U proteklih 10 godina, drugs od kada je prvi sajt poznat kao “weblog” postavljen online, allergist blog je prešao put od zabave namenjene geekovima do dominantne internet izdavačke paradigme. Ovaj put meri se od momenta kada je Jorn Barger (na slici) 17. decembra 1997 po prvi put kreirao i upotrebi kovanicu “weblog” kako bi opisao listu omiljenih linkova koje je hronološki objavljivao na sopstvenom sajtu “Robot Wisdom”

U prethodnoj dekadi, denture blogovi su osvojili Web, tako da sada imamo preko 100 miliona ličnih online dnevnika, a kolika je njihova važnost govori i podataka da su novinarski blogovi u avgustu ove godine stigli na naslovnicu online izdanja The New York Times-a i zauzeli mesto pored najsvežijih vesti.

Kada smo se pre dve nedelje Mića i ja spremali za put u Pariz na potpisivanje ugovora sa kompanijom “Jalou Editions”, izdavačem najstarijeg i najtiražnijeg francuskog modnog magazina “L’Officiel” očekivali smo da će nas zateći atmosfera nalik onoj u filmu “Đavo nosi Pradu”: zgrada sva u metalu, staklu i mermeru, staf obučen kao na modnim pistama, velike prozračne sale za sastanke, nadmena i napirlitana šefica… Obukli smo se “elegantnije” nego kad idemo u posetu “običnim izdavačima”. “L’Officiel” je, kao što rekoh najstariji francuski modni list, pokrenut još 1921. godine, čitav biznis pokrenuo je deda današnje vlasnice magazina gospođe Marie-José Susskind Jalou. Danas njihova kompanija izdaje 8 modnih magazina u Francuskoj i licencna izdanja u 12 zemalja širom sveta.

JAT-ovim jutarnjim letom stigli smo u Pariz i direktno sa aerodoroma otišli na potpisivanje ugovora. Zgrada u intelektualnoj četvrti Mare u centru Pariza ni malo nije ličila na one iz američkih filmova, domaćini obučeni uredno ali daleko od “nalickanosti”, svi sede u jednoj kancelariji zatrpani gomilom novina i papira. Sin gospođe Jalou je izvršni direktor, jako dobro se razume u posao za razliku od mnogih direktora koje sam sretao a na tu poziciju su došli samo iz razloga što su “nečiji sinovi”. Uz to, imao je devojku iz Zagreba, nekadašnju manekenku, pa nešto bolje poznaje prilike u regionu (uz tek primetne predrasude prema Srbima koje je donelo višegodišnje zabavljanje sa Hrvaticom). Na ručak smo svi zajedno otišli peške nekoliko blokova dalje u restoran koji se nalazi na vrhu Centra George Pompidou, jednog od najzanimljivijih pariskih muzeja.

ĐAVO NOSI PRADU, ALI NE NA RADNOM MESTU: Marie-José Susskind Jalou

Ono što hoću da kažem je da mama i sin Jalou koji vode medijsku imperiju nasleđenu od predaka – na satusne simbole ne daju gotovo ništa. Njihova zgrada je skromna i funkcionalna, kancelarije takođe a isto se može reći i za garderobu.

U isto vreme, zgrade i kancelarije pojedinih beogradskih medija ali i brojnih novopečenih kompanija širom Srbije – liče na “svemirske brodove”: staklo, metal, mermer, gips, plazme, najsavremneiji računari, raskoš i luksuz… Za razliku od Marie i njenog sina, deca onih koji su stekli velike pare u osamdesetim i devedesetim kod nas se uglavnom bahato razmeću očevim parama, voze najskuplje automobile, Gugl im oprema stanove po Novom Beogradu ili Dedinju, nose satove od 5.000 evra naviše, zimuju na Maldivima (jer će, Bože moj, “uskoro potonuti pa treba ići”) ili pak na Kubi (“dok je Kastro još živ”, jel tako…).

“Oni su za razliku od mog budućeg muža – ‘New money’!”, objašnjavala mi je pre par meseci Jelena Jakovljević, žabaljska lepotica na privremenom radu u Emiratima, relacije između novopečenih ruskih bogataša za koje su se udale neke njene drugarice manekenke i njenog verenika čiji je otac bio ministar protokola u Vladi šeika Zajeda od Dubajia. “New Money” ili “Nouveau Riche” kako bi rekli Francuzi, ima potrebu da se pokaže, impresionira, da kupuje ogromne jahte, zida džinovske poslovne zgrade i vile. “Old Money” je po prirodi samozatajniji i diskretniji. Kako to izgleda kod nas? Ovdašnji “New Money” i “Old Money” mogli bi se grubo podeliti u nekoliko “kasti”:

1. “Mansarda, mali stan”: potomci predratnih bogataša – veoma retki, žive uglavnom skromno, bez razmetanja i pokazivanja. Ako su ostali u zemlji, bave se uglavnom intelektualnim zanimanjima.
2. “Deca komunizma“: oni čiji su roditelji (oficiri JNA, komunistički funkcioneri…) zaposeli Dedinjske vile posle 2. svetskog rata pa se šedesetih ta “zlatna mladež” spustila u grad, počela da otvara diskoteke, klubove… Drugi, oni koji su se odlučili za fakultet, zaposeli su pravosuđe, kulturu, medije i zdravstvo i tu se međusobno nasleđuju po gotovo dinastičkim pravilima.
3. “Pioniri novog kapitalizma“: prve velike pare zaradili su u osamdesetim godinama kada je došlo do razahivanja privatne inicijative u SFRJ. Njihova deca danas su stasali dvadesetogodišnjaci, “zlatna mladež”, potomci butikaša, kafedžija, trgovaca i švercera robom iz Trsta…
4. “Junaci devedesetih”: kriminalci, fudbaleri, estrada, dileri, šverceri, političari i državni privrednici koji su preko noći izrasli u tajkune i tek poneki privatni biznismen ili kreativac izvan “sive zone”. Njihova deca još su mala.
5. “Japi generacija 21. veka”: Njihovo vreme nastupilo je nakon 5. oktobra, pošto su privatizovana skoro sva velika preduzeća a strane banke zaposele gotovo celo finansijsko tržište. Direktori stranih banaka, portfolio menadžeri, brokeri, mladi, besprekorno obučeni japiji sa mesečnim zaradama od 3.000 do 10.000 eura.

Ko je tu “Old Money” a ko “New Money”? Siguran sam da ovi iz “kaste” 1. na sve posle sebe gledaju kao na novopečene bogataše. Znam sa kojim prezirom “kaste” 2. i 5. gledaju na ove iz 3. i 4. grupe: seljaci, šabani, novopečena kvazi-elita…

Nedostatak kontinuiteta, česti ratovi, promene režima, svojinske strukture i društvenog uređenja uslovili su da kod nas “New Money” i “Old Money” nisu tako striktno podeljene kategorije kao u drugim državama. U Rusiji, na primer – potomci bogataša od pre Oktobarske revolucije ne postoje ni u tragovima a ovi novi – gotovo su svi ili bivši funkcioneri Partije i KGB-a ili njihova deca. Na Zapadu – “New Money” su ako se izuzmu bogati milijarderi doseljeni sa Istoka (Roman Abramovič i društvo) najčeće računarski genijalci poput izumitelja Google-a, Youtube-a, Facebook-a ili My Space-a ili pak oni koji su se obogatili veštom trgovinom akcijama na berzi.

Da li će u Srbiji na vrhu liste bogataša u skorijoj budućnosti biti kompjuterski stručnjaci, naučnici, pisci ili izumitelji – to je nezahvalno prognozirati. Pripadnici aktuelne elite (“kaste” od br. 2 do br. 5) toliko su uspešno premrežili sve društvene i ekonomske tokove da je jako teško očekivati da će bez neke “nove revolucije” ustupiti i pedalj zauzetog prostora.

Bio je vreli julski dan kada smo se uputili ka našem davnašnjem odredištu – Ukrajini! Čitao sam mnogo o Ukrajini, još u vreme kada je bila deo SSSR-a, o Ukrajini kada se još nije tako zvala, već jednostavno – Malorusija. Budući da mi je sestra polu-Rusinka, i da sam učio ruski u osnovnoj školi i gimnaziji, bogme sam uspeo da nakupim poooprilično znanje iz istorije, kulture i geografije Ukrajine. Proučavajući potencijalne turističke maršrute iz godine u godinu, i čekajući pravi trenutak, kada ću nakupiti „kritičnu masu“ dobrovoljnih obožavalaca Istoka Evrope, koji će, opet, prikupiti dovoljno avanturizma i skupiti … da kažem – petlju, da odu tamo gde mnogima ne pada na pamet, prođe, bome, nekoliko godina.

Art nuvo zdanje železničke stanice u Lavovu. U bivšem SSSR-u stanice više liče na zgrade opere ili pozorišta, nego na mesta gde dolaze vozovi!

No, eto, dođao je i taj svetli sudbinski dan, i mi pođosmo na put, ka Lavovu, prelepom austro-ugarskom gradu, prestonici Galicije, o kojoj Balašević i Crnjanski tako potresno pevaju s vremena na vreme, iz knjiga ili sa diskova. Prozor na Zapad Ukrajine, mesto na kome se zapadni Ukrajinci („zapadinci“) busaju u prsa da su baš oni, grkokatolici, najveći i najčistiji Ukrajinci. Mesto koje ostatak Ukrajine smatra „ćoškom nekih tamo ekstremista“ koji su daleko od „pravih Ukrajinaca, koji žive na istoku zemlje i koji su, naravno, pravoslavci koji govore ruski“. Raspolućena zemlja, između dva jezika, dve vere, dve pravoslavne crkve i dve politike.

Kasnije ću vam možda još pripovedati o ostatku Ukrajine, o Jalti careva i pesnika, Odesi Majakovskog i Ejzenštajna, o magičnom Kijevu u kome sada i Coca-Cola snima dirljive reklame da si „najbolji poklon – ti!“. Sada vam neću pričati čak ni o Lavovu. Pričaću vam o jednoj noći, nezaboravnoj i neponovljivoj. Ne ponovila se. O noći u vozu opšte klase između pograničnog Čopa i Lavova. E, ako ne znaš Ukrajinu, ovako prođeš. Kada se opečeš i saznaš šta ne smeš, posle kupuješ malko dugojačije karte, za malko drugojačije vagone, i putuješ vozovima koji su nalik na spejs-šatlove naspram naših šklopocija koje kasne i smrduckaju. Ali, odlučiš li se za opšti vagon, počeo si avanturu…

Čak i vrata na železničkoj stanici su impresivna! A ni lepih žena u mini suknjama ne manjka…

Posle nekoliko promena vozova i vožnje u lokalu (ima sve na elvira.hu, sa svim presedanjima i peronima, ne možeš da promašiš, a izađe višestruko jeftinije od međunarodnog voza!), stižemo od Segedina, preko Debrecina (mmm, kobaje?) u gradić Zahonj, poslednje mesto pre ukrajinske granice. Tu se konačno odlučujemo da prezalogajimo nešto, kupujemo karte za međunarodni voz koji vozi do Čopa. Košta skoro koliko i cela vožnja kroz Mađarsku, ali tu smo. Na oooogromnoj železničkoj stanici „Družba“, sa prelepim muralima, kompoziciono fascinantnim, spremnim da dočaraju Zapadnjacima monumentalnost i savršenstvo Sovjetskog Saveza, kupujemo karte za prvi voz. Za obščij vagon! Opšti vagon, pazi ovo! Uprkos svim uveravanjima i proverama, opšti vagon u bivšem SSSR-u nije običan vagon kao u našim „plavim letonskim RVR vozovima“ kojima se vozamo na kraćim linijama. Znate ono – voz k’o autobus, pa ko gde sedne, sedne, prozodi mogu da se otvore, putnici pristojni… Nikako! I baš smo se pitali što su te sve karte za skuplje vagone već rasprodate, kad je to vožnjica od svega… 5-6 sati? Pa može se izdržati „autobuski režim“? Kakva zabluda!

Inače, Ukrajinske Železnice, ili zvanično, Ukrajinski Zaljiznici, skraćeno UZ, imaju strava dobar sajt (uz.gov.ua), sa potpunim spiskom svih vozova, i sa (pazi sad ovo!) kompletnim spiskom slobodnih mesta u svim klasama, koji se inovira iz minuta u minut! Nije teško napraviti, imamo i mi stručnjaka za programiranje i web, ali nas mrzi, valjda. Svi terminali za prodaju karata u celoj zemlji su međusobno umreženi, i ako pogledaš da u spavaćim kolima sada ima 27 slobodnih mesta, za 2 minuta će ih biti 22… Sjajno! Sajt je samo na ukrajinskom i ruskom, što je baš cool i po principu „baš me briga, nauči“, i slatko se smejem strancima koji ne kontaju ćirilicu, i setim se kada smo planirali put po Maroku i surfovali po netu ne bismo li našli red vožnje, a na kraju ga našli samo na – francuskom, koji sam opet samo ja nešto malo razumeo! Pa svi su u tom fazonu – ja znam jedan svetski jezik, i dosta mi je. Francuski, ruski, španski… Nije to uvek engleski. Globalizacija, bato! Ide to obrnuto.

Fascinantne kompozicije murala na monumentalnoj železničkoj stanicu u Čopu, na granici Mađarske i Ukrajine

Dok kupujemo karte, srećemo jedno izgubljenu strankinju koja ne zna ni ruski, ni ukrajinski, pa ni samu ćirilicu, a krenula sama u Ukrajinu. U Odesu na more! I ona čitala Majakovskog i gledala Oklopnjaču Potemkin! Lepo, lutko, ali kako da kupiš kartu? Na engleskom, nemačkom? Ja uskačem i kupujem joj kartu. Zahvalna strankinja Veronika otkriva da je iz Beča i da je toliki češki nacionalista da je, iako joj je pradeda došao iz Češke, insistirala da joj u pasošu piše BARNAŠ, sa Š, na češkom. Braća Sloveni, kaže ona. Jes’, sestro! Slovenko. Ja pokušavam da pronjuškam okolo i nalazim pivo za 20 dinara, 0,5 l. Super. Vidim ja da će biti lep provod. Častim celu grupicu. Karta do Lavova je 160 dinara. Baš jeftina zemlja. Stiže voz.

E, sada ide hladan tuš. U SSSR-u, svako ima svoj vagon i ne sme da se premešta iz njega. Kod plackarte, imaš i striktno mesto na kome spavaš. Kod kupea, imaš i zatvorena vrata prema hodniku. Nema veze, sjajna su oba vagona. Ali, nama zapade baš onaj vagon u kome ne da nemaš svoje mesto, nego… je pun svakojakog sveta! Zagušljivo je da umreš. Kada se prozor malkice otvori, odmah ga neko zatvara jer ga „promaja tuče u glavu“! Crkavamo, a voz se vuče. Molimo konduktera da nas nekako smesti, a on me pita „Š’o treba?“. Ja se prenerazim, pa čovek govori sprski! Đavola, to je ukrajinski, toliko je sličan. Na kraju nam nalazi neko mesto pored nekih romskih, da tako poltički korektno kažem, porodica, gde niko nije hteo da sedne.

Železnička stanica i granični prelaz „Družba“ trebalo je da zadivi Zapadnjake preilikom ulaska u SSSR

Potpuno suluda situacija da treba izdržati baš 6 sati (o, da je bilo bar 6!) u odurnom vagonu gde se doimamo kao britanski kolonijalisti u Indiji. I po odevanju, i po stepenu šokiranosti. Pogled mi pada na krevet na kome kao sardine spavaju 3 Cigančića i pas! Jedna mlada, ali podebela Romkinja vadi dojku i doji dete. Svi govore na mađarskom, mislim na Rome. Žena koja doji dete vadi ogromnu teglu sa slatkim kupusom i kutlačom odnegde, iznebuha, i slobodnom, desnom rukom, sipa kupus u tanjire familiji!

Fascinantna spretnost. Svi muškarci su skinuli svoje majice i prikazuju nam svoja zmijska tela i zapahnjuje nas barem 20 različitih aroma znoja. Tu je i votkica. Super. Još jedna aroma za nozdrve. Pojedinci vade lavovske kobasice (jes’ da su specijalitet nadaleko čuven, ali mi je preseo posle ovoga, trebalo mi je par dana da ih pomirišem ponovo!). Jedna moja saputnica hoće da povraća, druga se šokirana smeje i pokušava da izvadi digitalni aparat i slika decu i ženu. Mi je sprečavamo, jer iako bi to bila „National Geographic“ fotka, ko zna kako bi reagovali naši saputnici. Moja druga saputnica, Marina (ona što joj je muka), i ja (kome je takođe muka), loše reagujemo na vazduh, i pokušavamo da nađemo prozor koji se može otvoriti. Ne uspevamo! Svi su zaptiveni ekserima! Odlazimo u susedni vagon, plackartni vagon, gde svi mirno spavaju kao bebice u tišini, mraku i čistom zraku. Kod nas je svetlo, sve je straaaašno zagušljivo i svi se non-stop šetaju. Bojiš se da zaspiš, ali nemaš zašto. Svi su stravično disciplinovani, pa i oni ćelavci sa ožiljcima koji neodoljivo podsećaju na krimose. Odlaze u hodnike da popuše cigaretu, jer je u vagonima zabranjeno pušenje! Niko ni da proba da se potpiše na zid vagona ili da ugravira ključem svoje cenjeno ime? Šta ti je drug Staljin uradio sa ljudima, kakva disciplina! Ne bi bilo loše da se i ovi naši antihristi malo poplaše gulaga pre nego što počnu da uništavaju zajedničku nam imovinu. Kod nas bi takav lik, koji izgleda kao najgori uličar, na kondukterovu primedbu da je zabranjeno pušenje u vagonu, verovatno ugasio cigaretu kondukteru na čelo. Ali, ovde i ne čeka da ga opomenu. Sam ode u hodnik da pripali.

