“Listajući” Flickr slučajno nalateh na ovaj veoma zanimljiv asocijalni dizajn-koncept implementiran u jednom od parkova u Helsinkiju. Da li su ove klupe “jednosedi” namenjeni asocijalnim tipovima, impotent osobenjacima ili onima koji bi samo na tren da se udalje od sveta? Kako se može videti, try nema miksovanja “redovnih” klupa za više osoba i ovih “jednoseda”, tako se lako može zaključiti da ovaj enviroment-design samo na neki način odslikava hladan i nepristupačan skandinavski duh, što ipak nije sasvim tačno.

Povučen fotkom, na drugoj lokaciji pronašao sam, donekle racionalan, odgovor za izbor ovakvog rešenja, u kome se obrazlaže zašto su se gradski oci Helsinkija odlučili baš za ovaj tip klupica. Razlog postojanja jednoseda (a tu su i dvosedi) je činjenica da najčešće celu “redovnu” klupu za troje okupira samo jedna osoba, a pošto se drugi namernici uglavnom uzdržavanju od sedanja pored nepoznanika (ipak ima znakova asocijalnosti), ovo je rešenje bi trebalo da uvećavanjem broja manjih klupica poveća ukupan broj mesta za sedenje?! ;)

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.
Miloš Crnjanski, buy pills | Trag

Možda sam i ja bila previše mala kada su Betoven i Šopen bili popularni, pa mi zato nisu svirali na uvce… khm…
Nažalost, bila sam takođe veoma mala, pa mi ni Miloš Crnjanski nije pevao… Ali on je definitivno ostavio trag.
Koliko su samo ulice puste ovih vrelih letnjih dana. Istina, lišće nije svelo, ali iz nekog razloga, ova pesma mi je stalno u glavi u poslednje vreme. Ko zna zašto… Ali vi sigurno ne gubite ništa što sam neke od vas podsetila na nju, a neki su je možda prvi put pročitali.
Crnjanski je to prosto umeo… Zar ne?

Nakon što sam prošle nedelje na HRT-u odgledao film “Što je Iva snimila 31. listopada 2003.” siguran sam je Nenad Polimac (filmski kritičar zagrebačkog “Nacionala” i član žirija Filmskog festivala Srbije) bio u pravu kada je nedavno izjavio da je hrvatski film danas bolji od srpskog.

“ŠTA JE IVA SNIMILA…”: Inserti iz filma

Do pre par godina takva izjava bi bila smatrana neviđenom glupšću, ailment drskošću, nepoznavanjem materije i – javno ismejana. Međutim, nakon što se odgleda šta je hrvatska kinematografija izbacila proteklih nekoliko godina i šta je od 2000. na ovamo učinila srpska – stvari postaju drugačije. Hrvatskai film – decenijama potpuno inferioran u odnosu na srpski – u 21. veku preuzeo je primat.

Kada sam na otvaranju Filmskog festivala Srbije pre projekcije Kusturičinog filma video uvodni kroki “U slavu srpskog filma” sa insertima iz onoga što se može nazvati srpskom kinematografijom od dokumentarca o krunisanju Kralja Petra I iz 1904. do “Šejtanovog ratnika” – oblio me je osećaj ponosa što živim u zemlji koja je produkovala toliko dobrih filmova!

Ono što je potom usledilo uverilo me je u tačnost Polimčevih reči. Kako naime drugačije gledati na filmsku produkciju u kojoj autor “Podzemlja” i “Doma za vešanje” snima takav banalni bućkuriš već viđenih fazona, komediju kojoj se niko ne smeje – kakav je film “Zavet“. Kako ne uzdahnuti duboko nakon što Šijan propusti sjanu priliku i upropasti odličnu ideju da svoj autobus iz “Ko to tamo peva” iz 1941. godine smesti sa gomilom istih glumaca u 1991. Film “S.O.S. – Save Our Souls” teško zavređuje da “čisti cipele” delima istog autora s početka osamdesetih.

Nagradu za najboljeg srpskog glumca dobio je Rom naturščik iz Žilnikovog filma!?! I to pored živog Nebojše Glogovca koji je odigrao rolu života u “Hadersfildu“. Najboljim filmov proglašen je “Belle Epoque” čije je snimanje završeno još pre 17 godina i koji zaista takvu nagradu ne zaslužuje čak ni u tako lošoj konkurenciji.

