Nisam neki pasionirani ljubitelj poezije, doctor još manje bi mi se mogla pripisati sklonost liku i delu Matije Bećkovića i onome što ovaj pesnik u javnosti personifikuje. Međutim, symptoms | prošle nedelje su mi u “Politici” pruvukli pažnju odlomci poeme “Kad budem mlađi” autora Matije Bećkovića koja će se ovih dana pojaviti u izdanju “Matice srpske”.

“Kad budem mlađi / Svaki zalogaj žvakaću / Najmanje trideset šest puta“: Matija Bećković
Poema je izuzetno duhovita i, iz moje vizure, u ogromnom procentu “tačna”, ako to poezija uopšte može biti. Kroz poemu izbijaju “politički nekorektni” pasaži po kojima je Matija poznat i koji mi se manje dopadaju ali to ne umanjuje ukupni utisak. Preporučujem poemu ili bar njene odlomke iz politike (“Kad budem mlađi“, “Politika”, 13.10.2007.).

Ova poema me je naterala na razmišljanje o tome kako smo sve ređe sposobni da se divimo remek delima autora sa čijim se ličnim i političkim stavovima ne slažemo. Recimo, teško ćete naći “patriotu” iz redova DSS-a ili SRS-a koji će reći da su sjajne drame Biljane Srbljanović – zaista sjajne. Isto važi i za pripadnike “Druge Srbije” koji nikada ne bi preko usta prevalili priznanje da je pesma Matije Bećkovića lepa ili da im se dopada neki tekst Mome Kapora.

Sjajne slike, pesme, tekstove, drame, predstave i filmove produkuje i “prva” i “druga” Srbija ali jedna drugoj to ne priznaju. Nije reč o vapaju za nacionalnim ujedinjenjem već o malom civilizacijskom koraku koji je potreban i jednoj i drugoj strani da bi ono što je najbolje u ovoj državi postalo opštepriznato i podržano. Tada bi famozni “Savet za brendiranje Srbije” imao mnogo manje posla.

Toše Proeski
25. januar 1981. – 16. oktobar 2007.

Meni hvala nijedno

Nemam nedoumice
šapni mi bar, kaži u lice
danas kad odlaziš
nećeš da izustiš riječ

Pre dve ipo godine pozvao me je Mile Isakov, moj stari kompanjon iz Nezavinsog društva novinara Vojvodine. Pre toga, nismo se čuli nekoliko godina, tačnije od kako je on postao ministar u Đinđićevoj Vladi.

Kaže Mile: “Jesi li video novi NIN?”
– Tu mi je na stolu ali nisam ga još ni prelistao?
“Pročitaj tekst o američkom rasističkom sajtu ‘Stormfront’, tu smo i ti i ja na listi Jevreja u Srbiji“, kaže Mile.
– Jevreja?, iskreno sam se začudio.

I Mile i ja bili smo proteklih godina na raznim listama, pominjali su nas i zaštićeni svedoci u Hagu…ali, Jevrej još nisam bio. Osim što sam nakon posete Izraelu 1998. godine mesecima bio fasciniran njihovom državom i organizacijom, što imam par prijatelja kojima srce zaigra na “Hevenu Shalom Aleichem” i što ponekad odem na neki koncert u Sinagogu – bližih veza sa Jevrejima nemam.

Na pomenutom američkom neonacističkom sajtu postoje podgrupe po zemljama u kojima ima njihovih pristalica pa je tako na srpskoj strani pokrenuta polemika na temu “Pripreme za spisak Jevreja u Srbiji”. Vidi: http://www.stormfront.org/forum/showthread.php/spisak-jevreja-u-srbiji-183799p4.html
Pored funkcionera i članova jevrejskih opština širom Srbije i par ovdašnjih poznatijih Jevreja, na spisku se našlo nekoliko nas koji nismo Jevreji ali su im naša prezimena izn nekog razloga bila sumnjiva: Isakov, Čoban, Hrustanović, Vučo, čak i Ašok Murti :)

Posle su drugi učesnici foruma vršili poimenične analize krvnih zrnaca gorepomenutih na temu ko je od njih “zapravo Šiptar, musliman, Hrvat a ne Jevrej” itd. Sve bi ovo ostalo na nivou bizarnih polemika marginalnih grupa da na istom forumu nisu počeli da objavljuju i adrese, brojeve telefona pa čak i fotografije porodica onih koji su “osumnjičeni da su Jevreji”.

Sve ovo pišem zbog toga što je iz pomenutog foruma na srpskom ogranku sajta “Stormfront” – izrasla organizacija Nacionalni front koja je u jesen te 2005. postala poznata nakon incidenta na Filozovskom fakultetu u Novom Sadu.

Dve godine nakon tog incidenta u Novom Sadu su se desili sukobi neonacista i antifašista o čemu su ispisani kilometri hartije proteklih nedelja. Vest o tim sukobima na novosadskom asfaltu zatekla me je na “Hello!” konferenciji u Madridu, gradu iz kojeg je 1936. potekla čuvena parola “No pasaran”.

IPAK JE PROŠLO: Republikanski plakat i transparent na ulasku u Madrid 1939. Tri godine kasnije Franko je umarširao u prestonicu

Tada su, naime, na početku građanskog rata, španski republikanci poručivali fašistima da nikad neće ući u Madrid.
Ušli su tri godine kasnije i ostali narednih 36.
U Madridu, u Muzeju Kraljice Sofije pored Pikasove “Gernike”, Dalijevog “Velikog mastrubatora” i desetine vrhunskih dela Braka i drugih kubista, uživao sam i u sjajnoj izložbi plakata i naslovnih strana novina iz vremena Španskog građanskog rata 1936.-1939. Generacije mladih Španaca, danas tridesetogodišnjaka, više se ne sećaju Franka, nekima je još u glavi izbledela slika pokušaja vojnog puča i upada vojnika u Skupštinu s početka osamdesetih. Sve ostalo, naročito Građanski rat, fašizam i slične teme – stvari su iz daleke prošlosti, nešto što se gleda na filmovima i u muzejima.

