Dugo nisam mogla da razumem šta znači termin “nacionalna frekvencija” (prisetimo se šta se sve dešavalo kada je trebalo podeliti pet dozvola za emitovanje sa “pokrivanjem” teritorije cele Srbije) ali su mi RRA i TV “Fox” otvorili oči. Pa, order nacionalnu pokrivenost zaslužila je upravo pomenuta televizija kojoj je najvažnije to što je američka starleta Paris Hilton puštena iz zatvora posle tri nedelje (sledi detaljno objašnjenje u centralnim vestima: u bajbokani je završila zato što je vozila “pod gasom” – a kako bi drugačije – sve vreme bila je u izdvojenoj ćeliji i američke poreske obveznike koštala je 10.100 (?!) dolara, unhealthy deset puta više nego “obične jajare” – strašno – dočekala ju je majka i mnoštvo novinara živo zainteresovanih da čuju kako joj je bilo “u četiri zida”…) Potrajao je taj prilog bezmalo tri minuta a bez nasmejanog lika Hiltonove, link koju čeka limuzina sa šestoro vrata, u udarnoj “Foksovoj” informativnoj emisiji (19 h) zaista ne znam šta bih i baš me briga šta je gospođa Mujović, inače doktor medicinskog prava, želela da kaže povodom slučaja trogodišnje Anje Grahovac koja je preminula, greškom lekara, posle operacije katarakte. Paris je važna! Shvatila je to i Jovana Jakić, inače “udarna pesnica” “Danasa“, pored koje je Zoran Baranac bled, siromah, da bleđi ne može biti ali mu je zato koleginica svojom (re)akcijom hitro vratila boju u lice.

Elem, Jovana je pozvala gospođu Mujović (izvinjavam joj se što nisam zapamtila njeno ime i nadam se da je prezime tačno napisano, ali to gostovanje zaista je kratko trajalo), a ona je jedva uspela da kaže da naša zemlja treba da poradi na zakonskoj regulativi kojom bi se porodicama pacijenata omogućio uvid u medicinske protokole tragično okončanih operacija i, u trenutku kada je zaustila da to objasni na konkretnom primeru preminule devojčice, odnosno na pravu njenih roditelja da saznaju sve detalje u vezi sa operacijom i ulogom anesteziologa, prekinula ju je plavokosa voditeljka najavivši ono što svakog Srbina MORA da zanima: “O tome ćemo drugom prilikom, a sad – Paris Hilton!”

Preplavila me je neka milina, bila sam beskrajno zahvalna Jakićevoj što nije dopustila da se gledaoci muče suvoparnim momentima kakvi su, je li, detalji iz pravničke prakse vezani za medicinu jer – koga to zanima? Greške naših lekara gotovo su raritetne, svi smo srećni i bezgranično verujemo ljudima u “belim mantilima”. Lepo njima, lepo nama, a bogami i Jovani. Zašto bismo se brinuli za sporadične slučajeve lekarskog nemara?

“Fox” televizija dobila je posle 26. juna uveče svog najvećeg fana svih vremena, obećavam da nikada više neću propustiti njihove vesti!
Rahitična, praznoglava Paris je moj idol!
Pa, kud ide ovaj svet?!

P.S. Duboko se izvinjavam svima koji misle drugačije od mene a ja smatram da većini naših građana mozak nije na nivou amebe, duboko se izvinjavam i onima čiji mozak to jeste zato što znam da ne mogu protiv sebe. Njima će “Fox” i Paris uvek biti ispred male Anje.

Kada prosečnom Beograđaninu (pri tome mislim na one koji bilo gde putuju) pomenete Vojvodinu – asocijacije su gotovo unisone: Petrovaradinska tvrđava, medstore Exit, order Salaš 137, Majkin salaš, Dvorac Fantast, Fruškogorski manastiri, Palićko jezero – i tu se negde priča završava kada je reč o turističkim i ugostiteljskim znamenitostima severne srpske pokrajine.

TISA, KOD TARASA: Na jedinoj skeli na rucni pogon na Tisi, putnici pomazu skeledzijama u “prevlacenju” na drugu stranu obale

Na žalost, ni većina onih koji žive u Novom Sadu i Vojvodini ne znaju šta se još može videti izvan atara njihovih gradova i vidokruga auto puta Subotica-Novi Sad-Beograd.

Vojvodina je, naime, riznica fenomenalnih lokacija “prirode i društva”. Ovog puta neću pisati o zapuštenim selima i crkvama, srednjovekovnim tvrđavama i manastirima, prirodnim lepotama, šumama, močvarama i rukavcima.

Biciklistička tura koju smo započeli u Aradcu nadomak Zrenjanina a završili na Bisernom ostrvu kod Novog Bečeja, nagnala me je da razmišljam o zapuštenim dvorcima građenm u proteklih 250 godina, kojih u Vojvodini ima čak 45.

Samo 4 dvorca dobila su status “kulturnog dobra od izuzetnog značaja”, 20 njih su “kulturna dobra velikog značaja”, 3 “značajna kulturna dobra” dok su ostalih 16 samo “evidentirana kulturna dobra”.

UMESTO PORODICNOG GRBA – ZVEZDA: Oronuli dvorac Rohonjci na Bisernom ostrvu

Iza ove suvoparne administrativne kategorizacije krije se burna istorija protekla tri veka, lepota nekoliko arhitektoonskih stilova i na stotine zanimljivih priča i legendi na kakvima Škoti, recimo, godišnje obrću milijarde dolara.

Pomenutu turu bajkom tokom koje smo kod Taraša prešli jedinu skelu na Tisi koja još uvek ide na ručni pogon, završili smo na znamenitom Bisernom ostrvu, široj javnosti poznatom po čuvenoj sorti vina “muskat krokan” koja se proizvodi već više od 100 godina.