Ovaj post nema za cilj da se pridruži orkestriranom pljuvanju Filmskog festivala Srbije: bio sam tih dana u Novom Sadu, prisustvovao sam nekolicini projekcija, atmofera u gradu je bila karnevalska, propratni koncerti i sadržaji koje su organizovali ljudi iz EXIT-a, tradicionalno dobri. Drugog dana festivala nastup subotičkog benda “Gyass” je zbog kiše pomeren kod nas u “Garden“: svirka koja je usledila bila je jedna od najboljih spontanih žurki kojima sam prisustvovao!

Uz sve to lakše sam podneo očajan zvuk na svim projekcijama na kojima sam prisustvovao: u Katoličkoj porti je svaki put 10 minuta nakon početka filma počeo da strhovito zuji desni zvučnik a tokom projekcije Hadersfilma – ničim izavana se uključila i fontana čiji su se “vodoskoci” preseklikavali na platnu jer su projektori bili iza nje…

Da se vratimo srpskom filmu i činjenici da se od 2000. na ovamo uglavnom snimaju “uradci” poput “Zone“, “Ivkove slave“, “Anđela 3“, “Zaveta“, “S.O.S.” i sl. ili potpuno hermetični “autorski filmovi” kao što je “Hamlet” prikazan na proteklom Festivalu.

Da li su srpski scenaristi, reditelji i producenti izgubili inspiraciju nakon 5. oktobra? Kako to da nam je pozorište u globalu postalo još bolje od 2000. a film toliko potonuo? Da li je moguće da je Tuđmanovom smrću hrvatski film “vaskrsao” a da se srpski spustio u zemlju u Miloševićevom kovčegu?

Dok postavljate sebi ta pitanja, odgledajte film Tomislava Radića “Šta je Iva snimila 31. listopada 2003.“. Ukratko, otac (Ivo Gregurović) kupuje kćerci Ivi kameru za njen 15. rođendan i čitav film je “snimljen” iz vizure te kamere. Isto veče dolazi na večeru kod njih u stan očev poslovni prijatelj Nemac. Tu nastaje zaplet jer je on spreman da učini sve kako bi udovoljno svom poslovnom partneru i privolio ga da potpiše ugovor. Tu su svi naši karakteri: otac tranzicioni gubitnik koji pokušava da se dokopa “posla stoleća”; majka (Anja Šovagović-Despot) na pragu da postane alkoholičarka; kćerka u pubertetu koja je uverena da je niko ne shvata, ujak dekintirani umetnik, grafički dizajner koji posuđuje novac od sestrinog muža; devojka iz agencije za poslovnu pratnju koja odlično govori nemački i ne želi da se nazivaju kurovom nego “escortom”… Sve to u ambijentu jednog našeg prosečnog stana i kasnije jedne naše prosečne kafane. Odlično smišljeno, sjajno režirano, još bolje odglumljeno.

“ŠTA JE IVA SNIMILA…”: Inserti iz filma

Nikako ne treba isključiti mogućnost da će u nekom narednom izdanju udžbenika iz Istorije, cialis biti mesta za još jednu zanimljivu klasifikaciju društva u savremenom kapitalizmu. Na pušače i nepušače. O tom, sve većem jazu, evo i tri primera iz tri različita evropska grada, gde je pomenuta kategorizacija na različitom stepenu razvoja, ali, ipak, postoji.

• Helsinski, Finska – u svim restoranima postoji “smoking section” koji se nalazi na samom kraju lokala, takoreći uvek tik uz ulazna vrata toaleta. Na stolovima su pepeljare prečnika dvadesetak centimetara koje se prazne i čiste tek na kraju radnog vremena, te je lako zamisliti vizuelni “ugođaj” pepeljare pune pikavaca, kao i pratećih pojava – pepela po stolu i mirisa sagorelog duvana. Međutim, najveće “poniženje” zbog toga što ste svojom voljom izabrali da se trujete na javnom mestu je – self service. Naime, za sve ostale goste su tu konobari, ali ne i za pušače. Njih ne moraju da služe već je njima suđeno da sami svoju porudžbinu donesu jer perosnal nije obavezan da sebe izlaže duvanskom dimu i da se truje!
•   London, Velika Britanija – grad u kojem su priznata razna prava raznih grupacija po još različitijim pitanjima, istovremeno sprovodi žestoku borbu protiv konzumenta cigareta na javnom mestu. Naime, prema istraživanjima, više od 45% stanovništva Velike Britanije je u problemu od 1. jula 2007. godine kada je stupio na snagu jedan od najrigoroznijih zakona o zabrani pušenja na javnim mestima. Britanska vlada lansirala je polovinom maja jednu od najskupljih propagandnih kampanja sa ciljem da svoje građane blagovremeno informiše da uskoro gotovo nigde neće smeti da puše!
  Agencija “Farm” je odradila kampanju o zabrani pušenja na javnim mestima koja je realizovana na TV, radio stanicama, u štampanim medijima, putem postera i biliborda, oglasnim porukama na autobusima i u londonskom metrou, kao i na oglasnim tablama na aerodromima I koja je nedeljno koštala više od milion funti! Za kompletniju sliku o kakvoj reklamnoj kampanji, dovoljno govori da je svetski gigant “Coca-Cola” prošle godine potrošila 8 miliona funti za šestonedeljnu kampanju kojom je u Britaniji lansirana “Coke Zero”. Tada su u “Coca-Cola” kompaniji saopštili da je to najveće ulaganje u pojedinačnu kampanju u toj evropskoj zemlji za proteklih 20 godina.”
  Međutim, jasno je da ulaganje za promociju borbe protiv pušača neće biti bespovratno, o čemu najbolje govori i cenovnik za one koji se odluče da naprave prekršaj na javnom mestu i dozvole sebi nikotinsku krizu ili mali hedonistički intermeco takvog tipa na javnom mestu. Tako da je lako pretpostaviti da će novac vrlo brzo biti vraćen u budžet britanske vlade.
• Beograd, Srbija – Preseljenjem u nove kompanijske prostore, u pravilniku ponašanja “Color press group”-a posebna težina je data statusu pušača na radnom mestu odnosno činjenici da je uživanje u cigaretama dozvoljeno samo na terasama. Hteli to ili ne, svi to poštuju, a od jednog kolege kojem je cigareta stalni pratilac u životu, čujem komentar:”dolaskom glupih (?!) japija, ni novinske redakcije više nisu iste, te sada mirišu na apoteke”. Moram da priznam da mi je ovakav komentar prijao, kako kao nepušaču, tako kao i osobi u čijem opisu radnog mesta je, ne samo da sve funkcioniše, već i da se zaposleni pridržavaju internih kompanijskih pravila. No, ono što me zanima – da li takve zabrane, vremenom smanjuju broj pušača ili oni ostaju istrajni u tome da žele da uživaju u cigareti na terasi, nekoj zagušljivoj čajnoj kuhinji, staklenom pušačkom boksu,….

Potrudiću se da iz primera iz neposednog okruženja dođem do tog zaključka, ali već sada moram da priznam svoju fascinaciju onima koji iz prijatno klimatizovanih prostorija odlaze na terasu i na plus četrdeset se preznojavaju i to sa cigaretom u ustima. Ne osuđujem ih, svako ima prava na svoj izbor, ali će ostati pitanje da li će pravila funkcionisanja u savremenom (biznis) svetu, umanjiti raspostranjenu pojavu pušenja ili će se vremenom shvatiti da nikakve kazne niti milionski budžeti za reklamne kampanje nisu dovoljni da bi neko prešao u tabor nepušača?!

Parafraza naziva kultnog filma ali i naslova Miličinog posta na ovom blogu pre par nedelja bila je nužna da istakne poseban doživljaj nekog mesta kada u njega putujete u raznim životnim dobima i “ulogama”.

UMETNOST I HRANA: Hotel Dassault na početku avenije Montaigne 

U Parizu sam prva tri puta bio sa društvom, prošlog puta sa Sandrom na godišnjici braka a proteklog vikenda sa nama je bila i naša starija kćerka Elena. Prva tri puta legali smo u pet ujutro, mahom “pod gasom”, nakon noći provedene u restoranima i noćnim barovima francuske prestonice. Pre dve godine, sa ženom sam večerao na Ajfelovoj kuli, išli smo u “Mulin Rouge” i radili uobičajene stvari koje rade milioni turista koji godišnje posete Pariz (zvanični podatak – njih 80 miliona u 2006. godini).

Ovog puta legali smo rano, oko 22,00h u vreme kada je nebo nad Parizom u julu još potpuno svetlo, kao kod nas u predvečerje. Jedini gastronomsko-kafanski ritual koji sam i ovog puta ponovio bio je “fondue” sa sirom, izvorni švajcarski specijalitet koji je postao zaštitni znak francuske gastronomije i jedan od bitnih razloga zbog kojih dolazim u Pariz. Francuzi uz fondue sa sirom piju belo vino ali meni savršeno prija crno. Miki Ćirkovski naš dopisnik iz Pariza priča mi da je trenutno apsolutni hit u ovdašnjim mondenim krugovima specijalni fondue sa čokoladom koji izgleda kao vodopad od nekoliko spratova sa kojih se sliva istopljena najfinija crna čokolada u koju se onda umaču komadići raznog voća (jagode, jabuke, dinje…).

