A i holivudski filmmejkeri ne bi morali da se muče kompjuterskim animacijama i trikovima u filmovima poput “Gladijatora”, “Ben Hura”, “Apokalipta”, “300” i sličnih!
Tvrđava zaista izgleda impozantno a pogled na grad sa jezera sada deluje zaista “turistički kompletno”. Sve je tu: tvrđava, stare ulice, luka, crkve, džamije, spomenici… Ali!?!
Isto tako su mogli da izgrade i Ajfelovu kulu ili Kip slobode! Diznilend? Las Vegas?
Posebno me je “zabrinulo” to što sam taj “novi kamen i malter” jedino ja primetio a još više to što je čitav ovaj “slučaj” jedino meni smetao. Verovatno me je i na ovom polju vreme pregazilo i verovatno je da se ja ne razumem nove trendove u turizmu.

Juče sam u par navrata, unhealthy na par mesta, price bezuspešno pokušavao da sa bankomata podignem nešto keša misleći da je došlo do nekog “kvara u sistemu”. A s obzirom da koristim karticu Vojvođanske banke, pills ovoga puta razlog je bio drugačije prirode, ili bolje rečeno “standardna bankarskaprocedura”.

Naime, juče je na bankomatu Vojvođanske banke smeštenom u zgradi “Dnevnika” pronađen card skimmer, pa je po standardnoj proceduri drugim bankama naloženo da ne procesuiraju zahteve klijenata Vojvođanske banke na svojim bankomatima.

Novinarka “Dnevnika” koja blago rečeno nije baš upućena u ovaj vid visoko-tehnološkog kriminala, iznela je u svom tekstu par “nejasnih” konstatacija i ostala potpuno nedorečena, neopravdano atakujući na šalterske radnike banke koji prema ustaljenom poslovnom kodeksu bez odobrenja ne mogu da istupaju ispred banke.

Citat Dnevnik:

Nije jasno kako je moguće da službenica ove ekspoziture o ovom slučaju ne zna ništa ili ako zna, koji je razlog da se to krije od javnosti, kada su klijenti već obavešteni i opsanost je otklonjena.

Pošto je naišla na “zid ćutanja” postavljen od zvaničnik banke, što je sasvim “normalna” praksa banaka jer ovakve slučajeve kriju “kao zmija noge”, “novinarka” se ustrelila na lokalne službenice. Sve i da znaju o čemu se radilo, ne bi smele to da iznose pred novinare.

Zatim, “novinarka” nudi ekspresno rešavanje problema instalacijom sigurnosnog uređaja vrednog 700 evra za koji je saznala od “nekih koji su joj rekli”?!

Citat Dnevnik:

Kako smo saznali u jednoj od banaka čiji su klijenti takođe ovde podizali novac, ovaj bankomat po svoj prilici nije imao zaštitu kojoj banke pribegavaju, a koja onemogućava da potencijalni lopovi postave čitače. Taj sigurnosni uređaj, kažu, košta oko 700 evra, a neke banke upravo zbog troškova izbegavaju da ga ugrade.

Pokušao sam da tragom vesti da dođem do dodatnih informacija preko sajta banke i sajta MUP-a, ali za sada još nisu dostupne nikakvi detaljniji podaci. Na bančinom sajtu ih sugurno neće ni biti, a za MUP ćemo još videti.

Ono što novinarka nije znala, ni pomenula, da od samog skimmera (verovatno nije ni čula za ovaj izraz) bez dodatnog uređaja (najčešće kamere) kojim bi maliciozni došli do PIN-a, nema neke vajde (to što ona nije pomenula, ne znači da ovog drugog pomagala nije bilo).

Ono što je činjenica je da izvestan broj bankomata nije pokriven sigurnosnim kamerama (poslednji put kada sam dizao novac sa ovog bankomata nije bilo kamere), te nema nikakav dodatni sistem fizičkog i drugog tehničkog obezbeđenja. Da zlo bude veće, svojevremeno se u baš ovoj ekspozituri desila pljačka, a lopovi su imali veoma lak zadatak, jer ova doduše mala ekspozitura uopšte nije imala fizičko obezbeđenje?!

Kako stoje stvari, ovo je drugi “potvrđen” slučaj card skimminga nakon onog prvog slučaja pretprošle godine skimminga kartica Societe Generale banke na POS-ovima o kojima sam pisao na ovom blogu.

Za sve one koji nisu upućeni evo kako izgleda jedan tipični ATM card skimmer (razlikuju se od POS skimmera), te u nastavku pročitajte nekoliko saveta i smernica kako da ne postanete žrtva skimmera:

• čuvajte vašu karticu i PIN broj, i gledajte na njih kao na gotov novac, te neustupajte ih nikome na upotrebu,
• čuvajte se slučajnih prolaznika koji predusretljivo hoće da vam “pomognu” oko bankomata (recimo, ukoliko vam se zaglavi kartica), te pokušajte da se dok obavljate transakciju niko ne nalazi u blizini ATM-a, a dodatno, pokušajte da zaklonite tastaturu tokom unosa PIN koda,
• pogledajte dobro sam bankomat pre upotrebe, ukoliko primetite nešto neobično prijavite odmah matičnoj banci,
• ukoliko bankomat daje znake nesipravnosti, takođe ga nemojte koristiti,
• ukoliko vam bankomat ne vrati (ne izbaci) karticu nakon trasakcije, momentalno kontaktirajte nadležni sektor u vašoj banci,
• redovno proveravajte stanje na računu kako bi mogli pravovremeno da reagujete (ako već tada ne bude prekasno),
• obratite pažnju prilikom upotrebe kartice na POS mestima (kafići, prodavnice, benz. stanice…). Neka vam kartica “ne izlazi iz vida” tokom transakcije, jer lica koja vas uslužuju mogu imati skrivene skimmere. Takođe, zaklonite se prilikom ukucavanja PIN broja.

Za sve ljubitelje Eurosonga, buy na sajtu OGAE Srbije imate 6 verzija pesme “Molitva” od Marije Šerifović.Verzije na ruskom, ambulance engleskom, finskom, dva remiksa i instrumentalna verzija.
www.evropesma.org

Radim najdivniji posao na svetu! I to je činjenica.
Ali, viagra za druge ljude (posebno žene), store kada neko kaže – oni dani u mesecu, ambulance to ima neko drugo značenje. Za većinu urednika, ipak, to su dani kada završavaju izdanje.
Upravo tih dana kumuliram količinu stresa dovoljnu za duuug naredni period. I sledećeg meseca sve ispočetka.
A svaki put sebi obećam da će sledeći put biti drugačije, manje stresa, manje nerviranja… Ali avaj!
Međutim, čim novine odu u štampu, a posebno kada ih imam u rukama gotove, sav taj trud dobija smisao i stres se čini pozitivnim, jer me podstiče da budem svaki put sve bolja.
I zato živeo stres, živeli oni dani :)

Znate i sami, there story sve što čujete u gradu nikada nije u potpunosti tačno i provereno ali gde ima dima ima i vatre. Zato, ću vam ipak ispričati. U jednoj domaćoj redakciji, boss je pozvao sve zaposlene na sastanak “tačno u podne”. Svi su se pojavili. Pod pretnjom otkaza, trazio je od njih da urade test analize urina na narkotike. Na licu mesta. Zaposleni su oklevali, oklevali, a onda jedan po jedan otišli u toalet i piškili na tračicu koju su posle, valjda, predali svom bossu! Jedna koleginica iz naše redakcije je rekla “Odvratno, krše osnovna ljudska prava”, druga koleginica, koja se nedavno doselila iz Australije i svaka druga reč joj je još uvek na engleskom, je rekla “Da, to se praktikuje, ali potrebno je imati contract. Boss kada se zaposlite traži od vas da potpišete contract da ćete pristati na analize tog tipa.” Neko je rekao “Ako se gazdi učini da u firmi ima problema koji ukazuju na drogu, ima pravo da traži testiranje zaposlenih.”

Imam dete u “osetljivim godinama”, pa čak i kada bih saznala da se u školi iz veoma opravdanih motiva (registrovanje narkomana u razredu, špricevi u toaletu i sl) planira takva akcija, osećala bih se pomalo nelagodno. Smatram da, kao roditelj, treba prva da preduzmem nešto na tom planu ili da donesem odluku u ime svog deteta, umesto da moje dete učestvuje u masovnim testiranju jer postoji nekakva sumnja da neko od stotine i stotine đaka koristi narkotike.

Ne dopada mi se sve to… Nemogućnost izbora, nemogućnost donošenja odluke…
Da se vratimo pomenutoj redakciji, verovatno je dotični imao razloga da sumnja, verovatno neko od zaposlenih u redakciji ima problem sa narkoticima, ali ucena još nije priznata u oblasti lečenja i prevencije bolesti zavisnosti. Testiranje i lečenje se, izuzev u slučaju neuračunljivih osoba (mentalno zaostalih i teških psihijatrijskih bolesnika), sprovodi isključivo uz odluku i volju individue. Razumem sve probleme u vezi narkomanije – više od 10 godina sam kao psiholog radila u Zavodu za bolesti zavisnosti. Ipak, ne bih se pridružila zaposlenima koji su svi odreda svom šefu dali tračicu- crvenu ili plavu (nadam se da je bio diskretan)?! A vi?

Ukoliko niste znali kako izgleda jedan baksuzan dan, ampoule pravo je vreme da vas upoznam. Ustanete ujutru i to jedva posle neprospavane noći, tadalafil spremite se, krenete na posao, na putu do posla vam ukradu mobilni telefon, i šta onda… Dolazite u kancelariju, želite da obavite neki poslić, a onda se setite da ste bez sredstva za komunikaciju, i da ne znate skoro nijedan broj napamet. Sad samo neko nek kaže da nismo oglupeli od kada su mobilni u funkici!!! ljudi manje pamte, a zašto bi i pamtili ili zapisivali brojeve kad ovako mogu da ih memorišu u mobilni. Zatim krenete negde, pozovete taksi, kad ono na raskrsnici neki idiot “ispadne” i udari u taksi i to baš u onaj u kojem se vi nalazite. Samo se nasmejete i kažete “nije to ništa, šta će me još snaći do kraja dana”. Vratim se na posao, kad ono, zamislite još mi se ništa čudno nije desilo, ali naravno ne znači da neće. Eto, tako uglavnom izgleda jedan od onih dana kada vam ništa ne ide od ruke!

Poznavaocima Weba poznata je činjenica da je Internet kao projekat globalne računarske mreže izrastao iz vojnog-razvojnog okrilja (uostalom, stomach kao i većina drugih naprednih tehnoloških inovacija) istraživačkog programa DARPA (Defense Advanced Research Projects Agency), ampoule jednog od mnogobrojnih black-ops-a u “vrućem” dobu hladnog rata. A ikao je hladni rat, malady bar (ne)zvanično, davno završen DARPA i dalje egzistira.

Ipak, ono što je mnogo manje poznato je da iza koncepta globalne (galaktičke) mreže stoji MIT istraživač J.C.R. Licklider koji je prvi, još 1962. godine, predstavio viziju umreženih računar, da bi odmah potom istu proširio na globalno povezanu mrežnu zajednicu za deljenje fajlova, programa i informacija uopšte.

Do nedavno, Internet je kao globalna mreža bio isključivo vezan za Zemlju odnosno za zemaljske planetarne komunikacione veze, sve dok astronauti na svemirskoj stanici “Mir” nisu dobili vezu ka Webu. Nakon ovog momenta Internet “napušta” Zemlju i krči put ka nečemu što je davno pre Licklider nazvao Galaktičkom mrežom.

Prvi korak na tom putu je “dobačaj” mreže do Marsa na čemu već 6 poslednjih godina rade NASA istraživači u okviru projekata nazvanog (a kako bi drugačije ;) ) “međuplanetarni internet“. Zbog velikih udaljenosti (od 100 do 400 miliona kilometara) i problema u kašnjenju jedan od ko-kreatora TCP/IP protokola rade na novom standardu koji bi trebao da “toleriše kašnjenje” i radi u okruženju gde nije moguće psotići simultani dvosmerni protok informacija.

Sinoć sam posle revije u klubu “Magacin” otišla sa prijateljima na večeru u divan restoran na zemunskom keju- “Šaran”. Oduševio me je topao i jednostavan ambijent, sale pills drvo i ćilimi na podu, asthma dimljena pastrmka i bracin…Prostor me podstakao da razmišljam o mestima na koja izlaze mladi. Sav taj high tech oko nas mene pomalo umara, nema u njemu ni prisnosti ni prepoznavanja, mislim da ta mesta jednostavno nemaju dušu a nama sa ovom balkanskom, to ultra moderno najčešće ne odgovara. Uglavnom, htedoh da pričam o putovanjima …u ponedeljak putujem na PRO PR kongres u Ohrid.. i evo sad se vraćam do pastrmke s početka priče… sigurno ću upoznati mnogo interesantnih ljudi sa kojima ću kasnije verovatno sarađivati, videću jednu od najlepših crkava u staroj nam postojbini… međutim, najviše se radujem na sva usta hvaljenim ribljim specijalitetima…..pisaću vam o tome…:)

EČKA: Zapuštena srednjovekovna kula

Momirova reportaža u prvom broju FHM-a (novembar 2006.) o napušenim avetinjskim selima u Srbiji – naročito njen deo o Obornjački u opštini Bačka Topola, symptoms mestu koje je prvo u Vojvodini sa zvanično – nula stanovnika – pokrenula me je u ovogodišnji ciklus istraživačkih obilazaka Vojvodine. Na biciklu, naravno.

