Juče sam na ulici išao iza neke grupice klinaca i jednom od njih je iz razdrljene tašne ispalo nešto za šta sam bio ubeđen da više ne postoji – leksikon. “Uradi sam” spomenar! Uspomene uzele da naviru momentalno… Moj prvi leksikon napravio sam u trećem ili četvrtom razredu osnovne škole u svesci na linije, na čijoj korici je bio užasno ružno odštampan Zeka Rodžer. Na prvoj liniji, na sredini svake desne stranice ispisao sam pitanja, a onda i redne brojeve u svaki red da bi upisivanje bilo lako i čitko. Izdržao sam tako do četvrtog pitanja, a onda sam stavio ošljarsku napomenu da nadalje svako zapamti koji je broj bio, pa nek tako piči do kraja. Devojčice su to ispoštovale i pisale redne brojeve uredno do kraja, sigurno su im mame pomagale. Ja sam sve radio sam i zato sam mogao da imam sva ona “nevaljala” i “bezobrazna” pitanja. Leksikone bi nam redovno konfiskovali ako bismio ih popunjavali u toku časa. Da sam tada bio paranoičan kao što sam sada, sigurno bih postavio ovakvu teoriju: Leksikone su izmislili nastavnici i školski psiholozi da bi dobili uvid u naše mozgove. Mi se lepo i iskreno istresemo u leksikon, a onda ga nastavnik zapleni i eto mu svačiji lični dosije. Šta bi oni to saznali? Izuzetno vredne informacije: da devojčice slušaju sve vrste muzike “osim metalike”, da nijedna od njih nema simpatiju, a kamoli da su se ljubili, da im je srećan broj osam ili pet, da vole Coca Colu i Pizzu (tad se jedenje pice iz picerije smatralo statusnim simbolom) i da im je omiljeni film “Cry-baby”. Dečaci imaju simpatiju i radi se o uzvraćenoj ljubavi, redovno se “žvale”, ali se to, nažalost, odvija uglavnom kod babe i dede na selu i niko ne poznaje srećnicu. Dečaci baš vole metaliku (vrstu muzike), a neki čak i pank. Jedu hamburger i jedva čekaju da se otvori McDonald’s. Tako je to bilo kad je čiča bio mlad… Nađeni leksikon odmah sam vratio, jer sam se plašio da ga otvorim i zavirim unutra. Ionako mrzim današnje klince i ne treba mi pismena potvrda mog mišljenja da su debilčine. Je l’ treba da vidim – omiljeni glumac: Srbin iz “Kursadžija”? Je l’ treba da vidim – omiljena muzika: domaći hip-hop i zvezde Granda? Je l’ treba da vidim da se svi sad pale na tenis, a usput prete drugu Grobaru (Deliji) da će ga izbosti šrafcigerom na maloj maturi? I, na kraju krajeva, je l’ treba da vidim da mešaju ćirilicu i latinicu kad im se u glavi izmiksa patriotizam, srce Srbije i američki porno vebsajtovi?

Londonski Guardian, herbal koji inače u Britaniji prednjači u konverziji ka digitalnim medijima, pokrenuo je veoma zanimljivu internu online konferenciju o budućnosti novinarstva pod nazivom “Future of Journalism“.

Odlično je što jekonferencija online i otvorenog tipa, tako da možete pročitati, čuti (audio) i pogledati (video) kako ljudi od struke vide razvoj dešavanja na polju izdavaštva. Neke od tema su blogovanje, Twittering (mikro-blogovanje), sloboda komentarisanja i iznošenja mišljenja, Internet video servisima, te o šou-biznisu i tračevima na netu… Ovde možete naći ceo plan tema.

U prvoj nedelji mog studiranja i života u Novom Sadu, bronchi početkom oktobra 1988. godine u bioskopu “Jadran” prikazivao se film “Poslednji car” Bernarda Bertolučija. Gledao sam film 6. oktobra, te večeri kada je ispred Banovine završavana “jogurt revolucija”. Izašli smo nakon trosatne sage o poslednjem kineskom caru iz “Jadrana” i zatekli sablasno prazan grad sa tonama smeća i ambalaže za jogurt na ulicama. To je bilo prvi put da sam video smeće na ulicama Novog Sada.

Bezmalo dvadeset godina posle, 15. juna 2008. Sandra i ja u “Jadranu” gledamo film “Seks i grad”. Zbog zauzetosti “Arene” koja je jedna od lokacija na kojima se prikazuju filmovi u okviru festivala “Cinema City”, verovatno najgledaniji holivudski blokbaster prikazuje se u skučenom “Jadranu”.

U ovom bioskopu generacije rođenih Novosađana i nas koji smo u međuvremenu došli u grad, gledale su kultne filmove, prvi put se poljubile, plakale, smejale se. “Jadran” je uvek bio nekako romantičniji od “Arene”. Možda otud i ima neke kosmičke pravde u tome što se “Seks i grad”, simbol “fin de siecle” romantike našeg doba, prikazuje upravo ovde.

Mesta na kojima se prikazuju filmovi “Cinema City”-a (Katolička porta, SNP, Dunavski park, Arena, Dom kulture…) ovih dana su poluprazna. Ni svo vrhunsko ozvučenje, aktuelna trendi selekcija filmova i savremeni dizajn nisu uspeli da “Novosađane vrate bioskopima” što je, kako je rečeno, trebalo da bude jedna od misija ovog festivala. Sa druge strane u memljivom ali voljenom “Jadranu”, u kome ispod radijatora stoje papirni tanjirići sa otrovom za miševe, pred blagajnom se čeka u dugačkim redovima a iz njega se u još dužim redovima izlazi. Osećaj koji je gotovo neverovatan. Retki filmovi koje je u Novom Sadu preko sto ljudi gledalo u bioskopu, proteklih godina su uglavnom premijerno igrani u “Areni” a “Jadran” je služio da “B ligu” filmova, poslednju nedelju prikazivanja “A filmova” i slične “drugorazredne opcije”.

Više puta odlagana privatizacija “Zvezda filma” u čijem se sastavu između ostalog nalaze i bioskopi “Arena” i “Jadran”, zakazana je za 18. jul. Nakon toga, novi vlasnik će najverovatnije ukinuti dosadanju niskoprofitabilnu delatnost ovih prostora i na njihovim eksluzivnim lokacijama u centru grada nići će neki novi tržni centar ili fensi klub.

Verovatno poslednji put, “Jadran” je večeras bio pun.

Zašto je najjači? Zato što u benchu dostiže 330kg i takmiči se u World Strongman seriji , order a da je takođe dobar bloger pokazuje popularnost njegovog Strongmena na B92.

Kako je najjači među blogerima, medstore tako je i najobrazovaniji među najjačima. Jer, ovaj nišlija na privremenom radu u SAD u džepu ima magistraturu elektronike (i istovremeno je najneobrazovaniji u svojoj porodici), pa je mnogima totalno nejasan spoj elektronike, tegova i bogyguard aktivnosti (uloga koju često igra preko bare).

Na svom blogu piše o dogodovštinama onih koji su se u “obećanoj zemlji” našli bez pare i dinara, na početku, i gde sve polazi od mišića, i “na mišiće.

Piše nadugačko i u detalje, pitko i zanimljivo tako da morate rezervisati vreme za njegove zapise. Druži se sa svetskim jet-setom, dobrovoljno i za lovu naravno statira u high class pornićima, ponekad je bodyguard jačima od sebe, poseduje svoj YouTube kanal i ima svoj sajt.

I to nije sve, dao je intervju za novi broj srpskog FHM-a, a prema najavi uredništva od sledećeg broja čitaćemo i njegovu kolumnu.

Svakako nisam ni filmski ni pozorišni kritičar ali nisam ni mogao da odolim iskušenju i da napišem par redaka o street mjuziklu “ZOO Station” koji je prikazan na kraju Sterijinog pozorja u čast nagrađenih, cheap kao i o filmu “Kraljevsko kristalne lobanje” čija je premijera bila prošle nedelje.

Da krenemo sa Spilbergovim i Lukasovim četvrtim nastavkom filma čija su prva tri dela obeležila detinjstvo i mladost moje generacije. Kada sam ga prosle nedelje odgledao na “novosadskoj premijeri” u sablasno polupraznoj “Areni” (koju će uskoro da prodaju pa više i neće biti bioskop!) shvatio sam zašto je na premijeri na Kanskom festivalu – dobio tek mlak aplasuz. Samo iz poštovanja prema godinama Harisona Forda i minulom radu Lukasa i Spilberga.

