Juče sam na ulici išao iza neke grupice klinaca i jednom od njih je iz razdrljene tašne ispalo nešto za šta sam bio ubeđen da više ne postoji – leksikon. “Uradi sam” spomenar! Uspomene uzele da naviru momentalno… Moj prvi leksikon napravio sam u trećem ili četvrtom razredu osnovne škole u svesci na linije, na čijoj korici je bio užasno ružno odštampan Zeka Rodžer. Na prvoj liniji, na sredini svake desne stranice ispisao sam pitanja, a onda i redne brojeve u svaki red da bi upisivanje bilo lako i čitko. Izdržao sam tako do četvrtog pitanja, a onda sam stavio ošljarsku napomenu da nadalje svako zapamti koji je broj bio, pa nek tako piči do kraja. Devojčice su to ispoštovale i pisale redne brojeve uredno do kraja, sigurno su im mame pomagale. Ja sam sve radio sam i zato sam mogao da imam sva ona “nevaljala” i “bezobrazna” pitanja. Leksikone bi nam redovno konfiskovali ako bismio ih popunjavali u toku časa. Da sam tada bio paranoičan kao što sam sada, sigurno bih postavio ovakvu teoriju: Leksikone su izmislili nastavnici i školski psiholozi da bi dobili uvid u naše mozgove. Mi se lepo i iskreno istresemo u leksikon, a onda ga nastavnik zapleni i eto mu svačiji lični dosije. Šta bi oni to saznali? Izuzetno vredne informacije: da devojčice slušaju sve vrste muzike “osim metalike”, da nijedna od njih nema simpatiju, a kamoli da su se ljubili, da im je srećan broj osam ili pet, da vole Coca Colu i Pizzu (tad se jedenje pice iz picerije smatralo statusnim simbolom) i da im je omiljeni film “Cry-baby”. Dečaci imaju simpatiju i radi se o uzvraćenoj ljubavi, redovno se “žvale”, ali se to, nažalost, odvija uglavnom kod babe i dede na selu i niko ne poznaje srećnicu. Dečaci baš vole metaliku (vrstu muzike), a neki čak i pank. Jedu hamburger i jedva čekaju da se otvori McDonald’s. Tako je to bilo kad je čiča bio mlad… Nađeni leksikon odmah sam vratio, jer sam se plašio da ga otvorim i zavirim unutra. Ionako mrzim današnje klince i ne treba mi pismena potvrda mog mišljenja da su debilčine. Je l’ treba da vidim – omiljeni glumac: Srbin iz “Kursadžija”? Je l’ treba da vidim – omiljena muzika: domaći hip-hop i zvezde Granda? Je l’ treba da vidim da se svi sad pale na tenis, a usput prete drugu Grobaru (Deliji) da će ga izbosti šrafcigerom na maloj maturi? I, na kraju krajeva, je l’ treba da vidim da mešaju ćirilicu i latinicu kad im se u glavi izmiksa patriotizam, srce Srbije i američki porno vebsajtovi?

Londonski Guardian, herbal koji inače u Britaniji prednjači u konverziji ka digitalnim medijima, pokrenuo je veoma zanimljivu internu online konferenciju o budućnosti novinarstva pod nazivom “Future of Journalism“.

Odlično je što jekonferencija online i otvorenog tipa, tako da možete pročitati, čuti (audio) i pogledati (video) kako ljudi od struke vide razvoj dešavanja na polju izdavaštva. Neke od tema su blogovanje, Twittering (mikro-blogovanje), sloboda komentarisanja i iznošenja mišljenja, Internet video servisima, te o šou-biznisu i tračevima na netu… Ovde možete naći ceo plan tema.

U prvoj nedelji mog studiranja i života u Novom Sadu, bronchi početkom oktobra 1988. godine u bioskopu “Jadran” prikazivao se film “Poslednji car” Bernarda Bertolučija. Gledao sam film 6. oktobra, te večeri kada je ispred Banovine završavana “jogurt revolucija”. Izašli smo nakon trosatne sage o poslednjem kineskom caru iz “Jadrana” i zatekli sablasno prazan grad sa tonama smeća i ambalaže za jogurt na ulicama. To je bilo prvi put da sam video smeće na ulicama Novog Sada.

