Iako će me već zbog naziva teme mnogi prozivati (Miro, therapy ja Vas volim :)), erectile smatram da taj izraz najbolje i najkraće opisuje ono o čemu želim da pišem.

Nedavno sam se ozbiljno zamislila – koliko puta u životu mi se desilo da se zadovoljim nečim što vredi manje od onog što znam da mogu i da zaslužujem. Naravno, nisam došla ni do približnog broja, jer se dešavalo gotovo svakodnevno.
“Ma neka, pusti, samo da nije gore”, rečenica je koju sam nebrojeno puta sebi rekla. I sada se zbog svakog od tih puta kajem! A da budemo načisto, veoma sam uporna osoba i ukoliko mi je do nečega zaista stalo, pomeriću planine ako treba… ali sa druge strane, toliko puta sam pristala na manje od onoga što je trebalo!
I sigurna sam da se svako našao više puta u takvim situacijama. Zanima me, zašto to ljudi rade? Da li smo nekada jednostavno lenji da se potrudimo, izborimo se za nešto? Da li zaista možemo da prihvatimo bilo šta, “samo da nije gore”?
Koliko vas je pristalo na uslove na poslu koji su daleko ispod onog što zaslužujete, a možda ste i mogli da se izborite za više? Koliko vas je imalo prijatelje koji to ustvari nisu bili? Koliko vas je bilo u vezama koje nikuda nisu vodile?

Još uvek žalim što na prvoj godini fakulteta nisam poništila 6 iz Rimskog prava, jer sam znala za više, iako mi prosek nikada nije bio bitan. Besna sam i na sebe i na profesorku, samo zato što tada nisam uradila ništa povodom toga!
Sebi ne opraštam što sam godine provela u lošoj vezi, samo zato jer sam tada verovala da je i loša bolja od nikakve!
A još manje to što se nisam borila za ono što je valjalo, jer sam išla linijom manjeg otpora…

Sada sam starija i iskreno verujem pametnija, i to mi se sve ređe dešava.
“Ne, ne želim sladoled od šumskog voća. Mrzim šumsko voće!”.
Uvek treba početi od malih stvari :)

Kajete li se vi zbog nečega?

Prenosim vam tekst letka koji sam zatekao u sandučetu...

Počelo je sasvim nevino, allergy bezazleno… U početku, mislio sam samo vikendom, na žurkama, u izlasku. Da se malo razveselim i opustim. Uskoro sam počeo da mislim i kod kuće, u raznim prilikama. Postalo mi je jasno da nisam više “vikendaš” i “rekreativac”. Mislio sam potpuno sam, bez prisustva i pomoći drugih. Noću sam bio budan i razmišljao. Nedugo zatim, uhvatio sam sebe kako mislim i na poslu. Znao sam da zaposlenje i mišljenje ne idu zajedno i da će me to vrlo brzo uvaliti u nevolju. Počeo sam da izbegavam pauzu za kafu sa kolegama samo da bih to vreme potrošio na čitanje Orwella, Kafke i sličnih. Nakon toga zapao bih u još jednu turu razmišljanja o pročitanom. Ni kod kuće stvari nisu išle bolje. Jedne večeri naprosto sam ugasio televizor! Toliko je zabavnih rijaliti šoua i šljaštećih muzičkih emisija bilo na programu a ja sam sve to odbacio. Sve! Pitao sam komšije nešto o čemu sam taj dan mislio i oni od tada smatraju da sam čudan. Bilo je samo pitanje vremena kada će me pozvati u šefovu kancelariju: “Sedi momak… Vidi, to tvoje mišljenje postalo je ozbiljan problem i ako želiš da zadržiš posao, morao bi to mišljenje da promeniš ili, još bolje, da ga batališ.” Porazgovarao sam sa najbližima. Svi su mi rekli da sam problem. “Ti stalno nešto misliš! Misliš bre kao da si profesor na univerzitetu a i sam znaš da oni ništa ne zarađuju! Osvesti se više! Vidiš koliko problema stvaraš?” . Želeo sam da me ostave na miru. Samo da se domognem biblioteke ili neke tribine…
I dan-danas mislim da me lično Bog, u kojeg do tada nisam verovao, sačuvao. Naišao sam na letak sličan ovom. “Prijatelju, da li imaš problema zbog svog mišljenja?” Pisalo je na njemu velikim ćiriličnim slovima. Danas sam bivši mislilac, oporavljam se. Upoznao sam ljude sa sličnim problemom i pomažemo se. Zajedno idemo na utakmice, festivale domaće muzike, mitinge. Gledali smo svi zajedno “Sinovce” i “Belu Lađu” a sledeće nedelje idemo na koncert Zdravka Čolića. Život je toliko lakši od kada sam prestao da mislim.

Čuvena rečenica iz naslova ovog posta koju je u junu 1963. godine izgovorio američki predsednik Dž.F. Kenedi a u jeku proteklih predsedničkih izbora u Srbiji je parafrazirao lider LDP-a Čedomir Jovanović (“Ja sam Prištevac! Ja sam Sarajlija! Ja sam Zagrebčanin!”) – danas 45 godina kasnije u Berlinu se nameće svakom ko poseti ovaj grad. Prestonica ponovo ujedinjene Nemačke odiše takvim duhom da čovek, professional cheap gotovo kao u Njujorku, treat nakon par dana bez problema može da kaže: “Ich bin ein Berliner!”.

U Berlinu sam bio prošle nedelje na konferenciji FIPP-a posvećenoj digitalizaciji štampanih medija: “Powering Digital Success“. Pre toga nemački glavni grad posetio sam 2000. godine i zaista je fascinantno u šta je ta metropola izrasla za tih 8 godina, drugs odnosno 19 godina od rušenja Berlinskog zida. Nije čudo što je Berlin proteklih godina prema mnogim anketama i istraživanjima postao jedan od najpoželjnijih gradova za život na svetu. U njega se doseljavaju brojni umetnici, naučnici čak i pripadnici holivudskog džet-seta sa one strane Atlantika, Anđelina Džoli i Bed Pit su poslednji primer…

Konferencija FIPP-a dešavala se u Deutsche Telekom Centru u Francuskoj ulici br 33. (koliko godina će proći da Beograd dobije Hrvatsku ili Albansku ulicu, ili Zagreb i Priština – Srpsku?).

SOBA-INSTALACIJA: “Castle” u Propeller Island hotelu

Neverovatni podaci o penetraciji interneta u svakodnevni život ali i do juče tradicionalno isključivo štampane medije redali su se jedan za drugim: novembarski broj američkog Vogue-a imao je 727 strana oglasa (727!!!) i što je još bitnije 2/3 tih oglasa dogovoreno jeu paketu online+print izdanje; “Volkswagen” je u Nemačkoj na osnovu online kampanje na svom sajtu na koju nije potrošio ni evra u drugim medijima – imao 90.000 novih ugovora (prodatih automobila) što je direktora internet marketinga ove kompanije ponukalo da svoju prezentaciju naslovi “Postaju li oglašivači – izdavači na internetu?”… Primera je mnogo koji govore o tome da online budućnost kuca na vrata čak i nama u zemljama sa relativno malim procentom građana koji koriste internet. Miroslav Vajda iz naše kompanije koji je učestovao u jednom od panela pomenuo je slučaj posta na sajtu “YouTube” pod nazivom “Kosovo za patike” koji je za svega nekoliko dana gledalo više od milion i po ljudi i koji je bacio u senku miting na kome je bilo pola miliona ljudi, iza koga je stala cela država i za čiju promociju i najavu je potrošen nekoliko miliona evra vredan reklamni prostor u štampanim i elektronskim medijima. Post na sajtu “YouTube” je bez i jednog dinara napravio efekat neuporedivo veći od svega gore pomenutog.

NOSTALGIJA ZA VREMENIMA “TRABIJA”: Ispred DDR Muzeja

Posle konferencije imali smo jedan dan za razgledanje Berlina. Moj izbor sveo sa na manje-više klasičnu turističku rutu: razgledanje grada iz autobusa, Brandenburška kapija, obližnji nedavno podginuti Monument ubijenim Jevrejima Evrope, avenija “Unter den Linden”, Alte Galerie sa sjajnim delima nemačkih i francuskih impresionista, nostalčigni DDR Muzej, Jevrejski muzej u Ulici Lipa – arhitektonski podvig Danijela Libeskinda…

Jedno veče otišli smo na mjuzikl “Mama Mia”. Nemačka verzija: songovi grupe ABBA na nemačkom zvuče malo čudno ali mi je postavka i gluma delovala mnogo bolje od one koju sam gledao u “originalnoj” britanskoj izvedbi na londosnkom Wet Endu (Prince of Wels Theatre) 2004. godine. Inače, “Mama Mia”, mjuzikl baziran na pesmama grupa ABBA imao je premijeru 1999. godine i od tada igra u Njujorku, Londonu, Las Vegasu, Madridu, Seulu i brojnim drugim metropolama širom sveta. Sladunjava priča o odnosu majke i kćerke koja se udaje i na venčanje poziva sva tri svoja potencijalna oca (sve se dešava na malom grčkom ostrvu) zbog svetski prepoznatljive muzike švedske pop-grupe postala je jedna od najvećih fabrika novca u svetu show business-a i učinila da tantijeme na sonegove sastava ABBA ubiru milione dolara i dve ipo decenije od gašenja tog benda.