Za početak citiraću mog druga Vladu koji mi je porukom na FB ovako prokomentarisao film: “Prvo u čoveka puca 50 naoružanih Rusa a on trči po nekakvim merdevinama i navodno im pobegne (pri tom nije ni ranjen), anabolics onda od jednom se nadje u selu koje je eksperimentalno za nuklearne probe, uđe u frizider koji leti 400 metara u vis i dalj (pri tom slučajno ne polomi vrat) i preživi nuklearnu eksploziju. Još izadje na kraju i gleda oblak a bnema veze što je radiacija prisutna. Zatim skonta kako ima i sina, na kraju filma se i oženi a u međuvremenu se vozio po litici, onaj sin se mačuje na džipu a pri tom se voze kroz džunglu (ravnu kao autoput) i slučajno ne padne, nagovori i majmune da zajedno napadnu onu Ruskinju…”

Ako tome pridodamo i to da je piramida u Čičen Ici u Meksiku smeštena u Peru zbog čega, čitam juče, već protestuje Ministarstvo turizma Perua. Gledaoci u Peruu sa nevericom su, gledajući film, čuli kako meksički heroj Pančo Vila govori jezikom kečua, kojim su govorile Inke.

Njih zbunjuju i rančerasi, tradicionalne meksičke pesme koje prate pohod Indijane Džonsa kroz peruansku Amazoniju, kao i žestoki majanski ratnici koji govore pogrešnim jezikom. Po mišljenju istoričara Manuela Burga, bivšeg rektora Univerziteta San Markos, režiser Stiven Spilberg i producent Džordž Lukas očito nisu imali istoričare za savetnike. “Ima mnogo pogrešnih činjenica, pa čak iako je priča fiktivna, naneće štetu, jer pogrešno prikazuje Peru. Nemoguće je pobrkati Amazoniju sa šumama na Jukatanu, u Meksiku”, objašnjava on a prenosi portal “Mondo”.

Istoričar Teodoro Ampe kaže da nije iznenađen jer je prosečnim Amerikancima, sve što je ispod njihove južne granice, od Meksika pa nadalje, jedno te isto. “Za njih je sve isto, Meksiko, Gvatemala, Bolivija ili Peru”, rekao je Ampe. Komentatori u Peruu žale takođe što je poruka filma da su za dostignuća latinoameričkih civilizacija zaslužni vanzemaljaci, a ne generacije lokalnog stanovništva.

Pređimo sad na street musical “ZOO Station” u produkciji Kulturnog centra Novog Sada i koreorežiji Mojce Horvat, svakako najboljeg koreografa na ovim prostorima kada su mjuzikli u pitanju. Ovog puta, moj glavni utisak ako zanemarimo odličnu muziku i kostime – sve ostalo je plagijat do plagijata. Mojca Horvat kao da je napravila mjuzikl za one koji u životu nisu videli nijedan. Krenimo redom:

1. Scena je gotovo identična onoj u mjuziklu “We Will Rock You” (igra na njujorškom Brodveju i londonskom Vest Endu i baziran je na songovima grupe “Queen”, http://wewillrockyou.queenonline.com/)
2. Scena sa metlama/četkama je potpuno ukradena iz šoua “Stomp” (“…a unique combination of percussion, movement and visual comedy, was created in Brighton, U.K., in the summer of 1991. It was the result of a 10 year collaboration between its creators…” www.stomponline.com)
3. Scena sa “ljudima paucima” je “pozajmljena” iz brodvejskog mjuzikla “Lion King” (www2.disney.co.uk/MusicalTheatre/TheLionKing)
4. Scena sa “hodanjem pomoću stolica” pokupljena je iz mjuzikla “Producenti” Mela Bruksa a može se videti i u istoimenom filmu (“The Producers”, www.theproducersmovie.com) iz 2005. godine sa Nejtanom Lejnom, Metju Broderikom i Umom Turman u glavnim ulogama. Reč je o čuvenoj sceni sa bakama u Central parku (song “Along Came Bialy”).

To je ono što sam ja okom laika prepoznao iz mjuzikala koje sam gledao. Verovatno bi pažljiviji pozorišni kritičar našao još nešto kao što će možda autori reći da su sve ove pozajmice “omaž” pomenutim mjuziklima ili pak “parodija” na njih. Junak priče Kristijana F. je ostala u kanžama jednog poroka – narkomanije, a koreorežiser predstave Mojca H. drugog – kleptomanije.

Taman sam krenuo da napišem uvodnik o predizbornom prostakluku i postizbornoj prostituciji, kada je moju skribomansku katarzu osujetio nemački konzul. Naime, dobio sam zadatak da se uputim u Nemačku i tamo popričam sa nekim finim ljudima o tome kako prave najbolje automobile na svetu. Paja Patak nije ispunio zadatak, ali je zato poljubio patku… Tačnije, nije dobio vizu… Pripremim ti ja svu potrebnu papirologiju – prosečna primanja, kopije svih kopija, pionirsku maramu, uzorak koštane srži, potvrdu da sam novinar sa specifičnom agendom, zakunem se nad hotelskim primerkom “Parcifala” da nemam nikakve veze sa Crnim septembrom, Baader-Meinhofom, izjavim svoju bezuslovnu ljubav prema G?nteru Grassu, priznam da mi je od svih “filija” od kojih bolujem najmilija “germanofilija” i uglavnom predam na uvid sve ono (i više) što bi omogućilo da usvojim petoro dece bez postavljanja suvišnih pitanja… I sedim ti ja tako u šatoru u Kneza Miloša, ponestaje mi sendiča u alu-foliji, hipertermija mi ozbiljno preti, predano dehidriram, kada poziv Kvinslinga prekide ovu, gotovo festivalsku atmosferu. “Borocki!”, čuh nezainteresovan i slabašan poziv, poput Noevog koji sa već potpuno iscrpljenim kapacitetima potpalublja poziva mladi bračni par pacova na ukrcavanje… Mog’o je i bez njih… Najgore je prošlo, ostale su samo formalnosti, pomislio sam… Naivno. “Kuda ste vi pošli?”, pitao me je dubok glas koji kao da nije pripadao onoj loše obučenoj gospođi sa druge strane stakla. “Idem da napravim neke intervjue i putopise o vašoj zemlji…” “Dođite za nedelju dana”, reče glas koji je sada, jebeš mi sve, stizao ako ne sa nebesa, onda barem sa tavanice… I dođem ja, iskusniji, ponesem više sendviča i portabl bunar… Čekam, društvo mi prave aplikanti sa ispravnim papirima i veoma neispravnim lobanjama i svi nekako odlaze srećni k’o da su našli dinar u česnici. Stižem na red. Glas, ovoga puta prizemniji, veli: “Pita šef, sa kime idete da radite intervju?” Ja objasnim, na mom hochsrpskom, a glas me pozove da se vratim za posla sata. Poslušam glas. Pomislim, valjda glas zna šta priča, i eto me nazad tačno na vreme. Taman sam u pauzi kupio evre i pojeo đevrek… Ali, glas nije završio sa pitanjima. “Pita šef, da li možete da nosite svu vašu poslovnu korespodenciju?” “Ne mogu. I neću, gospođo ‘Glas’! Vašim pitanjima nema kraja. A, ako vaš šef bude pitao koliko mu jaja treba za jednu tortu, recite mu dva! Jer to će biti jako mala torta koju će jesti sam…” Ispod vrata glas mi gurnu moj pasoš, a ja sam ga omirisao i pojeo… Sit, počnem kvalitetnije da razmišljam i hipotetišem. Nikada nisam bio pristalica paljenja ambasada, ali šta ako tamo spontano sagorim? Dešava se to. Retko, ali dešava se. I, recimo, baš u tom momentu ja stojim pored nekakve zavese… Sintetičke… Nisam ja kriv. Hm, okrećem se malim stvarima u životu i velikim pitanjima… Ima li života posle smrti i, ako ima, po kom kursu tamo menjaju evro?

Tekst je objavljen u junskom broju magazina FHM

Pre neko veče posle Pozorja, pharm dok je na “Gardenovom” video-zidu pevala Beyonce razgovarao sam sa Saškom, prostate Mirkom i Bojanom o tome kako jako puno Beograđana koje znamo, za sada više u šali nego zbilji, govore da će zatražiti politički azil u Vojvodini. Daleko od toga da su im na srcu svi oni likovi poput Žike Pauka, Gorice Mojović i ostalih vladara beogradskih kasa proteklih 8 godina i da bez njih ne mogu da žive. Ali nije im lako da egzistiraju u gradu čiju će vlast činiti koalicija SRS-SPS-DSS. Priča se da će direktor “Beogradske arene” biti Saša Mirković, bivši menadžer Marije Šerifovović. Da, taj.
Bojan još reče kako bi taj talas “emigranata” bio jako dobar za “krvnu sliku” Novog Sada i kako bi posle vekova svakojakih migracija ovo bila svakako “najkvalitetnija kolonizacija” ravnice.

Setio sam se povodom njegovih reči veoma bitne epizode iz istorije Beograda koja je imala sudbinski značaj na stvaranje Novog Sada, grada kakvog danas poznajemo.
1739. godine Turci su posle bitke kod Grocke ponovo zauzeli Beograd iz kojeg ih je 22 godine ranije proterao Eugen Savojski. Ponovni pad svog grada u otomanske ruke naterao je na stotine beogradskih Grka, Jermena, Srba, Cincara, Nemaca i drugih, mahom trgovaca, zanatlija, lekara, advokata i intelekturalaca – da pokrenu svoje porodice u pravcu severa i dođu u Novi Sad.

ČEKA LI BEOGRAD NOVOG OSLOBODIOCA: Princ Eugen Savojski

Taj njihov dolazak u Petrovaradinski šanac, do tada zabarenu selendru u podnožju moćne Tvrđave, udario je temelje Novom Sadu koji je već 9 godina kasnije novcem, između ostalih, upravo tih trgovaca i zanatlija – od Marije Terezije kupio status grada.
Od tog doseljavanja do danas Novi Sad je primao na desetine migracionih talasa, kako sa severa u vreme Habsburške monarhije (Mađari, Nemci, Rusini, Slovaci…), tako i sa juga od 1918. godine pa nadalje (solunski dobrovoljci, kolonisti iz Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Like…) ili sa zapada – izbeglice iz Slavonije i Bosne posle 1991.

Uglavnom su u grad dolazili siromašni ljudi željni boljeg života i uspeha, često i činovnici po političkim zaslugama (mađarske birokrate i oficiri krajem XIX veka i posle 1941. ili “sremački partizani” posle 1945.).

Jedina “kolonizacija” koja je selektivno u grad dovela istinski “krem” tadašnjeg društva (trgovci, zanatlije, advokati i lekari su to tada u Beogradu svakako bili) bila je ta 1739. godine.

Da li nas čeka još jedna takva migracija? Hoće li nam se desiti svojevrsna 9. ofanziva, ovog puta iz pravca Beograda?

Da li nam se dešava ono što je Teofil Pančić u šali predložio pre par meseci – da se podelimo na “DDR Srbiju” i “Saveznu republiku Srbiju”, da dignemo zid, mi odemo u EU, oni ostanu “u duhovnoj Aziji” i nakon 40 godina se ponovo nađemo da vidimo ko je dokle stigao.

Hoće li ta granica između DDR Srbije i Savezne republike Srbije biti kod Beške?
Vojvodina koja je većinski glasala za kandidate demokratskih i proevropskih stranaka čak i u opštinama koje su donedavno bile tradicionalno radikalske (ceo Srem, Vrbas, Bačka Palanka…) pokazala je da je gotovo sve svoje emigrante pristigle u proteklih 65 godina uspela da “prevari”, “pacifikuje” i orijentiše ka evropskim civilizacijskim vrednostima.
Beogradu to još nije pošlo za rukom i to je pitanje nad kojim najviše treba da se zamisli upravo tamošnja društvena elita kojoj vlast upravo izmiče iz ruke.

Upravo sam se vratila sa studijskog putovanja po turskoj obali, adiposity tj. njenom delu koji Srbi do sada nisu obilazili cesto, viagra 40mg a koji se proteze od Antalije prema Alanji i koga zapljuskuje Sredozmno more. U ovom pojasu turske obale je smesteno na stotine hotela od kojih je velik broj veoma luksuzan, buy impozantan i namenjen vrhunskoj klijenteli.
PROSTOR Ono sto me je prvenstveno fasciniralo je velicina turske obale koja omogucava jedinstvenu vrstu raskosi koja se ogleda u raspolaganju prostorom. Posedovanje velikog prostora je zaista stvar koja nije precenjena. Velik sto za kojim jedes, velika plaza na kojoj se kupas, velik peskir u koji se umotas, velika krstarica kojom plovis, velik baldahin pod kojim lezis… stvaraju facinantan utisak za nas, ljude pobegle iz skucenih stanova, kancelarija, automobila… Ljude koji su donedavno letovali, na nasoj crnogorskoj skucenoj obali. Planeta definitivno nije svugde jednako prenaseljena!
PERSPEKTIVA Sledeca stvar koja mi se nametnula je jasno definisana perspektivnost za generacije koje dolaze. Ime svakog diplomca trazenih fakuteta (jezici,turizam, ugotiteljstvo) u Turskoj se nadje na displeju velikih poslodavaca: hotela, agencija, i dr. i doticni ima dve nedelje da odluci ciji poziv ce prihvatiti. Kada ce nasi diplomci imati tako sirom otvorena vrata, a da to nisu vrata na granici preko koje odlaze iz rodne zemlje u inostranstvo koje nudi bolji zivot?
ALL INCLUSIVE: DE LUX ili ULTRA? Eh, mislim da mi je potrebna jos jedna info tura jer nisam dobro shvatila kakva je razlika izmedju de lux all inclusive aranzmana i ultra all inclusive aranzmana. Perverzije (u slengu). A sta je stvarno vrhunac perverzije? Prica iz filma “Hostel” i “8 mm”? Mozda bas nije uobicajeno da uzivanje u ekstremnom luksuzu vodi na pomisao o vrhunskim perverzijama ali meni se ipak cini – neizbeznim. Mozda gledam mnogo filmova (uf, i sinoc sam gledala Casandras Dream). Dakle, raskos, bahacenje, dekadencija, gubitak kriterijuma, uzimanje bozijih prava u svoje ruke… Od uzimanja gomile hrane sa pretrpanog svedskog stola do uzimanja ljuskih zivota… Poroci. Neumerenost u jelu, picu, provodu, slobodi, pravima… To je valjda ta zajednicka nit koja vodi od jednog poroka ka drugom, od manjeg ka vecem… Ovo je, naravno, bila stilska figura nalik hiperboli. Secate se – preuvelicavanje! Ali zaista, potrebno je da budete i duhovni i dusevni, da vas all inclusive zivot s godinama, kontinuirano, ne bi osiromasio. Naravno, necete postati pasionirani ubica ali ipak, ako letujete u nekom turskom all inclusive aranzmanu, procitajte na odmoru bar jednu knjigu Orhana Pamuka, obidjite neku istorisku znamenitost, udjite u crkvu ili dzamiju i saznajte nesto o ljudima iz zemlje u koju ste otisli da uzivate :).
Jer ovo nije ona Turska nakon koje se govorilo: Eto, bila ja u Turskoj, kupila koznu jaknu, krpice i ratluk…

Nedavno sam se vratila iz Minhena sa još jednog predivnog poslovnog putovanja a s obzirom na to da sam bila u sjajnom društvu glodura srpskog izdanja magazina “Joy”, unhealthy Gabriele Vinković- Mirković, medstore priznajem da nas nijedna obaveza nije opteretila i oneraspoložila….naprotiv, uživale smo u svakom trenutku, bilo da je to sastanak sa uredništvom nemačkog magazina Joy, konstruktivne kritike i predlozi davaoca licence ili pak šoping, kafenisanje, šetnja, obilasci…

Gabriela i Milica u restoranu Augustiner

Iznenadile smo se da je za ručak za dve osobe u najstarijem tradicionalnom bavarskom restoranu na Marien Placu dovoljno dvadesetak evra dok za kafu i senvič u Starbucksu treba najmanje deset. Elem, povod za naš odlazak u prestonicu Bavarske je dodela prestižnih nagrada “JOY Trend Award” koju je Marquard Media organizovala drugi put i to 30.maja u bašti vrlo elitnog muzeja umetnosti “Haus der Kunst”.

Ekipa srpskog, turskog i mađarskog Joy-a u hotelu Kempinski

Nakon pića dobrodošlice, šampanjca sa ukusom jagode, u predivnom vrtu muzeja, zvanice su se udobno smestile i uživale u dodeli Beauty, Fashion & Lifestyle kategoriji prestižnih nagrada koje je dobitnicima uručila pobednica drugog serijala nemačkog reality show-a “Next Top model” Barbara Meier.

Gabriela Vinković Mirković – urednica srpskog izdanja magazina JOY

Generalni sponzori bili su “Thomas Sabo” i svi gosti su za uspomenu na divno provedeno veče dobili narukvicu poznatog dizajnera nakita sa priveskom na kom je ugraviran logo JOY-a, Kia Motors koja je za goste u povratku organizovala VIP shuttle- service do hotela i “Orsay”. Medju mnogim dobitnicima su i Pantene, Clinique, Artdeco, Beiersdorf AG, Tally Weil, Loreal Paris …

Moralo je jednom i o ovome nešto da se kaže…

Je l’ i vama muka kada vidite one proseravačke tekstove raznih matorih novinara u kojima pišu kako oni stalno i mnogo cugaju? One priče kako su se, gde su se, sa kim su se i koliko napili. “Legenda novinarstva” uvek mora da ide u paketu sa alkoholizmom i anegdotama o brljavljenju. Sad nas mlađe kao da treba da bude sramota što se nismo trideset godina vukli po nekim državnim sivim listovima, sedeli u firminom bifeu i neuspešno pokušavali da kresnemo konobaricu. “E, vi klinci… nemate vi, bre, pojma… Kad smo se Momo K., Risto Đ. i ja napili domaće brlje dok smo ilegalno slavili Srpsku novu godinu u redakciji, pa smo pokupili neke Zagrepčanke… Eeeej! Bljaaaauuurrgh!”. Priznajem, nisam završio tu “školu srpskog novinarstva”. Rođen sam tek kad su oni već podobijali sve samoupravljačke plakete i značke. Stasavao sam u vreme kada su promenili stranu i otkrili još bolji i jeftiniji bife sa nacionalno svesnim cenovnikom. Ispranu zelenu vijetnamku nasledio sam već tako ispranu od ćaleta (Nije novinar! Pošten čovek), a onu torbu “na jedno rame” nosim samo kad baš moram i nikako nije kožna! Volim da pijem, ali me je prošao onaj mladalački entuzijazam, pa sad pijem samo kad ima nešto fino da se pije. Nikada se nisam potpuno obeznanio od cuge, iako je bilo pokušaja. Pre neki dan saznao sam i zašto mi treba pola plate da bih se pošteno uvoštio. Ne, nije zato što je plata tolika kolika je. Moja jetra obdarena je (ili osakaćena, ne znam još sigurno) prirodnom sposobnošću da se nosi sa mnogo alkohola, rekao mi doktor. Prvi put napio sam se kada mi je bilo pet godina, i za to su krivi lovci na nekoj narodskoj proslavi u Sremu na koju su me roditelji odveli. Bio je to špricer, moja prva i najveća alkoholna ljubav. Od tada se viđamo kad možemo, a vremenom sam od njega počeo da zahtevam da bude makar od nekog boljeg makedonskog belog. Volim i džin-tonik, što mi je posebno interesantno jer ne znam šta mi je odvratnije, sam džin ili sam tonik? Tražim da mi nacede malo limuna, ako se može. Šta? Boli vas dupe za to šta ja volim da pijem, kad i kako? Samo sam hteo da vam dočaram kako se osećam kad počnu ovakve priče. Nego, da li i vi imate u društvu nekog koji voli da skida svu odeću sa sebe? U čemu je tu fora?

Paragvaj je jedna od najsiromašnijih zemalja Latinske Amerike, anabolics i nalazi se u centru južnoameričkog kontinenta, store okružena moćnim Brazilom i Argentinom, pharmacy ali drastično drugačiji od oba svoja suseda. Ako negde stanuje beda, to je ovde. Ako je negde šverc, nelegalna trgovina, prostitucija, brz novac i opasnost po život deo svakodnevice, onda je to u gradu Sijudad del Este, na najistočnijem rubu Paragvaja, na južnoameričkoj „Tromeđi greha“. Ako postoji mesto koje je opasno, to je ovo mesto ovde.

Ako vam je dosta “ušminkanog lica” Latinske Amerike, ulickanih i bogatih likova iz vaših omiljenih serija, i želeli biste da upoznate one “marginalce” koji se svako malo pojavljuju u nekoj od “sapunica”, dobrodošli ste da nam se pridružite u našem proputovanju kroz Paragvaj!

U Paragvaj sam se uputio sa fantastičnih vodopada Iguasu, pošto sam već obišao Brazil i Argentinu i obe strane najvećih vodopada na svetu. Ostala nam je treća zemlja, misterija. Krenuli smo u susednu zemlju – gradskim autobusom! To je sasvim uobičajena praksa ovde, s tim što nas je kondukter “izbacio” na samoj granici sa Paragvajem, na Mostu Prijateljstva (tako je nazvan zbog stalnih ratova između ove tri zemlje). Tu su nas čekali policajci i carinici koji se nisu baktali time da gledaju naše pasoše. Kasnije sam shvatio da mi je za ulazak u Paragvaj bila potrebna viza, i da sam tamo bio praktično ilegalno, ali to nije bilo briga pogranične paragvajske policajce koji su nonšalantno promatrali ljude koji prelaze granicu tamo-amo sa ogromnim kesama u rukama. Moj prijatelj, Švajcarac dečijeg izgleda i plavih očiju, fasciniran je Paragvajem, koji je na ovom mestu mešavina šarenih solitera, bogate dece koja igraju tenis, ultrabogataša u Mercedesima, privatnih policija na svakom uglu, švercera i dilera droge i sitnih secikesa. Kažu da u ovom slikovitom gradu, koji se u obliku desetina šarenih zgrada (nalik na “Beograđanku” ili “Naftagas” u Novom Sadu, samo u jarkim, duginim bojama!) pomalja kroz zelenilo džungle na obali reke Parana, ima najviše privatnih bodigarda i obezbeđenja po glavi stanovnika na svetu! Hm, osim grada koji liči na ogromni novobeogradski buvljak tokom celog dana ne vidim te opasnosti. Ali, samo nakratko. Dok se probijamo kroz špalire sumnjivih likova, trgovaca i Indijanaca iz naroda Gvarani, praćeni žalopojkama iz lokalnih radija (nalik na naše narodnjake, sa glavnim motivom: “Ajajajaaaa!”), počinjemo da se raspitujemo o cenama. Ali, i lokalci počinju da se zanimaju za nas. Prilazi mi Indijanac koji nosi naramak donjeg veša i viče “Gaće! Senjor, gaće!”, a kada mi dolazi blizu uha, šapuće: “¿Cocaina, heroina, opium?”. Nesvestan svega i u šoku, ja pitam: “¿Qué?”, a Indijanac sa naramkom gaća ponavlja svoju narkomansko-dilersku ponudu. Kada sam se pribrao, posle dve sekunde, rekao sam odsečno „¡No!“, da bi mi „pošteni prodavac“ ponudio u sledećem trenutku „¿Armas?“ (Oružje?), na moje još veće zabezeknuće. Pribrao sam se i oterao nasrtljivca, a on je nastavio da se dere pijacom: „Gaćeee!“. Kada me je, onako prebledelog, video moj bledoliki i decoliki Švarcarac-prijatelj, pitao me je šta mi se desilo, a kada sam mu objasnio, počeo je da viče od zavisti: „Pa ja sam treći put u Paragvaju i niko mi nije nudio ni drogu ni oružje! Blago tebi!“ Na osnovu njegovog i mog lica, lako se moglo zaključiti da se njemu ni u 33. poseti neće „posrećiti“ da ga neko time ponudi. I onda sam shvatio zašto su ljudi iz Zapadne Evrope „ludi“ za biuzarnim destinacijama, kao što je ova. Zbog onoga što nemaju u svojim „uređenim“ zemljama. Prolazimo dalje uzavrelim ulicama, i vidimo ljude koji gledaju telenovele „na radnom mestu“, jer su doneli televizore i uključili ih iza tezgi, i u kamionima, i tu se okupljaju i gledaju svoje miljenike „na agregat“. Neverovatno! Kolika ljubav prema zapletima telenovela! Ne sme se propustiti nijedna! Naravno, kada su svaki dan za tezgom, ceo dan… Prilazi čovek koji nudi čarape: „Senjor, 6 pari za 5 dolara!“. Ja ga odbijam, kažem da ne želim čarape, uz osmeh. On me prati i stalno poboljšava ponudu vičući mi na uvo: 7 pari za 5 dolara, 8 pari, 9, 10, 11… i na kraju, 12 pari za 5 dolara! Po nabavnoj ceni! Ja se nasmejem i zahvalim i kažem da mi ne trebaju čarape, a prodavac se udalji psujući me i kaže mi da ga zavlačim. Shvatam da je ljubaznost u Paragvaju – zapravo cenjkanje! Treba biti neljubazan i dreknuti „NE!“, odrečno mahnuti rukom i skloniti pogled od prodavca. To je „ne!“. Svaki osmeh je „da!“. Odlično, naučio sam gestove! Odlazim kod megagojazne Indijanke (potpune kopije likova iz serija) i vešto se cenjkam da za 2,5 dolara kupim „original Nike šorts“. Služi me i sad, i moja je uspomena na vreli i ludi Paragvaj. Kada me neko na košarci pita odakle mi šorts, ja nonšalantno kažem: „Iz Paragvaja!“.

Kažu da su napadači na Njujork, oni iz Al-Kaide, upravo odavde krenuli, iskoristivši sve “blagodeti” slobode “otvorenog tržišta”. Nije ni čudo. Kada se pijaca završi, sve se pretvori u hrpu smeća, ali onda dolaze čistači i sve je ponovo savršeno uveče. Osim što nije preporučljivo izlaziti peške, upravo zbog gorepomenutih „marginalaca“ iz telenovela, spremnih da vas napadnu zarad 3 dolara i vekne hleba, a o zlatnom satu da i ne govorim.

Pa ipak, ništa nam se nije desilo. Sunce je sijalo, ljudi su bili ljubazni. Pili smo sveprisutnu coca-colu i jeli sveprisutne hamburgere. Sva roba je, očigledno, kineska. Ogromni kineski tržni centar na otvorenom. Ceo Brazil i cela Argentina su ovde, na pijaci. Ceo Paragvaj je u Argentini, i rade na „crno“. Lepota prirode, ljudi i muzike, indijanska kultura, utopljena u globalno, lagana prevara, težak kriminal, vatreni lokalci, jeftina roba. I ona ilegalna. Vrlo ilegalna i kažnjiva. Neverovatan kraj sveta. Moja avantura, druga strana medalje. Ono što nećete videti u vilama kod „Buntovnika“, ili kod bogataša u čijim se kućama snimaju savršeno izdizajnirane serije. Vredno posete. Iskonsko.

Prošli mesec bio je više nego “zabavan”. Otkrili smo čari banjskog turizma, dobili smo od firme bonove za benzin i organizacija (navrat) NANOS (mislim da se ovako zovu, ali nemojte me držati za reč, a ni za bilo šta drugo…) spremila je tužbu protiv nas zbog “širenja rasne mržnje i podsticanja nasilja”. I to sve zbog modnog editorijala iz FHM Collectiona u kojem maneken drži pušku. Uz malo masla još bi ovo neko siroto pašče i progutalo samo da naša pacifistička orijentacija nije toliko očigledna. U našim novinama imamo sagovornike svih boja i ukusa, na naslovnim stranama smejuljile su vam se devojke sa svih meridijana, oružje po mom izboru isključivo je pecaljka, a u svojim “robinhudovskim” trenucima, dok je Toma davao krv, ja sam radio “for free” u centru za socijalni rad, tačnije u prihvatilištu za zlostavljanu decu (pretpostavljate kakva je demografija jedne ovakve ustanove). Uglavnom, tematika spornog editorijala je “Klasna borba”, odnosno metaforički prikaz položaja malog čoveka u rastućem globalističkom društvu koje praktično “ubija” i uništava individuu kao simbol kritičke i angažovane građanske svesti. Kakav žandarm il’ brkati major rekao bi mi na to: “Mali, ti nas ili zajebavaš ili si neviđena pička!”, tako da apsolutno razumem da ovako fine frekvencije i ne mogu da detektuju ljudi koji se celog života bave oružjem. Pretpostavljam da im je metafora takođe velika nepoznanica ukoliko na vatrenom oružju ne postoji nekakav deo sličnog imena – Borocki! Je l’ si očistio metaforu?! Jesam, jesam, gospodine majore! E, sad, o ovom “kršenju ljudskih prava” bili su obavešteni svi mediji od kojih su, pretežno oni iz probuđene Savesti Srbije, ovu vest preneli jednostrano i senzacionalistički – što ja, opet, smatram kršenjem naših prava. I šta ćemo sad?! Pa, ništa, ukinućemo strane kanale na kablovskoj, američke filmove, slušaćete isključivo etno muziku (ali ne i “kalašnjikov!”), gledaćate domaće serije (fimove nikako, jer tu ume i “neko lepo selo lepo da izgori”) i promenićemo ime naše domovine u Iran. Šta? To već ima?! E, jebiga, onda ne znam šta ćemo…

Tekst je objavljen u majskom broju magazina FHM

Prolećne “Top 3” liste

Ionako nemam mesta za pravi, cialis odličan uvodnik. Tri omiljena priloga za pljesku: 1. Grčka salata 2. Tartar sos 3. Kečap. Tri knjige koje sam počeo da čitam, a nikad nisam završio: 1. “Gospodar prstenova” 2. “Zamak” 3. “Derviš i smrt”. Tri imena koje je trebalo da dobijem, a nisam: 1. Uroš 2. Petar 3. Miloš. Tri političara kojima želim sve najgore 1. M. V. 2. A. V. 3. Z. L.. Tri omiljena mirisa: 1. Lipa kad cveta 2. Benzin 3. Pečena paprika. Tri omiljene serije: 1. “Sopranos” 2. “Men Behaving Badly” 3. “Band of brothers”. Tri zanimanja “šta ćeš biti kad porasteš”: 1. Vatrogasac 2. Pilot 3. Filmski reditelj. Tri najlepša tenka iz Drugog svetskog rata: 1. Panzer Mark IV 2. Sherman 3. King Tiger. Tri omiljene TV vremenske prognozerke: 1. Biljana Vraneš 2. Tijana Bakić 3. Ona sa Foxa. Tri benda/pevača koje sam pokušavao da zavolim, a nisam mogao: 1. Gang Of Four 2. Bob Dylan 3. Rolling Stones. Tri filma koji su svi gledali, a ja nisam: 1. “Pulp Fiction” 2. “Titanic” 3. “Scarface”. Tri pesme koje bih voleo da sam ja napisao: 1. “I spy” – Pulp 2. “Somebody got murdered” The Clash 3. “Rat Trap” – Boomtown Rats. Tri stvari od kojih popizdim kada čujem da ih neko izgovara: 1. Šta si u horosokopu? 2. Ja sam uvek otvoren/a i iskrena/a 3. Ja mogu da slušam sve vrste muzike…
… Evo, ovde ćemo napraviti malu pauzu da čujemo reč-dve od naših sponzora. Od nečega se mora živeti, znate… Kada se vratimo, izneću vam još dva puta ovoliko neophodnih i zanimljivih ličnih zapažanja i stavova, a biće i nagradna igra…

„Da je njemu neko pričao pre 15 godina kako će raditi na izdavanju skijaške opreme a pri tome se neće micati iz rodnog mesta, sigurno bi mislio da je lud”, prokomentarisao je prijatelj sa kojim sam se zatekao u „Dubai Ski Resortu” Arapina sa tablicom „Abdul” koji nam je izdao zimsku jaknu, pantalone, pancerice i skije. Između hotela „Kempinski” i šoping centra „Emirates Mall” napravljen je ski rizort sa veštačkim snegom, stazom od 400 metara, žičarom, temperaturom od – 1 stepen Celzijusa i, naravno, restoranom „St. Moritz” sa pogledom na skijalište.

SKIJANJE U DUBAIJU: Ski rizort pored hotela „Kempinski“

Skijanje u Dubaiju, podjednako bizarno kao i većina drugih stvari u tom emiratu, iskustvo je koje ako se već nađete na toj destinaciji a skijate, svakako ne treba propustiti. Meni je temperatura ispod nule prijala za lečenje mamurluka posle svadbe Jelena i Saida na kojoj smo bili veče pre. Nije bilo „svežeg planinskog vazduha” koji odlično leči ponstnovogodišnji mamurluk na Kopaoniku, recimo, ali je i ovo bilo nešto.