Bezmalo dvadeset godina posle, 15. juna 2008. Sandra i ja u “Jadranu” gledamo film “Seks i grad”. Zbog zauzetosti “Arene” koja je jedna od lokacija na kojima se prikazuju filmovi u okviru festivala “Cinema City”, verovatno najgledaniji holivudski blokbaster prikazuje se u skučenom “Jadranu”.

U ovom bioskopu generacije rođenih Novosađana i nas koji smo u međuvremenu došli u grad, gledale su kultne filmove, prvi put se poljubile, plakale, smejale se. “Jadran” je uvek bio nekako romantičniji od “Arene”. Možda otud i ima neke kosmičke pravde u tome što se “Seks i grad”, simbol “fin de siecle” romantike našeg doba, prikazuje upravo ovde.

Mesta na kojima se prikazuju filmovi “Cinema City”-a (Katolička porta, SNP, Dunavski park, Arena, Dom kulture…) ovih dana su poluprazna. Ni svo vrhunsko ozvučenje, aktuelna trendi selekcija filmova i savremeni dizajn nisu uspeli da “Novosađane vrate bioskopima” što je, kako je rečeno, trebalo da bude jedna od misija ovog festivala. Sa druge strane u memljivom ali voljenom “Jadranu”, u kome ispod radijatora stoje papirni tanjirići sa otrovom za miševe, pred blagajnom se čeka u dugačkim redovima a iz njega se u još dužim redovima izlazi. Osećaj koji je gotovo neverovatan. Retki filmovi koje je u Novom Sadu preko sto ljudi gledalo u bioskopu, proteklih godina su uglavnom premijerno igrani u “Areni” a “Jadran” je služio da “B ligu” filmova, poslednju nedelju prikazivanja “A filmova” i slične “drugorazredne opcije”.

Više puta odlagana privatizacija “Zvezda filma” u čijem se sastavu između ostalog nalaze i bioskopi “Arena” i “Jadran”, zakazana je za 18. jul. Nakon toga, novi vlasnik će najverovatnije ukinuti dosadanju niskoprofitabilnu delatnost ovih prostora i na njihovim eksluzivnim lokacijama u centru grada nići će neki novi tržni centar ili fensi klub.

Verovatno poslednji put, “Jadran” je večeras bio pun.

Zašto je najjači? Zato što u benchu dostiže 330kg i takmiči se u World Strongman seriji , order a da je takođe dobar bloger pokazuje popularnost njegovog Strongmena na B92.

Kako je najjači među blogerima, medstore tako je i najobrazovaniji među najjačima. Jer, ovaj nišlija na privremenom radu u SAD u džepu ima magistraturu elektronike (i istovremeno je najneobrazovaniji u svojoj porodici), pa je mnogima totalno nejasan spoj elektronike, tegova i bogyguard aktivnosti (uloga koju često igra preko bare).

Na svom blogu piše o dogodovštinama onih koji su se u “obećanoj zemlji” našli bez pare i dinara, na početku, i gde sve polazi od mišića, i “na mišiće.

Piše nadugačko i u detalje, pitko i zanimljivo tako da morate rezervisati vreme za njegove zapise. Druži se sa svetskim jet-setom, dobrovoljno i za lovu naravno statira u high class pornićima, ponekad je bodyguard jačima od sebe, poseduje svoj YouTube kanal i ima svoj sajt.

I to nije sve, dao je intervju za novi broj srpskog FHM-a, a prema najavi uredništva od sledećeg broja čitaćemo i njegovu kolumnu.

Svakako nisam ni filmski ni pozorišni kritičar ali nisam ni mogao da odolim iskušenju i da napišem par redaka o street mjuziklu “ZOO Station” koji je prikazan na kraju Sterijinog pozorja u čast nagrađenih, cheap kao i o filmu “Kraljevsko kristalne lobanje” čija je premijera bila prošle nedelje.

Da krenemo sa Spilbergovim i Lukasovim četvrtim nastavkom filma čija su prva tri dela obeležila detinjstvo i mladost moje generacije. Kada sam ga prosle nedelje odgledao na “novosadskoj premijeri” u sablasno polupraznoj “Areni” (koju će uskoro da prodaju pa više i neće biti bioskop!) shvatio sam zašto je na premijeri na Kanskom festivalu – dobio tek mlak aplasuz. Samo iz poštovanja prema godinama Harisona Forda i minulom radu Lukasa i Spilberga.