Kada smo domaćinima za večerom ispričali da smo upravo dobili vest kako su se u Novom Sadu na ulici pobile grupe neonacista i antifašista i da je pala krv, gledali su nas s nevericom. Takve scene viđaju se doduše ponekad u Nemačkoj i nekim drugim evropskim zemljama, ali u Srbiji nakon svega što joj se u proteklom veku desilo – zaista niko nije očekivao nešto slično.

Po povratku u Novi Sad prelistao sam svu štampu, odgledao snimak “Utiska nedelje” na tu temu, pročitao analize o “međusobnom dizanju publiciteta Nenada Čanka i Gorana Davidovića uoči izbora”, “ekstremizmima koji se međustobno hrane” i sl. Već viđeno.

Kao čovek sa “Liste Jevreja u Srbiji” mogu za kraj samo da protestujem što je Mile Isakov svoje mesto na listi uspeo da “naplati” agremanom na funkciju ambasadora Srbije u Izraelu dok ja svoje “jevrejstvo” još moram da dokazujem.

Dečija nedelja je iza nas. Da li još uvek mislimo na decu ili im posvećujemo pažnju samo tokom te jedne nedelje u celoj godini? Objavljena je brojka od 150.000 neuhranjenih mališana u Srbiji (http://www.danas.co.yu/20071002/hronika2.html)! Zastrašujući podatak koji nas nikako ne sme ostaviti ravnodušnim. Dok se sa druge strane Amerika (približno 25 miliona dece i tinejdžera je gojazno) i ostale razvijene zemlje Sveta bore sa porastom incidence gojaznosti kod dece, diagnosis u Srbiji ceo gradić malih ljudi živi na ivici egzistencije, allergist neokusivši ni koricu hleba dnevno!

Oskudna ishrana nažalost nije jedini problem. Alkoholizam, health narkomanija, nasilje u školama, zlostavljanje dece zejednički su problem mališana širom sveta. Međutim, da li se u našoj zemlji dovoljno „glasno“ govori o ovim problemima i šta činimo da ih iskorenimo? Do sada smo bili svedoci brojnih planova koji su ostali samo na papiru, dok je, priznaćete, UČINJENO VEOMA MALO da se devojčicama i dečacima detinjstvo učini lepšim.
Ah, …nekada… Da li se i vi ponekad sa nostalgijom setite svog detinjstva? Razmenite li možda po koju reč sa svojim vršnjakom o srećnijim i bezbrižnijim vremenima?
Detinjstvo dece u poslednje dve decenije u mnogome se razlikuje od detinjstva koje smo imali mi, rođeni 50-ih, 60-ih i 70-ih godina. Dete danas najveći deo svog vremena provodi ispred televizora, gledajući crtane i igrane filmove (najčešće nasilnog sadržaja) koji imaju zaprepašćujući uticaj (poistovećivanje sa „herojem“). Nasilno ponašanje sve više „ulazi“ i u sport, pa tako danas umesto želje da nadvladamo protivnika imamo želju da ga uništimo. Igrice i internet-postali su važan deo života „savremenog“ klinca. Čak nam i u najnovijoj reklamnoj kampanji kompanije “Nintendo” holivudska zvezda Nicole Kidman promoviše novu igricu pod nazivom “Obučavanje mozga”. Možda naši mozgovi nisu bili dovoljno „obučeni“, te smo uživali u malim i jednostavnim stvarima. Igrali smo se po ceo dan na ulici sa svojim vršnjacima žmurke, limuna i narandže, klikera, između dve vatre,…. pili smo vodu iz creva na gradilištima, a ne iz flašica kupljenih u supermarketima; jeli smo beli hleb i pili sokove prepune šećera, a bili smo normalno uhranjeni; vozili smo se u automoblima bez pojasa i vazdušnih jastuka; nama nisu prodavali drogu ispred škole; nismo imali „Nintendo“, mobilne telefone, računare, satelitske kanale na TV-u, nas nisu vodili na „kič“ ekskurzije u kojima ima svega osim kulturno-obrazovnog programa,…

Pre neke četiri godine dvoje tokijskih arhitekata – Astrid Klein i Mark Dytham (Klein Dytham architecture) koncipirali su art-performans po nazivom Pecha Kucha Night (pecha-kucha u prevodu sa japanskog znači “ćaskanje” ), ailment sick kao mesto na kome u opuštenoj atmosferi umetnici, treatment anabolics dizajerni i arhitekte mogu jedni drugima, medical ali i zainteresovanoj javnosti, da predstave svoje umeće i rad u jednoj formalno strogo svedenoj formi.

Pravila su prosta i prilično ograničavajuća: svaki prezentator na raspolaganju ima tačno 20 slajdova od kojih je za svaki odvojeno tačno 20 sekundi. Sva mudrost je u tome da za tih nešto više od 6 minuta, u najboljem svetlu prikažete i što efikasnije prenesete auditorijumu ono što želite. Od nedavno Pecha Kucha noći su globalni fenomen koji se trenutno organizuje u čak 80 gradova širom sveta, pa čak i našem najbližem susedstvu – Ljubljani.

Kao primer jedne Pecha Kucha poetsko-artističke sesije pogledajte prezentaciju grafičkog dizajnera iz Ljubljane Mihe Artnaka koja je predstavljena na poslednjem okuppljanju pre desetak dana: