Nedavno, symptoms na otvaranju Kapilarnog centra dr Vais, order | koji je promovisan usred ekonomske krize i konstantnih priča u poslovnim krugovima kako je “sve stalo”, vlasnica ovog centra ispričala nam je šta ju je motivisalo da uspe i ne posustane iako su vremena teška. Njena priča je nalik onoj u kojoj se žabe utrkuju da dođu do kraja veoma duge staze i usput se žale jedna drugoj kako je zadatak koje su sebi postavile pretežak, a prepreke prevelike, te usput, jadikujući, jedna po jedna odustaju od trke. Na kraju, jedna žaba ipak stiže do svog cilja. Kada je upitaju kako je uspela i kako je nisu pokolebala upozorenja ostalih, ona otkriva tajnu svog uspeha. Gluva je i nije čula da je put do cilja opasan i neizvestan.

Često u svojim stremljenjima imamo potrebu da dobijemo podršku svoje okoline, ali ona ne samo da izostane, već se pomaganje pretvori u odmaganje. Preplavljeni negativnim, samo na prvi pogled korisnim informacijama, uplašeni i zbunjeni, odustajemo od svojih ciljeva.
Krajem godine imaćemo priliku da pogledamo film o Ameliji Erhart, koja je bila američka pionirka avijacije i borac za prava žena. Amelija je bila prva žena koja je kao putnik preletela severni Atlantik, a zatim je prva, nakon Čarlsa Lindberga, 1932. godine preletela Atlantik, i to sasvim sama. Uoči svog 40. rođendana, krenula je u avanturu koju niko do tada nije oprobao – na let oko sveta. Međutim, nikada nije sletela, a ni najveća akcija potrage u dotadašnjoj istoriji, koja je pokrenuta za njom, nije pomogla da njeno telo bude pronađeno.
Tokom rada na ovom broju L&Z, Amelija je bila žena koja nas je inspirisala, a njen moto, koji je ostao za njom, želimo da podelimo sa vama: “Žene treba da rade iste stvari koje rade i muškarci, a ako ne uspeju u tome, to treba da bude samo izazov za ostale”. Ovo je krajem tridesetih godina prošlog veka bilo veoma hrabro, onoliko koliko je hrabro danas, u ovom teškim vremenima, ne odustati od svojih ciljeva i leteti bez straha.

Tekst je objavljen u magazinu “Lepota i zdravlje” br. 105 Novembar 2009.

U slavu svih hrabrih muškaraca i žena koji ponosno poručuju šta su…

Razmislio sam. Dugo sam razmišljao i shvatio da je bolje hrabro, pharmacy ako treba, ampoule umreti, nego živeti u laži i poricanju. Neke stvari možeš skrivati do određenog trenutka a onda one hoće napolje. Hoće da izađu iz tebe. Prvo i sam sebe lažeš i zavaravaš. Od momenta kada sebi priznaš, vreme do javnog priznanja veoma je kratko.

Ja, u odbranu svog kukavičluka, imam da kažem da sam kod sebe to primetio zaista kasno. Neko to oseti ranije, ja poprilično kasnim. Već sam zagazio u treću deceniju života. Primetio sam da sam različit. Videlo se to u ogledalu. Nije prošlo dugo a ja sam počeo da zagledam druge muškarce onako kako to ranije nisam radio. Pogotovo me je interesovalo kako izgledaju otpozadi. Jasno je da se to iz te perspektive najbolje vidi. Želeo sam da vidim koliko ima sličnih meni. Obradovalo bi me kada bih video da je neko od poznatih (pevač, glumac) u tome isti kao i ja. Jasno je da je to genetski. Moj otac je isti takav. Majka mi je rekla da je to znala i pre nego što se udala za njega. Znala je ali je ćutala, radi dece, radi mira u kući… Širom sveta, društvo nije još uvek spremno da prihvati ljude poput mene. Nije prijatno biti ovakav i često se može postati meta zaista okrutnih zadirkivanja. I, naravno, muškarci su agresivniji i zlonamerniji. Nekim ženama možda i ne prijaju muškarci poput mene ali ja zaista nikada nisam imao ni jedan jedini problem sa njima u vezi sa mojim slučajem. Prijatelji su ti koji su najsuroviji a od njih očekuješ podršku i razumevanje. Neki misle da se to može promeniti, da se može čovek izlečiti ali ja znam da ne može. Svako, u fazi poricanja, pokušava svašta kako bi se prikrio. Ništa to ne vredi…

Ovo priznanje nije veliki korak za čovečanstvo ali jeste za mene. Nadam se da nećete i vi početi da me gledate drugim očima i da ćete shvatiti da sam to i dalje onaj stari ja. Nadam se da ćete pokazati ljudskost i otvoren um. Zbog toga vama i želim da priznam. I, evo… Posle ovog nema nazad. Spremni? Evo, priznajem:
Ja ćelavim!