Za početak citiraću mog druga Vladu koji mi je porukom na FB ovako prokomentarisao film: “Prvo u čoveka puca 50 naoružanih Rusa a on trči po nekakvim merdevinama i navodno im pobegne (pri tom nije ni ranjen), anabolics onda od jednom se nadje u selu koje je eksperimentalno za nuklearne probe, uđe u frizider koji leti 400 metara u vis i dalj (pri tom slučajno ne polomi vrat) i preživi nuklearnu eksploziju. Još izadje na kraju i gleda oblak a bnema veze što je radiacija prisutna. Zatim skonta kako ima i sina, na kraju filma se i oženi a u međuvremenu se vozio po litici, onaj sin se mačuje na džipu a pri tom se voze kroz džunglu (ravnu kao autoput) i slučajno ne padne, nagovori i majmune da zajedno napadnu onu Ruskinju…”

Ako tome pridodamo i to da je piramida u Čičen Ici u Meksiku smeštena u Peru zbog čega, čitam juče, već protestuje Ministarstvo turizma Perua. Gledaoci u Peruu sa nevericom su, gledajući film, čuli kako meksički heroj Pančo Vila govori jezikom kečua, kojim su govorile Inke.

Njih zbunjuju i rančerasi, tradicionalne meksičke pesme koje prate pohod Indijane Džonsa kroz peruansku Amazoniju, kao i žestoki majanski ratnici koji govore pogrešnim jezikom. Po mišljenju istoričara Manuela Burga, bivšeg rektora Univerziteta San Markos, režiser Stiven Spilberg i producent Džordž Lukas očito nisu imali istoričare za savetnike. “Ima mnogo pogrešnih činjenica, pa čak iako je priča fiktivna, naneće štetu, jer pogrešno prikazuje Peru. Nemoguće je pobrkati Amazoniju sa šumama na Jukatanu, u Meksiku”, objašnjava on a prenosi portal “Mondo”.

Istoričar Teodoro Ampe kaže da nije iznenađen jer je prosečnim Amerikancima, sve što je ispod njihove južne granice, od Meksika pa nadalje, jedno te isto. “Za njih je sve isto, Meksiko, Gvatemala, Bolivija ili Peru”, rekao je Ampe. Komentatori u Peruu žale takođe što je poruka filma da su za dostignuća latinoameričkih civilizacija zaslužni vanzemaljaci, a ne generacije lokalnog stanovništva.

Pređimo sad na street musical “ZOO Station” u produkciji Kulturnog centra Novog Sada i koreorežiji Mojce Horvat, svakako najboljeg koreografa na ovim prostorima kada su mjuzikli u pitanju. Ovog puta, moj glavni utisak ako zanemarimo odličnu muziku i kostime – sve ostalo je plagijat do plagijata. Mojca Horvat kao da je napravila mjuzikl za one koji u životu nisu videli nijedan. Krenimo redom:

1. Scena je gotovo identična onoj u mjuziklu “We Will Rock You” (igra na njujorškom Brodveju i londonskom Vest Endu i baziran je na songovima grupe “Queen”, http://wewillrockyou.queenonline.com/)
2. Scena sa metlama/četkama je potpuno ukradena iz šoua “Stomp” (“…a unique combination of percussion, movement and visual comedy, was created in Brighton, U.K., in the summer of 1991. It was the result of a 10 year collaboration between its creators…” www.stomponline.com)
3. Scena sa “ljudima paucima” je “pozajmljena” iz brodvejskog mjuzikla “Lion King” (www2.disney.co.uk/MusicalTheatre/TheLionKing)
4. Scena sa “hodanjem pomoću stolica” pokupljena je iz mjuzikla “Producenti” Mela Bruksa a može se videti i u istoimenom filmu (“The Producers”, www.theproducersmovie.com) iz 2005. godine sa Nejtanom Lejnom, Metju Broderikom i Umom Turman u glavnim ulogama. Reč je o čuvenoj sceni sa bakama u Central parku (song “Along Came Bialy”).

To je ono što sam ja okom laika prepoznao iz mjuzikala koje sam gledao. Verovatno bi pažljiviji pozorišni kritičar našao još nešto kao što će možda autori reći da su sve ove pozajmice “omaž” pomenutim mjuziklima ili pak “parodija” na njih. Junak priče Kristijana F. je ostala u kanžama jednog poroka – narkomanije, a koreorežiser predstave Mojca H. drugog – kleptomanije.