JOŠ JEDNA VERZIJA “POSLEDNJE VEČERE”: Rad Daniela Spoerija 

Dok jedemo fondue sa sirom u restoranu u ulici koja nosi ime po zloglasnom kardinalu Rišeljeu, Miki mi priča kako površni utisak većine stranaca u Parizu o Francuzima kao hladnoj, samoljubivoj i uobraženoj naciji – zapravo ne stoji. To je, zaista, stereotip koji ćete sresti od američke kinematografije preko engleske književnosti do priča turista sa Balkana. U poslednje dve epizode serije “Seks i grad” kada Keri Bredšo dolazi u Pariz – to je na najplastičniji način opisano.

Miki mi priča kako je na priredbi povodom kraja školske godine za njegovu osmogodišnju kćerku – prvo išla predstava sa vijetnamskim motivima (u kojoj su obučeni u male Vijetnamce glumila i “bela” i “crna” i “žuta” deca), nakon toga svi su glumili obučeni u male Alžirce u dečijoj predstavi sa afričkom tematikom a na kraju su svi pevali “Marseljezu”, himnu države u kojoj žive.

ROOMS WITH A VIEW: Hotel “Plaza Athenee” 

Ako ih poredite sa savremenim Nemcima i Engelzima, Francuzi se zaista mogu doimati hladno i prepotentno. Pokušali smo to da objasnimo i “kolektivnim stanjima nacija”. Englezi i Amerikanci čiji su jezik i kultura “pokorili” svet – osećaju se samouvereno i suviše lagodno da bi iskazivali neku prepotentnost. Na ulicama američkih i britanskih gradova većina slučajnih prolaznika će biti jako ljubazna što u Parizu baš neće uvek biti slučaj. Sa druge strane imamo Nemce, koji kao kolektivitet zbog dva izazvana i izgubljena rata u XX veku imaju potrebu da dokažu svoju civilizovanost, ljubaznost i toleranciju. Francuzi za razliku od Engleza i Amerikanaca nisu uspeli da nametnu svoj jezik izvan tradicionalno frankofonskog područja njihovih bivših kolonija, dok za razliku od Nemaca nemaju potrebu da bilo kome dokazuju da nisu ksenofobični i netolerantni. To je sve izrodilo čudnu mešavinu nacionalnog ponosa naroda sa ogromnom kulturom i tradicijom koja nije na adekvatan način valoriovana u globalnoj podeli “kolača”. Francuski prezir prema engleskom jeziku, “mekdonalds kulturi” i ostalim reliktima anglosaksonskog sistema vrednosti srešćete gotovo na svakom ćošku. Međutim, kada se ima u vidu činjenica da je nacija sa takvim kulturnim nasleđem i liderskom pozicijom na globalnom nivou u prvoj polovini XIX veka – danas u poziciji da deli 6. i 7. mesto po uticaju u savremenom svetu, neke stvari postaju jasnije.

CHITTY, CHITTY…: Revija oldtajmera uz Senu 

Da se sad vratimo Parizu i tome da se u njemu može lepo provesti i u društvu trogodišnje kćerke. U subotu smo Elena i ja (dok je Sandra bila u šopingu) krenuli od Jelisejskih polja ka muzeju Orsej. Prvo smo na početku Avenije Montaigne naleteli na otvaranje izložbe posvećene hrani kao motivu umetničkih dela (“La Gastronomie Dans L’Art”). Stotinak slika, skulptura i instalacija od flamanskih majstora do Endija Vorhola – predstavljeno je u reprezentativnom zdanju “Hotela Dassault” iz 1844. godine, dok su zvanice čašćene potocima šampanjca i najrazličitijim delikatesima, veoma “jestivim” za razliku od oglodanih koski i ogrizaka od jabuka u nekim od instalacija na izložbi.

Odatle smo produžili niz pomenutu aveniju poznatu i po najvećem broju prodavnica luksuznih brendova (tu su “Gucci”, “Dior”, “D&G”, “Cavalli”, “Fere”, “Armani”, “Fendi”…). Zanimljivo je posmatrati prolaznike u toj ulici koji se potpuno razlikuju od onih koje možete sresti u Latinskoj četvrti ili na Jelisejskim poljima: tu su besprekorno odeveni muškarci u strukiranim odelima, previše feminizirani čak i za francuske standarde. Zatim, žene u “najboljim godinama” na čijim licima i telima se ocrtavaju tragovi višestrukih pokušaja “zaustavljanja vremena” – botoksirana čela i obrazi, usne nadaute od kolagena, silikonske grudi kao “conditio sine qua non”…