Na nedavno održanom BlogWorldExpo skupu posvećenom novim medijima, drugs svoje učešće je uzela u američka armija koja u svojim redovima ima veliki broj korisnika društvenih web servisa, drugs a li istovremeno – iste te servise koristi u promotivne svrhe, od regrutovanja do poboljšanja i internet  i eksterne komunikacije.

Početkom prošle godine američka armija pokrenula je multiuser , navodno necenzurisan, blog ArmyStrongStories.com (www.ArmyStrongStories.com) kao inovativni program  U.S. Army Accessions Command – komade zadužene za HR, regrutovanje i permeanento obrazovanje vojnih kadrova. ArmyStrongStories.com omogućava svakom pripadniku američke vojske, bilo kog ranka i pozicije, da podeli sa ostalima necenzurisane poglede na svakodnevnicu.

U nastavku pogledajte zanimljiv izveštaj sa štanda armijskog bloga postavljenog na BlogWorldExpo-u:

Dennis Wilcox, discount profesor PR-a i korporativnih komunikacija na San Jose univerzitetu u Kaliforniji održao je 15. oktobra predavanje na temu “Online PR” u Master centru novosadskog sajma.

Profesor nam je potvrdio predikcije da će već 2010. godine digitalne medije u procentu preko 70 kreirati upravo njihovi korisnici. A kako to utiče na nas, PR stručnjake, i na naše kompanije, možda najbolje oslikava primer krize u kompaniji Domino pizza.

Naime, dvoje radnika odličilo je da se “našali” i prikaže koje sve sastojke pizza može da “apsorbuje” pa su snimak postavili na youtube. U roku od 24 sata taj “uradak” pogledalo je više od 500.000 ljudi. Možda je ipak najbolje da snimak pogledate i da se sami uverite u gnusnost poigravanja hranom:

Sada vam je jasno koliko su socijalni mediji snažni i uticajni i, iako su akteri ovog, za Domino vrlo nemilog događaja, krivično gonjeni i kažnjeni, loša reputacija kompanije nije nestala podnošenjem policijske prijave. Postavljalo se bezbroj pitanja na koja je trebalo pažljivo ali iskreno odgovoriti.
Patrick Doyl, predsednik Domina, pored saopštenja koja su objavili tradicionalni mediji, postavio je snimak na youtube:

U odgovoru predsednik naglašava da im je poverenje kupaca najvažnije, priznaje koliko je taj video loše uticao na njihovu reputaciju i kaže da im ništa nije važnije od ponovnog pridobijanja poverenja mušterija kao i to da neće prestati da se trude da poverenje povrate. Posle toga Domino je otvorio “Twiter” nalog, customer care page, korporativni blog na kojem su svi zaposleni komentarisali svoj rad, život, probleme, izazove. Domino je tada shvatio da su zaposleni “ključ” za to da eksterna publika dobro percepira kompaniju, da reputacija kompanije ne počiva u rukama PR menadžera ili top-menadžmenta već svih zaposlenih koji su doprineli razvoju kompanije i koji su njeni najvalidniji predstavnici.

Interesantna je i osveta putnika “United Airlinesa”, inače kanadskog kantri pevača Davea Carrola kome ta avio-kompanija nije htela da isplati odštetu za slomljenu gitaru u prtljagu. Muzičar je napisao pesmu postavivši je na youtube:

i kaže: “Ako ste je polomili, vi treba i da je popravite, da sam znao, leteo bih drugom kompanijom jer United lomi gitare”. Taj snimak gledalo je gotovo šest miliona ljudi. Da li mislite da su odlučili da lete Unitedom? Ne verujem, muzičar u pesmi kaže da mu je kompanija slomila i srce, a najviše ga je pogodilo to što se nisu odnosili prema njemu onako kako smatra da zaslužuje svaki dostojan građanin. I proizvođači Taylor gitara videli su ovde marketinšku priliku pa su i oni objavili video-komentar u kojem upućuju na svoju web stranicu:

Navedeni primeri uče nas da budemo uvek iskreni i transparentni, da uvek kada repliciramo, odgovaramo na optužbe ili slično koristimo isti medij kao i oni koji nas eventualno optužuju ili na bilo koji način “prozivaju”.