DAS MUSICAL: “Mama Mia” sa songovima grupe ABBA na nemačkom jeziku

Prve tri večeri spavali smo u odličnom hotelu “Maritim” (uređen u neo-art deco stilu) blizu Potsdamer Platza a poslenje, četvrto u sobi “Castle” (“Zamak”) u hotelu “Propeller Island” (www.propeller-island.com).

Pomenuti hotel jedan je od najneobičnijih u Evropi, ima 31 sobu, sve su potpuno različite i urađene u pomalo uvrnutom umetničkom miljeu, svaka je naime umetnička instalacija: soba ogledala, soba sa letećim krevetima, “zatvorska ćelija”, soba simbola, “bakina soba”, „šuma”… Pored specifične klijentele željne izazova i novih iskustava, osobenost ovog hotela je i to da po dve susedne sobe dele isto kupatilo i kuhinju. Konformistički razmažena Sandra u najmanju ruku nije bila oduševljena ovom “sitnicom” koju joj nisam “prijavio”, ali na svu sreću nama susedna soba pod nazivom “Oblaci” te večeri nije imala goste… Pomalo čudna ambijentalna i ekperimentalna muzika koja je u ponudi na jedinom CD-u koji je u muzičkom stubu u sobi (televizora, naravno – nema) atmosferu čini još više spooky… Sličnu muziku (kreštanje vrana) puštaju i u sali za doručak. Oni koji su gledali film “Hostel” iz Tarantinove produkcije mogu se naći malo zastrašenim u svemu ovome, ali na kraju krajeva sve se ispostavilo kao zanimljivo iskustvo. Za jednu noć, doduše…

ARHITEKTONSKO REMEK DELO: Jevrejski muzej

Za neku sledeću posetu Berlinu ostaće obilazak nekadašnjeg hangara za cepeline koji je danas pod imenom “Tropical Island” postao jedna od najvećih atrakcija tog dela Evrope. Naime, u bivšem hangaru za “vazdušne lađe” na nekoliko hektara napravljenl je pravo malo tropsko ostrvo sa “kišnom šumom”, peščanim plažama, veštačkim talasima, bazenima, tropskim barovima, večernim “samba” programom, desetinama egzotičnih restorana… Sve to na temperaturi od 28 stepeni Celzijusa u sred oštre pruske zime. Infromacije o ovoj atrakciji našao sam na sajtu www.tropical-island.de – nakon što sam video član u magazinu “Time”.

ZA 6 MILIONA ZRTAVA: Spomenik ubijenim Jevrejima Evrope preko puta Rajhstaga

Berlin je napravno prepun naših “zemljaka”: mnoge smo sreli na aerodromu, na Novosađanina i bivšeg fudbalera berlinske “Herte” Miroslava Tanjgu naleteli smo u gradu sa suprugom koja ovih dana tamo treba da se porodi. Uz kafu u “Starbucks”-u Miroslav nam priča o tome da su cene nekretnina u Berlinu čak niže od onih u Novom Sadu što zvuči gotovo neverovatno (po ceni od 1.500 evra po kvadratu možete kupiti stan u sasvim dobrom delu nemačke prestonice dok se cene u za ceo region migraciono atraktivnom Novom Sadu penju već i na 2.000 evra!). Od ranih devedesetih kada je on došao u “Hertu” do danas Berlin se potpuno izmenio, do neprepoznavanja, kaže. Da je glavna junakinja sjajnog nemačkog filma “Good Bye Lenin” kojim slučajem ostala u komi još 18 godina i probudila se danas – jedini način da je bez stresa održe u životu bio bi da je presele u gorepomenuti “DDR Muzej”. Ili Vladu Republike Srbije, možda…

Popularnost tzv. social network web okupljališta poput MySpace i sve više Facebook-a sve više doprinosi važnosti odgovarajućeg kompanijskog PR prisustva, click te potrebi za adekvatno iskorišćenje tog potencijala. Social networking je globalno doživeo pravi bum tokom prošle godine i nekako tiho, ali vrlo intenzivno postao je mainstream aktivnosti prosečnog globalnog web surfera, čak u većem procentu nego blogovanje.

Ali otkud tolika privlačnost Social networkinga? Pa otud što ovakav tip web lokacija, više nego ikada, podstiče povezivanje jedinki. Vi možete sada da lagodno, bez ikakvih stega stupate u odnose (doduše ograničene prirode) sa najrazličitijim osobama, iz najrazličitijih delova planate, po raznorodnim, ali i nadasve brojnim interesnim sferama.

Sve navedeno govori o velikom značaju i neograničenom potencijalu Social networkinga, između ostalog, i kao platforme za izgradnju i vođenje pozitivne online PR strategije i Word of mouth marketing viralnog advertajzinga. Na Social networking lokacijama okuplja se na milione međusobno povezanih surfera, potencijalnih klijenata, partnera, kupaca, konzumenata, pa i konkurenata. Povezani i umreženi u grupe (Groups) čine nesvakidašnje paradigme potrošačkih grupa segmentisanih u heterogene tržišne niše (Market niches). Ove grupe, ovako fokusirane, čine gotovo idealan cilj za armiju marketera, advertajzera i inih, te idelano polje za izvođenje tananih sofisticiranih PR operacija.

U bližoj budućnosti sve kompanije koje vode računa o sopstvenom brendu moraće da obrate pažnju i usredsrede aktivnosti i na Social networking lokacije. Za razliku od PR-a kroz klasične medije, ovde imamo malo drugačiju situaciju, jer su se kod klasičnih medija mnogo lakše kontrolisali izvori informacija, što kod “umrežene mase” nije slučaj. Ovde je sve transparentno i praktično je svaka jedinka potencijalni nezavisni izvori informacija (snaga preoporuke). Ovim dolazimo do toga de je vrlo lako narušiti dobar imidž, te da ga je sve teže kontrolisati.

Primera ima i iz našeg okruženja, pomenuo bih B92 kao brand prema kome postoji evidentan polarizovani odnos, a zanimljivo je da je isti taj odnos je transponovan i na social networking okruženje. Idite recimo na Facebook i pretražite socijalne grupe po ključnoj reči B92. Kao rezultat dobićete nekih 20-tak grupa sa povelikim brojem članova, čija je polarizacija gotovo istovetna stanju stvari “na terenu”.

Kao što se samo iz jednog primera može videti, dolazi doba transparencije u PR-u, te većih muka za kompanijske promotere, ali odlične alatke za generisanje veće prisutnosti i izgradnju brenda koja ima mogućnost da zaobiđe tipičnu averziju potrošača-korisnika prema klasičnim promotivnim aktivnostima.

Evo i dva pozitivna primera iz našeg okruženja kako treba iskoristiti potencijal social networking lokacija, a to su grupa internet provajdera CRI i regionalnog izdavačkog lidera Color Press Groupe.

“My name is Rio and she dances on the sand…”… Pevao je Sajmon Le Bon tačno pre 26 godina, uvodeći nas u fascinantni svet možda najlepšeg grada na svetu, Rio de Žaneira. Ako su Duran Duran iz tmurnog Birmingema uspeli da ovaplote svoj san i dožive ga svojim čulima, ne pomerajući se iz Gordog Albiona, možda ćete moći i vi iz svojih udobnih stolica… A možda, oni srećniji naravno, dobijete i priliku da sve ove lepote “čudesnog grada” omirišete i uživo… Ja sam to uspeo… Pratite me… U vidu eseja…

Bilo je to sunčano novogodišnje jutro, 1502. godine. Na belim jedrima galije crveneo se krst Kraljevine Portugalije. Mornari su bili srećni, ugledali su kopno. Krenuli su dublje, u rukavac reke koja se ulivala u okean, široke i pitome Januarske Reke, kako su je, tada, u ushićenju nazvali. Tako se to dogodilo, tog svečanog jutra pre tačno 502 godine. Ali, to nije bila reka, to čime su plovili toga dana. Kasnije, mnogo godina posle toga, urođenici će im reći da je to bio, zapravo, slanovodni zaliv Gvanabara, koji su mornari zbog njegovog uskog i dugačkog oblika zamenili za reku. No, nema veze. Lepo i poetično ime ostalo je na večnost tom gradu, jednoj od najvećih turističkih atrakcija sveta, ako ne i najvećoj. A taj grad, takođe nazvan Januarska Reka, na portugalskom se kaže upravo ovako: Rio de Žaneiro.