SEĆATE LI SE MISTER BINA?: Originalna “Vistlerova majka” je u Orseju 

Negde na sredini Avenije Montaigne stigosmo i do legendarnog hotela “Plaza Athenee”, svakako jednog od najluksuznijih i najskupljih u Parizu (cene soba se prema zvaničnom sajtu hotela kreću od 970 za običnu sobu do 2.100 za deluxe apartman) koji je čest motiv u filmovima i serijama čija je radnja u Parizu. Viši spratovi hotela “Plaza Athenee” imaju fenomenalan pogled na Ajfelov toranj, neke sobe su dekorisane u stilu Luja XV a druge u “ar dekou”…

Elena i ja smo se zadovoljili kafom, vodom, đusom i desertom (kolač sa rastopljenom vrelom crnom čokoladom unutra koji pliva u sladoledu) i 45 minuta uživali u decentnom ambijentu hotelskog bara “Plaze Athenee”.

Produžili smo dalje uz Senu do muzeja Orsej (Musee d’Orsay) usput naletevši na paradu oldtajmera od kojih su neki izgledali poput automobila iz Eleninog omiljenog mjuzikla “Chitty, chitty, bang, bang”.

NEKADAŠNJA ŽELEZNIČKA STANICA: Muzej “Orsej” 

Dete odraslo u sredini u kojoj se retko sreću pripadnici drugih rasa nekoliko puta se okrenulo u pravcu dečaka i devojčica crne boje kože koji su se vraćali iz škole sa komentarom: “Tata, vidi, Cigančići!”. Ona ima tri godine i “nije joj za zameriti”, ali bi slično (odnosno još gore!) reagovala verovatno većina naše dece školskog uzrasta. Kada bi na kraju školske godine poput Mikijeve kćerke imali predstave sa motivim bajki drugih naroda, vera i rasa, to se verovatno ne bi dešavalo.

Stigli smo na kraju i u Orsej u kome je pored stlne postavke u toku bila i izložba “From Cézanne to Picasso, Masterpieces from the Vollard Gallery“. Orsej je pored svoje bogate kolekcije poznati i počinjenici da je smešten u nekašanjoj železničkoj stanici. Posmatram grupe dece predškolskog uzrasta kako sede na podu muzeja ispred remek dela umetnosti XIX i XX veka i crtaju ono što vide pred sobom. Identične scene viđao sam u muzejima i galerijama Njujorka, Londona, Madrida i drugih gradova “zapadne civilizacije”. Nikada u nijednom našem muzeju nisam zatekao ništa slično. Mogao bih se čak opkladiti da 95% Novosađana nema bi najgrublju sliku o tome kakva blaga sve kriju recimo Galerija Matice Srpske ili Spomen zbirka Pavla Beljanskog. U Galeriji Matice, recimo, portir (!) redovno pođe za mnom kako bi upalio svetla na drugom spratu u velikoj sali u kojoj su izložena remekdela srpskog slikarstva XX veka. Ne treba pojađnjavati da je to zbog toga što štede struju ali i zato što sam uvek bio – jedini posetilac! Novosadske kafane, barovi i pabovi, međutim, ne zaostaju mnogo za pariskim – ni po ponudi ni po poseti. Dakle, problem je u našem odnosu prema kulturnom i istorijskom nasleđu, u tome da strance radije vodimo na fiš-paprikaš, špricere, roštilj i tamburaše nego da gledaju Šumanovića ili Šerbana.

Posle ove serije neizbežnih digresija koje su razbile koncept mog kratkog zapisa iz francuske prestonice, ostaje mi da se vratim na temu sa početka priče i zaključim da je sjajno biti otac u Novom Sadu ili Parizu, svejedno. Moje dete ima sreću da sa tri godine vidi gradove u kojima sam ja prvi put bio u 30.

Boriću se da je ta činjenica za 20 godina ne pretvori u “razmaženo-gradsko-tatino-i-mamino-derište-kome-je-sve-pruženo-na-tacni-i-ni-za-šta-ne-mora-da-se-bori”. I već znam da će to biti jedna od najtežih bitaka mog života.

Kumrovec

Kad je nešto naše, physician price blizu i dostupno obično je i manje interesantno od tuđeg, medicine decease udaljenog makar jednom državnom granicom i roaming uslugom pa se danas putovanja Srba u Zagreb doživljavaju mnogo egzotičniije nego što zaista jesu. Zagreb je lep, therapy čist i skup a za naš kompletan ugođaj u Hrvatskoj zasluge idu Danijelu Koletiću, organizatoru PRO PR kongresa za region jugoistočne Evrope.