Vožnja predugo traje. Voz mili. Ja pogledam kroz prozor, a tamo piše: Užgorod. Užgorod? Pa i to je na granici, kuku nama! a putujemo već 4 sata! Odlazim da vidim red vožnje. Jao nama, pa mi smo tek za 12 sati, u 6 ujutru u Lavovu! Put kroz Karpate je prespor. Kod svakog WC-a staje, što se kaže. Video sam kako u vagon na stanici koja se zove Karpati ulazi mršavi sredovečni čovek sa kaputom od crnog štofa, mornarskom majicom i proleterskom šapkom! K’o iz filma iz… 1912. Ovo se da videti samo još ovde! Pričam sa oficirom vojske, koji mi kaže da se vraća sa granice kući i da je za 10 godina službe ovo prvi put kako se „usudio“ da putuje opštim vagonom, i da je zasigurno poslednji! Ako ne bude bilo mesta nigde drugde, čekaće drugi voz, kaže. To i ja kažem. Karta je bila svega oko 600 dinara za onaj drugi razred, ali kakav gospodstveni luksuz je tamo! Vraćamo se u vagon. Ja pokušavam da održim prisustvo duha dok ostajem bez daha od sveopšteg vonja i govorim u maniru gurua jedno filozofsko: „Eto, jes’ da je neprijatno, ali je to jedno iskuuustvo, i mi smo sad bogaaatiji za iskuustvo (tako naglašavam, pedagoški, k’o deci, da ih smirim)…“, kad mi pored uveta odjednom sevnu dve prljave nožice romskog dečaka koji spava iznad mene. I ostanu tako da vise na 10 cm od mog nosa. Na moj zabezeknuti pogled svi počinju da se smeju, i govore mi: „Žile, super, nisi uspeo da nas utešiš, haha!“. Neki uspevaju i da zaspu posle toga. Ceo košmar se ponavlja 12 sati. Više puta pomišljam ono što sam pomislio u vojsci: ja ovo neću izdržati! Gotovo je! Sad kad padnem u nesvest, pao sam i to je to. Mirim se sa sudbinom. Ali, ne padam! Da li se bojim da zaspim, ili sam prosto, previše žilav, a da nisam znao? Nemamo se baš zašto mnogo bojati lopova, lopovi ne ordiniraju u vagonima za sirotinju. A ovo jesu vagoni za ordinarnu sirotinju! Sad mi ni železnica Mauritanije, Malija i Indije neće biti teška posle ove raskoši boja, fizionomija i… mirisa! Oduvek sam čeznuo za egzotičnim železnicama Trećeg sveta, ali nisam imao pojma da će me „strefiti“ već ovde!

Evo i železničke stanice u Lavovu! Monumentalna je! Izmučeni smo! Zraka, zraka! Kao što kažu oni u Alan Fordu. Sviće. Nismo spavali ni 20 minuta. Izgledamo kao aveti. Spavaćemo u hotelu. Sledeće noći, sad idemo da vidimo grad. Majko mila! Austrijanka je cool i baš je briga. Ona je i mislila da je ovo uobičajeno. Mi nismo.

Slikamo stanicu, art-nuvo, sjajno! Kada dođemo kući, biće nam drago što smo ovo doživeli, i prepričavaćemo k’o tipovi što prepričavaju smrdljive čarape iz vojske i brijanje ‘ladnom vodom ceo život, k’o da je to nešto lepo! Valjda od te stresne radosti što je sve prošlo. Sledeći put idemo jednom klasom više! I išli smo, već za Odesu! I bilo je super, komforno, kroz celu Ukrajinu, k’o u avionu. Ali sad… Moja tada buduća, a sada već bivša devojka uvek se radovala mojoj priči o opštem vagonu UZ, i jaukala je kako bi volela da je putovala i ona tamo… Pomislim, pa možda i bi, ko zna. Ali, da si samo sekund omirisala sve to… Možda i ne bi. U svakom slučaju, ko voli nek’ izvoli. Ekstremni turizam je tek na nekoliko stotina kilometara od nas. U Panoniji. I uz obližnje Karpate. Srećan put, braćo avanturisti! Spremite nozdrve. I živce

