Sinoc sam iskoristila priliku da pogledam poslednje vece izlozbe Pikasovih grafika.
Prijatan ambijent Galerije Matice Srpske, arthritis rec kustosa o delima i umetniku, symptoms dokumentarac iz pedeset i neke koji prikazuje nastajanje genijevog dela uzivo (slikao je na staklu a simatelj je snimao sa druge strane tako da je “uhvatio” njegove poteze, radjanje i menjanje tek rodjne ideje, prerastanje jedne zamisli u drugu… – sto je za Pikasa karakteristicno), zatim, slajd show koji prikazuje stotine njegovih najpoznatijih dela, pa, pametna i radoznala lica studenata, mladih parova, ljubitelja umetnosti starije generacije i decak koji crta (papir i olovke nadohvat ruke za klince) dok ceka majku da pogleda izlozbu.
E, necu smarati o Pikasu!
Osim njegovih dela moj “utisak veceri” bila je pomisao da nam se neke stvari u zivotu dese prerano.
Kada sam u srednjoj kulturoloskoj skoli ucila o Pikasu, nije da me to nije zanimalo ali jednostavno bilo je – prerano! Pikaso i ja smo tada bili na razlicitim talasnim duzinama. Sada je vec drugacije. Mnogo drugacije.
Nedavno je razredni staresina moje cerke profesor Tornjanski na roditeljskom sastanku rekao, da mora da brani Anu Karenjinu jer je deca na casu napadaju da je nemoralna zena. “To je roman za nas, koji smo 15 god u braku, sta deca mogu da zaju o tome, sta oni znaju sta je jad…”, rekao je.
Sa 15 sam smatrala da treba da procitam, i usred letnjeg raspusta citala sam Carobni breg Tomasa Mana. Dostojevskog, takodje pre vremena, i mnoge druge…
Za razliku od Pikasa na koga mozes da “naletis” i kasnije u zivotu (na izlozbama nalik ovoj), na mnoge stvari vise ne mozes.
Surov zivotni tempo, trka za novcem, borba za opstanak, mnostvo narastajucih informacija koje nas preplavljuju – onemogucuju nam da se ponovo sretnemo sa Tomasom Manom, Dostojevskim, Tolstojem…
Tako je malo vremena.
Za sve sto treba da se uradi, procita, cuje, vidi, dozivi…
Moj dan vise nema 24 sata!. Ako neko primeti moje izgubljene sate neka bude ljubazan da mi ih vrati. Postenom nalazacu sledi nagrada :).

Čuveni fotograf Steven Meisel za julsko izdanje italijanskog Vogue-a slikao je editorijal pod nazivom „Super Mods Enter Rehab“.
Što bi u prevodu značilo značilo da su super modeli pošli na rehabilitaciju.
U ludaru, preciznije.
Pogledate i sami

http://community.livejournal.com/foto_decadent/1553664.html

Naizmenično se smenjuju prizori iz mentalnih ustanova gde doktori vuku izludele manekenke i slike pijanih, polugolih modela sa zadnjeg sedišta luksuznih limuzina. Retko težak, jeziv i morbidan editorijal.
Ne samo što se na svim tim fotografijama uredno reklamira odeća, što je neukusno do bola, zbog zloupotrebe psihički obolelih bolesnika i psihijatrije kao takve, već je generalna poruka koja dolazi na poslednjoj stranici tog zastrašujućeg editorijala skandalozna i glasi doslovno:
„Rehab –it is a (cool) attitude”.
Ili u prevodu, nakon silnog partijanja, pijanstva i drogiranja, rehabilitacija je tako COOL.
Everybody goes on Rehab.
Sjajan zaključak.
Posle korišćenja svih mogućih opijata odeveni u skupocene krpice veselo odskakućite put rehab centra, kad već mogu Britney, Lindsey, Paris, Amy, supermodeli… Zašto ne biste i vi?!

Prošlog meseca u SAD je izašao poslednji broj tabloida “Weekly World News” poznatog po naslovima tipa: “Elvis je živ!”, store “Vanzemaljci se sreli sa Bušom!”, allergy “Rodila sam dete bigfoota”, there “Hitler se krije u planinama Rumunije!”, “Dečak slepi-miš pobegao!”…

BILO JE TU SVEGA: Naslovne strane WWN tokom protekle tri decenije

28 godina kompanija “American Media” sa Floride uspešno je izdavala WWN na zadovoljstvo stotina hiljada čitalaca. A onda je došao 21. vek i ukus publike se promenio…

NIJE POSLEDNJI VEĆ “FINALNI BROJ”: Internet oglas za poslednji WWN

Vest o ukidanju WWN-a objavile su sve svetske agencije a magazin “Time” je tome čak posvetio i obiman esej na temu: zašto čitaoce tabloida danas više zanima boja gaćica Paris Hilton od toga gde se krije živi Elvis Prisli!

U maju 1997. godine naša izdavačka kuća je pokrenula dvonedeljnik “Zona sumraka” po uzoru na američki WWN. Sa naslovnih strana “Zona sumraka” je otkrivala: “Dete sa krilima sklonjeno na Hilandar”, “Amebe koje izazivaju celulit puštene u Dunav!”, “Prsten faraona Tutankamona koji izaziva kataklizme stigao u Beograd!” (objavljeno u februaru 1999. godine, mesec dana uoči bombardovanja!), “Neman iz Dunava!”, “Čudovište iz Palićkog jezera”, “Jeti sa Fruške gore”… Magazin je u jednom momentu dosegao fantastičan tiraž od 50.000 primeraka – deo javnosti ga je doživljavao kao humoristički časopis a deo je slepo verovao u priče o pećini u kojoj žive Brus Li, Elvis Prisli i Bob Marli… Onda se u našoj zemlji ukus publike te vrste magazina pomerio i ljude su prestale interesovati takve teme, “Zona sumraka” je promenila naziv u “Magična zona” i danas uglavnom objavljuje tekstove o travarima, vidarima, astrologiji i drugim alternativnim oblastima nauke i medicine, ima visok triaž i veliki broj oglasa.

Naš američki “uzor” međutim nije uspeo da se prilagodi tržištu i štampano izdanje WWN je nakon 28 godina izlaženja ukinuto. U budućnosti će se čitaocima “obraćati” samo putem web-izdanja.

Kolega Aničić piše kako je nakon 7 godina ukinut magazin “Business 2.0”, pre nekoliko godina ukinuto je i američko izdanje erotskog magazina “Penthouse” koji nije uspeo da izdrži poplavu pornografije na internetu… Često sam citirao predavanje Džonatana Njuhausa “Brending is Not Enough“prezmite prezentaciju u PDF formatu – 5,4 MB, prvog čoveka kompanije “Conde Nast” koje sam svojevremeno slušao na kongresu FIPP u Njujorku. Čovek je pobrojao nekoliko desetina velikih magazinskih brendova koji su se u pojedinim zemljama iz određenih razloga ugasili. Tom spisku ja sam dodao nekoliko sličnih primera sa našeg tržišta i iskoristio to prilikom predavanja na nedavno održanom PR PRO kongresu u Ohridu o čemu sam već pisao na ovom blogu. Nakon “PC Magazina”, “Metal Hammera” i magazina “Lea”, ugasili smo i “Ljubav za životinje” i “Yu-Gi-Oh”. U međuvremenu smo naravno pokrenuliki nekoliko novih izdanja poput “Hello”-a a do kraja godine planiramo još neke novosti na tom polju.

Zaključak: tržište magazina je nestabilno, surovo i pretrpano. Kako kod nas tako i u svetu. Gase se veliki brendovi, listovi sa višedecenijskom tradicijom… Ugledni ekonomsko-politički dnevnici (“The Wall Street Journal”) dolaze u ruke tabloidnih mogula (Mardok)…

Dakle, ako ste u ovom biznisu “no hard filings“, magazini se pokreću i gase… Ako je nešto “sklono padu” ono će i pasti a veštačko održavanje nerentabilnog magazina u životu (na čemu je trenutno nekoliko desetina magazina u Srbiji) iz bilo kog razloga (politika, sujeta, uglavnom sujeta…) je potpuno besmisleno i neretko kobno po samog izdavača.

Novi Sad i njegovi stanovnici ovih dana imaju privilegiju da uživaju u performansima brojnih uličnih izvođača i performera koji došli iz svih krajeva sveta da u okviru 7. Festivala uličnih svirača prikažu šta znaju i umeju. Evo delića atmosfere zabeležene danas popodne na glavnim novosadskim šetalištima koja su ovih dana velika otvorena scena za veliki broj izvođača:

Piskavi zvuk naglo je prekinuo moj san… Teškom mukom podižem kapke. Dočekalo me je tamno sivo nebo, jesenje, teško jutro beogradsko… Septembar je četvrti, stepeni 13.
Čvrsto zatvaram oči u nadi da će sve neodložne obaveze prosto… Nestati!
I već zamišljam… Nema ih, lagano blede, nestaju… Blaženo se smešim, kad novi prodorni zvuk budilnika strogo obljavljuje da je mome ugodnom lenškarenju došao kraj.
Jedna, druga cipela, kišni mantil, rastvaram kišobran i hop! Užurbanim koracima jurim na nove zadatke…
A pre samo tridesetak dana uživala sam na najsunčanijem otoku. So u kosi, zamagljen pogled, miris lavande u vazduhu… Ispijala sam ledene mojite, tamanila kozice, proučavala isključivo žutu štampu i prelistavala inostrane glossy magazine.
Već treću godinu za redom svoje dve nedelje odmora potrošila sam na Hvaru, najvećem gradu istoimenog dalmatinskog ostrva. Hvar je ostrvo gde ćete se i izmoriti i odmoriti, a zavolećete ga toliko da će vam fizički nedostajati. Od strane Američkog turističkog žurnala „Journal Traveler“, uvršten je medu 10 najlepših ostrva na svetu (pored Anguille, Balija, Bora-Bora, Caprija).

Tamo ćete se susresti sa pripadnicima svih nacija, kultura i rasa. Tu su baš svi: neustrašljivi bekpekeri, prebogati vlasnici najvećih jahti na planeti, pozeri, džetset šmekeri, slavni i poznati, ležerni i sređeni, bitni i nebitni…
Ukoliko ste posvećeni lovac na autograme i slavne glave samo pratite paparace koje ćete lako prepoznati po ogromnim teleobjektivima. Do sada Hvar su pohodili, između ostalih, Paul Alan, Tara Reid, Nicky Hilton, John Malkovich… A ove godine pored mnoštva srpskih turista u gužbu na hvarskoj rivi umešali su se i Željko Mitrović, Boba Živojinović, Vesa Jevrosimović…
Carpe diem
Na jednoj od najatraktivnijih lokacija u gradu Hvaru, na samoj kraju šetališta, nalazi se najpoznatiji after-beach lounge bar “Carpe Diem”, koji je nezaobilazna destinacija. Jedan od skupljih lokala na Jadranu, drugačiji je od ostalih morskih kafića, a pohodi ga svetska trendy klijentela. Ulaz u „Carpe Diem“ se ne naplaćuje, ali da biste ušli u lokal čekaćete određeno vreme pred vratima, iako nema gužve. Reči jednog od onih koji Vas zaustave na ulazu su da nema posebnog razloga za to, osim marketinga, za koji je zadužena jedna nemačka agencija.
I ne verujte onima koji tvrde da je provod u Carpe-u loš, i da su najbolji klubovi „Kiva“ i „Nautica“, to jednostavno znači da nisu uspeli da uđu u najpopularniji hvarski klub. Nažalost ove godine, odlukom gradskih vlasti, zabranjene su čuvene after beach zabave.
Nekada je to izgledalo ovako:
http://www.youtube.com/watch?v=Ya6RgRNmDbI


Posle dva ujutru svi se sele u „Venerandu“, diskoteku na otvorenom, koja se nalazi u bivšem franjevačkom samostanu, sa bazenom, šankovima i pretežno mlađim gostima.
Pakleni otoci
Šarm Hvara nije samo u veselom noćnom životu, tamo se odlazi i zbog kristalno čistog mora sa stenovitim i malim šljunčanim plažama. Preko dana na ostrvu vlada mir, dalmatinska fjaka u svom najboljem izdanju, tišinu narušavaju samo lagane note cafe del mara ili nežne melodije Džibonija i Olivera. Najlepše hvarske plaže su na Paklenim otocima koji se nalaze ispred Hvara i s gradom su povezani čestim brodskim linijama. Sunčanje i kupanje na Paklenim otocima predstavljaju svojevrsan odmor za dušu i telo, ali nemojte se začuditi ako tu i tamo ugledate ponekog „golaća“ skoro sve plaže na paklenim otocima nose oznaku fkk.

Trg Sv. Stjepana
Jutarnju „kavicu“ (Franckovu!) obavezno ispijte u nekom od lokala na centralnom trgu. Najopuštenije ćete se osećati u „Gromitu“, dok ćete svoju dnevnu dozu kofeina najskuplje platiti u „Rivi“. Posle kafice prošetajte uskim, kamenim uličicama u kojima se kriju butici hrvatskih dizajnera i mnoštvo kafića i restorana. Nemojte zaobći najnovije mesto u trendu – restoran „Yaksa“.

Hotel “Adriana”
Ovog leta Hvar je postao bogatiji za još jedan hotel, koji predstavlja pravu poslasticu za one dubljega džepa. To je jedini hotel u Hrvatskoj koji pripada prestižnoj organizaciji „Small hotels of the world“, a britanski „Sunday Times“ uvrstio ga je među najbolje nove hotele u Evropi. Na krovu hotela nalazi se bazen sa morskom vodom i The Top Sky garden bar.

Na rivi se mladi u dizajnerskoj odeći guraju sa svetskim bekpekerima i bajkerima. I upravo je to Hvar – mesto u kojem će stariji uživati u mirnom odmoru, prožetom kulturnim događanjima, a mladi u koktelima, “after beach” i noćnim partyjima. Ne znam za vas, ali ja sam već rezervisala smeštaj za naredno leto, još otprike 315 dana. Ah, brzo će to…

Nakon sedam godina egzistiranja, allergy anesthetist obavezno štivo techno – web – start – up – new – economy geekova, discount došlo je do kraja svog životnog ciklusa. Izvršni direktori u Time Inc. kompaniji (deo Time Warner konglomerata) odlučili su da nakon završetka oktobarskog broja mesečnika o novoj ekonomiji Business 2.0, isti ugase iz jednostavnog razloga drastičnog ovogodišnjeg smanjenja broja oglašivača.

Prema izvorima bliskim glavešinama u Time Inc.-u, Time je isključio mogućnost preuzimanja magazina “Busines 2.0” od strane vlasnika rivalskog izdanja “Fast Company” Mansueto Ventures-a, ali od strane drugih zainteresovanih kupaca za “Business 2.0” brend i “armiju” od 600.000 pretplatnika (američko izdanje PC magazina ima 630.000 pretplatnika). Urednici sada već bivšeg “Business 2.0” pojačaće tehnološku rubriku magazina “Fortune”.

Da je rahmetli Krleža sedeo ba Brionima proteklih par nedelja sigurno mu ne bi manjkalo inspiracije za još koju dramu. Najcrnja glembajevština razlivala se po otocima i zamutila more sve do Fažane.

Dakle, look Radetova Lenka je režirala predstavu po Krležinom tekstu “Pijana novembarska noć 1918.” na temu raspada Monarhije i dolaska srpske vojske u hrvatske krajeve. Te 1918. godine, pre gotovo 90 godina – Srbi su na prostorima Balkana i cele Evrope bili sinonim za junake, oslobodioce i ujedinitelje… Ko su Srbi koji su ovih dana pohodili Brione?

90 GODINA POSLE: Kako bi Krleža opisao “Pijanu avgustovsku noć 2007.”

Jedan vlasnik televizije, jedna pevačica, jedan bivši teniser i jedan bivši političar. Naravno, i dva sjajna srpska glumca (Glogovac i Lečić) koji su predstavi dali potrebni “legitimitet”.
U moru hvalospeva iz pera novinara beogradskih dnevnih listova koji su na jedno od izvođenja Krležine drame (ono kome su gorepomenuti “nazočili”) dovedeni privatnim avionom, ostaće zabeležena vrckava epizoda koleginice iz “Blica” koju je “Vreme” odmah uvrstilo u “bisere” te nedelje u rubrici “Ljudi i vreme”. Tema je bio, naime kulinarski duel između bivšeg tenisera (Bobe Živojinovića) i bivšeg političara (Nenada Čanka). Boba je pripremao morske specijalitete, što je valjda razumljivo kada si na moru, a Čanak – “fazana u čokoladi” dočim je meso istih ptica specijalno za njega dopremljeno privatnim avionom čak iz Vojvodine!!! Ovde bi se i Krleža zagrcnuo ali novinarka bez trunke ironije nastavlja da uzbuđeno opisuje događaj kome je svedočila!

Sve sam joj poverovao jer sam mesec dana ranije slušao priču očevica koji je, pre nekoliko godina, dok je pomenuti bivši političar još bio predsednik Skupštine Vojvodine, prisustvovao večeri u čast neke istarske delegacije. Povela se reč o vinima i neko od Istrijana je pomenuo jedno koje se može naći samo u podrumima u Buzetu i kod jednog vinara u Zagrebu. U tom momentu u naletu nepatvorene glembajevštine – političar je poslao svog službenog vozača u Zagreb da probudi vinara i donese par boca istarskog vina “koje će nam baš dobro leći pred zoru, kad bude sitgao“… Uzalud su preneraženi gosti pokušavali da spreče domaćina u iskazivanju neodmerene gostoljubivosti – vozač je već bio na putu. Prava je šteta što tada u društvu nije sedeo niko sa privatnim avionom…

Reagovanja (uglavnom posprdna) na intervjue i ponašanje pomenutog srpskog društva na Brionima traju već nedeljama i u srpskoj i u hrvatskoj štampi. Čeka se još samo da neki novi Krleža sve to pretoči u dramu.