U intervjuu koji sam povodom izmena Zakona o informisanju dao vikend izdanju dnevnog lista „Pravda”  (http://www.pravda.rs/srbija/10866/tadiu-nemo-da-potpishesh-ova-zakon-o-informisau ) promaklo mi je da pomenem nekoliko činjenica pa koristim priliku da to na ovom mestu nadoknadim.

U ovom Zakonu dakle, order gotovo sve je problematično i sa stanovišta slobode štampe, i sa stanovišta sukoba sa odredbama drugih” starijih” zakona:

• Osnivački kapital od 50.000 eura za izdavačke kuće koji se ne može umanjivati (što je doduše amandmanima izbačeno ali svedoči o ostrašćenosti i dilentantizmu predlagača!) doovdi izdavače novina i magazina u neravnopravnu poziciju u odnosu na ostale provredne subjekte za koje je osnivački kapital – 100 puta manji – 500 eura.
• Određivanje kazni prema prodatom tiražu i prihodima od oglasa (pa puta sedam ako je vest objavljena na naslovnoj strani!) je bez presedana u celom svetu
• Visina kazni od 10 do 20 miliona dinara je višestruko iznad kazni predviđenih Zakonom o privrednim prestupima i Zakonom o prekšajima i toliko je drakonska da bi u jednom udarcu ugasila 80% medija u Srbiji koji na računu nemaju taj novac
• Zabrana prenošenja lista sa firme na firmu je rešenje nečuveno u svetu. Dakle ja ne mogu nekome da prodam svoj list ili neko da ga proda meni!
• Automatsko gašenje lista ukoliko je osnivač duže od 90 dana bio u blokadi! Ovakvo rešenje donosi se u sred ekonomske krize kada je u Srbiji preko 50.000 pravnih subjekata u blokadi a na jesen će ih biti još više!
• Drakonske kazne za kršenje „prepostavke nevinosti” će potpuno ućutkati kritičko novinarstvo u politici (nema više pisanja o političarima i tajkunima korupcionašima), osakatiti „crnu hroniku” (nema više tektova da je „Deda ubio babu” dok se to za 3-4 godine pravosnažno ne presudi), neće moći da se piše ni o Ratku Mladiću kao ratnom zločincu niti o „teroristima sa Juga Srbije” koji to nisu dok se sudski ne dokaže. A što je najbolje – neće smeti ni da se citira niko ko bilo šta od gore navedenog tvrdi jer zakon ne poznaje razliku između izjave sagovornika i novinarske tvrdje.

Kao što sam u intervjuu i rekao, ova zakonska rešenje mi liče na uspešnu kompilaciju zakona o informisanju Salazarovog Portugala, Frankove Španije i aktuelnih zakona Irana i Severne Koreje.

DNEVNI TELEGRAF 1998. GODINE: Hoće li ponovo zidovi ostati jedini slobodan medij u Srbiji

Kao što sam u intervjuu i rekao, ova zakonska rešenje mi liče na uspešnu kompilaciju zakona o informisanju Salazarovog Portugala, Frankove Španije i aktuelnih zakona Irana i Severne Koreje.

Ovo su dakle činjenice – pravne i ekonomske. Ima tu još par stvari koje su posebno paradoksalne i sramne:

• Ovakav zakon donosi se u zemlji u kojoj je u proteklih 9 godina (da se ne vraćamo još i dvedesete!) bilo toliko korupcionaških afera političara zbog kojih niko nije odgovarao (sem jednog promila kao što je slučaj gradonačelnika Zrenjanina) ni finansijskom ni zatvorskom kaznom da bi gušenje medija još više pogodovalo bujanju nekontrolisane korupcije.
• Da li je pravosnažno presuđeno išta od ovih afera u koje su upleteni ovdašnji političari i državni činovnici: Kolesar, Davinić, Janjušević, Krišto, Dinkić…i još stotine drugih koji su ovu zemlju olakšali za milijarde evra, pokradenih u javnim preduzećima, kriminalnim privatizacijama, iznešenim na Kipar i Devičanska ostrva. Ovakav zakon bi ućutklao i medije – jedine u kojima su pomenuti političari i činovnici do sada bili za svoja dela kritikovani! To se naravno i želelo postići.
• Posebno je tužno što medije od ovog zakona danas moraju da brane oni koji su 1998. godine jedan sličan zakon doneli (socijalisti, radikali i naprednjaci) a što zakon donose oni koje su upravo najviše podržavali i promovisali mediji koji su tada najteže kažnjavani (demokrate, G17…)!
• Kao ilustraciju za odnos ovdašnjih političara prema novinama i medijima uvek mi padne na um scena sa momačke večeri jednog prijatelja, tada pre dve godine kada se to dešavalo, veoma uticajnog u beogradskim političkim krugovima. Na pijanci je bilo desetak političara iz različitih, tada vladajućih partija koji su, negde oko ponoći kada je stigao kolporter sa sutrašnjom dnevnom štampom , razgrabili sve novine, naročito tabloide, grozničavo tražeči da li je izašao neki njihov intervju, izjava ili slika. Kada su zadovoljili znatiželju, sve novine su završile ispod stola, bukvalno pod njihovim nogama.

Razmislite o ovome kada se sledeći put primaknete glasačkoj kutiji. Ja hoću.

Opasni su. Ne budite ih!

Znaš ono kad se svi nešto žale kako mnogo rade i kako su oni jako vredni? Ja stvarno ne vidim u čemu je tu problem. Ja se žalim da mnogo radim, allergy ali ne zato što sam jako vredan nego baš zato što sam jako lenj. Ja sam prirodno lenj čovek i upravo zbog toga mi teško pada da mnogo radim. Da sam vredan, capsule nikada me ne biste čuli da se žalim. Posla zaista ima mnogo, pharm delom zbog toga što je bilo kakva smislena podela rada odavno ukinuta, a delom zbog toga što mi svaki posao koji treba obaviti na 43 stepena Nives-Celzijusova pada veoma teško. Razmišljao sam o ovom problemu i pokušavao da nađem neku svetlu tačku na koju ću se koncentrisati. Ako neko reši da po svaku cenu bude optimista – uspeće. Moja životna sreća poslednjih meseci sastoji se isključivo iz činjenice da barem ne moram rano da ustajem. Eto, zbog toga sam zadovoljan i to je ono zbog čega još nisam izujedao sopstvena leđa. Patim od retkog poremećaja sna (ili čak cele ličnosti?) koji se sastoji iz toga da, kada spavam, negde pred svitanje, u moje telo useli se druga osoba (nazovimo ga Marko), koja želi da spava do smrti, nikada da ne ustaje. Marko je veoma jak i sugestivan. Ubeđuje me da ostanem tu i ubijam naciste, pilotiram Pajperom i jedem lignje punjene kolenicama u sosu od svega što volim, dok čekam da se vrati ona što vodi Zvezde Granda da nastavimo gde smo stali prošle noći. Želim da se mi, koji ne ustajemo rano, izborimo za svoje pravo da nas ostali ne smatraju manje vrednim. Ja isto, kao i vi, spavam oko 8 sati. Samo što su mojih 8 sati od 4 AM pa do podne. Za moj zdrav odmor uopšte nije bitno koliko rano legnem, nego koliko kasno ustanem. Uostalom, kad god sam ustao rano – bilo je to zbog neke patnje. Ili sam išao kod lekara, ili na put na koji mi se nije išlo. Nikad me niko nije budio u 7 da bi mi dao 1.000 evra, a kad god sam tako rano napuštao kuću, na ulici su bili isključivo nesrećni ljudi koje je teško gledati. Kad ustanem rano, mislim da imam temperaturu a popodne je zaista i dobijem. Jutro je lepo i lepo ga je gledati, ali je još lepše u to vreme gledati svoje kapke sa unutrašnje strane. Ljudi koji ustaju rano započinju ratove!

Tekst je objavljen kao uvodnik u aprilskom broju magazina “CKM“.