Imam novi laptop, viagra ovaj blog nastaje kao posledica prilagođavanja… Tastatura mi se sviđa, mogućnosti su mu verovatno ogromne ali ja ih nikada neću do kraja istražiti…ne znam da li sam to već pomenula ali internet, e mail, windows word i power point su mi jedini dragi poznanici u ovom kompjuterskom svetu. Ne volim excell, sreća da ga retko koristim a kada mi zaista treba nešto savršeno u tabeli, tu je moja koleginica Jela, e ona napravi tabelu za čas, sredi je, nacifra, ubaci formulice…Blog sam zavolela jer imam još jednog strpljivog kolegu, Gorana, koga nije mrzelo desetak puta da mi objasni kakva su pravila u blogosferi.
U stvari, sve moje kolege su strpljive, kad god sam nekoga nešto zamolila pomogli su mi iako najverovatnije nisu mogli da shvate šta tu može da bude tako komplikovano. Elem, htedoh da pišem o novoj godini…Kraj godine je najbolje vreme za sumiranje postignuća u proteklih 365 dana…moje drugarice i ja to stalno radimo- sumiramo i analiziramo. Svaka od nas se bavi različitim poslom…tako da sve četiri znamo mnogo o PR-u, kozmetici, investicionim fondovima i uvozu bele tehnike. Jelena (uvoznik) je juče bila u Istanbulu a upravo se javila iz Beča, Sneža (takođe sam svoj čovek, vlasnica kozmetičkog salona) vežba svakoga dana u teretani minimum dva sata a posle ode i na aerobik, Biljana (zaposlena u stranom investicionom fondu) ponekad ode na aerobik, uči italijanski i svakoga dana oko 17 sati pije kafu sa mnom, uglavnom u Makijatu. Barem tri puta nedeljno sve četiri čavrljamo zajedno, svaka se požali na nedostatak sna, ponekad glavobolju, pohvali se šta je sve toga dana uradila, koga je eventualno srela i sa kim je razgovarala…Tada niko ne primeti koliko vreme brzo prođe, kako je već prošao još jedan radni dan, još jedan vikend…nedelja…mesec…godina…. I onda prvo konstatujemo da imamo već 30 godina a da nemamo muževe i decu, da su se i najružnije devojke i osnovne i gimnazije već odavno udale a mi?…e onda sledi priča: „mi smo završile fakultet a školujemo se i dalje, imamo super zanimanja, fina primanja (uvek mogu biti bolja), ne zavisimo ni od koga, nikad se ne bismo menjale sa tim „nesretnicama“ koje su „uhvatile muža na bebu“ i koje sad zbog strija i sala ne mogu da izađu iz stana i koje nam sigurno zavide jer smo mi slobodne i možemo da idemo gde hoćemo i da radimo šta hoćemo.“ I onda pored nas prođe mlada mama sa bebom u kolicima i sve četiri napravimo onu „jao blago njoj facu“, potpuno se raspekmezimo kad vidimo bebin šeširić i nosić, i konstatujemo da je ipak karijera „shit“ i da treba da rađamo decu. Od tog našeg „možemo gde hoćemo“ fazona najčešće odemo kući jer ima neki dobar film na TV-u ili su nam „tegovi na očima“ a i sutra treba ustati… Ja i dalje ne znam šta je bolje i šta bih najviše volela da mi se dogodi u 2008.-oj, (neki seksolozi i samozvani stručnjaci za muško- ženske odnose kažu da žene nikada ne znaju šta hoće) ali znam da nam već godinama tetke, strine a bogami i komšije čestitaju na isti način „e da nam se ove godine…“ , e pa videćemo, još smo mlade, imamo kad…mada moja baba kaže: „muško se ženi kad hoće a žensko kad ga traže“…Hah…I gde sam ono stala….šta ste vi uradili u 2007.-oj?…Srećna vam nova…

UNICEF, „Save the children“ i brojne nevladine organizacije pokrenule su pretprošlog meseca u Srbiji kampanju za zakonsku zabranu telesnog kažnjavanja dece, pod sloganom “Uvek milom – nikad silom”. Cilj kampanje je edukacija roditelja i dece i prevencija nasilja. U suštini, kada zakon bude usvojen, dete će moći da prijavi zlostavljača, a država će biti dužna da prijavu procesuira i adekvatno kazni počinioca nasilja. Verujem da veliki broj građana i seljaka naše državice ne iznenađuje podatak, u slučaju da ga znaju, da se u našem zakonodavstvu “šamar detetu” tretira kao “disciplinska mera”.

Kada sam pročitao jedno od tumačenja manifesta (PDF MANIFEST INICIJATIVE ZA ZAKONSKU ZABRANU I ZAŠTITU DECE OD TELESNOG KAŽNJAVANJA U SRBIJI), zalepile se, sve jedna na drugu, rečenice koje svrbe, mira ne daju:
“Svako ima pravo da vaspitava svoju decu kako hoće.
Netačno. Vas kao roditelja zaista treba da zanima i kako vaš komšija vaspitava svoje dete, i to ne samo iz patriotskih razloga, (jer su sva „naša“ deca budućnost zemlje), već iz vaših najsebičnijih, najličnijih razloga. Možda će vaše dete sa komšijinim detetom sutra poželeti da ode u bioskop, na letovanje, možda će sedeti u istoj klupi… Odnosno: nasilje koje se danas vrši nad nekim drugim detetom, sutra može uticati i na vaše dete. Možda će sa tim agresivcem (jer deca žrtve često postaju agresivne odrasle osobe) vaša ćerka biti u braku?” (ceo tekst možete pročitati ovde)