ARHITEKTONSKA LEPOTICA: The Park Place

Najbogatiji emirat u sastavu UAE posetio sam prvi put pre nešto više od četiri godine kada sam sa Sandrom koja je bila u trećem mesecu trudnoće sleteo na aerodrom radujući se unapred svadbenom poklonu kolege Vasiljevića koji nam je za venčanje poklonio globus. „Globus? Lepo…”, pomislili smo kada smo raspakivali svadbene darove i onda ispod njega ugledali cedulju na kojoj je pisalo: „Okrenite zemljinu kuglu i odaberite bilo koje mesto na kojem želite da provedete 8 dana, javite nam svoju odluku i čekajte avionske karte i vaučer!” Bili smo oduševljeni.

Imali smo povratnu kartu „Emirates”-a i dva vaučera, za „Hilton Ras El Kaimah” prvih pet dana i „Jumeira Beach” za poslednja tri dana. Na aerodromu u Dubaiju koji je tranzitna tačka za letova između Evrope i Australije (prošle godine je, kaže Wikipedia, kroz njega prošlo 34.340.000 putnika!!!) susreli smo se sa prvom impresijom o Emiratima: zlato, luksuz, zlato… I – izgubljeni kofer. Sa trudnom ženom na ivici nervnog sloma zbog izgubljenog kofera i obećanjem sa „lost & found” šaltera da će nam ga dostaviti u hotel sutra – predali smo vaučere vozaču kombija koji nas je čekao i uputili se u pravcu „Hiltona”. Ono Ras el Kaimah smo prevideli. Nakon pola sata izašli smo iz Dubaija i tabla je govorila da ulazimo u emirat Šarža. Sat kasnije izašli smo iz Šarže i ušli u emirat Adžman. Posle 45 minuta i Adžman je ostao za nama i ukazala se tabla na kojoj je pisalo „Ras el Kaimah”. U prevodu, mislili smo da idemo na odmor u Beograd a dobili hotel u Leskovcu. I jedno i drugo je, jel’ tako, – Srbija.

KULA VAVILONSKA 21. VEKA: Burj Dubai sada

Ras el Kaimah, najseverniji je emirat koji je uniji pristupio poslednji, tek 1972 godine. Pomislio sam da možda nije ni loše što smo prvih dana tako daleko od „civilizacije”, hotel „Hilton” je sigurno u nekom egzotičnom predelu… Stigli smo u praskozorje: „Hilton Ras El Kaimah” ukazao nam se smešten između brodogradilišta, rafinerije i naftnih bušotika. Ulje je na vodi. Sve je ličilo na prizore iz „Pobesnelog Maksa”: pesak, spržena zemlja iz koje kuljaju vatre…

Premoreni, legli smo da spavamo sa uverenjem da je ovo prva i poslednja noć u ovom divnom „rizortu”. Sutradan smo pronašli naš izgubljeni kofer i smestili se u hotel „Kempinski” u emiratu Adžman koji je imao sjajnu plažu i vrhunsku uslugu. Tu smo naredno veče upoznali bivšeg trenera „Zvezde” Zorana Filipovića na privremenom radu u lokalnom fudbalskom klubu u Adžmanu. On i supruga Jadranka uputili su nas u neke od tajni života u Emiratima: u to da su zakoni od emirata do emirata različiti, pa u Šarži, recimo, ne smete da hodate držeći se za ruku sa devojkom ili ženom (držanje za ruku dva muškarca se smatra znakom prijateljstva i toleriše!?), žene ne smeju da hodaju u majicama sa golim ramenima, alkohol je potpuno zabranjen…

KULA VAVILONSKA 21. VEKA: Burj Dubai kako će izgledati kada sledeće godine bude gotov
Par dana kasnije u Dubaiju smo se družili sa Jelenom Jakovljević koja je tada tek počela da se zabavlja sa svojim sadašnjim suprugom Saidom. Jelenu poznajem od 1998. godine kada je od strane žirija čiji sam bio član – izabrana za Miss Teen u Novom Sadu. Potom je sledio njen izbor za Miss Jugoslavije, pa odlazak u Milano, pa Dubai, karijera u Bolivudu… Deset godina kasnije, Jelena je supruga jednog od najbogatijih ljudi UAE a ostala je podjednako opuštena, otkačena i „nepokondirena” što je zaista retkost kada je reč o manekenkama koje su uspele na međunarodnoj modnoj sceni ili se „dobro udale”.

O Jeleninom venčanju ispisani su deseci tekstova u ovdašnjoj štampi u proteklih par nedelja pa neću o detaljima osim da smo se odlično proveli i napravili takav štimung da je Said prokomentarisao kako će, kada mu se bude ženio brat, zvati ekipu iz Srbije da „digne atmosferu”.

Bili smo smešteni u 234 metra visokom 60-ospratnom zdanju „The Park Place”, vlasništvu Jeleninog svekra, zgradi na Šeik Zaed Roudu koja je ujedno hotel, apartmanski kompleks i biznis-centar. „The Park Place” je prošle godine, kada je završen, dobio godišnju nagradu za najbolje arhitektonsko rešenje u Dubaiju. Pre polaska na ovaj put hteo sam da ponesem „Lonely Planet Guide Book” o Dubaiju koji sam kupio prilikom prošlog putovanja i shvatio da je to potpuno besmisleno jer se ovde za četiri godine gotovo sve promenilo. Podaci iz 2003. o Dubaiju su zastareli kao npr. podaci o Njujorku iz vodiča iz 1925. Godine, pre gradnje „Chrysler Buildinga” i „Empire State Bulildinga”… U međuvremenu izgrađena su veštački arhipelazi „Palm 1″, „Palm 2″ i „World”, na desetine zgrada na Šeik Zaed Rd, desetine novih hotela na obali, počela je izgradnja najveće zgrade na svetu, mostruozno visokog nebodera „Burj Dubai” (629 metara) koji će biti završen 2009. godine… Taj toranj neodoljivo podseća na izduženu biblijsku Kulu Vavilonsku koju kao da je neka nebeska ruka uhvatila za glavu i rastegla do ovih zastrašujućih visina da bi je primakla Bogu i na kraju kaznila onako kako je opisano u Bibliji… Čitav Dubai uostalom, pomalo izgleda kao neko ruganje Bogu ili Prirodi, kako vam draže: Kula Vavilonska, „trgovci u Hramu”, Zlatno tele…

U Dubaiju danas živi i radi preko 4.000 građana Srbije: manekenke, manekeni, stjuardese, stjuarti, konobari, frizerke, radnici u galerijama i prodavnicama suvenira… Ovde nema konluzlata niti ambasade Republike Srbije. Od njih niko neće glasati 11. maja i čini se da ih uopšte ne zanima šta će ti izbori doneti. Evropa ili izolacija? Koga je briga: mi smo u Aziji!

Kada bi naša Izabela rekla da je otvaranje veoma bitna stvar, ampoule | ne bih imao nijednu reč zamerke. Ona je živi i veoma opipljiv dokaz uspešne multietničke saradnje. “Konsterniran” sam (jedna od pet omiljenih reči Vuka Sandokana Jeremića) činjenicom da ljudi ovaj mehanizam ne primećuju čak ni kada im je pred očima. Kao što je to sada slučaj… Naravno, healing ključ za uspeh podrazumeva da i druga strana ima šta da ponudi. Našem severnom susedu ovaj obli genetski kod daje izuzetnu prednost za pregovaračkim stolom, unhealthy ili nekim drugim komadom nameštaja, što, istina, nije slučaj sa ostatkom našeg komšiluka. Rezultate nekih kalemljenja zaista nemam želju da vidim, a, “duboko sam uveren”, nećemo ni imati prilike za to…

Tekst je objavljen u aprilskom broju magazina FHM

Dečja bolnica, doctor pola jedanaest, gužva. Imao sam sreće da sa svojim detetom obavim testiranje za manje od sat vremena (zahvaljujući privatnom doktoru). Ali, kao da sam još uvek tamo i znam da ću do sutra nekako biti tamo.
Kap u moru:
-Izvinite, sestrice, zakasnili smo, imamo zakazano u deset…
-Pa, vidite li koliko ljudi čeka?!
-Vidim, izvinite, sestrice, ali, izašla sam s posla, pa nisam imala gde da se parkiram, dvadeset minuta sam izgubila…
-Onda ste morali da krenete pola sata ranije!
-Ali, kako…
-Sledeći! Ma, dajte papire. Sledeći!!!
Sestre su na ivici nervnog sloma. Ispred njih gomila nervoznih mama, poneki tata i deca ukočena od straha. Iza njih su velika vrata iz kojih dopire dečji plač, vriska i zapomaganje „Mamice,ne daj me, mamice“. Raspadam se kada pomislim da je moj mali tamo, a ja ne mogu da oteram bauke koji ga plaše. Kako li je tek medicinskim sestrama? Svi se muvaju oko šaltera, svi nešto hoće, niko nasmejan…
Ni doktorice nisu nimalo ljubaznije, ali popuštaju mamama malih pacijenata, idu linijom manjeg otpora, valjda. Neki, ipak, nisu bili te sreće, pa su morali da se vrate sa uputom, ili neki drugi dan, ili… deca plaču, vrište, sve im je tako strašno pogotovo što još ništa ne shvataju. Ne shvatam ni ja: Zašto mora da bude tako?
Pomislim da bi se možda nešto promenilo kada bi sestre i doktori imali veće plate, kada bi šalter bio šareniji, kada bi neko animirao decu dok čekaju svoj red, kada bi, dođavola, živeli u zemlji Dembeliji…

Iako će me već zbog naziva teme mnogi prozivati (Miro, therapy ja Vas volim :)), erectile smatram da taj izraz najbolje i najkraće opisuje ono o čemu želim da pišem.