I Portugalci su rešili da se na ovom mestu i trajno nasele. Načinili su sebi naselje, koje su nazvali upravo Januarskom Rekom, i na račun domorodaca iz naroda Tupí počeli su da se šire, sve više i više na Zapad; sasvim nalik na svoje severnoameričke pandane. No, nije se Rio de Žaneiro odmah pretvorio u megalopolis i prestonicu, kao što se čini. Ne. Prvo su rasli i razvijali se neki drugi gradovi Portugalske Brazilije, kako se zemlja tada zvala; naravno, bilo je i drugih Brazilija, kao što je to ona Holandska, sa Pernambukom i Resifeom kao središtem, ali će ih “veštim akcijama” Portugalci pripojiti svojoj koloniji. Salvador (tada Sao Salvador de Baija) biće prestonica Brazila, prva i “najistorijskija”, o čemu se možete uveriti posetom ovom prelepom gradu. Ali, Rio će preuzeti primat, i postati ono što je danas – “čudesni grad”, ili kako to Brazilci milozvučno kažu, “cidade maravilhosa” (“sidađi maraviljoza”). Tokom sledećih nekoliko stotina godina, Rio se profiliše u kulturno, finansijsko, administrativno i ekonomsko središte Brazila, a bekstvo portugalske dinastije pred Napoleonom u Brazil, i proglašenje kolonije Carstvom (a sve da ne bi pala, po pravu, u ruke mrskih im Francuza), 1822. godine, ojačava snagu Rija. “Brazilski Versaj”, obližnji Petrópolis, postaje središte palata careva, a sve više evropskih naseljenika hrli u novootkriveni raj Južne Amerike. Italijani, Nemci, Česi, Španci… najviše će njih (posle, naravno, nezaobilaznih “Portugeza”) naći svoje uhlebljenje u Čudesnom Gradu. Oslobođenje od ropstva, 13. maja 1889. godine, dovešće u dotada “beli” grad i tamnopute stanovnike fazendi, koji će do danas činiti preko polovine žitelja… Naravno, u svim mogućim nijansama od crnpurastih “morenosa” do pravih pravcatih 100%-Crnaca… I načiniti etničku mešavinu ovog grada konačnom i potpuno fascinantnom. Konačnom? Pa, nikada nije ništa konačno što se tiče ljudi, ni u Londonu, ni u Moskvi, a ponajmanje u jednom toliko multirasnom gradu poput Rija… Sve se ovde, pa i etnički miks, neprestano menja; mnogi se ljudi, i Evropljani, ali još i više Amerikanci, doseljavaju ovde, tražeći spas od bezdušno komercijalizovanih i “nedruštvenih” društava Severa. Mešavina jezika i fizionomija rezultovala je fascinantnom slikom koja se pruža putniku-namerniku; a koja se ogleda i u šuškavom govoru. Stanovnici Rija, kao i kontinentalni Portugalci, krajnje -S uvek izgovaraju kao -Š, ali i neka druga “S” završe slično; no ovdašnji ljudi imaju običaj da i početno i krajnje “R” izgovaraju kao da su Fracuzi. Rezultat je fantastično “krckav” govor koji miluje uho, a koji obeležava i muzičku scenu Rio de Žaneira. Ali, o njoj kasnije. Prvo ide ono što je prvo. A to su…

Naravno, kao što je Sajmon Le Bon već onomad u svom pesničko-muzičkom nadahnuću napisao i otpevao, svakome od nas je jedan od snova u životu bio da se na nekoj od plaža Rija divi plesu neke od žena, bila ona “domaća”, “sa lica mesta”, bilo da ju je poveo sa sobom… Plaže su, definitivno, prva asocijacija na Rio i njegovu privlačnost. A kad smo već kod plaža, tu smo i kod plaže nad plažama: Kopakabane. Copacabana, kako se to već ispisuje ovde, plaža je duga kilometrima, i na njoj se nalazi oko 50 ogromnih hotela, kao i pravo mnoštvo malih hotelčića i zgrada za iznajmljivanje soba… Za Karneval ili Novu godinu, teško je naći slobodno mesto, pa je i privatni smeštaj jedna od opcija. Plaža koja je neuobičajeno mirna i čista, s obzirom na ogroman broj kupača, obiluje kafeima u stilu “Tropske vreline” i još poznatijeg Nika Slotera; ali i igralištima za fudbal na pesku, nogo-tenis, ili čak nogo-odbojku! Možete gledati majstorsko umeće omalenih fudbalera koji igraju nogo-odbojku, tj. fudbal na odbojkaških igralištima, po odbojkaškim pravilima, sa propisno dignutim mrežama… Nema smečeva, a lopta ne pada minutima na pesak kada ovi majstori igraju… Poeni su spori, ali se nikome i ne žuri. Ima nekog čudnog spokojstva u ovom Brazilu, i u tropima uopšte. A na bezbrojnim igralištima za “regularan fudbal”, treneri posmatraju mlade nade koje nemaju klubove, i koji se udružuju zajedno sa veteranima i rekreativcima u mnogobrojne amaterske “klubove”, da bi igrali na Kopakabani po ceo dan… Kako “kvantitet rađa kvalitet”, što bi rekao Engels, a čega se veoma jasno sećam, sada mi je savršeno jasno kako je Brazil četvorostruki prvak sveta. Otprilike kao što je Italijanima jasno zašto je Jugoslavija košarkaška velesila, kada gledaju klince koji po vasceli dan igraju basket po školskim dvorištima Srbije, Crne Gore, Hrvatske… Ono što je, međutim, za “Kopu” i njen “produžetak”, plažu Leme, karakteristično i (meni bar) izuzetno upečatljivo i neobično, je da na njoj nikada nema prave gužve, na koju smo kod nas navikli. I kada je špic sezone, i najlepše vreme, uvek ima sasvim dovoljno mesta, a čim se oblaci nadviju nad more, pa makar bilo 35 u hladu i užasno sparno; plaža gotovo potpuno opusti. Tek tad se vidi ko je stranac… Kupamo se samo ja i jedan Nemac… Verovatno tako biva kada ste čitav život pored najlepših plaža sveta… Oguglate.

Ipanema je nešto drugo. Iako ih deli mačkama, alasima i zaljubljenim parovima “naseljen” Rt Arpoador, Ipanema je vetrovita. Za razliku od Kopakabane, koja pruža mogućnost uživanja u mir, bez vetra, to na Ipanemi nije moguće. Ogromni, okeanski talasi su raj za surfere, a za one kojisa daskom ne stoje najbolje, predviđena je zabava zvana “uhvatiti kajmana”, iliti “pegar jacaré”, kako se to već na domaćem jeziku kaže. “Bodysurfing”, kako glasi prevod na engleski, je veština da se sačeka talas i telom oponaša daska za surf. Kada se pravilno “pogodi” talas, on vas posle 20-30 metara nežno spusti na pesak; a kada se “promaši”, posledice su veoma bolne, i mogu biti krvave. Ali, to je “blaža varijanta”, jer se može desiti da vas talas toliko “isprevrće” u vodi da izgubite osećaj za gore i dole, i onda tu uskaču momci i devojke u crvenim kupaćim kostimima sa crvenim bovama: čuvari plaže. Nisu atraktivni/-ne kao u serijama, ali kažu da su najbolji na svetu. I tek tada shvatite da ni “Baywatch” nije tako naivna serija kao što vam se činilo, jer je okean ipak okean; s tim što je Pacifik posebno zloglasan po davljenjima… Ipanema, da sve bude još gore, na tupi jeziku znači “zle vode”, a Atlantik svake godine celu plažu odnese u vodu, ostavivši samo kamenje i beton, pa ga vredno gradski oci ponovo nasipaju iz godine u godinu. Još jedna crtica: ako vas domaćin pita da li želite na deo plaže gde su meleskinje ili belkinje, probajte da ogovorite kao ja: belaca ima svuda po Evropi, a nema pravog Rija bez tamnoputih lepotica (uups; neka žene čitaju: lepotana). Zanimljivo je napomenuti da je tačno na razmeđi Ipaneme i Kopakabane park Garota de Ipanema, koji je dobio ime po istoimenoj bosanova pesmi, “Devojka sa Ipaneme”; a pored njega je i kasarna Tvrđava Kopakapana, koja, doduše više liči na neku palatu ili Petrovaradinsku tvrđavu bez Fruške gore.

Ipanema se sa jedne strane nastavlja na plažu Leblon, koja svoje ime duguje jednom plavokosom Francuzu (francuski: “Le Blond”-“plavušan”); a na samom kraju kompleksa Ipanema-Leblon nalazi se bajkoviti planinski dvojac Dva Brata (Dois Irmãos). Sa druge strane Kopakabane, pak, nalaze se plaže na kojima srećete gotovo postupno “obojeno” stanovništvo autohtonog Rija: Botafogo i Flamengo. Nemojte prepustiti da se okupate i na ovim plažama, koje su dale imena i naseljima na svojim obalama, ali i znamenitim fudbalskim klubovima. Ove dve plaže predstavljaju sâmo srce već spominjano Zaliva Gvanabara, koji je “pogrešno protumačen” kao reka, pre 500 godina… No, preporuččujemo da se deo oko Rio Jahtkluba izbegne za kupanje… Gledanje i fotografije stotina malih brodića i jedara dovoljno je za užitak.