OSTACI STARE SLAVE: Kapija koja od dvorca vodi ka vinogradima

Na Bisernom ostrvu nalazi se naime dvorac, tj. letnja rezidencija grofa Rohonjci Gedeona, istaknutog političara u Ugarskoj s kraja XIX veka. U to vreme na imanju je bila poznata ergela čiji su konji pobeđivali u derbijima širom Monarhije, uzgajala se autoktona vrsta dinja “Biser Tise” koja je nestala te sortno grožđe i čuveno vino “krokan” koje se i danas proizvodi.

Nakon 2. svetskog rata ovaj dvorac je kao i svi slični objekti u Jugoslaviji i drugim komunističkim zemljama Istočne Evrope – nacionalizovan. Ukras iznad središnjeg prozora gde je ranije bio grb porodice Rohonjci zamenjen je petokrakom a samo zdanje dvorca počeo je da koristi novoosnovani poljoprivredni kombinat. 61 godinu posle nacionalizacije, pomenuti kombinat je u fazi (radnici na imanju kažu “sumnjive”) privatizacije a sam dvorac je zapušten i gotovo ruiniran. Ostaci nekadašnje fontane, kapije, raskošne fasadne plastike sa klasicističkim obeležjima – danas su tek tužno podsećanje da je ovde nekad bilo jedno od najlepših i najpestižnijih poljoprivrednih dobara u Austrougarskoj. Dinje i vino sa Bisernog ostrva bili su neizostavni na trpezama Šenbruna, Peleša i ostalih evropskih dvorova tog vremena.

Svaka normalna država od dvorca bi napravila mali hotel za lovce i ribolovce koji dolaze na “Mrtvu Tisu” iz celog sveta, posebno iz Italije, u podrumima zdanja bi organizovala degustacije sortnih vina, turisti bi dolazili u grupama iz cele Vojvodine. Ali, kod nas, dvorac na Bisernom ostrvu kao još stotine ovakvih i sličnih mesta u Vojvodini – propada!

PRIVATNI POSED?: Kombinat koji poseduje dvorac i vinograde je u fazi sumnjive privatizacije

O zapuštenom dvorcu Lazara Agoštona u Ečki pisao sam u jednom od predhodnih postova, bio sam i u dvorcu Stratimirovića (kasnijue Dunđerskih) u Kulpinu u kome je smešten Poljoprivredni muzej i koji je takođe u dosta jadnom stanju. Od svih dvoraca pobrojanih na gorepomenutom spisku od 45 zadnja – jedino su Vladičanski dovr u srcu Novog Sada (!!!), Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima, Vladičanski dvor u Vršcu i dvorci Dunđerskih u Čelarevu i kod Bečeje (hotel “Fantast”) u relativno pristojnom stanju. Svi ostali vape za restauratorima, majstorima i pre svega “domaćinskom rukom”.

Malo ljudi zna da se na pomenutom spisku nalaze i takvi kurioziteti poput dvorca u Srpskoj Crnji građenog u 2. svetskom ratu za samog Hemana Geringa. Tu su i fenomenalni dvorci poput onog porodice Bisingen u Vlajkovcu kod Vršca (trenutno su u njemu izbeglice), zatim porodice Špicer u Beočinu (raskošno secesijsko zdanje – potpuno zapušteno), dvorac Kapetanovo Botka Bele za koji se vezuju romantične legende…

KAMENIČKI PARK: Pet glava (četiri su na stubovima, jedna leži dole na zemlji)

Novom Sadu najbliži i najveći dvorac je onaj koji je sagradila porodica Marcibanji u Sremskoj Kamenici. Današnji Kamenički park, ogromna površina od 28 hektara obrasla šumom sve do 1918. bila je privatna bašta Dvorca sa jezerima, fontanama, skulpturama, stotinama vrsta biljaka iz celog sveta. Grofovska porodica koja je vekovima gazdovala dvorcem i baštom držala je sve u savršenom redu. Danas je Kamenički park “relativno uređena zelena površina” koja se povremenu kosi i sa koje je smeće koje su ostavili izletnici 1. i 2. maja ove godine – odneto tek 15. maja!

Dvorac je građen u etrapama od kraja XVIII do početka XIX veka a njegov prvi vlasnik bila je grofovska porodica Marcibanji De Puho a od polovine XIX veka do 1918. bio je u vlasništvu porodice Karačonji. Danas je dvorac u vlasništvu JP “Vojvodina vode” (deo koristi i privatni univerzitet “Singidunum”), fasada mu je nedavno okrečena ali je danas potpuno prekrivena (neumetničkim) grafitima.

ZATURENA U GRMLJU: Sfinga kojoj je neko u medjuvremenu odsekao glavu i zadnji deo

Skulpture (Pompejski stub, Sfinga, Adam i Eva, ležeća devojka i Pet glava) čiji se ostaci i danas mogu naći zatureni u šipražju i na skrivenim proplancima parka svedoče o dobrom ukusu vlasnika dvorca u kome je tokom plovodbe Dunavom jednu noć prespavao i španski kralj Filip.

Dakle, porodice Marcibanji i Karačonji su sa svojom sigurno ne malom polsugom – besprekorno održavale dvorac i njegovu baštu tokom više od jednog veka a grad Novi Sad sa 300.000 stanovnika i stotinama miliona evra u budžetu (baziranom dobrim delom na prodaji i izdavanju nacionalnizovane imovine) – nije u stanju pune dve nedelje ni da pokupi smeće koje su za sobom u najvećem gradskom parku ostavili prvomajski kamperi.

Toliki je napredak našeg društva od 1918. do 2007. godine.