U ovom citatu “nekako na ćoše” stoji misao da je Čvorović negde u blizini i vreba. Doduše, ovaj odeljak je istrgnut iz konteksta i trebalo bi imati na umu da je suština u edukaciji roditelja, pre svih, o nenasilnim metodama vaspitanja. Mora se priznati da većina okreće glavu kada roditelji “šopaju” svoje mališane na sred nekog Merkatora samo zato što je “nerazumno” i hoće čokoladu pre večere. Prijavljivanje slučajeva “lakšeg” nasilja, bilo telesnog, bilo psihičkog, nije osnovni cilj kampanje, ali može da postane veći problem nego što jeste. Zaista, ne razumem kako bi trebalo reagovati u “Merkatoru”, jer “to je samo ćuška” i “nije moje da brinem tuđu brigu” i sve tome slično. Da li reakcija može da pokrene lavinu problema ili će “nasilnog” roditelja reakcija stranca da opameti (a šta je bilo sa onim: “Videćeš ti kada stignemo kući”?). Nije mi namera da širim priču na socijalne, pravne, psihološke niti bilo koje druge ravni, iako mi je jasno da se mnogo toga ne može zanemariti, samo sam u nedoumici kako to da neko drugi brine o vaspitanju dece? Da ne bude zabune, apsolutno podržavam inicijativu “Uvek milom-nikad silom” i kao pedagog, i kao roditelj.

Ne mogu da se otmem utisku da je veoma važno nedvosmisleno odgovoriti na pitanje da li postoji neprikosnoveno pravo roditeljstva? Jer, sve me nekako podseća na već viđeni model vaspitanja i obrazovanja nekih prošlih vremena… porodica je ćelija društva? Da li će inicijativa pokrenuti navalu Čvorovića, “dušebrižnika” dece i ostalih “pedagoga” ili će Srbijica “shvatiti” kako ima pametnijeg posla? Glede toga, i jedan naš ministar je nedavno izjavio u humorističkoj emisiji “Oralno doba” Fox televizije kako ga je otac “bio kao vola u kupusu” i eto, ništa mu ne fali (sic!). Da ne spominjem “rok upotrebe” za osudu sveštenog lica… Elem, ja govorim o mom komšiji, a ne o likovima iz crne hronike, mamama i tatama monstrumima. Ako će njegovo i moje dete da se druže , možda jednog dana da stupe u intimne odnose, pa će da se biju i svoju decu će da biju, kako ja to mogu da sprečim? Da ga prijavim? Da zabranim svom detetu da se druži sa decom iz komšiluka koju “pendreče” (ali, zar i to nije vid nasilja?)? A šta će biti kada deca shvate moć manipulacije…

I, šta bi sa komšijskom kravom? To me brine. Sve nešto mislim da će se komšijski računi prebijati preko leđa mališana.

Sada bi, možda, čika Duško rekao: “Tucite svoju decu čim primetite da liče na komšiju”

„Novina je ono što modu čini voljenom“, Kant

Moda od lat. modus, što znači cilj, merilo, sastav, način; od francuske reči la mode, takođe, označava način.

Moda je konstantna revolucija. Po definiciji je promena i ne utiče samo na odeću koju nosimo. Ona stvara iluziju, doprinosi našem blagostanju, hrani naš ego, povećava samopouzdanje.
Deca smo XXI veka i u ovom našem vremenu sve se vrti oko mode, ona je sada na prestolu, kraljica ovoga trenutka! Ushićeni smo pozorištem svakodnevnog života koje nam pruža. Zamenila je filmsku industriju, omogućava nam da gledamo i vidimo najraznovrsnije fantazije i glamur koji hrani naše snove. Pruža nam mogućnost da sanjamo, umetetnost oblačenja je prilika za ostavarivanje dečijih snova, bar na trenutak, bar na površini.
Današnja moda zavisi od ideja, individualnosti i originalnosti. Sada, više nego ikada, dizajneri se vraćaju svojim korenima: ko su, odakle su, kako su počeli… Sve to određuje njihov potpis i njihove vrednosti. Da bi preživeli u modi moraju posedovati kvalitete koje današnji posmatrači, modni zavisnici traže. Za ljubitelje mode odeća nema samo estetsku, već i kulturološku vrednost, svojevrsno određenje pripadnosti nekom društvenom krugu.
Najvažnija promena u modi je demokratizacija stila. Danas je stil refleksija ličnog izbora, a moda je odraz ličnog stila.
U modnoj industriji sve se iz korena menja svakih šest meseci. Moda se rukovodi aktuelnošću i ona znači samo sadašnjost. Nju prihvata deo grupe. Čim je prihvati grupa u celini, moda gubi smisao, prestaje da bude moda, avangarda i pretvara se u ustaljenost, običnost. Dakle, početni modni impulsi prestaju da budu moda kada postanu opšteprihvaćeni.
Možemo pokušati da pratimo modu, ali tada moramo biti spremni na neprekidnu potragu za novim, večitu trku sa vremenom, prostorom, beskrajni niz promena…

U Hamburgu sam u proteklih pet godina bio nekoliko puta. Tome je zaslužna činjenica da se u ovom, denture sick drugom po veličini nemačkom gradu nalazi sedište izdavačke kuće “Heinrich Bauer Verlag” koja je jedan od naših najvećih partnera u inostranstvu. Svi gradovi na nemačkom severu (Hamburg, Bremen, Bremerhaven, Heiligendamm…) imaju neku posebnu magiju i čar zbog svetlosti koja dolazi sa Severnog mora, zbog potpuno različite istorije, tradicije i religije u odnosu na pretežno seljačku i katoličku Bavarsku na jugu.