Savet svakoj kompaniji koja želi da se ozbiljno bavi PR-om i da makar prva sazna ukoliko se neka negativna objava pojavi jeste da koriste nove medije: mobilne telefone, Podcasting, Twiter, RSS feeds, Facebook, Youtube, blog… da im se ne bi dogodilo da za bilo koji krizni momenat u sopstvenoj firmi saznaju poslednji.

Znači, mi ionako ne možemo da kontrolišemo sve poruke ali u svakom slučaju možemo da učestvujemo u njihovom kreiranju, treba da podstičemo dijalog i vratimo JAVNOST u ODNOSE S JAVNOŠĆU!

Činjenica je da nas, allergy prosečne konzumente dnevnih informacija, clinic “oni što na brdu stoje” smatraju budalama. Jer, drugs kako drugačije razumeti snishodljivu izjavu direktora RTS-a (javnog servisa čiji smo MI – građani – VLASNICI, na šta baš vole da nas podsećaju) Aleksanda Tijanića da “nije fer da samo građani Srbije plaćaju skupštinske prenose” (iz pretplate) jer bi trebalo da Narodna skupština participira polamilionskim (u evrima, naravno) iznosom na godišnjem nivou pa bi tako, je li, javni servis i republički parlament solidarno snosili troškove iscrpljujućih sesija (siroti poslanici, treba da ih u direktnom prenosu gledamo kako se muče, zevaju, spavaju, čitaju novine i… odlučuju o našim sudbinama).

Dobro, pitanje za gospodina Tijanića glasi: ako je zaista tako kako on tvrdi, iz kojih će to izvora, a da nas zaobiđe, Skupština namaknuti novac za potrebe prenosa (svih) najčešće dosadnih sednica kojima je cilj, pre svega, partijska samopromocija? Da neće, možda, da uskoče stranački donatori – to su oni čija su nam imena i danas nepoznata a zna se da finansiraju političke partije i zauzvrat se nesmetano bogate? (Refleks sticanja pravo je čudo jer, što više imaš, više ti treba a nebo je granica bez obzira na usputne žtrve. Pošto je to, uslovno rečeno, bolest, ili bolje – navučenost, zavisnost, smišljena je fina krilatica da umiri nas prosečne: “Nije bogat onaj ko mnogo ima već onaj kome malo treba” – iako zvuči povlađivački, ima nečeg… pravoslavnog u tome.)

Teško… Naravno, posegnuće i Skupština, kao i svi ostali korisnici, u budžet koji punimo isključivo mi, poniženi i uvređeni arbajteri prepušteni na milost i nemilost ovom liberalnom kapitalizmu, da bi svi, pa i onih 28.000 zaposlenih u javnim službama (koliko će ih ostati u radnom odnosu umesto da ih prepolove) mogli da primaju plate. I to ne makar kakve (zar je malo to što su, nikakvim zaslugama niti kvalifikacijama osim partijske pripadnosti, godinama dobijali plate za, uglavnom, nerad i mrzovolju u komunikaciji sa strankama)!
Što reče Ruža Ćirković u “Utisku nedelje” (parafraziraću je): “Ne razumem zašto se podigla tolika prašina oko otpuštanja prekobrojnih državnih službenika a niko se nije uzrujao kada je bez posla ostalo na stotine hiljada radnika propalih firmi”.

To što nam poslodavci skidaju kožu s leđa još ću i da podnesem (moraju da prosleđuju izdašne donacije strankama), ali da moje interese zastupa gorepomenuti Tijanić?! Previše je, brate! Ulogu narodnog tribuna (a namenio ju je sebi) zaslužiće samo ukoliko nešto učini da nam ukinu harač eufemistički nazvan pretplatom.

A dotad? Šta nam smeta da napr(e)dujemo?