Nedavno sam se vratila sa poslovnog putovanja iz Pariza i zaključila sam da su business trips veoma tužni skupovi. Zašto? Išla sam kao jedini novinar iz Srbije i dočekala me je zaista divna delegacija ljudi o kojima još uvek ne smem ništa da pričam jer se radi o poslovnoj tajni te je i proizvod koji su lansirali još uvek nepoznanica za javnost; imala sam fantastičan tretman, viagra 100mg luksuzan hotel, sale priliku da vidim organizovanje dogadjaja na jedan novi i prisan način, sve je bilo fantastično. Dakle, zašto tužni skupovi, pitate se. Pa, zbog onog posle dogadjaja.

U Parizu sam boravila desetak dana 2004. godine i sa svojom drugaricom obilazila muzeje, galerije, trgovačke centre, znamenita mesta, Euro Diznilend, ručala u preslatkim i familijarnim restoranima, pila kafice kod Luvra i na Ajfelovoj kuli, sjajno smo se provodile..a sada sam potpuno SAMA. Da li otići u hotelsku sobu i biti potpuni očajnik koji je došao u Pariz i gleda tv u hotelu ili šetati i obilaziti ALL ALONE?

Ovo drugo naravno. Nemam ja strah da ostanem sama sa sobom, nekad sam sasvim dobro društvo, snalažljiva sam, prilično sam proputovala, govorim čak i pomalo Francuski, sve je to ok ali dok šetam pored Opere i lagano počinjem da osećam bol u nogama razmišljam: Bože dragi, kako je strašno kad čovek nema sa kim kafu da popije, da prokomentariše protekli dan, sumira utiske, blebeće, ma bilo šta…i tako ja stojim na semaforu i pored mene se stvori devojka sa mapom u ruci i nasmeje se. Pomislim Francuskinja nije, one se i ne smeškaju nepoznatima, pitam je kako se snalazi i odakle je.

Milica i Renata u baru “Costes”

Iz Brazila i zove se Renata, došla je u Pariz da traži posao u predstavništvu avio kompanije iz Brazila. I ona je sama jer njeni domaćini rade i niko nema vremena za šetnju i razgledanje. Ko zna koliko su puta već prošli tim ulicama a treba i zaraditi za extra skup život u zapadnim metropolama. I tako nas dve, do pre par minuta usamljene, odlazimo u obližnji prelepi bar “Costes”, (rue St. Honore) i naručujemo: ona cup de champaign a ja po starom dobrom srpskom običaju kafu. Zavalile smo se i pričale jedna drugoj svoju istoriju i razlog posete Parizu. Posle smo otišle i u šoping i na večeru zajedno i smejale se, slikale, ćakulale…

Ona je sutradan ujutru imala let za Brazil a ja sam sama otišla do Notre Damma, popila sama kafu, platila je 10 evra!!! i zaključila da ponekad prija nakratko ostati bez društva i telefonske zvonjave ali na duže vreme i na prelepom mestu to je jednostavno greota, postavljaš sebi previše pitanja na koja nemaš i ne možeš da imaš odgovore, misliš da svi gledaju u tebe a ako si nešto smešno pomislio ili video, ne daj Bože da se nasmeješ, pomisliće da si lud…. Sa Renatom se dopisujem, poslala mi je fotografije i ako ikad odem u Brazil imam pravog vodiča…:)

“Ovo mi liči na neki parti nemačke uprave Beograda u septembru 1944. godine: Rusi su već kod Kikinde, medstore noću se čuju kanonade topova iz pravca Banata a okupaciona vlast u Beogradu pravi prijeme kao da se ništa ne dešava. Orkestar svira džez na terasi iznad pefektno ošišane engleske trave u jednoj od bašti na Senjaku, viagra buy kelneri služe skupa pića, drže se govori na nemačkom koji veličaju “napredak i pobedu naše stvari”. Na partiju doduše nema mnogo ovdašnjih “nenemačkih” zvanica, odazvao se tek poneki Nediću blizak funkcioner, osmesi su kiseli…”

Ovako je prošle nedelje jedan kolega prokomentarisao atmosferu na prijemu povodom 5. godina prisutnosti nemačke kompanije WAZ na srpskom tržištu. Parti je održan u bašti Asocijacije medija na Senjaku, orkestar je svirao odličan džez, ketering je bio sjajan, domaćini na broju – ali gostiju gotovo da nije bilo. Osim nas iz Color Press Grupe, Nemca Bernda Rademana iz “Adria Medije”, Duške Jovanić iz “Glorije” (koja je takođe delom u vlasništvu WAZ-a) i Dragoljuba Žarkovića iz “Vremena” (koji je, opet, kolumnista WAZ-ove “Politike”) – vodeći ljudi drugih ovdašnjih medijskih kuća u Srbiji – nisu se pojavili. Usledila je, naravno, analiza zašto je to tako.

WAZ je dakle došao u Srbiju nakon Miloševićevog pada u aranžmanu koji su sklopili pokojni Zoran Đinđić i Bodo Hombah, tada prvi čovek Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope a ujedno i jedan od čelnika WAZ-a. Kupovinom 50% “Politike” (dnevni list i magazini) i 51% novosadskog “Dnevnika”, izdavački div iz Esena proširio je konačno svoju regionalnu prisustnost i na Srbiju. Usledila je kupovina podgoričkih “Vijesti”, još nekolicine lokalnih listova u Srbiji, te formiranje preduzeća za distribuciju štampe i cigareta “Futura” u saradnji sa Stankom Canetom Subotićem…

Pre tri nedelje Stanko Subotić je bio jedan od pet najbogatijih Srba, poželjan poslovni partner kako ljudima iz nemačkog WAZ-a tako i brojnim drugim domaćim biznismenima. Mnogi su ovdašnji tajkuni i tajkunčići živeli za to da se nađu u durštvu moćnog Caneta po čijem je žitiju, kažu, “Beogradski sindikat” napisao pesmu “Živina”.