Nedavno sam se ozbiljno zamislila – koliko puta u životu mi se desilo da se zadovoljim nečim što vredi manje od onog što znam da mogu i da zaslužujem. Naravno, nisam došla ni do približnog broja, jer se dešavalo gotovo svakodnevno.
“Ma neka, pusti, samo da nije gore”, rečenica je koju sam nebrojeno puta sebi rekla. I sada se zbog svakog od tih puta kajem! A da budemo načisto, veoma sam uporna osoba i ukoliko mi je do nečega zaista stalo, pomeriću planine ako treba… ali sa druge strane, toliko puta sam pristala na manje od onoga što je trebalo!
I sigurna sam da se svako našao više puta u takvim situacijama. Zanima me, zašto to ljudi rade? Da li smo nekada jednostavno lenji da se potrudimo, izborimo se za nešto? Da li zaista možemo da prihvatimo bilo šta, “samo da nije gore”?
Koliko vas je pristalo na uslove na poslu koji su daleko ispod onog što zaslužujete, a možda ste i mogli da se izborite za više? Koliko vas je imalo prijatelje koji to ustvari nisu bili? Koliko vas je bilo u vezama koje nikuda nisu vodile?

Još uvek žalim što na prvoj godini fakulteta nisam poništila 6 iz Rimskog prava, jer sam znala za više, iako mi prosek nikada nije bio bitan. Besna sam i na sebe i na profesorku, samo zato što tada nisam uradila ništa povodom toga!
Sebi ne opraštam što sam godine provela u lošoj vezi, samo zato jer sam tada verovala da je i loša bolja od nikakve!
A još manje to što se nisam borila za ono što je valjalo, jer sam išla linijom manjeg otpora…

Sada sam starija i iskreno verujem pametnija, i to mi se sve ređe dešava.
“Ne, ne želim sladoled od šumskog voća. Mrzim šumsko voće!”.
Uvek treba početi od malih stvari :)

Kajete li se vi zbog nečega?

Prenosim vam tekst letka koji sam zatekao u sandučetu...

Počelo je sasvim nevino, allergy bezazleno… U početku, mislio sam samo vikendom, na žurkama, u izlasku. Da se malo razveselim i opustim. Uskoro sam počeo da mislim i kod kuće, u raznim prilikama. Postalo mi je jasno da nisam više “vikendaš” i “rekreativac”. Mislio sam potpuno sam, bez prisustva i pomoći drugih. Noću sam bio budan i razmišljao. Nedugo zatim, uhvatio sam sebe kako mislim i na poslu. Znao sam da zaposlenje i mišljenje ne idu zajedno i da će me to vrlo brzo uvaliti u nevolju. Počeo sam da izbegavam pauzu za kafu sa kolegama samo da bih to vreme potrošio na čitanje Orwella, Kafke i sličnih. Nakon toga zapao bih u još jednu turu razmišljanja o pročitanom. Ni kod kuće stvari nisu išle bolje. Jedne večeri naprosto sam ugasio televizor! Toliko je zabavnih rijaliti šoua i šljaštećih muzičkih emisija bilo na programu a ja sam sve to odbacio. Sve! Pitao sam komšije nešto o čemu sam taj dan mislio i oni od tada smatraju da sam čudan. Bilo je samo pitanje vremena kada će me pozvati u šefovu kancelariju: “Sedi momak… Vidi, to tvoje mišljenje postalo je ozbiljan problem i ako želiš da zadržiš posao, morao bi to mišljenje da promeniš ili, još bolje, da ga batališ.” Porazgovarao sam sa najbližima. Svi su mi rekli da sam problem. “Ti stalno nešto misliš! Misliš bre kao da si profesor na univerzitetu a i sam znaš da oni ništa ne zarađuju! Osvesti se više! Vidiš koliko problema stvaraš?” . Želeo sam da me ostave na miru. Samo da se domognem biblioteke ili neke tribine…
I dan-danas mislim da me lično Bog, u kojeg do tada nisam verovao, sačuvao. Naišao sam na letak sličan ovom. “Prijatelju, da li imaš problema zbog svog mišljenja?” Pisalo je na njemu velikim ćiriličnim slovima. Danas sam bivši mislilac, oporavljam se. Upoznao sam ljude sa sličnim problemom i pomažemo se. Zajedno idemo na utakmice, festivale domaće muzike, mitinge. Gledali smo svi zajedno “Sinovce” i “Belu Lađu” a sledeće nedelje idemo na koncert Zdravka Čolića. Život je toliko lakši od kada sam prestao da mislim.

Čuvena rečenica iz naslova ovog posta koju je u junu 1963. godine izgovorio američki predsednik Dž.F. Kenedi a u jeku proteklih predsedničkih izbora u Srbiji je parafrazirao lider LDP-a Čedomir Jovanović (“Ja sam Prištevac! Ja sam Sarajlija! Ja sam Zagrebčanin!”) – danas 45 godina kasnije u Berlinu se nameće svakom ko poseti ovaj grad. Prestonica ponovo ujedinjene Nemačke odiše takvim duhom da čovek, professional cheap gotovo kao u Njujorku, treat nakon par dana bez problema može da kaže: “Ich bin ein Berliner!”.

U Berlinu sam bio prošle nedelje na konferenciji FIPP-a posvećenoj digitalizaciji štampanih medija: “Powering Digital Success“. Pre toga nemački glavni grad posetio sam 2000. godine i zaista je fascinantno u šta je ta metropola izrasla za tih 8 godina, drugs odnosno 19 godina od rušenja Berlinskog zida. Nije čudo što je Berlin proteklih godina prema mnogim anketama i istraživanjima postao jedan od najpoželjnijih gradova za život na svetu. U njega se doseljavaju brojni umetnici, naučnici čak i pripadnici holivudskog džet-seta sa one strane Atlantika, Anđelina Džoli i Bed Pit su poslednji primer…

Konferencija FIPP-a dešavala se u Deutsche Telekom Centru u Francuskoj ulici br 33. (koliko godina će proći da Beograd dobije Hrvatsku ili Albansku ulicu, ili Zagreb i Priština – Srpsku?).

SOBA-INSTALACIJA: “Castle” u Propeller Island hotelu

Neverovatni podaci o penetraciji interneta u svakodnevni život ali i do juče tradicionalno isključivo štampane medije redali su se jedan za drugim: novembarski broj američkog Vogue-a imao je 727 strana oglasa (727!!!) i što je još bitnije 2/3 tih oglasa dogovoreno jeu paketu online+print izdanje; “Volkswagen” je u Nemačkoj na osnovu online kampanje na svom sajtu na koju nije potrošio ni evra u drugim medijima – imao 90.000 novih ugovora (prodatih automobila) što je direktora internet marketinga ove kompanije ponukalo da svoju prezentaciju naslovi “Postaju li oglašivači – izdavači na internetu?”… Primera je mnogo koji govore o tome da online budućnost kuca na vrata čak i nama u zemljama sa relativno malim procentom građana koji koriste internet. Miroslav Vajda iz naše kompanije koji je učestovao u jednom od panela pomenuo je slučaj posta na sajtu “YouTube” pod nazivom “Kosovo za patike” koji je za svega nekoliko dana gledalo više od milion i po ljudi i koji je bacio u senku miting na kome je bilo pola miliona ljudi, iza koga je stala cela država i za čiju promociju i najavu je potrošen nekoliko miliona evra vredan reklamni prostor u štampanim i elektronskim medijima. Post na sajtu “YouTube” je bez i jednog dinara napravio efekat neuporedivo veći od svega gore pomenutog.