Kroz Obornjaču samo Marko i ja prošli još u 24. februara po jakom vetru koji nam je usporavao vožnju do granice puzanja po asfaltu i lenijama. U Vojvodini zapravo postoje dve Obornjače – jedna je ta u opštini Bačka Topola i ona je zaista depopulizovana a druga se nalazi par kilometara na istok, pripada opštini Ada i u njoj prema poslednjem popisu živi 389 stanovnika, gotovo svi su mađarske nacionalnosti. Ova napuštena Obornjača deluje avetinjski, ali ne i ukleto. Priča koja sledi govori o jednom selu u Vojvodini o kome sam ja stekao utisak kao da je ukleto a identično mišljenje ima i jedan prijatelj koji je rodom iz susednog Titela.

ETNO KUĆA: Unutrašnjost jedne od prostorija koja prikazuje život u seoskim domaćinsvima pre 100 godina

Reč je o Knićaninu, selu kilometar skrajnutom sa puta Titel-Perlez, odmah iza mosta na Tisi i železničke pruge. Severno od sela Begej se uliva u Tisu a pet kilometara južno – Tisa u Dunav!

Čaruga i ja smo dan pred Uskrs svratili u Knićanin na biciklističkoj turi Ečka-Lukino selo-Belo Blato-Perlez-Titel. Ukratko o turi: sjajan dvorac “Kaštel Lazar” u Ečki, ostaci srednjovekovne kule, kraj dvorca velika rimokatolička kao i nešto manje – srpska pravoslavna i rumunska pravoslavna crkva. Odatle se uz obod Carske bare stiže u Lukino selo naseljeno mahom Mađarma. Selo je fasinanantno po tome što je potpuno okruženog staklenicima kao nijedno koje sam u životu video: svaka kuća, bašta i svako dvorište – ima bar jedan staklenik.

BELO BLATO: Zadržao se prastari običaj iz Slovačke da dan pred Uskrs deca lica obojenih u crveno prolaze selom sa čegrtaljom i skupljaju šarena jaja

Iz Lukinog sela put pored hotela “Sibila” (u kome sudeći po tablicama vikenom boravi mnogo Beograđana) uz ribnjak vodi do Belog Blata, mesta nastanjenog većinski Slovacima i Mađarima sa nešto malo Bugara i Srba. Drvoredi u selu “pod konac”, dve crkve, evangelistička i katolička jedna do druge – sređene i čiste. Tu je i Etno kuća, nalećemo na dečake sa licima obojenim u crveno i čegrtaljkama u rukama koji skupljaju šarena jaja po kućama (sutra je Uskrs). Kažu, reč je o prastarom običaju koji su Slovaci doneli u Banat iz svoje postojbine. Iz Belog blata idemo poljskim putem ka Perlezu (“Možete slobodno, kiše nije bilo već dve nedelje pa je atar suv!“), lutamo neko vreme bentom uz Begej i na kraju na jednoj prevodnici prelazimo do puta za Perlez. Selom dominira impozantna pravoslavna crkva iz 1708. sa bogatim ikonostasom (Uroš Predić 1894.-1898.)

Odatle idemo put Knićanina, pronalazimo staro katoličko groblje opasano deponijama smeća i zaraslo u travu i šumu. Tu je spomenik podignut 1998. i obnovljena kapelica u kojoj su izložene slike sa prizorima iz logora “Knićanin” u kome je između 1945. i 1948. od hladnoće, gladi i bolesti umrlo oko 10.000 nemačkih civila, uglavnom staraca, žena i dece.
Kolonisti sa juga Srbije koji su tu naseljeni tek početkom pedesetih svakako nisu krivi za to što se u selu dešavalo u prve tri poratne godine. Ipak, mesto deluje gotovo ukleto zbog onoga što se u njemu dešavalo: nije samo katoličko groblje utonulo u deponiju smeća, ništa bolje stanje nije ni na susednom pravoslavnom. Celo selo je prekriveno slomljenim staklom i smećem – najviše najlon kesama koje lete na sve strane kao u nekom getu u predgrađu Johanesburga. Stara nemačka protestantska crkva je srušena – novi stanovnici za 50 godina života u selu nisu sagradili svoju pravoslavnu crkvu.

PERLEZ: Raskošni ikonostas Uroša Predića u pravoslavnoj crvki staroj 299 godina

Nekadašnji Rudolfsgnad (“Rudolfov dar“, po Rudolfu, sinu Marije Terezije) kako se mesto zvalo do 1918. – pretvoren je 1945. preko noći u logor u kome su bili internirani nemački cilivi iz celog Banata koji su dočekali partizansku vlast misleći da nisu ništa krivi (oni koji su se plašili nove vlasti i imali neku grižnju savesti – napustili su Vojvodinu u takozvanom “Die Flucht“-u još u septembru 1944. godine). Kako su zatečeni punoletni muškarci poslati na prinudi rad u SSSR – u logoru su završile žene, deca i starci. Smešteni u grupe po 50 u jednu kuću umirali su svakodnevno od gladi, hladnoće, bolesti i torture. Slični logori postojali su i u Bačkoj (Bački Jarak i Gakovo).

KNIĆANIN, GROBLJE: Spomenik žrtvama logora za nemačke civile

Istoriografija Titove Jugoslavije je o ovoj sramnoj mrlji na licu nove socijalističke države ćutala punih 50 godina. Tek početkom devedesetih pojavljuju se prvi tekstovi na tu temu, jedan od njih sam pisao i ja u studentskom listu “Index” u leto 1990. godine.
Vratimo se nesrećnom Knićaninu i njegovim sadašnjim žiteljima koji su po tvrdnjama Nemaca koji dolaze da obiđu spomen kapelu i grobove svojih predala – izuzetno gostoljubivi i korektni prema ljudima koji su nekad živeli u njihovim kućama. Međutim, selo bez crkve, sa deponijom smeća koja opasuje groblja, sa tonama otpada na ulicama, sa uništenim čak i spomenikom vojvodi Knićaninu u zapuštenom parku u centru, sa žiteljima koji prolaze ulicama uz zid, pognute glave, kao da nešto kriju…sve deluje prilično spooky.

KNIĆANIN, CENTAR: Ovde je nekad stajao spomenik vojvodi Stevanu Knićaninu

Popili smo pivo u lokalnom baru pod imenom “Nostalgi” (!?) i tu sačekali Lazu da nas pokupi kolima jer sam na jednoj od brojnih krhotina stakla probio gumu na biciklu. Momci za stolom do nas čitali su i glasno komentarisali novi FHM i priču o privatnom ostrvu kraj Ibice koje se može zakupiti na nedelju dana za 20.000 eura!