Taman sam krenuo da napišem uvodnik o predizbornom prostakluku i postizbornoj prostituciji, kada je moju skribomansku katarzu osujetio nemački konzul. Naime, dobio sam zadatak da se uputim u Nemačku i tamo popričam sa nekim finim ljudima o tome kako prave najbolje automobile na svetu. Paja Patak nije ispunio zadatak, ali je zato poljubio patku… Tačnije, nije dobio vizu… Pripremim ti ja svu potrebnu papirologiju – prosečna primanja, kopije svih kopija, pionirsku maramu, uzorak koštane srži, potvrdu da sam novinar sa specifičnom agendom, zakunem se nad hotelskim primerkom “Parcifala” da nemam nikakve veze sa Crnim septembrom, Baader-Meinhofom, izjavim svoju bezuslovnu ljubav prema G?nteru Grassu, priznam da mi je od svih “filija” od kojih bolujem najmilija “germanofilija” i uglavnom predam na uvid sve ono (i više) što bi omogućilo da usvojim petoro dece bez postavljanja suvišnih pitanja… I sedim ti ja tako u šatoru u Kneza Miloša, ponestaje mi sendiča u alu-foliji, hipertermija mi ozbiljno preti, predano dehidriram, kada poziv Kvinslinga prekide ovu, gotovo festivalsku atmosferu. “Borocki!”, čuh nezainteresovan i slabašan poziv, poput Noevog koji sa već potpuno iscrpljenim kapacitetima potpalublja poziva mladi bračni par pacova na ukrcavanje… Mog’o je i bez njih… Najgore je prošlo, ostale su samo formalnosti, pomislio sam… Naivno. “Kuda ste vi pošli?”, pitao me je dubok glas koji kao da nije pripadao onoj loše obučenoj gospođi sa druge strane stakla. “Idem da napravim neke intervjue i putopise o vašoj zemlji…” “Dođite za nedelju dana”, reče glas koji je sada, jebeš mi sve, stizao ako ne sa nebesa, onda barem sa tavanice… I dođem ja, iskusniji, ponesem više sendviča i portabl bunar… Čekam, društvo mi prave aplikanti sa ispravnim papirima i veoma neispravnim lobanjama i svi nekako odlaze srećni k’o da su našli dinar u česnici. Stižem na red. Glas, ovoga puta prizemniji, veli: “Pita šef, sa kime idete da radite intervju?” Ja objasnim, na mom hochsrpskom, a glas me pozove da se vratim za posla sata. Poslušam glas. Pomislim, valjda glas zna šta priča, i eto me nazad tačno na vreme. Taman sam u pauzi kupio evre i pojeo đevrek… Ali, glas nije završio sa pitanjima. “Pita šef, da li možete da nosite svu vašu poslovnu korespodenciju?” “Ne mogu. I neću, gospođo ‘Glas’! Vašim pitanjima nema kraja. A, ako vaš šef bude pitao koliko mu jaja treba za jednu tortu, recite mu dva! Jer to će biti jako mala torta koju će jesti sam…” Ispod vrata glas mi gurnu moj pasoš, a ja sam ga omirisao i pojeo… Sit, počnem kvalitetnije da razmišljam i hipotetišem. Nikada nisam bio pristalica paljenja ambasada, ali šta ako tamo spontano sagorim? Dešava se to. Retko, ali dešava se. I, recimo, baš u tom momentu ja stojim pored nekakve zavese… Sintetičke… Nisam ja kriv. Hm, okrećem se malim stvarima u životu i velikim pitanjima… Ima li života posle smrti i, ako ima, po kom kursu tamo menjaju evro?

Tekst je objavljen u junskom broju magazina FHM

Pre neko veče posle Pozorja, pharm dok je na “Gardenovom” video-zidu pevala Beyonce razgovarao sam sa Saškom, prostate Mirkom i Bojanom o tome kako jako puno Beograđana koje znamo, za sada više u šali nego zbilji, govore da će zatražiti politički azil u Vojvodini. Daleko od toga da su im na srcu svi oni likovi poput Žike Pauka, Gorice Mojović i ostalih vladara beogradskih kasa proteklih 8 godina i da bez njih ne mogu da žive. Ali nije im lako da egzistiraju u gradu čiju će vlast činiti koalicija SRS-SPS-DSS. Priča se da će direktor “Beogradske arene” biti Saša Mirković, bivši menadžer Marije Šerifovović. Da, taj.
Bojan još reče kako bi taj talas “emigranata” bio jako dobar za “krvnu sliku” Novog Sada i kako bi posle vekova svakojakih migracija ovo bila svakako “najkvalitetnija kolonizacija” ravnice.

Setio sam se povodom njegovih reči veoma bitne epizode iz istorije Beograda koja je imala sudbinski značaj na stvaranje Novog Sada, grada kakvog danas poznajemo.
1739. godine Turci su posle bitke kod Grocke ponovo zauzeli Beograd iz kojeg ih je 22 godine ranije proterao Eugen Savojski. Ponovni pad svog grada u otomanske ruke naterao je na stotine beogradskih Grka, Jermena, Srba, Cincara, Nemaca i drugih, mahom trgovaca, zanatlija, lekara, advokata i intelekturalaca – da pokrenu svoje porodice u pravcu severa i dođu u Novi Sad.

ČEKA LI BEOGRAD NOVOG OSLOBODIOCA: Princ Eugen Savojski

Taj njihov dolazak u Petrovaradinski šanac, do tada zabarenu selendru u podnožju moćne Tvrđave, udario je temelje Novom Sadu koji je već 9 godina kasnije novcem, između ostalih, upravo tih trgovaca i zanatlija – od Marije Terezije kupio status grada.
Od tog doseljavanja do danas Novi Sad je primao na desetine migracionih talasa, kako sa severa u vreme Habsburške monarhije (Mađari, Nemci, Rusini, Slovaci…), tako i sa juga od 1918. godine pa nadalje (solunski dobrovoljci, kolonisti iz Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Like…) ili sa zapada – izbeglice iz Slavonije i Bosne posle 1991.

Uglavnom su u grad dolazili siromašni ljudi željni boljeg života i uspeha, često i činovnici po političkim zaslugama (mađarske birokrate i oficiri krajem XIX veka i posle 1941. ili “sremački partizani” posle 1945.).

Jedina “kolonizacija” koja je selektivno u grad dovela istinski “krem” tadašnjeg društva (trgovci, zanatlije, advokati i lekari su to tada u Beogradu svakako bili) bila je ta 1739. godine.

Da li nas čeka još jedna takva migracija? Hoće li nam se desiti svojevrsna 9. ofanziva, ovog puta iz pravca Beograda?

Da li nam se dešava ono što je Teofil Pančić u šali predložio pre par meseci – da se podelimo na “DDR Srbiju” i “Saveznu republiku Srbiju”, da dignemo zid, mi odemo u EU, oni ostanu “u duhovnoj Aziji” i nakon 40 godina se ponovo nađemo da vidimo ko je dokle stigao.

Hoće li ta granica između DDR Srbije i Savezne republike Srbije biti kod Beške?
Vojvodina koja je većinski glasala za kandidate demokratskih i proevropskih stranaka čak i u opštinama koje su donedavno bile tradicionalno radikalske (ceo Srem, Vrbas, Bačka Palanka…) pokazala je da je gotovo sve svoje emigrante pristigle u proteklih 65 godina uspela da “prevari”, “pacifikuje” i orijentiše ka evropskim civilizacijskim vrednostima.
Beogradu to još nije pošlo za rukom i to je pitanje nad kojim najviše treba da se zamisli upravo tamošnja društvena elita kojoj vlast upravo izmiče iz ruke.