Onda je neko odlučio da ono što je u “Insajderu” na temu duvanske mafije pominjano pre par meseci i što su svi znali već godinama – “procesuira”: pukla je afera “Mreža”, za Canetom je raspisana poternica, postao je “persona non grata” i odjednom niko više ne želi da ima bilo kakvog dodira sa bilo čim u vezi njega.

Dakle, u WAZ-ovom partnerstvu sa Canetom leži odgovor na to zašto se tako malo ljudi pojavilo te večeri u bašti Asocijacije medija na Senjaku, tvrdi jedna škola mišljenja.

Drugi su bili skloniji tezi da je to posledica tradicionalne ovdašnje netrpeljivosti prema konkurenciji. Naročito kada je reč o “mrskom stranom faktoru”.

Sa druge strane, činjenica je da su predstavnici WAZ-a “Politici” na funkcijama zemenika generalnog direktora – Joakim Caumzegel od 2002. do januara 2007. i Verner Herič od tada do danas – ekstremno simpatična i prilagodljiva gospoda sa velikim razumevanjem domaće javne scene i mentaliteta. Dakle, daleko od uvrežene “šicerovske” predodžbe o “nemačkim namesnicima” kakva bi se mogla nametnuti na osnovu impresija sa početka ovog teksta.

Znači li to da je ključ enigme ipak – Cane?

Kada smo odlazili sa prijema dobili smo poklon-kesu sa natpisima nemačkom jeziku. “Ovo bolje da sakrijemo, ako nam Rusi to nađu, streljaće nas…”, nastavio je sa šalom kolega sa početka priče.

Otišli smo na mohito do “Pevca” i pričali o tome kako je u Srbiji potrebno ekstremno malo vremena da bi se došlo od zvezda do trnja, od “poželjnog partnera” do “persone non grata”…

WAZ će kao velika evropska kompanija nastaviti sa svojim poslovima u Srbiji i regionu sa Canetom ili bez njega, sa više ili manje uspeha, a mi ćemo ostati u ovom “Balkanu ekspresu” sa istim onim “rakijama za oslobodioce” i “sikterušama za okupatore”, skidanjem i stavljanjem slika “podobnih lidera” u kafanama i stanovima i svim ostalim arhetipskim ponašanjima prema Pobednicima i Poraženima” – prema “onima koji dolaze” i “onima koji odlaze”.

Kada smo to veče sa par mohita u sebi stigli u Novi Sad, Rusi su već bili kod Zrenjanina.

Čitajući današnje novine, adiposity stigla sam do članka koji je posvećen malim maturantima, koji danas počinju trka za srednjoškolske klupe. Budući srednjoškolci danas polažu kvalifikacioni ispit iz srpskog, odnosno maternjeg jezika, a dan kasnije iz matematike. Sve ovo me je vratilo par godina u nazad, tačnije u period kad sam i sama trebala da se upišem u srednju školu. Sećam bio je sunčan dana, brat i ja smo ustali nešto ranije nego obično, uputili se kod bake na doručak. Baka nam je usadila naviku da je doručak najbitniji obrok u toku dana, i da se gladnog stomaka u školu ne može ići. Tog jutra na meniju je bio burek sa sirom i jogurt. Doručkovali smo, spremili se i krenuli put škole. Našli se sa drugarima… Počelo je prozivanje, i selekcija ko će u kojoj učionici polagati. Brat (blizanac) i ja smo bili u istoj. Sela sam do prozora i počela da rešavam test. I tako, kako je to sve išlo i lepo se završilo tog dana. Sutra dan smo obavili polaganje iz matematike. Dva dana smo bili u neizvesnosti da li smo prošli ili ne, ali se na kraju sve dobro završilo. Najgore je bilo mojoj mami koja nas je svo vreme krišom posmatrala sa prozora Narodne Banke (gde je radila), a koja je nalazi preko puta Gimnazije. Elem, da skratim, sve u svemu bilo je jako zanimljivo gledati sve te ljude, kojih je bilo mnogo (napominjem mnogo, jer je u to vreme, pa i danas Senta jedina imala Gimnajizu u tom kraju, pa su ljudi iz obližnjih manjih mesta dolazi na upis baš u moj grad). Veliko iskustvo, upoznavanaje drugih ljudi ostaće mi u velikom sećanju, a prijateljstva koje sam tada sklopila traju i do danas.
Svim budućim srednjoškolcima želim puno uspeha!
Da li se i Vi sećate tih dana?

S obzirom na veoma izraženu dinamiku promena, see novosti, sale broja novih telefona i mobilnih servisa koji se pojave tokom samo jednog meseca, clinic sa jedne strane, i ograničenja u vidu broja strana  štampanog izdanja “Mobi” magazin, s druge strane, pokretanje posebnog specijalizovanog uredničkog bloga predstavlja jedino svrsishodno rešenje kako čitaoci magazina ne bi ostali uskraćeni za pravovremeno i potpunije informisanje.

Stoga smo i postavili Mobi blog kao prvi domaći specijalizovani blog o telekomunikacijama i mobilnoj telefoniji. Mobi blog će se svakodnevno obogaćivati sadržajima, najaktuelnijim i najzanimljivijim vestima, a kako je Mobi blog deo našeg najtiražnijeg i najčitanijeg magazina te tematike, zainteresovani će imati priliku da pročitaju ekskluzivne i detaljne tekstove o aktuelnim mobilnim telefonima i uslugama, koje smo testirali, a koje su legalno dostupne na našem, ali i svetskom tržištu!

Mobi i Mobi blog sarađuju sa svim zvaničnim uvoznicima i distributerima mobilnih telefona kod nas, pa možete biti sigurni u verodostojnost, tačnost i aktuelnost svih informacija koje čitate na stranicama Mobi magazina ili na Mobi blogu.