Sve je počelo mailom:..”Dragi moji članovi još uvijek neregistriranog , čitaj divljeg PRO PR kluba, sa svojim dečkima iz ureda radujem se vašem dolasku. Od vas se očekuje da budete veseli, vedri i da ovaj poslovni izlet shvatite kao novi doživljaj koji ćete pamtiti. Vaš dolazak očekujemo najkasnije u 14.30 na Motelu Plitvice…”

PRO PR ekipa na Trgu Bana Jelačića

…..Stigli smo u dogovoreno vreme i panoramski dobro osmotrili grad putem koji nas je vodio do predivnog hotela Esplanada gde smo svratili pre nego što smo se uputili u Hrvatsku akademiju znanosti i umjetnosti. Istaknuta tužna crna zastava. U 102. godini umro je bard hrvatskog pesništva Dragutin Tadijanović……

Nosim sve torbe a nisam magarac

Ja se ne volim ni s kim tući
I nikad neću da dotaknem
Kad me nagovaraju i kažu:
Ne smiješ dodirnuti njegovo uho.

Kad nas učitelj pusti iz škole
Najprije idemo svi u redu,
A poslije, čim nas ne vidi više,
Tuku se s onima iz drugog sela.

Ja ne volim o tome ni govoriti.
Meni je najdraže kad idemo kući
A netko vikne: Tko će bit magarac?
Ja onda kažem: Metnite na me torbe!

I svi na moja ramena povješaju.
A meni nije teško, jer znam da nosim
I Jelinu torbu.Mogao bih za nju
Da nosim, sigurno,trideset i tri torbe.

Al nikom ne bih priznao da sve nosim
Zbog Jele!…Koji možda o meni misli da sam
Magarac pravi, znam: vara se, i ne zna…
Magarac, to svi već znaju, imade dugačke uši.

Zagreb (Runjaninova ulica 4), 23. srpnja 1935, D. Tadijanović

U muzeju je izložena Bašćanska ploča, klesana na Krku oko 1100. posle smrti kralja Zvonimira i predstavlja prvi zapis na hrvatskoj glagoljici….Odlazimo do Trga Bana Jelačića i u Maloj kavani plaćamo kafe kao prosečan ručak u Novom Sadu, nastavljamo uspinjačom do Gornjeg grada i u Muzeju grada zatičemo izložbu o pevaču Ivi Robiću.

Izlozba o životu Ive Robića

Dok nam stihovi “samo jednom se ljubi sve je ostalo varka..” odzvanjaju u glavi slušamo priču o čoveku koji je pevao na terasama poznatih hotela u Opatiji i pisao svetske hitove poput “Strangers in the night”, koja je bila namenjena muzičkom festivalu u Splitu ali NIJE PROŠLA, a 1966. je u legendu svojim glasom uveo Frenk Sinatra. Robić je poklanjao i prodavao svoje kajdanke američkim producentima i kompozitorima, 1959. godine dobio je nadimak Mister Morgen zbog svog prvog internacionalnog hita Morgen (Sutra)….Danas se u Opatiji na Walk of fame nalazi uklesana njegova zvezda koju je posthumno osvojio u kategoriji Zvezde extra….

Štrukli

Od šetnje umorni, puni utisaka odlazimo u samoborsku krčmu Gabreku, podignutu i otvorenu 1929. na mestu nekadašnje gradske carinarnice i dok preko pulta upoznajemo kuvaricu Mariju shvatamo da smo došli u hram kulinarstva. Pijuckamo bermet i gustiramo sir i vrhnje dok očekujemo teletinu, domaće njoke i palačinke. Tamburaši se smeškaju dok sviraju

…ko te ima taj te nema, ko te nema taj te sanja… i ja još jednom potvrđujem tezu da za pesme nema granica, pasoša, viza, ova pesma Baneta Krstića jednako bolno i ljubavno zvuči na čitavom Balkanu a Marijina “Molitva” je sačuvana u svakom drugom slovenačkom i hrvatskom telefonu.

Sreten i Milica u Esplanadi

Sutradan ujutru krećemo za Kumrovec. Moj kolega se priseća školskih dana i naših čitanki u kojoj smo viđali prizor koji sad posmatramo: rodna kuća našeg druga Tita. Još dvedesetak autentičnih kuća u selu nas vraća u prošlost i otkriva način života naših predaka, kad vam je trebalo par nedelja ili meseci da biste ispleli zimsku odeću, grnčaru naručili nove posude i šerpe, i isto toliko tiho maštali kada ćete vašu prvu bračnu noć provesti u mladenačkoj sobi, specijalno opremljenoj za tu prigodu.