NOSTALGIJA ZA VREMENIMA “TRABIJA”: Ispred DDR Muzeja

Posle konferencije imali smo jedan dan za razgledanje Berlina. Moj izbor sveo sa na manje-više klasičnu turističku rutu: razgledanje grada iz autobusa, Brandenburška kapija, obližnji nedavno podginuti Monument ubijenim Jevrejima Evrope, avenija “Unter den Linden”, Alte Galerie sa sjajnim delima nemačkih i francuskih impresionista, nostalčigni DDR Muzej, Jevrejski muzej u Ulici Lipa – arhitektonski podvig Danijela Libeskinda…

Jedno veče otišli smo na mjuzikl “Mama Mia”. Nemačka verzija: songovi grupe ABBA na nemačkom zvuče malo čudno ali mi je postavka i gluma delovala mnogo bolje od one koju sam gledao u “originalnoj” britanskoj izvedbi na londosnkom Wet Endu (Prince of Wels Theatre) 2004. godine. Inače, “Mama Mia”, mjuzikl baziran na pesmama grupa ABBA imao je premijeru 1999. godine i od tada igra u Njujorku, Londonu, Las Vegasu, Madridu, Seulu i brojnim drugim metropolama širom sveta. Sladunjava priča o odnosu majke i kćerke koja se udaje i na venčanje poziva sva tri svoja potencijalna oca (sve se dešava na malom grčkom ostrvu) zbog svetski prepoznatljive muzike švedske pop-grupe postala je jedna od najvećih fabrika novca u svetu show business-a i učinila da tantijeme na sonegove sastava ABBA ubiru milione dolara i dve ipo decenije od gašenja tog benda.

DAS MUSICAL: “Mama Mia” sa songovima grupe ABBA na nemačkom jeziku

Prve tri večeri spavali smo u odličnom hotelu “Maritim” (uređen u neo-art deco stilu) blizu Potsdamer Platza a poslenje, četvrto u sobi “Castle” (“Zamak”) u hotelu “Propeller Island” (www.propeller-island.com).

Pomenuti hotel jedan je od najneobičnijih u Evropi, ima 31 sobu, sve su potpuno različite i urađene u pomalo uvrnutom umetničkom miljeu, svaka je naime umetnička instalacija: soba ogledala, soba sa letećim krevetima, “zatvorska ćelija”, soba simbola, “bakina soba”, „šuma”… Pored specifične klijentele željne izazova i novih iskustava, osobenost ovog hotela je i to da po dve susedne sobe dele isto kupatilo i kuhinju. Konformistički razmažena Sandra u najmanju ruku nije bila oduševljena ovom “sitnicom” koju joj nisam “prijavio”, ali na svu sreću nama susedna soba pod nazivom “Oblaci” te večeri nije imala goste… Pomalo čudna ambijentalna i ekperimentalna muzika koja je u ponudi na jedinom CD-u koji je u muzičkom stubu u sobi (televizora, naravno – nema) atmosferu čini još više spooky… Sličnu muziku (kreštanje vrana) puštaju i u sali za doručak. Oni koji su gledali film “Hostel” iz Tarantinove produkcije mogu se naći malo zastrašenim u svemu ovome, ali na kraju krajeva sve se ispostavilo kao zanimljivo iskustvo. Za jednu noć, doduše…

ARHITEKTONSKO REMEK DELO: Jevrejski muzej

Za neku sledeću posetu Berlinu ostaće obilazak nekadašnjeg hangara za cepeline koji je danas pod imenom “Tropical Island” postao jedna od najvećih atrakcija tog dela Evrope. Naime, u bivšem hangaru za “vazdušne lađe” na nekoliko hektara napravljenl je pravo malo tropsko ostrvo sa “kišnom šumom”, peščanim plažama, veštačkim talasima, bazenima, tropskim barovima, večernim “samba” programom, desetinama egzotičnih restorana… Sve to na temperaturi od 28 stepeni Celzijusa u sred oštre pruske zime. Infromacije o ovoj atrakciji našao sam na sajtu www.tropical-island.de – nakon što sam video član u magazinu “Time”.

ZA 6 MILIONA ZRTAVA: Spomenik ubijenim Jevrejima Evrope preko puta Rajhstaga

Berlin je napravno prepun naših “zemljaka”: mnoge smo sreli na aerodromu, na Novosađanina i bivšeg fudbalera berlinske “Herte” Miroslava Tanjgu naleteli smo u gradu sa suprugom koja ovih dana tamo treba da se porodi. Uz kafu u “Starbucks”-u Miroslav nam priča o tome da su cene nekretnina u Berlinu čak niže od onih u Novom Sadu što zvuči gotovo neverovatno (po ceni od 1.500 evra po kvadratu možete kupiti stan u sasvim dobrom delu nemačke prestonice dok se cene u za ceo region migraciono atraktivnom Novom Sadu penju već i na 2.000 evra!). Od ranih devedesetih kada je on došao u “Hertu” do danas Berlin se potpuno izmenio, do neprepoznavanja, kaže. Da je glavna junakinja sjajnog nemačkog filma “Good Bye Lenin” kojim slučajem ostala u komi još 18 godina i probudila se danas – jedini način da je bez stresa održe u životu bio bi da je presele u gorepomenuti “DDR Muzej”. Ili Vladu Republike Srbije, možda…

Popularnost tzv. social network web okupljališta poput MySpace i sve više Facebook-a sve više doprinosi važnosti odgovarajućeg kompanijskog PR prisustva, click te potrebi za adekvatno iskorišćenje tog potencijala. Social networking je globalno doživeo pravi bum tokom prošle godine i nekako tiho, ali vrlo intenzivno postao je mainstream aktivnosti prosečnog globalnog web surfera, čak u većem procentu nego blogovanje.

Ali otkud tolika privlačnost Social networkinga? Pa otud što ovakav tip web lokacija, više nego ikada, podstiče povezivanje jedinki. Vi možete sada da lagodno, bez ikakvih stega stupate u odnose (doduše ograničene prirode) sa najrazličitijim osobama, iz najrazličitijih delova planate, po raznorodnim, ali i nadasve brojnim interesnim sferama.

Sve navedeno govori o velikom značaju i neograničenom potencijalu Social networkinga, između ostalog, i kao platforme za izgradnju i vođenje pozitivne online PR strategije i Word of mouth marketing viralnog advertajzinga. Na Social networking lokacijama okuplja se na milione međusobno povezanih surfera, potencijalnih klijenata, partnera, kupaca, konzumenata, pa i konkurenata. Povezani i umreženi u grupe (Groups) čine nesvakidašnje paradigme potrošačkih grupa segmentisanih u heterogene tržišne niše (Market niches). Ove grupe, ovako fokusirane, čine gotovo idealan cilj za armiju marketera, advertajzera i inih, te idelano polje za izvođenje tananih sofisticiranih PR operacija.

U bližoj budućnosti sve kompanije koje vode računa o sopstvenom brendu moraće da obrate pažnju i usredsrede aktivnosti i na Social networking lokacije. Za razliku od PR-a kroz klasične medije, ovde imamo malo drugačiju situaciju, jer su se kod klasičnih medija mnogo lakše kontrolisali izvori informacija, što kod “umrežene mase” nije slučaj. Ovde je sve transparentno i praktično je svaka jedinka potencijalni nezavisni izvori informacija (snaga preoporuke). Ovim dolazimo do toga de je vrlo lako narušiti dobar imidž, te da ga je sve teže kontrolisati.

Primera ima i iz našeg okruženja, pomenuo bih B92 kao brand prema kome postoji evidentan polarizovani odnos, a zanimljivo je da je isti taj odnos je transponovan i na social networking okruženje. Idite recimo na Facebook i pretražite socijalne grupe po ključnoj reči B92. Kao rezultat dobićete nekih 20-tak grupa sa povelikim brojem članova, čija je polarizacija gotovo istovetna stanju stvari “na terenu”.

Kao što se samo iz jednog primera može videti, dolazi doba transparencije u PR-u, te većih muka za kompanijske promotere, ali odlične alatke za generisanje veće prisutnosti i izgradnju brenda koja ima mogućnost da zaobiđe tipičnu averziju potrošača-korisnika prema klasičnim promotivnim aktivnostima.

Evo i dva pozitivna primera iz našeg okruženja kako treba iskoristiti potencijal social networking lokacija, a to su grupa internet provajdera CRI i regionalnog izdavačkog lidera Color Press Groupe.