Adresa Mobi bloga je: http://www.color.co.yu/mobi/blog/ a RSS izvora http://www.color.co.yu/mobi/blog/?feed=rss2

Iako sam povremeno mislila kako polako ali sigurno stižemo do ruba nervnog sloma, ed jedna od dobrih strana selidbe bila je ta što sam uspela da nađem stvari za koje sam odavno mislila da ne postoje. Sitnice poput starih fotografija, prvih dečjih cipelica, uspomene s letovanja i knjige…

I tako, iz tog nemilog sveta kartonskih kutija, s oznakom ‘pažljivo, lomljivo, stare stvari’ i slično, izdvojilo se nekoliko, razume se najtežih, kutija s knjigama…

Od školske lektire od pre dvadeset i kusur godina pa na ovamo… Desanka, Branko, cika Jova i 1000 zašto, 1000 zato, štampana davne 1985 od strane IP Vuka Karadžića, u neverovatnih 20 000 primeraka. Verujem da je svaka kuća koja je iole držala do sebe imala po jednu takvu… Poklanjali su nam je imućni rođaci, bake i deke, a verujem, ponajviše roditelji u nadi da će tako izbeći dobar deo pitanja na koja nisu imala odgovor…

Šta su to ćelije, pita knjiga. Pa, šta su geni? Zašto na koži rastu dlake? Kako dišemo? Šta je bol? Koliki je atom…? I onda slede detaljni odgovori. Teoretski, lepo smišljeno. Dete se zapita, uzme knjigu, pročita odgovor i to je to. Ali deca ne bi bila deca kada bi tražila pitanja u knjizi. Deca imaju bolja, teža, neverovatnija pitanja, na koja mi, i pored najbolje volje, često nismo u stanju da damo odgovor.

Evo, recimo, danas – prošle su dvadesetdve godine od poslednjeg izdanja 1000 zašto. Danas čak i deca znaju šta su ćelije, koliki su atomi i zašto nam rastu dlake. Deca danas imaju nova, mnogo kompleksnija pitanja. Kako radi mobilni telefon? Ko je izmislio mikrotalasnu? Šta je to globalno zagrevanje? Šta je to sms, gps, abs…?

A tek internet, mikročipovi, optička vlakna…

Jednoj prosečnoj mami bi danas bilo potrebno barem pet doktorata iz raznih oblasti da detetu ponudi smislen odgovor. I živci povećeg slona. Stoga molim Vuka Karadžića da što pre, najhitnije, izbaci još jedno napredno ‘zašto-zato’ izdanje. Plaćam pouzećem.

Tisin cvet

Sredinom jula svake godine samo ako je reka čista Tisa procveta. Naime neupućeni misle da je reč o cvetu ili vodenoj biljci, anabolics ali se u stvari se radi o insektu, zvanom “Tisin cvet”.

Tiski cvet (Tiski cvet) ili Palngenia longicauda je prirodni fenomen, koji osim na Tisi u Severnom Banatu i Potisju, postoji još u Velikoj žutoj reci u Kini. Prva dva dana ciklusa je povremena pojava, da bi od trećeg do petog dana dosegla svoj vrhunac. U roku od nekoliko minuta, niotkuda, pojavljuju se ružne larve, od kojih, za samo minut postaju divni leptiri. Tada započinje svadbeni let.

Polaganje jajašca

Ovi insekti se pripremaju da urade samo jednu stvar- da produže svoju vrstu. Posle parenja ženke padaju na vodu, tu se zadržavaju još neko vreme kako bi polegle jajašca, a zatim zajedno sa mužjacima umiru.

Rođena sam u gradu kroz koji protiče reka Tisa i bila sam u prilici da taj fenomen vidim nekoliko puta. Prošlog petka sam sa prijateljima, krenula put Kanjiže, kako bi prisustvovali jedinstvenom fenomenu nazvanom “Tisin cvet”.

Ispred restorana Majkin salaš

Posle Kanjiže uputili smo se za Suboticu. Naravno nismo zaobišli ni čuveni tradicionalni Vojvođanski restoran “Majkin salaš”, koji se nalazi na Paliću odmah pored Cvetnog salaša. Bogat izbor menija nije nas ostavio ravnodušnim.

Nikad dosta odmora

Posle dobre večere krenuli smo na Palić. Da sve ne može da bude idealno, uverili smo se i sami. Dosta kasno smo stigli na Palić, i na žalost svih nas baterije fotoaparata su se istrošile, radnje su bile zatvorene, pa smo bili uskraćeni da napravimo još par prelepih snimaka. Kad malo bolje razmislim, možda je i bolje što nam se to dogodilo! Ovako imamo povoda da u skorije vreme ponovo odemo na ista mesta!!!

Jezero na Majkinom salašu

Enterijer restorana

“A very pregnant Pretty Woman“, ambulance “Recovering Lindsay Works Out Her Issues“, rx “Paris Confides in Barbara Walters” samo su neki od sočnih naslova koji su se do sada mogli pronaći na sajtovima i blogovima (ako još niste, posetite lokacije poput Perez Hilton ili TMZ.com) koji se bave holivudskim tračevima i glasinama.

A od juče, ovakve naslove i sadržaje možete pronaći na naslovnici Yahoo! OMG sajta, novog celebrity web portala “iz kuhinje” Yahoo-a koji u fino upriličenom “pakovanju” donosi najsvežije vesti,  tračeve, fotografije i video-klipove iz života holivudskih zvezda i zvezdica.

Pretpostavljam da će ovaj info biti od koristi našim kolegama u celebs izdanjima ;)

Moja najbolja drugarica Snežana vežba svaki dan, medstore zna se da je od 19 pa do 21:30 sati svaki dan u fitnes klubu na Spensu. Taj raspored ne može da poremeti ni kiša, bronchi ni nevreme bilo koje vrste, pa čak ni lakša gripa, kašalj, za temperaturu ne mogu da tvrdim, čak i poneke proslave a i bitni rodjendani nas oko nje trpe njenu posvećenost sportu i rekreaciji. I iako me često iznervira što je to stavila kao jedan od prioriteta u svom životu i često naše kafe i druženja trpe zbog njene pasije ja je zbog discipline izuzetno poštujem. Znači prvo trening.