Sreten sa samoborskim tamburasima

Opet klopa, Titovo omiljeno jelo: purica iliti ćuretina s mlincima i zagorski štruklji. Naše mame se još sećaju Ledovih zamrznutih štruklji, sada ih ima samo u Hrvatskoj i to po ceni od 2,5 eura. Ja sam ih sada prvi put jela, oduševljena sam kao i ostatak srpsko-hrvatsko-slovenačke ekipe “neregistriranog ili divljeg PRO PR kluba”.

Sinoć na vestima sam čula zanimljivu priču. Naime, unhealthy u centru Madrida započeli su radovi renoviranja hotela starog 11 godina a koji pripada lancu NH. Vlasnici hotela su došli na ideju da pozovu nekolicinu turista koji su pod stresom, help da im pomognu u čišćenju hotela. U planu je bilo da se polupaju sve sobe, ukupno 146, zidovi, prozori, vrata, nameštaj, tehnika, recepcija i restoran. Od alata su se koristile šipke, palice i sve što im je tog trenutka palo na pamet.

Gledajući taj snimak žao mi je bilo svih onih ljudi kojima je sve to što su oni razbijali i lupali zaista neophodno. Postavljam pitanje: Kako se ti isti vlasnici nisu setili da sav inventar hotela ( počevši od kreveta, slika, televizora, kojekakvih lampi i tome slično…) poklone ljudima
kojima bi zbog finansijkih problema to i te kako puno značilo.

Tivatska riva

Nakon već uobičajenih peripetija sa JAT-om vezanih za otkaz leta, salve promenu termina, arthritis zamenu najavljenih aviona i naravno kašenjenja, koje su poslednjih dana stigle i do medija, stigosmo ATR-om za nekih 50-tak minuta (umesto 20 sa 737) na suncem okupano crnogorsko primorje. Kako piše lokalna štampa, prema broju putnika koji su ove godine prošli aerodromsku zgradu (preko 205.000) , nikada nije bilo više putnika, a samo u subotu je sletelo 37 aviona, što nagoveštava veoma dobru turističku sezonu.

Poslovično, lošu sliku već na početku podupire neuređenost pojedinih delatnosti direktno naslonjenih naturisam, poput divljih taksista koji vas i bukvalno vuku za rukav ne bi li vas namamili u svoj skupi „vilajet“, pa ćete tako recimo vožnju „dugu“ samo 2,5 kilometra platiti čitavih 10 evra, za koji bi vas taksisti u Novom Sadu vozali čitavo prepodne.

Sva mesta na CG primorju trenutno beleže od 25 do preko 50 posto više turista nego u odnosu na prethodu godinu u isto vreme. Ono što je
takođe karakteristika ove godine je da nema mnogo gostiju iz Srbije, tačnije poslednjih godina ih je sve manje, a njihovo mesto zauzimaju pre svega rusi, česi i slovaci, ima i nešto bosanca i mađara, ali je njih u mnogo manjem broju.

U Tivtu, gde smo smešteni, iako ne slovi za popularnu destinaciju na ovom delu Adriatika, takođe je puno turista, naravno stranih koji su ovde došli posredstvom agencija koje su zakupile gotovo sve hotelske kapacitete. Pa tako, šetajući tivatskim ulicama često od konobara pre možete čuti „Dobri den“ ili „Ahoj“, nego „Dobar dan“ ili „Ćao“ ;)

Šezdesetmetarska mega-jahta „New Sunrise“

Inače, u Tivtu je ove sezone veoam živo. U Tivatsku marinu stigla je najveća luksuzna jahta koja je ikada ovde prostala. Radi se o megajahti „New Sunrise“ koja plovi pod zastavom Kajamnskih ostrva, a pripada britanskom brodovlasniku – vlasniku čuvene singapurske kompanije „Tanker Pacific“. Jahta je dugačka čitavih 60 metra, broji 16 članova posade i može da u sovm luksuzu ugosti do 12 putnika i nezavanično zauzima 90. mesto na listi najvećih plovila ove vrste na svetu.

Jedan od prestala tri trgovačka broda nad kojima se ovih dana završava remont, kao poslednji u nizu tokom 118 godina duge istorije remontnog zavoda

I to nije sve. U Tivtu je prisutan još jedan multimilioner, posredstvom predstavnika koji je ovde došao da zaključi veoma vredan posao. Naime, poznati kanadski multimilioner Piter Mank 3,26 miliona evra zakupio je na 90 godina najveći urbanizovani deo obale Tivta, prostor koji je do sada zauzimao poznati brodo-remontni zavod, od koga je praktično i živelo ovdašnje stanovništvo. Nakon 118 godina duge istorije tehničko-remontnog zavoda „Sava Kovačević“, od juče ova institucije više ne postoji. Zavod je zatvoren, za tehnički višak proglašeno svih 475 radnika, a već danas u krug remontnog zavoda ulaze projektanti Pitera Manka koji će ovaj prostor da pretvore u marinu za megajahte „Porto Montenegro“, jedinstvenu na prostoru Jadrana. Izgradnja ovog velelepnog objekta koji bi trebao da privuče bogatu belosvetsku klijentelu, sigurno će pozitivni uticati i na žitelje ove najmanje opštine u Boki, ali i njenu okolinu.