Prvi put, illness Lik Zoroa opisan je 1919. u romanu Johnstona McCulleya The Curse Of Capistrano, case i od tada Zoro je postao prvi maskirani heroj savremene američke književnosti.

Do sada najskuplja kostimirana latinoamerička telenovela “Zorro: La espada y la rosa“, apoplectic | koja se snima u koprodukciji “RTI Kolumbije”, “Sony Pictures”, “Telemunda” i “Televise” će svakako zadovoljiti one koji su simpatisali mačevanje i akrobatske veštine iz filma “Maska Zoroa” i “Legenda o Zorou”. Za sve one koji su uživali u romantičnim scenama između glavnih glumaca Antonia Banderasa i Catherine Zeta-Jones, kao i odlične glume legendarnog Antohony Hopkinsa, nedavno izdanje telenovele “Zoro” prava je poslastica. Lepa uteha je i ta da je Marleni Faveli nakon dobro odigrane glavne uloge u prošlogodišnjoj seriji “Uprkos svemu”, odmah ponuđena glavna ženska rola
u kostimiranoj seriji “Zoro” u kojoj će joj partner biti Kristijan Majer i Osvaldo Rios. Po svemu sudeći od samog prikazivanja ova serija je zauzela prvo mesto na listama gledanosti u Latinskoj Americi.

Danas sam stigla da odgledam dve epizode telenovele (nakon ovog pasusa i sami možete pogledati jednu od epizoda telenovele “Zoro”), i mogu vam reći da sam oduševljena kostimima, lepotama glumaca i glumica,make up-om, udobnim salonima, prelepom muzikom koja i kada ste napeti opušta, naseljima koji su specijalno za ovu priliku pravljeni kako bi dočarali američka sela početkom devetnaestog veka…

[kml_flashembed movie=”http://www.youtube.com/v/D6lswNT1zfc” height=”350″ width=”470″ /]

Informaciju više možete dobiti u majskom broju časopisa “TV Novele” (na kioscima .5 maja) koji će pomno pratiti dešavanja sa snimanja, informisati vas o trenutnim zbivanjima u životima glavnih glumaca……

Ostaje nam samo da sačekamo početak prikazivanja telenovele i kod nas. Verujem da će oni, koji su do sada imali loše mišljenje o sapunicama, promenuti mišljenje pogledavši barem jednu epizodu.

Proteklih godina ljudi su me gledali čudno kada bi im rekao da idem u bioskop: svi novi filmovi na piratskim DVD-ima (iznajmljenim u DVD-klubu ili kupljenim za 150 dinara na ulici) se pojave još pre bioskopa čije su sale u očajnom stanju, medicine ozvučenje je bolje u većini stanova nego u “Jadranu”, medicine recimo.

Tako mi se prošlog leta desilo da dođem u pomenuti “Jadran” u želji da pogledam projekciju jednog filma u sedam uveče. Stigao sam u 19.05h i kasirka mi je rekla da projekcije neće biti jer niko nije kupio kartu, da sam došao par minuta ranije – bio bih jedini u sali ali bi “po zakonu” traku morali da “odrolaju”. Ovako – ništa! Na Tribini mladih mi se mesec dana kasnije desilo da budem potpuno sam u dvorani.

Onda mi se ovog proleća dogodilo da zbog obaveza i putovanja ne stignem da pogledam filmove koji su bili na FEST-u kao ni kandidate za “Oskara” i – prelomio sam: pridružiću se većinskoj armiji konzumenata piratskih diskova.

Tako sam za svega par nedelja uspeo da pogledam filmove: “Casino Royale”, “Parfem”, “Dvostruka igra”, “Optimisti”, “Babel”, “Poslednji kralj Škotske”, “Krvavi dijamant”, “Kraljica”, “300: Bitka kod Termopila”, “Zabeleške o skandalu”, “Autostoper”, “Sedam i po”…

Idemo redom: mnogi tvrde da je “Casino Royale” najbolji Bond do sada. Dopadaju mi se inovacije u načinu snimanja i montaže ali sve ostalo – ne. Možda sam romantičarski vezan za Bonda iz perioda hladnog rata ali i ovi “posthladnoratovski” Bondovi koje je igrao Brosnan su mi bili OK. Ovo jednostavno nije to. Dopuštam konstataciju da me je vreme pregazilo.

“Parfem” je zanimljiv i neobičan. “Dvostruka igra” mi se ne dopada. Bar ne toliko da mislim kako zaslužuje “Oskara” za film godine. Inače, volim Skorsezea. “Optimisti” su film sa lepom fotografijom i otužnom pričom koja na momente sjajno preslikava stvarnost tranzicione Srbije i nista više od toga.

MOJ FAVORIT U SEZONI: Plakat za film “Babel”

“Babel” je delo po mom ukusu. Tri radnje na tri strane sveta (Meksiko, Maroko i Tokio) koja se kako film odmiče – spajaju u jednu, sjajna gluma većine aktera, odlična atmosfera filma… Najbolji film sezone, ako se ja pitam.

“Poslednji kralj Škotske” je takođe film po mojoj meri, pre svega zbog tematike i perioda: diktatura u sedamdesetim godinama prošlog veka (film “Momci iz Brazila”, odličan roman Dušana Miklje o poslednjim danima etiopskog cara Hajle Selasija “Put u Adis Abebu”…). “Krvavi dijamant” – avanturisitička drama u duhu filmova “Sahara”, “The Constant Gardner” i ostalih koji tretiraju afrički aktuelni momenat. Sasvim OK!

“Kraljica” me je prijatno iznenadila. Englezi stvarno umeju da naprave TV-film koji je bolji od pola američke bioskopske A produkcije. Na glumu Helen Miren ne treba trošiti reči. Ono što me je iznenadilo je scenario gde je Čarls prikazan u neočekivano pozitivnom svetlu a Kraljica Majka – ekstremno negativno. Za Princa Filipa, Elizabetinog muža sam i očekivao da će biti opisan kao bezosećajni, uskogrudi britanski (zapravo grčki!) aristokrata…

“300” je sjajno snimljen film koji je poštovao stripovska preterivanja a ipak ostao izvan granica istorijskog SF-a. Čitao sam posle da je Iranski predsednik Ahmedinedžad protestovao kod producenata filma (film je naravno zabranjen u Iranu) zbog toga što se Perisjanci kao preci današnjih Iranaca prikazuju kao degenerisani varvari.
“Zabeleške o skandalu” je odlično delo i to ne samo zbog sjajne glume Džudi Denč i Kejt Blanšet. Kao dugogodišnjeg urednika novina posebno me se ticao tretman medija u tom filmu i ponovo kapa dole engleskoj školi tabloidnih naslova: u poslednjoj sceni filma pojavljuje se “The Sun” sa naslovom “Shame of Sheba”!