Ona zaista fenomenalno izgleda i stalno me kritikuje što ne vežbam. Ja sam od onih koji penjanje stepenicama do redakcije, šetnju do kafića u centru i poneku masažu vidi kao sasvim dovoljan vid rekreacije. Četiri meseca vežbanja u Blue Loftu, na koje me je upravo Sneža nagovorila, ponosno spominjem kao svoj nevidjeni podvig kad god se povede priča oko vežbanja. I onda dolazi maj mesec i organizuje se Belgrade Sport Fest na Adi. U organizaciji našeg časopisa “Lepota i zdravlje”, baš kao i prošle godine, treba da se održi javni čas fitnesa.

Ovako smo vežbali prosle godine na Adi

U opisu mog posla, kao jedna od bitnijih stavki, je upravo event management i u tom segmentu zaista uživam, te i oko ove organizacije sve teče glatko, ostvarim neophodne kontakte, napravim plan dogadjaja, konsultujem se sa urednicom, najavimo dogadjaj, dodje dan kad krećemo na Adu, tamo je sve od vremena do mesta savršeno, ljudi veseli i spremni da vežbaju.

Marija i Jelena iz fitnes kluba “Universum” sa svojim članicama jedva čekaju da se istežu na popodnevnom beogradskom suncu, moje koleginice takodje, i one redovno vežbaju, a ja naravno pošto sam svakako tu i ja ću da vežbam!!!, deluje tako lako… Energija koja nas okružuje je fantastična, muzika takodje, izgledalo je super i shvatam da meni nije toliko bitan ni trener, ni prostor gde vežbam, već ljudi sa kojima vežbam, to je ključna stvar, jedino što sam jedino ja već sutradan dobila žestoku upalu mišića…

Belgrade sport fest, maj 2007.

Elem, htedoh reći da je za mene idealno rešenje da kao što imamo kompanijski blog napravimo i CPG fitnes klub i da pre posla odradimo lagani trening od pola sata pa da tek nakon toga upalimo kompjutere. :)

Moja baka ima 86 godina, cough Nemica je po nacionalnosti i živo se seća atentata na kralja Aleksandra I u Marselju 1934. godine. Išla je u osnovnu školu u Baču, cialis u razred na nemačkom jeziku i kaže da su svi bili jako tužni i plakali što je ubijen Kralj Jugoslavije. Iako nacionalna manjina čiji je deo u godinama koje su usledile odigrao i mračnu ulogu saradnje sa nacistima, ask Nemci u Vojvodini bili su između dva rata u velikoj meri patriotski opredeljeni i izuzetno lojalni državi i dinastiji Karađorđević.

Pre tačno 85 godina, 8. juna 1922. godine u Beogradu su se venčali kralj Aleksandar I i kraljica Marija od Rumunije, kćerka rumunskog kralja i praunuka čuvene engleske Kraljice Viktorije.

Veridba srpskog kralja i rumunske princeze obavljena je 9. januara 1922. godine u zamku Peleš u Sinaji, letnjoj rezidenciji rumunskih kraljeva. Pre sedam godina bio sam sa povećim društvom u obilasku Transilvanije pa smo posetili i dvorac Peleš u Sinaiji. Letnja rezidencija rumunskih kraljeva zaista je jedan od najimpresivnijih evropskih dvorova za koji većina zapadnih turista jedva da zna.

85 GODINA POSLE: Potomci srpskih i rumunskih kraljevskih porodica na prijemu povodom jubileja venčanja Aleksandra i Marije

U petak 8. jula Sandra, Milica i ja bili smo na Belom dvoru gde je svečanim prijemom obeležn jubilej kraljevskog venčanja pre 85 godina. Gosti Prestolonaslednika Aleksandra i Princeze Katarine bili su i Princeza Margarita od Rumunije, Princ Radu od Hoencolern-Veringena, Princeza Katarine i njen suprug Ser Desmond de Silva, član Saveta Kraljice Elizabete Druge.

U lepo junsko predvečerje na Belom dvoru je sve izgledalo kao da se proteklih 65 godina u istoriji Srbije i Rumunije nije mnogo promenilo: služila se odlična hrana, točila birana pića, svi su bili raspoloženi i nasmejani, potomci srpskog (jugoslovenskog) i rumunskog kralja – doterani i zadovoljni. Na monitorima su išli snimci pristajanja broda sa rumunskom princezom u Smederevu i potonje ceremonije večnanja u Beogradu, priređena je i izložba fotografija, novinskih članaka i portreta u vezi sa ovim događajem, štampana je i mala brošura povodom jubileja (preuzmi PDF fajl)…

DALEKO OD VETROVA IZ NEMANJINE: Prijem na Belom dvoru

Kao da na ovim prostorima u proteklih šest i po decenije nije bilo vojnih pučeva, bežanja iz zemlje, abdikacija, svrgavanja, komunističkih diktatura i svega onoga što je rezultiralo da Srbija i Rumunija danas budu republike. Obe države dopustile su nakon svrgavanja diktatora (Čaušeskua 1989. i Miloševića 2000.) svojim kraljevskim porodicama da se vrate u zemlju, zvanični Beograd (još za vreme Đinđićeve vlade) dopustio je Karađorđevićima da koriste kompleks dvorova na Dedinju a koliko znam daje im i određenu “apanažu”.

POZIVNICA: U čast kraljevskog jubileja

Po povratku u Novi Sad, razmišljao sam o državi na čijem je čelu bio Kralj Aleksandar 1934. godine i ovoj državi u kojoj živimo danas. Koliko bi mađarskih devojčica u Kanjiži recimo, hrvatskih u Tavankutu ili slovačkih u Gložanu plakalo da se, ne daj Bože, dogodi atentat na nekog od sadašnjih državnika Srbije?