Naravno, psotoji i ono što deli Kopakabanu od Botafoga; a to je skup od dva brdašca koji predstavljaju jedan od vizuelnih simbola Rio de Žaneira. Obe plaže imaju sjajan pogled na Urku (Urca) i Glavu Šećera (Pão de Açúcar), crvenkaste jajasto-kupaste stene, na koje se penjete žičarom. Dvostrukom žičarom, naravno, jer postoji stajalište na Urki, manjem i jajastijem od dva brda. Prosto je nemoguće ustvrditi kada je penjanje na ova brda spektakularnije: danju ili noću! Noću su stene osvetljene moćnim reflektorima, pa se slika približavanja narandžastom zidu od stena zauvek ureže u sećanje. Pogled na ceo grad je podjednako spektakularan koliko i uspon. A za ljubitelje trekinga, evo smele ideje: neki Norvežani i Holanđani su se penjali uz brdo i pešice! Isti prodlog može se uputiti i onima koji nisu pri novcu, ali su pri zdravim nogama, jer karta za žičaru staje oko 10 dolara.

Eh, da. Svi znamo da je Karioka Brazilac. Ali ne ma koji. Silno će se žitelji Sao Paula, Pauliste, naljutiti nazovete li ih Kariokama. “Karioka” je za ostale Brazilce simbol nekoga ko “po čitav dan sedi na plaži, udvara se devojkama i priča viceve, ne radeći za život”. “Sao Paulo radi, Rio se gradi”, grubi je prevod jedne brazilske izreke… koji nas veoma podseća na Balkan… Inače, Karioke imaju običaj da precenjuju odevne predmete koje kupuju, i “debelo lažu”, onako snobovski… Ako pitate nekog Karioku koliko je platio majicu, sat ili cipele, reći će vam bez griže savesti: “200 dolara!”, ma sve i da ih je pokupovao na rasprodaji. Kicoški mentalitet Karioka ne može da prizna da sve nije “top”…

Karioke su, da to još kažemo, isključivo stanovnici grada Rija, a ne svi Brazilci. Čak ni svi stanovnici Države Rio de Žaneiro nisu Karioke; oni potpadaju pod pojam “Fluminenze” (latinsko-portugalski: “rečni”), a tako se zove i jedan eminentni klub iz Rija. Karioke su dobili ime po reci Rio Carioca, koja teče ispod Ulice Laranžeiras (Laranjeiras) u istoimenom naselju, jer su je Portugalci pretvorili u “kanalizacionu cev”! Svakog proleća građani Laranžeirasa kubure sa poplavama i podzemnim vodama zbog ovog “briljatnog rešenja”, ali šta ćete. Ni reka Flit u Londonu nije bolje prošla. Iznad nje hodaju Englezi po ulici Fleet Street…

“Kako izgleda sneg? Reci mi, molim te! Znam da si ga video uživo!” – pitanje je koje svako ko živi u tropskoj klima Rija, a da nikada nije imao tu sreću da vidi zimu sa snegom uživo, mora da vam postavi, kada sazna da ste iz (Centralne) Evrope. Moraćete se potruditi da sačuvate živce i strpljivo odgovarate na ovakva i slična pitanja, a nemalo ćete se začuditi kada u jednom trenutku shvatite da ste ovde zapravo vi neverovatno egzotični, a ne oni… Pa vi živite tamo gde postoje 4 godišnja doba; gde pada sneg, a voda se ledi; gde sve lišće opada u isto vreme… U Riju svako listopadno drvo ima “svoj tajming”, i menja lišća “kad mu se ćefne”. Praktično, to znači da će jedno drvo imati rujno opadajuće lišće, dok drugo ima pupoljke…. i to će vas nemalo zbuniti! Ali, ne sekirajte se: lepo je biti egzotičan; svima ste interesantni!

Noć je vreme kada svaka zverka izmili iz svoje jazbine… Izaberite svoj kliše u Riju! Piće sa “drugarima iz kraja”, u nekom kraju grada koji nije izvikan; ili upravo odlazak na plaže, gde su klubovi i kafei, i gde vetar duva s mora i donosi mirise soli i sete… Bosanova, sa svojim tužnim polutonovima i svojim nostalgičnim tekstovima nema pandana nijednoj muzici u svetu. Nastala iz tužnog i setnog porugalskog fada, počela je da živi svoj sopstveni život u tipično “vranjanskoj” nostalgiji za mladošću i prošlim vremenima, prošlim ljubavima… Kafei na obali rade “punom parom”, piće od 1 $ na Kopakabani je omamljujući zov da se bacite u noć… Ako imate s kim da podelite ovu atmosferu, vi ste srećnik! Ako ne, uvek možete pokušati da nađete, jer se ovde živi za druženje, živi za ljubav. Ne traje život trista godina; kažu Brazilci; nema vremena za gubljenje… Možete i na divlji ples forró, ili na sambu, ili kakav drugi afro-ples… kako vam senzibilitet već propisuje… Na šarenom mozaiku pločnika Rija naći ćete i one koji džoginguju, one koji se vole, one koji samo druguju uz pesmu i piće, ali i prodavačice ljubavi i mnogobrojne travestite… Svi nekako imaju (neobjašnjivo za nas sa Balkana kojima mora da se piše “Tolerancija!” na bilbordima!) svoje mesto pod suncem Rija… ili pod mesecom i zvezdama nad Atlantikom… Pogled na kupaste brežuljke, gutljaj piva, miris okeana, zvuk šuštavog portugalskog jezika i bosanove, osmeh nekoga pored vas… To je magija Rija! Nema više mnogo šta da se kaže.