Buća letnjikovac i letnja pozornica

Ono po čemu je Tivat još poznat je i bogata kulturna ponuda tokom čitave turističke sezone. Već sutra počinje manifestacija „Tivatsko kulturno ljeto“ tokom koje će od 4. Jula do 25. Avgusta svakodnevno biti naletnjoj pozornici letnjikovca Buća održavane pozorišne predstave za kako za odrasle tako i za decu, izložbe, književne večeri, koncerti i tradicionalni izbori za najlepšu baštu i balkon. Sve u svemu, mnoštvo zanimljviih događanja. Toliko iz Tivta za sada.

Prošlu nedelju sam provela na Ohridu i obogatila se sa bar dva dobra iskustva.
Jedno se tiče «produhovljujećeg» uticaja pravoslavnih svetinja koje sam već ranije iskusila: manastiri, tadalafil konaci (pored jednog se nalazio nas hotel), adiposity monahinje, stare freske…, kojima Ohrid obiluje. Čak i onima koje potiču iz perioda ranog hrišćanstva, pre podele na dve Crkve.
Drugo, sasvim suprotno tome, tiče se neobuzdane mladalačke energije, potajnih ambicija, skrivenih strepnji i nadanja koje sam doživela u kontaktu sa 30 mladih, manje ili više lepih, devojaka koje su se pripremale na Ohridu za izbor za mis Srbije (gledajte u ponedeljak, Pink u 21).

Ipak, moj utisak meseca nalazi se na sasvim drugom mestu – u mojoj kući!
Dakle, u kući imam dva maturanta, budućeg studenta i buduću srednjoškolku, njihove drugove, momke, devojke, i neizostavne priče koje traju nedeljama, a kojima su glavne imenice: upis, bodovi, prijemni ispit, lista želja, rezultati ispita…
Razredni starešina mog sina, Slobodan Tornjanski, profesor književnosti u gimnaziji Isidora Sekulić je rekao nakon njihove maturske večeri «Sada kad su oni otišli, osećam se kao dečko koga je ostavila devojka pred odlazak na more, pa on mora da ide sam. Osećam toliku prazninu».
Neverovatan je osećaj, kada u gomili užurbanog sveta koji juri za uspehom, novcem, atraktivnošću i ostalim božanstvima savremenog doba, upoznaš profesora koji verovatno ni za kakve pare ne bi radio nešto drugo osim ovo što radi već 25 godina.
Od dece pravi ljude. Zadovoljan, ispunjen…
Na svakom, baš svakom roditeljskom sastanku on je govorio da su sve to dobra deca i da nema nikakvih problema. Nisam mu verovala. Ali, govoreći tako izgleda da je i uspeo da stvori dobru decu. Nikada nije pričao o problemima sa drogom, izostancima, agresijom, nepoštovanjem autoriteta… U «Isidori» su naučili da slušaju Zvonka Bogdana i Luja Armstronga. Bili su Pragu, Budimpešti i Grčkoj, ali i naučili da vole Vojvodinu, Mokrin, Šajkaš, Turiju… Sva ta deca žele da nastave školovanje, da im je bitno obrazovanje i da žele da ostanu na dobrom putu na koji su ih još davno postavili njihovi roditelji. Zato Milana strepi i strahuje za svoj prijemni, a posle bude prva na listi od njih 250 koji su konkurisali na grupi za žurnalistiku. Krsto je odlikaš i košarkaški reprezentativac. Moj Stefan je još pre završetka srednje škole zaista znao šta želi u životu. Izabrao je fakultet za bankarstvo jer u tom domenu vidi sebe. A u završnom pismenom sastavu je napisao «ostavljam moju školsku klupu svojoj sesti». I ona je očekuje sa radošću. A Jocić je upisao književnost. Danas, kada čujete da je 19-godišnjak, sportista od 205 cm, zgodan i šarmantan mladić, upisao književnost, ne možete da se ne obradujete i da ne pomislite «Nije sve propalo». Dolaze neka nova vremena, neki novi klinci…
A Isidora (Sekulić) sedi na nekom oblačku i zadovoljno se smeška…