“Autostoper” je mešavina trilera i horora snimljena savremeno, dinamično, bez previše krvi a da je opet ima dovoljno za poklonik žanra. Meni su se uvek dopadali honori bez i jedne kapi krvi poput “Rozmarine bebe” Romana Polanskog i sličnih dela šezdesetih i sedamdesetih. Za kraj – “Sedam i po” – sigurno jedan od najboljih srpskih filmova proteklih nekoliko godina. Posebno je hvale vredna prva priča – “Srebroljublje”.
Negde sam čitao tekst o tome kako je početkom XX veka bilo mišljenja da će bioskop uništiti pozorište. To se na sreću nije desilo. Sto godina kasnije – pozorište je kao medij veoma živo a nove tehnologije u službi piraterije su doprinele tome da u Srbiji danas radi još svega nekolicina bioskopa. U svetu je nešto bolja situacija ali bioskopi globalno odlaze u istoriju, to govori statistika poseta.

Kakva sudbina čeka proizvođače i distributere muzičkih CD-a i to je veliko pitanje? Sa MP3-plejerom i internet konekcijom danas možete da imate svaku domaću ili inostranu pesmu koju poželite za svega nekoliko minuta koliko traje daunlod. A i jedno i drugo (MP3-plejer i internet) iz dana u dan ima sve veći broj konzumenata muzike. Uskoro će ih imati svi.

Sećam se kada sam sa prijeteljem koji vodi foto-radnju 2001. godine razgovarao o tome u kom procentu se u Novom Sadu privatne fotografije građana izrađuju sa filma a u kom sa kartice digitalnog aparata. Tada je odnos bio 80% : 20% za film. Danas je upravo obrnuto! Za samo šest godina desio se taj ogromni preokret i lom.

Na polju masovnih medija takođe se nije desilo da magazini unište dnevne novine, niti da radio uništi magazine, a ni je televizija nije uništila radio iako se i jedno i drugo i treće u tim vremenima predviđalo. Verovatno je da još neko vreme internet neće uništiti sva četiri predhodna medija. Međutim, za 20 godina? Ko sme da se kladi?

Kada je o bioskopima i muzičkim CD-ima reč sasvim sam siguran da će im se desiti sudbina iz pesme “Video Kill The Radio Star” (The Buggles, 1979) i to je jednostavno nemoguće sprečiti pa bi i zakonodavstva trebala da se prilagode tome i filmove i muziku proglase “opštim dobrima” kako se ne bi desilo da 99% populacije bude u konstantnom prećutnom kršenju zakona. Producenti i autori muzike i filmova moraće jednostavno da se preorijentišu na druge vidove finansiranja svojih projekata, na čemu mnogi već i rade.

Od danas možete našem kompanijskom blogu da pristupate i preko bilo kog mobilnog telefona, doctor PDA ili bilo kog drugog mobilnog uređaja.

Sve što je potrebno je da usmerite mobilni browser na adresu:
www.color.co.yu/blog.php
a naš CMS će automatski uputiti browser na mobilnu WAP verziju bloga.

Ovim ćete sadržaje bloga moći da pregledate u prilagođenijem formatu koji zahteva mnogo manje GPRS transfera čime smanjujete i vaš račun za mobilni.

Na slici pored možete videti kako CPG blog izgleda u mobilnoj verziji Opera browsera.

Baš se nešto mislim i mislim šta da napišem, viagra imam previše ideja ali …proleće je, nema nerviranja, ali možda postoji ipak jedno. Spremam se jutros za posao. Brzo, brzo šta ima od vesti?…Krećem, izlazim iz zgrade, polako počinju da mi suze oči, kijem… žao mi je al vas moram podsetiti da je proleće, vreme alergije, topola cveta…hehehehe…ovo mi baš i nije trebalo…

Raspitala sam se malo,pročitala i saznala zahvaljujući našem časopisu “Lekovito bilje” da su alergije većinom nasledne (mada u mojoj porodici niko ne boluje od istih, sem mene) i često su hroničnog karaktera, mada jedan od bitnih uzroka je i sam način ishrane pojedinca, klimatske promene, hronični stres, duži boravak u zatvorenom prostoru…
Ali šta je tu je, savremeni način života uz brojne stresove i tegobe donosi i čestu pojavu alergija koje se javljaju kada imunološki sistem ne funkcioniše dobro, već pojačano reaguje na stvari koje nas okružuju. Ta reakcija poznatija je kao preosetljivost organizma ili hipersenzibilnost.

Svi znamo da univerzalni lek ne postoji, ali ovo jednog saveta:

• Uzimanje veće količine C vitamina veoma je važna stavka u borbi protiv simptoma alergija
• Savetuje se konzumacija sokova, čajeva ili svežih plodova južnog voća, paprike i šipka.
• Savet više potražite u časopisu “Lekovito bilje” br.8

Izlazak svake nove Grand Theft Auto igre, denture redovno prati velika pompa, koju ne pravi samo Rockstar, inače zadužen za ovaj serijal, već i ljudi koji i ne učestvuju u njegovom stvaranju. Poznati advokat i igromrzac Jack Thompson, zadužen za “kanalisanje reakcija javnosti”, već se naoštrio da pokrene akciju kojom će sud pravovremeno zabraniti da GTA IV uopšte ugleda svetlost dana i dospe u ruke naivnih i neupućenih klinaca. Iako je malo verovatno da će se tako nešto dogoditi, nema sumnje da ovakve akcije podižu veliku prašinu zagrejavajući atmosferu pred sam izlazak igre. Nekad nam se čak učini da je Jack na platnom spisku Rockstara jer ovakva kampanja, iako negativna, povećava potražnju – po principu zabranjenog voća.

Iako smo na Jackove postupke već navikli, nismo očekivali da će se za publicitet novog GTA nastavka pobrinuti i gradska uprava New Yorka! Naime, u prvom GTA trejleru jasno se može videti da će se radnja “četvorke” dešavati u Velikoj jabuci: tu su Kip slobode, Empire State Building, Krajslerova zgrada kao i poznati Bruklinski most. Gradski oci, podstaknuti velikom medijskom pažnjom, oglasili su se munjevitom brzinom sa rečima da “ne podržavaju nijednu video igru u kojoj sakupljate poene povređivanjem ili ubijanjem policajaca”. Ako je i postojao neko ko nije čuo za GTA serijal, sada ne samo da je obavešten već je i postao potencijalni kupac zaintrigiran reakcijama političara. “Ubijanje policajaca? Hm, kada bih samo našao u igri onog što mi je naplatio kaznu za nepropisno parkiranje…”