Nakon višesatnih sastanaka idealno mesto za opuštanje u Hamburgu je “Portugiesische Viertel”, portugalska četvrt blizu luke u kojoj se smešteno na desetine portugalskih i tek poneki španski i brazilski restoran. Uz restorane tu su i norveška i švedska protestantska crkva u kojima su se nekad svom “Severnom Bogu” molili skandinavski mornari. Mesto je toliko magično da sam nakon prve posete 2002. tu dolazio svaki put kada bi me put naneo u Hamburg.

Posle izvrsnog lososa na žaru zalivenog vinom iz španske pokrajine Rioha (Rioja) logičan naredni korak je odlazak u St. Pauli, hamburšku četvrt na brdu iznad luke koja je proteklih nekoliko godina postala neka vrsta neobične mešavine Las Vegasa i amsterdamske “Crvene četvrti”. Noćni barovi, kockarnice, pabovi, bordeli, restorani…sve to u neverovatno opuštenoj mešavini rasa i jezika.

Uvek kada sam u Hamburgu razmišljam o tome kako se desilo da Nemačka postane najkosmopolitskija država Evrope. Nekada sinonim za konzervativizam, nacizam i rasizam, zemlja koja je pokrenula dva svetska rata u 20. veku – danas je moderno, liberalno kosmopolitsko društvo sa velikim brojem stranaca i ljudi druge boje kože od kojih se većina jako dobro uklapa u novo društvo.

Sa 10 miliona stranaca koji čine oko 12 posto nemačke populacije ova država danas spada među najveće “zemlje-utočišta” brojnim izbeglicama, političkim i ekonomskim emigrantima iz celog sveta. Nemački gradovi poput Hamburga, Minhena, Frankfurta, Berlina i Kelna danas su kosmopolitski megapolisi u kojima cvetaju ekonomija i bankarstvo ali i moderna umetnost i stvaralaštvo. Minhen je danas ponovo ono što je bio u vreme secesije na kraju XIX i početku XX veka, u Berlin kao jedan od najboljih gradova za život se sele brojni umetnici i slavne ličnosti iz celog sveta (B.Pitt i A.Jolie su poslednji u nizu), u Frankfurtu se za vreme Sajma knjiga uvek osećam kao da sam u intelektualnom srcu planete.

Za to vreme Francusku, recimo, potresaju rasni antagonizmi i neredi, tamošnji belci su u velikoj većini prilično šovinistički orijentisani ne samo prema svojim crnim imigrantima iz Senegala i Alžira već i prema turistima i strancima bele boje kože, posebno onima koji ne govore francuski. Međunarodna štampa piše o tome kako je Francuska kao zemlja umetnosti i velikih ideja u krizi. “Brzo! Nabrojte bar jednog francuskog živog pisca ili velikog umetnika koji je priznat u celom svetu!“, pita svoje čitaoce prošlonedeljni “Newsweek” na naslovnoj strani…

Velika Britanija čije manjine su uvek delovale prilično inkorporirane u društvo – danas je uznemirena zbog čestih pretnji terorističkim napadima čiji su akteri uglavnom “obojeni” i Britanci islamske veroipovesti. Italija je takođe frustrirana svojim emigrantima kako onim “starim” poput Albanaca koji maslovno prelaze Otranska vrata i ilegalno se useljavaju, tako i Rumunima koji su od kako je njihova zemlja ušla u EU naprosto preplavili Apeninsko poluostrvo i tamo ih optužuju za najgore pljačke i ubistva.

O grčkom šovinizmu i netrpeljivosti prema svemu što nije grčko – bilo da je reč o susedima Albancima, Turcima, Makedncima… ili pak o srpskim navijačima i američkim tursitima – ne treba trošiti puno reči. Od velikih evropskih naroda – Nemci su danas najotvorenija nacija.

Ozloglašena, okrivljivana za najveće zločine i strahote u prošlom veku, pred kraj Drugog svetskog rata srušena gotovo do temelja – Nemačka je danas slobodno, otvoreno društvo, poželjan model za mnoge. Dokaz da i naša zemlja nakon svega što je preživela i za šta je optuživana može jednog dana postati liberalna i napredna nacija.