Koliko se toga promenilo u odnosu manjina prema vlastima, možda uopšte podanika prema svojim vladarima?

Ubijeni Aleksandar Karađorđević je oplakivan 1934. kao što je 2003. oplakivan ubijeni Zoran Đinđić. Samo par dana pre atentata obojica su od strane velikog dela njihovih podanika optuživani za najteže “delikte”: gušenje sloboda (“Šestojanuarska diktatura”), nepotizam, “čvrstorukaštvo” ili pak – veze sa mafijom, izdajnički odnos prema “patriotama na listi Haga” i sl.

Svaki drugi srpski državnik u protekla dva veka ubijen je u atentatu (Karađorđe, Knez Mihajlo Obrenović, Kralj Aleksandar Obrenović i Kraljica Draga, Kralj Aleksandar Karađorđević I, Zoran Đinđić) i to je istorijska činjenica koja prati našu državu od početka XIX veka do danas.

Zato možda današnji Karađorđevići treba da budu i srećni što im je funkcija u zemlji isključivo protokolarnog i humanitarnog karaktera. Ugodnije je u društvu rođaka plave krvi, novinara i starih beogradskih dama na laganom dedinjskom povetarcu ispijati viski nego se petljati sa raznim zemunskim, surčinskih i inim klanovima, taliti pa posle ratovati sa mafijama od duvanske i drumske do prosvetne i carinske.

Dedinjski povetarac ugodniji je o vetrova koji duvaju u Nemanjinoj i na Terazijama.

20 GODINA POSLE BERTOLUCIJA: U Zabranjenom gradu

Marija je devojka u ranim četrdesetim, drugs izgleda bar deset godina mlađe i u Pekingu je od 1992. Proteklih nekoliko godina kineska prestonica joj je stalno mesto boravka a u Srbiju dolazi svega par puta godišnje. Uvozi tekstil i garderobu iz Kine u gotovo sve republike nekadašnje Jugosalvije. Stanuje u rezidencijalnoj četvrti Pekinga, uz glavnu prestoničku aveniju koja izbija na Tienanmen i deli metropolu na severni i južni deo.

Marija se seća ranih devedesetih kada su još čitave čete od više stotina biciklista obučenih u tradicionalne sive radničke uniforme čekale na semaforima na svom povratku iz fabrika u svoje skromne domove. Onda, kada je počela tranzicija, Kinezi su iz sivih uniformi uskočili u garderobu koja se najplastičnije može uporediti sa onim što su određeni slojevi stanovništva kod nas nosili u periodu rađana turbofolka (1993.-95.) “Hodali su ulicama kao papagaji! Nijedan Kinez nije na sebi imao manje od 5 boja: crvene pantalone, plava havajska košulja, žuta kapa, bele cipele, zeleni kaiš…”, priča Marija.

POD VRELIM SUNCEM ISTOKA: Hram neba

Onda su vrlo brzo mnogi Kinezi sa bicikala uskočili u moderne japanske, južnokorejske, italijanske i nemačke automobile, firmiranu zapadnu garderobu i danas kada se šetate ulicama Pekinga imate utisak da ste u zemlji u kojoj je kapitalizam već decenijama. Od simbola komunizma ostala je samo Maova slika na Tienanmenu i poneki vojnik ili policajac koji u skamenjenoj pozi stražari ispred neke od državnih institucija. Zvanično, politički sistem je i dalje socijalistički i jednopartijski ali je u ekonomskom smislu kineska svakodnevica – potpuno kapitalistička. Kao na Tajvanu ili u Južnoj Koreji. Dogodilo se zaista ono u šta mnogi nisu verovali da će se zapravo Kina stopiti sa Honkongom i Makaom a ne obrnuto. Bivša bitanska kolonija Honkong vraćena je u sastav Kine 1997. godine a nekadašnji portugalski posed Makao, poznat i kao kockarska meka Istoka, dve godine kasnije – 1999.

VERNI TRADICIJI: Hiljade zitelja Pekinga svakog vikenda u manjim i vecim grupama sviraju hramonike i pevaju u nekom od presonickih parkova

Vratimo se priči o Mariji koja je kao jedan od prvih “stranih trgovaca” postala toliko poznata u Pekingu da se u srpskoj zajednici u kineskom glavnom gradu često prepričava epizoda od pre nekoliko godina kada je jedan taksista čuvši da je turista kojeg vozi iz Jugoslavije rekao: “Jugoslavija? Valter? Tito? Marija?”

SPEKTAKULARNI DIZAJN: Pekinski klub “Lan” čiji je enterijer radio cuveni dizajner Fili Stark

Titovo ime i dalje je glavna (pozitivna) asocijacija na to kada u zemljama “Trećeg sveta”kažete da ste iz Beograda, Srbije ili Jugoslavije. U to sam proteklih desetak godina nebrojeno puta imao priliku da se uverim širom planete – od Kube i Venecuele preko Sejšela do Indije. Potonji lideri Srbije i drugih republika ex-yu doneli su neku drugu vrstu “prepoznatljivosti”, onu zbog koje ti ponekad biva neprijatno da istrpiš sumnjičave i poglede pune sažaljenja onih koji su pola veka ranije još ratovali kopljima.

O Bati Živojinoviću, filmu “Valter brani Sarajevo” i njihovoj opštepoznatosti i omiljenosti širom Kine napisano je toliko tekstova da je svako pojašnjavanje izlišno.

Jedna od spektakularnijih destinacija savremenog Pekinga je klub “Lan” (vidi www.lanbeijing.com), čiji je enterijer autorski rad svetski poznatog dizajnera Filipa Starka (Philippe Starck) i proteže se na ni manje ni više nego 6.000 kvadratnih metara. Svako opisivanje te mešavine stilova, materijala i pristupa koja na kraju nije izrodila kič već vrhunsku senzaciju – zahtevalo bi nekoliko kartica teksta, zato pogledajte navedeni sajt a ako odete u Peking – nemojte ga preskočiti.