Ono što je međutim izazavalo mnogo više bure na ex-yu prostorima je pre svega zanimljivo ime glavnog junaka GTAIV igre. Naime, on će se zvati Niko Belić a Rockstar navodi da se radi o imigrantu iz Istočne Evrope koji traži svoju sreću u Americi. E sad je pitanje – da li je Niko Belić Srbin, Hrvat ili Bosanac? Šta god da je, ova veoma popularna igra biće još popularnija na ovim prostorima jer ako Niko Belić bude u toku igre izgovarao pogrdne reči na nekom od ovdašnjih jezika dok bude spaljivao flame-throwerom nedužne građane New Yorka, situacija može da se otrgne kontroli…

Na “Al Italijinom” letu Milano-Madrid Sandra, asthma | Mića i ja. Smejemo se prilično glasno tokom celog puta. Primećujem da se jedan čovek dva reda ispred nas okreće i smeška a isto se ponaša još jedan u redu ispred nas. Razumeju srpski? Onaj prvi se negde pred kraj leta konačno okrenuo: on je iz Beograda, viagra sale živi u Madridu, ako nam nešto bude trebalo evo njegovog broja, a jel smo prvi put u Španiji, ima naših dosta, uglavnom rade na građevini, a ima i jedan novinar naš u Madridu, piše za “Politiku”…

– Čitao sam, pisao je nešto u vezi španskog viđenja problema Kosova, ako je to taj… – prekidam monolog tek da bih nešto rekao. Sandra me caka nogom i pokazuje na amblem na zadnjem delu kačketa onog drugog momka koji se smejao. Albanski crni orao. Sudeći po godinama, nije imao više od 15 godina kada je 1999. Kosovo faktički prestalo da funkcioniše u sastavu Srbije. Ipak, razume srpski. I smeje se. Kamo sreće da je razumevanje među onima koji govore srpski i albanski svih ovih godina bilo bar na nivou prepoznavanja tuđih šala.

POD “DIZAJNIRANIM” KROŠNJAMA: Odmor u parku Bueno Retiro

Moje iskustvo sa Španijom do sada se svodilo na knjige (poslednju koju sam pročitao sa tom tematikom “Slepi čovek iz Sevilje”, Roberta Vilsona u izdanju “Lagune” toplo preporučujem), filmove i par poseta Barseloni. Kako je fenomenalna Gaudijeva Barselona poslednjih godina postala za moj ukus “preturistička”, Madrid je za mene bio prijatno iznenađenje.

POGLED NA REKU TEJO KOJA SE NEKOLIKO STOTINA KILOMETARA DALJE KOD LISABONA ULIVA U ATLANTIK: Sa zidina Toleda (iz dvorišta Muzeja Vitorio Macho)

Zanimljivo je da se prestonica viševekovne pomorske i kolonijalne sile (od “otkrića” Amerike 1492. do gubitka Kube i Portorika – poslednjih španskih kolonija u Novom Svetu – četiri veka kasnije) – nalazi se u srcu poluostrva, daleko od obale mora, nema nijedne velike reke koja tu protiče, ni veliko jezera ako se izuzmu ona veštačka u srcu parka Bueno Retiro. Dokaz da se ne mora biti na moru da bi se vladalo morima.

Pomenuti park Bueno Retiro (“Dobro odmorište”) u kome sam trčao svakog jutra tokom našeg četvorodnevnog boravka u Madridu – jedno je od najlepših mesta na planeti. A bio sam na mnogo takvih.

MAGIČNI TOLEDO: Detalj iz dvorišta Muzeja Vitorio Macho

Fenomenalne biljke iz celog sveta, veštačka jezera, spomenici, art nouveau paviljoni, nadrealistički kreirane krošnje drveća… Kako li tek izgleda u maju! Kvart Salamanka u kome se nalazi naš hotel “Petit Palace Art Gallery” nedaleko od Avenije Colon u samom je susedstvu parka. Hotel je odlično dizajniran u duhu Modrianovih i slika Kazimira Maljevića.
Sastanak u sedištu magazina “Ola!” (“Hola!”, “Hello!”) povodom pokretanja licencnog izdanja za Srbiju. Magazin postoji od 1944. godine kada je rođen u Barseloni u sred rata u Evropi (rat u Španiji je okončan pet godina ranije) i Frankove diktature – kao lokalni katalonski list. Na naslovnim stranama brojeva prvih deset godina bili su kardinali, pape, časne sestre i naravno – Generalisimus Franko…

Tek tokom pedesetih “Hola!” se seli u Madrid a nakon venčanja Princa Renijea i Grejs Keli 1956. sa kojeg je “Hola!” imala ekskluzivno pravo izveštavanja – list kreće u pravcu celebrity magazina. 1984. godine dobija prvo licencno izdanje – “Hello!” u Velikoj Britaniji koji je trenutno i najtiražniji magazin u porodici od nekoliko desetina licencnih izdanja magazina širom sveta od Meksika do Tajlanda!

Priča o “Oli!” pomalo me podseća na onu o “Svetu” koji je u početku takođe bio lokalni novosadski list, nije doduše na naslovnim stranama imao kardinale, pape i Franka ali jeste Mladića, Arkana, Karadžića, Čanka, Ćosića, Đinđića, Draškovića, Mićunovića, Slobu i ostale nimalo showbiz likove. Kao i “Ola” u Španiji i “Hello” u Velikoj Britaniji, “Svet” je danas najtiražniji celebrity nedeljnik u Srbiji. Čudan ali eto, ne i jedinstven put.

“LOS PRODUCTORES”: Mel Bruksov mjuzikl u španskoj verziji

Nakon sastanaka svakog dana jeli smo sjajnu hranu: sve vrste paelje, bogovski hamon (šunku), španski omlet, masline, račiće, gambore… i sve to zalivali litrama riohe. Obišao sam tri najznačajnija muzeja u gradu: Museo Nacional Del Prado (u je Gojina „Gola Maja“, remek dela Velaskesza, Tintoreta, El Greka…), Muzej Kraljice Sofije (Pikasova “Gernika”, Dalijev “Veliki mastrubator” i hiljade drugih remek dela drugih španskih slikara) i Museo Thyssen-Bornemisza (platna slikara kao što su Dega, Renoar, Pisaro, Mone, Gogen…).

NEKADAŠNJI MEMLJIVI PODRUM: Sada sjajno uređena sala za doručak u hotelu “Petit Palace Art Gallery”

Poslednjeg dana izlet u Toledo: Stari grad je sjajan, naročito Katedrala, franjevački samostan San Juan De Los Reyes, Jevrejska četvrt, Sinagoga i Muzej Vitorio Macho. Pomalo mi budi uspomene na prošlogodišnju vožnju biciklom po Mdini, “gradu tišine” u srcu Malte. Samo što je Toledo mnogo veći, bučniji i puniji turista.