“Trebao si da vidiš kako je ova plaža izgledala pedesetih godina, u zlatno doba Rija, tek kada sam došao u ovaj grad iz Portugalije” – rekao mi je krepki sedamdesetogodišnji starac, Adolfo de Azevedo Pereira, moj domaćin u Čudesnom gradu, dok smo sedeli na Kopakabani u jednom od bezbrojnih kafea koji su u pravilnom ritmu raspoređeni po njenoj obali. “Tada, kada sam pobegao od Salazara i njegovog krutog klerofašizma u ovaj nerazrušeni tropski raj, na Kopakabani su se kupale mnogobrojne “plavušice” iz bogatih porodica Rija, kao i doseljenici iz svih krajeva razrušene Evrope…” – nastavljao je vitalni gospodin. “Svirao se džez i bosanova, vozila su se američka “king-size” kola… Stalno sam bio na plaži, imao sam mnogo devojaka; često smo išli u klubove ili na izlete. Oženio sam se kada mi je dojadilo, i sada imam petoro divne odrasle dece.” “Da li vam je žao što je sve sada prošlo?” – upitao sam ga, želeći da iščeprkam iz čika Adolfa nekakvu “žal za mlados'”, a dobio sam neočekivani odgovor: “Ne, ja sam svoje proživeo; i iako sam savršeno zdrav, ne plašim se smrti. Sve sam proživeo; ničega nisam ostao željan; ničega mi nije žao. Mogu mirno da umrem.” U momentu me je uhvatila jeza usred letnjeg januarskog sumraka. “Sreo sam čoveka koji je sve proživeo i spokojno gleda u pučinu, ne plašeći se smrti, i slatko se sećajući sopstvene “dolce vite””, pomislio sam.

Setio sam se najednom Heseovog romana “Narcis i Zlatousti”, gde je na samom kraju knjige, na samrti, iživljeni umetnik Zlatousti rekao Narcisu, statičnom učenjaku, rečenicu koja se svima nama jezivo urezala u pamćenje. O tome kako se lako može reći “zbogom” ovom svetu ako si dovoljno proživeo na njemu i imao vezu za majkom, tj. strašću. “A kako ćeš ti umreti, Narcise, jednoga dana?” …Čika Adolfo, koji je sedeo preda mnom, i svojim sinom, Adolfom Žuniorom, bio je Zlatousti. svi smo mi potencijalno bili Narcisi… “Zlatoustove poslednje reči pekle su mu srce kao živi oganj”…

I tako, generic krenusmo mi prošlog meseca direktno u Zagreb sa srpskom zastavom. “Zastavom 128” doduše, ambulance ali to je manje bitno. Tamo smo popili kavicu i ubedili preslatku Jelenu Rozgu da se malo rozgaći za našu reviju i to u tri Ex-yu FHM izdanja – srpskom, hrvatskom i slovenačkom. Možda smo izabrali pogrešan momenat za ovakve unionističke vratolomije, ali naši cenzori dobro znaju da nam takt nikada nije bio jača strana. A i ko će se svađati kada imamo ovako prelep argument na naslovnoj strani? Da vas čujem? Nema zamerki? Tako sam i mislio… Iz Zagreba smo otišli korak dalje i organizovali anketu o 100 najseksi žena na svetu u kojoj ćete moći da učestvujete ONLINE! Userfriendly, plavi-prst free, glasanje po sistemu “Klikni! Ne zaokružuj!” Građani naše zemlje moći će prvi put da se, shodno Internet konekciji i vlastitom estetskom ubeđenju, opredele po ovom gotovo referendumskom pitanju. U prvom krugu izbora učestvuje 150 lepotica iz globalnog sela koje će biti rangirane po broju glasova nas (ako prihvatimo ovu terminologiju), globalnih seljaka… Ratomiru Lazareviću iz Dobrog Polja glasanje je zabranjeno iz praktičnih razloga. Stvarno ne možemo kroz ovo da prolazimo još jednom…

I, eto, uspeo sam da napišem uvodnik iz kojeg se uopšte ne vidi da se nešto nenormalno dešava u našoj zemlji… Recimo da to smatram uspehom…