U Pekingu sam bio na 36. kongresu FIPP (International Federation of Periodical Press, www.fipp.com), najveće asocijacije izdavača magazina na svetu čiji je “Color Press Group” jedini član u Srbiji. Zbog smrtnog slučaja u porodici morao sam da napustim kongres na samom njegovom početku. Promena avionskih karata, otkazivanje hotela i slične komplikacije koje nastaju u momentu iznenadnog povratka kući uvek su neprijatne. Međutim, kada bi bilo gde u zapadnoj civilizaciji rekli da vam je umro otac i da morate hitno da napustite hotel, da otkažete put za Šangaj, da promenite termine leta za Beč i Beograd – svi bi vam sa pristojnim izrazom lica izjavili saučešće i učinili sve što je u njihovoj moći.

POSLEDNJI OSTACI KOMUNIZMA: Garda pod Kineskim zidom

Ali, u Kini je, to mi je kasnije pojasnila Marija, odnos prema smrti potpuno drugačiji. Oni su u odnosu na smrt potpuno ravnodušni, nema velikih žalosti, nema ceremonija prilikom sahranjivanja – čitavu stvar doživljavaju kao najobičniju razmenu materije. Život ide dalje, nema preterane tuge, nema izjava sučešća, ni stvarnih ni onih “protoklolarnih”. Verovatno mi je taj istočnjački pristup fenomenu smrti pomogao da čitavu stvar lakše podnesem.

Dva dana pre iznenadnog povratka uspeo sam da iznajmim bicikl, tačnije, to je za mene uradilo osoblje “China World Hotel”-a u kojem smo odseli a koji je bio i domaćin kongresa. Na tradicionalnom i nekad skoro jedinom prevoznim sredstvom Kineza – prošpartao sam u tu nedelju 13. maja skoro sve što je bitno da se vidi u Pekingu. Zabranjeni grad je zaista magičan, naročito ako isto veče na DVD-u na laptopu ponovo pogledate Bertolučijevog “Poslednjeg cara” i na Wikipediji istražite sve o tom kompleksu palata kineskih careva iz poslednje dve dinastije (Ming i Quing). Za snimanje ovog dela komunistička Kina je prvi put otvorila kapije Zabranjenog grada nekom zapadnom filmadžiji. Inače, do 1924. godine u Zabranjenom gradu je živeo poslednji kineski car Pu Ji i tada je ovaj kopleks pretvoren u muzej što je ostao i u Republici Kini i u Narodnoj Republici Kini nakon 1949. kada su komunisti došli na vlast.

“Poslednjag cara” premijerno sam gledao u novosadskom bioskopu “Jadran” 6. okobra 1988. godine uveče u vreme dok je ispred Banovine, par stotina metara dalje – trajao završni čin “antibirokratkse revolucije”, svrgavanja dodatašnjeg pokrajinskog “autonomaškog” rukovodstva i ustoličenja Miloševićevih kadrova od kojih su mnogi ovih dana na naslovnim stranama štampe u vezi sa duvanskom i ostalim mafijama.

Nikada mi iz sećanja neće nestati scena koju sam video po izlasku iz bioskopa: prljave novosadske ulice prekrivene gomilom ambalaže peciva, sokova i jogurta koje su to veče konzumirali “revolucionari” dovedeni na traktorima iz Bačke Palanke.

Novi Sad, do tada poznat kao najčistiji grad SFRJ – te večeri je i simbolički i stvarno zaprljan. Scene poput onih iz kineske “kulturne revolucije” iz zadnjih sekvenci filma o poslednjem kineskom caru – dešavale su se pred našim očima, dvadeset godina kasnije, hiljadama kilomatara dalje. Da se razumemo, leko od toga da imam apologetsko mišljenje o autonomaškoj vrhuški koja je tada skinuta – bili su to sledbenici onih koji su ubijali nemačke civile po logorima (1945-48.), koji su čupali brkove “kulacima”, otimali zemlju, stanove i fabrike predratnim gazdama a sami uživali u vilama po Fruškoj gori i pokrajinskim odmaralištima na Jadranu.

19 godina kasnije šetam Zabranjenim gradom i razmišljam o tome šta se sve i u Kini i u mojoj zemlji dogodilo u protekle dve decenije. Priča o Pu Jiu, njegovom dramatičnom životu i tragičnoj sudbini toliko je simtomatična kako za Kinu tako i za Balkan. Mogućih paralela i poređenja je previše pa čitaocima ovog posta prepuštam da ih sami pronađu.

Molim, doctor pričekajte i sa drvljem, cheap a bome i kamenjem, bar dok ne pročitate prvih par rečenica teksta.
Dakle, nećemo o njihovoj spoljnoj politici, niti o zlim Amerima i ostalom…
Ono o čemu bih želela da pišem je njihov pravosudni sistem, inspirisana slučajem “sirote male bogatašice” Paris Hilton. Ni sav novac koji ima, ni najbolji advokati, nisu pomogli da izbegne zatvor koji je zaslužila. I to me neopisivo raduje, a pritom manju ulogu igra to koliko mi je ta osoba iritantna od činjenice da je više puta prekršila zakon i da je kaznu zaista zaslužila.
Sećate li se nekog sličnog primera kod nas?
Tamo, ako prekršiš zakon – ideš u zatvor! Ovde, što više kršiš zakon, rasteš na društvenoj lestvici. Tužno, ali istinito.
Lepo je rekao “Veliki Brat” Miki Đuričić – Nije da nešto volim Ameriku, ali tamo kad predsednik natera kurvu da mu ***, ta kurva njega posle može da dobije na sudu.