UKUSI I MIRISI ŠPANIJE: Sandra uživa u maslinama na trgu Plaza Major

Potpuno neočekivana bila mi je sličnost Madrida i Njujorka – naročito deo avenije Calle De Alcala u centru grada koji je tamošnja verzija Tajms skvera sa svetlećim reklamama pa čak i španskim verzijama slavnih mjuzikala “The Producers” i “Mamma Mia!”. Ajde što su Bruksovi “Producenti” prevedeni to sam i mogao da shvatim ali songovi ABBA-e u “Mamma Mia” – na španskom to mi je već bilo previše!

U POZI GENERALISIMUSA FRANKA: Mića ispred jednog od bisera madridske arhitekture

U ponedeljak je iz Apple-a javljeno da je prodat 100 milioniti primerak iPoda, try što i nije neko veliko čudo s obirom na globalnu popularnost ovog multimedijalnog plejera. Mnogo veće “čudo” i ono što se manje zna je razvoj praktično cele industrije pratećih iPod proizvoda. Trenutno je na tržištu dostupno čak nekoliko hiljada različitih iPod komplementarnih proizvoda od kojih je samo delić razvio sam Apple, shop a većina ostalih dodataka je iz produkcije drugih nezavisnih kompanija.

Upravo iza oksimoronskog naslova ovog zapisa stoji jedan od najzanimljivijih pratećih proizvoda, myvu – lični medija projektor za iPod (300 $). Zašto bi i u hodu ostali uskraćeni za pun doživljaj gledanja video-zapisa i”osuđeni”na iPodov ekran dijagonale 2,5 inča, kada myvu “naočare” mogu da simuliraju gledanje ekrana dijagonale 20 inča.

Za njegovo korišćenje dovoljno je navući na iPod specijalni plastični adapter i za 5 sekundi ste u mogućnosti da u komforu, privatnosti i izvanrednom zvuku uživate u ugođaju “mobilnog bioskopa”. Jedini problem može biti što će vas možda neko zameniti sa poručnikom La Forgeom iz “Zvezdanih staza” ;)

MISTERIOZNO ZVONO “TITANIC 1912”: Snimljeno u manastiru Ravanica u Vrdniku

Prošle nedelje vozio sam bajk na relaciji Vrdnik-Jazak-Mala Remeta-Bešenovo. U manastiru Ravanica na ulazu u Vrdnik, allergy na jednom od stubova trema manastirskog konaka, stoji zvono na kome piše “Titanic 1912“. Manastir je ženski, od nekoliko monahinja koje su se našle tu – svaka je imala svoju teoriju odakle “zvono sa Titanika” baš u manastiru Ravanica: te reč je o nakonadno izrađenoj kopiji, pa radi se o zvonu rađenom za “Titanik” koje na njemu nikad nije završilo i poslednja, “filmska verzija” – zvono je sa sobom doneo jedan Sremac koji je preživeo brodolom.

U Vrdniku je zanimljivo i staro katoličko groblje (zovu ga i “slovenačko”) na kome su uglavnom sahranjivani rudari koji su tu od kraja XIX veka došli da rade i Slovenije, Česke, Austrije i drugih krajeva KuK Monarhije. Rudnik mrkog uglja je zatvoren 1968, železnicka pruga kraljem sedamdesetih i nekad živahan gradić je gotovo potpuno zamro. Danas životu malo daje infuziju “Hotel Termal” u sklopu Banje Vrdnik.

GROB RUDARA: Dve ukrštene šipke za kraj 20-godišnjeg života

Na tom “slovenačkom groblju” karakteristični “rudarski krstovi” u obliku dve prekrižene metalne šipke. Veoma su česti zapisi poput ovog: “Vučetić Stipe 1928-1948”. Rudari su ginuli i umirali mladi, većina njih pre četrdesetih godina. Jedna od najvećih nesreća bila je 24. marta (fatalni datum!) 1958. godine kada je u jami rudnika živote ostavilo četvoro rudara na koje seća jedan od spomenika. Čitao sam posle na netu reportažu odličnog Željka Markovića iz “Dnevnika” koji u nedeljnom broju ima putopisnu rubriku “Upotreba života” u kojoj uglavnom “obrađuje” sudbine običnih, “malih” ljudi u sremskim selima i varošicama. Ovog puta Željko je pisao o svom rodnom Vrdniku gde je pronašao devedesetogodišnjeg bivšeg rudara, Slovenca Viktora Hvalu koji je učestvovao u pokušaju spašavanja pomenute četvorice rudara:

– “…Onaj treći, Boga mu, ko to beše? Ne, ne mogu se setiti!”, zamislio se i produžio: “A kako je hodnik bio nizak, boce na leđima su nam zapinjale o strop, sud božiji… E, kad si puzećki ušo u taj hodnik, nazad ti nema povratka! Pogotovo ne meni na čelu. I tu nije bilo podgrade, tuda nije išo izvoz uglja, to je bio hodnik za zračenje. Tražili smo ih lampama i prvog sam ugledooooo… o, Bože… Majhenšeka, ležo je na leđima očuvan i s licem ko da je živ! Preko njegovog stomaka ležo je Kin, isto očuvan, a mislili smo da ćemo ih pronaći ugljenisane. Oni su se u stvari ugušili! Ali, kad smo pokušali da ih metnemo u džakove… podignemo Kina, leš se raspao, istopio, drugi isto tako…”“Skuvani na visokoj temperaturi?”
“…Da! To je… kako da vam prikažem… sve otpalo, pretvorilo se u smešu!” uzbuđeno će Hvala. “Meso, zglobovi, kosti… sve se zgnjecalo… I kad smo ih posle u džakovima vukli nazad, bilo je to kao da smo vukli nekakvu drob…”

Stara Kolonija naseljena Slovencima, Česima, Slovacima, Hrvatima, Nemcima i ostalim žiteljima Habzburške monarhije nastala je sedamdesetih godina XIX veka dok se drugi talas rudara u Vrdnik doselio za vreme Kraljevine Jugoslavije pa je tako nastala Nova kolonija naseljena Srbijancima, Muslimanima, Makedoncima i drugim narodima koji su živeli u rudarskim krajevima te nove države.

Pričaju Vrdničani da su tamošnje Slovence čiji poneki potomak još uvek živi na Staroj koloniji (prema popisu iz 2002. u Vrdniku je bilo 80 Slovenaca) – meštani zvali “Ajeri”. “Kada dobiju platu, pet dana nisu ništa radili samo su jeli, pili i da izvineš – razmnožavali se među sobom! Tamo na Staroj koloniji nije se znalo ko je čiji otac, deca su trćala prljava i musava, kao mali Cigančići – ali plavi – Slovenci!“, priča mi jedan starosedelac.

Par kilometara dalje u manastiru Jazak sreo sam igumaniju koja je tu od 1953. godine. Manastir je od strane ustaša i nacista opljačkam i opustošen u 2. Sv. ratu a nekoliko monahinja ga je u teškim uslovima u socijalizmu bukvalno podiglo iz pepela. Pored manasitra je izvor vode: dvadesetak parkiranih automobila sa registarskim tablicama iz cele države. Kažu da je lekovita.