Upravo sam se vratila sa studijskog putovanja po turskoj obali, adiposity tj. njenom delu koji Srbi do sada nisu obilazili cesto, viagra 40mg a koji se proteze od Antalije prema Alanji i koga zapljuskuje Sredozmno more. U ovom pojasu turske obale je smesteno na stotine hotela od kojih je velik broj veoma luksuzan, buy impozantan i namenjen vrhunskoj klijenteli.
PROSTOR Ono sto me je prvenstveno fasciniralo je velicina turske obale koja omogucava jedinstvenu vrstu raskosi koja se ogleda u raspolaganju prostorom. Posedovanje velikog prostora je zaista stvar koja nije precenjena. Velik sto za kojim jedes, velika plaza na kojoj se kupas, velik peskir u koji se umotas, velika krstarica kojom plovis, velik baldahin pod kojim lezis… stvaraju facinantan utisak za nas, ljude pobegle iz skucenih stanova, kancelarija, automobila… Ljude koji su donedavno letovali, na nasoj crnogorskoj skucenoj obali. Planeta definitivno nije svugde jednako prenaseljena!
PERSPEKTIVA Sledeca stvar koja mi se nametnula je jasno definisana perspektivnost za generacije koje dolaze. Ime svakog diplomca trazenih fakuteta (jezici,turizam, ugotiteljstvo) u Turskoj se nadje na displeju velikih poslodavaca: hotela, agencija, i dr. i doticni ima dve nedelje da odluci ciji poziv ce prihvatiti. Kada ce nasi diplomci imati tako sirom otvorena vrata, a da to nisu vrata na granici preko koje odlaze iz rodne zemlje u inostranstvo koje nudi bolji zivot?
ALL INCLUSIVE: DE LUX ili ULTRA? Eh, mislim da mi je potrebna jos jedna info tura jer nisam dobro shvatila kakva je razlika izmedju de lux all inclusive aranzmana i ultra all inclusive aranzmana. Perverzije (u slengu). A sta je stvarno vrhunac perverzije? Prica iz filma “Hostel” i “8 mm”? Mozda bas nije uobicajeno da uzivanje u ekstremnom luksuzu vodi na pomisao o vrhunskim perverzijama ali meni se ipak cini – neizbeznim. Mozda gledam mnogo filmova (uf, i sinoc sam gledala Casandras Dream). Dakle, raskos, bahacenje, dekadencija, gubitak kriterijuma, uzimanje bozijih prava u svoje ruke… Od uzimanja gomile hrane sa pretrpanog svedskog stola do uzimanja ljuskih zivota… Poroci. Neumerenost u jelu, picu, provodu, slobodi, pravima… To je valjda ta zajednicka nit koja vodi od jednog poroka ka drugom, od manjeg ka vecem… Ovo je, naravno, bila stilska figura nalik hiperboli. Secate se – preuvelicavanje! Ali zaista, potrebno je da budete i duhovni i dusevni, da vas all inclusive zivot s godinama, kontinuirano, ne bi osiromasio. Naravno, necete postati pasionirani ubica ali ipak, ako letujete u nekom turskom all inclusive aranzmanu, procitajte na odmoru bar jednu knjigu Orhana Pamuka, obidjite neku istorisku znamenitost, udjite u crkvu ili dzamiju i saznajte nesto o ljudima iz zemlje u koju ste otisli da uzivate :).
Jer ovo nije ona Turska nakon koje se govorilo: Eto, bila ja u Turskoj, kupila koznu jaknu, krpice i ratluk…

Nedavno sam se vratila iz Minhena sa još jednog predivnog poslovnog putovanja a s obzirom na to da sam bila u sjajnom društvu glodura srpskog izdanja magazina “Joy”, unhealthy Gabriele Vinković- Mirković, medstore priznajem da nas nijedna obaveza nije opteretila i oneraspoložila….naprotiv, uživale smo u svakom trenutku, bilo da je to sastanak sa uredništvom nemačkog magazina Joy, konstruktivne kritike i predlozi davaoca licence ili pak šoping, kafenisanje, šetnja, obilasci…

Gabriela i Milica u restoranu Augustiner

Iznenadile smo se da je za ručak za dve osobe u najstarijem tradicionalnom bavarskom restoranu na Marien Placu dovoljno dvadesetak evra dok za kafu i senvič u Starbucksu treba najmanje deset. Elem, povod za naš odlazak u prestonicu Bavarske je dodela prestižnih nagrada “JOY Trend Award” koju je Marquard Media organizovala drugi put i to 30.maja u bašti vrlo elitnog muzeja umetnosti “Haus der Kunst”.

Ekipa srpskog, turskog i mađarskog Joy-a u hotelu Kempinski

Nakon pića dobrodošlice, šampanjca sa ukusom jagode, u predivnom vrtu muzeja, zvanice su se udobno smestile i uživale u dodeli Beauty, Fashion & Lifestyle kategoriji prestižnih nagrada koje je dobitnicima uručila pobednica drugog serijala nemačkog reality show-a “Next Top model” Barbara Meier.

Gabriela Vinković Mirković – urednica srpskog izdanja magazina JOY

Generalni sponzori bili su “Thomas Sabo” i svi gosti su za uspomenu na divno provedeno veče dobili narukvicu poznatog dizajnera nakita sa priveskom na kom je ugraviran logo JOY-a, Kia Motors koja je za goste u povratku organizovala VIP shuttle- service do hotela i “Orsay”. Medju mnogim dobitnicima su i Pantene, Clinique, Artdeco, Beiersdorf AG, Tally Weil, Loreal Paris …