NEMAR UNUKA: Bista i spomen ploče poginulih partizana u Bešenovu

Stara Remeta je selo (157 stanovnika po popisu 2002.) u blizini istoimenog manastira. Tabla na ulazu u selo je toliko izresetana hicima iz (lovačkih?) pušaka da se natpis uopšte ne vidi. Put od Stare Remete gore prema Bešenovu, Prnjavoru i Grgurevcima je dosta loš ali je pogled na “svinjski Srem” sa visine – impresivan. U Besenovu tužan prizor, mestani drže potpuno zapušten kompleks sa izlomljenim spomen pločama i bistama partizana i narodnih heroja iz tog sela. Kao da to nije deo njihove istorije, kao da to nisu njihovi očevi, dedovi ili deda-stričevi. Jer, u tim selima nije bilo ni četnika ni ustaša – ako je neko učestvovao u ratu, bio je na strani partizana.

Ako se za zapuštena nemačka i jevrejska groblja po Vojvodini može naći “opravdanje” u tome da pokojnici više nemaju potomaka koji tu žive a da lokalne zajednice oskudevaju u novcu da bi ih održavale – kada je reč o spomenicima, spomen pločama i bistama tog “olakšavajućeg momenta” nema.

Pre nepunih mesec dana dnevne novine su pisale o tome da je u selu Grgurevci, par kilometara zapadno od Bešenova – Živko M. (23) je skinuo sa postamenta bistu narodnom heroju Marku Peričinu Kamenjearu i okačio je o drvo! Kuriozitet je i to da je Živko rođen iste godine kada je u Grgurevcima postavljena pomenuta bista.

Bez obzira na trenutnu ideološku orijentaciju njihovih potomaka ti ljudi su se u 2. Sv. ratu borili za svoja sela od kojih su neka bila potpuno spaljena. Nema tog sela u Fruškoj gori ili Šajkaškoj iz koga nije poginulo između nekoliko desetina i nekoliko stotina meštana. Mnoga danas imaju manje stanovnika od tog broja!

Daleko od toga da sam fan partizana i onoga što su isti priredili Vojvodini (i celoj Srbiji i Jugoslaviji) nakon rata – naprotiv, ali ovde nije reč o ideologiji već o civilizacijskim vrednostima.

U većini vojvođanskih sela jedino što radi i održava se su poneki kafić i kladionica. Crkve su često zapuštene, kako one čiji vernici žive u selu (npr. u Grabovu gde je pravoslavna crkva gotovo potpuno devastirana iako u selu žive isključivo Srbi) tako i crkve naroda koji su otišli (katoličke crkve u nekad većinski nemačkim selima poput Banoštora, Obrovca, Ratkova, Bačkog Novog Sela, Mladenova…). Spomenici partizanima ali i piscima ili drugim istorijskim ličnostima – najčešće su oštećeni, išarani grafitima, zapušteni. U kakvo se to društvo pretvorila nekad čista, uredna, odgovorna i napredna Vojvodina?

PANDORINA KUTIJA; Dunjićeva slika poslužila je kao inspiracija za plakat predstave “Ja ili neko drugi”

Isto veče u SNP-u sam pogledao predstavu „Ja ili neko drugi“ u režiji Kokana Mladenovića. Za plakat ove predstave Mladenović je upotrebio Dunjićevu „Pandorinu kutiju“ nakon što je istu video na izložbi kod nas u galeriji „Art Depo“ na šta sam posebno ponosan.

Tema predstave je stvarni događaj, slučaj male Nataše Kampuš koju je oteo sredovečni manijak i držao u podrumu svoje kuće punih osam godina. Gluma cele ekipe je sjajna posebno male Marije Medenice, Jasne Đuričić i Borisa Isakovića. Nedovoljno često SNP radi savremene predstave, mladih pisaca i aktuelne tematike. “Ja ili neko drugi” je jedan od ohrabrujućih izuzetaka.

DVEDESET GODINA KASNIJE: Neki od momaka iz BS nisu bili ni rodjeni u
vreme “Azrinog” albuma “Filigranski plocnici”

Od kako sam pre četiri godine prvi put stao na skije (mi rođeni na selu išli smo samo na more jer je skijanje sedamdesetih i osamdesetih, drugs unhealthy bar u Srbiji, and bio luksuz prilično uskog sloja stanovnika gradova) – “vozim” uglavom sa slušalicama MP3-plejera. Osim kada skijam u društvu. Ali ja više volim da skijam sam uz muziku. Ove zime zaboravio sam MP3 u Novom Sadu pa sam u hotelskom “sajber kafeu” (da i to postoji u “Grandu”!) zamolio momka koji tu radi da mi na telefon prebaci par pesama sa svog harda. Čovek je fan “Beogradskog sindikata” sa čijim sam ranim opusom i ja upoznat (i veoma zadovoljan). Sada sam dobio priliku da slušam neke njihove novije pesme i – oduševio se. Niko u Srbiji, ni jedan novinar, filmski režiser, kolumnista, političar, tv-voditelj – jednostavno niko nije tako bolno precizno opisao današnju Srbiju kao pesme BS – “Već viđeno”, “Pretorijanska garda” (moj apsolutni favorit!), “Poroci Beograda”, “Oni su”, “Živina”… Kao što je uostalom Srbiju 2002. i vreme koje je prethodilo 12. martu 2003. – najbolje opisala legendarna “Govedina” koja ih je na velika vrata uvela na javnu i muzičku scenu Srbije.
Setio sam se Džonija Štulića i “Azre” koju sam slušao pod sestrinim uticajem kao dvanaestogodišnji dečak početkom osamdesetih.

“Beogradski sindikat” je za mene “Azra – 21. veka”. Kao što je Džoni 1982. pisao o proljeću 13. u decembru, kurvinim sinovima, gluperdama koje lutaju daleko, olovnim kovčezima nošenim maticom, šezdesetosmašima, Pavelu, Iranu, papi Vojtili i svima ostalima – tako danas BS, ponekad surovo i sirovo (neki će reći čak i vulgarno, ali ljudi su reperi pobogu!) ali pre svega iskreno i tačno piše o akterima današnje srpske stvarnosti.

Jedna draga prijateljica, lekar po struci i duboko demokratski opredeljena žena, rekla mi je da joj “buržoaska distanciranost ne dozvoljava da sluša BS”. Znam još mnogo pametnih i dobronamernih ljudi koji misle slično.

Siguran sam da na tu vrstu distance danas niko od nas nema pravo jer će ignorisanje stavova te generacije dovesti do toga da stihovi iz pesme “Oni su” – (”zar bombom da kažem da ta priča nam se smučila, na sednice da upadam i taoce da uzimam, zar vas istorija naša nije baš ništa na učila…”) postanu naša realnost.