Miss Perfect voli gospodina Ružnog: JOY-saradnica Dada Bakić pita se zašto savršene žene biraju patnere koji se nipošto ne bi mogli nazvati atraktivnim? Čini se da je ljubav, viagra u većini slučajeva, ambulance IPAK slepa…

O Njemu sam čula sve najlepše. Znala sam da je pažljiv, kulturan, fin, iz dobre familije, da radi na nekom institutu za neznamnijašta i da vozi neka kola čije cenjeno ime ne umem ni da izgovorim. Ograničena serija, rekla je. Takvih nema više. Kola ili tipova? – upitala sam. Kako god, sve što valja, brzo se proda. U njihovu vezu bila sam upućena od starta. Kako su se upoznali na nekom fensi prijemu, kako su pričali cele večeri, pa je onda odvezao kolima, pa je onda pozvao na kafu, i čašicu razgovora… i tako, mic po mic, eno ih, i dan-danas, pričaju.

Kakav je, pitala sam je. Mislim, ovako… kako izleda. On je bio njen prvi tip čije slike nisu bile u njenom mobilnom, nije ga imala na kompu, u novčaniku, nigde. Da ne bi one Pradine tašnice za koju se klela da joj je ON lično poklonio, pomislila bih da ga je sigurno izmislila, samo da nam napakosti.

Pa, dobar je, rekla je. Dobar? Tu mi je odmah postalo sumnjivo. Maja – plava, visoka, zgodna, poslednji izdanak, što bi moja mama rekla, nordijske lepote u ovim našim krajevima, dugonoga, dugokosa… Ta nikad nije imala “pa dobre” tipove. Dok smo mi pristajali na pametne, vickaste, prosečne, normalne, inteligentne, glupe, ovakve ili onakve, Maja je šetala sve same vanzemaljce. Njeni su tipovi bili toliko vaaaau, da smo ih smatrali bićima s druge planete. Bili su i lepi i pametni i simpatični i namazani i podmazani i sve. All inclusive… E zato mi je bilo čudno kad mi je rekla da je ovaj – pa dobar. Eskivirala je da nas upozna, nije ga dovodila na kafu, nije išla po rođendanima, uvek se pojavljivala sama, pod izgovorom da on ima neka neodložna posla ili je bolestan, pod temperaturom u krevetu. Niko nikad nije video gospodina Savršenog, ali i nakon pola godine Maja je o njemu pričala na sva zvona. Dugo sam mislila da je u pitanju sam grčki bog, čim ga toliko krije od očiju javnosti, a onda sam ih jednog dana srela u gradu. OK, nije sve u izgledu, ali ovaj je bio – dno dna, crnjak najveći… Bila sam bukvalno zblanuta njegovom pojavom. Onako štrkljast, krakat, mršav, rošav, nikakav… ma nikako mi nije išao uz nju. Iznenađenje je bilo preveliko da bi se dalo sakriti, te se brže bolje pozdravih, uz neki bezvezan izgovor da imam neka posla, žurim… Prva misao: šta će ako joj deca, jednog dana, povuku na njega?

Konačno, ne mogoh da izdržim, a da je ne pitam. Sestro slatka, šta ti bi…?! Ništa. Po prvi put osećam da me neko zaista voli, odgovori smireno. Nijedan moj bivši nikada me nije doživljavao kao osobu, ljudsko biće. Mi smo se samo međusobno šetali, pokazivali pred svetom. Jedno drugom smo bili eksponat, i to je bilo to. Ma kako lepi i snažni da su bili, nikada nisam mogla da zamislim sebe pored njih za ceo život. Nismo imali o čemu da pričamo. Bojan je prvi s kojim zaista razgovaram, prvi koji sluša ono što govorim i ne zeva na pola rečenice. Znam da je ružan, znam da nismo nikakav par, svesna sam da se ljudi na ulici okreću za nama i da svi u trenutku pomisle šta tražim s njim, ali baš zato… On je svestan sebe, svestan je i mene, zato se i bori da me zadrži. Oni lepi, od pre, nikada se nisu trudili da me zadrže, bilo im je svejedno ako odlazim, znali su da mogu imati svaku, oni su face… Bojan se ne stidi da mi pokaže koliko mu je stalo. Da mi donese čaj u krevet kad sam bolesna, da me čeka posle posla, da ide sa mnom u kupovinu, da satima sluša o mojim novim pramenovima, ili o tome kako je kozmetičarka previše zagrejala vosak. To niko pre njega nije umeo. I ja ne mislim da je šonja zbog toga. A izgled… Izgled je relativna stvar. Budeš lep jedno vreme, i onda i to prođe. Misliš da ću ja biti ovakva celog života? Naravno da neću, možda još koju godinu i to je to. Meni treba neko s kim mogu da se smejem. Neko ko nije uobražen. Neko s karakterom, a on to, veruj mi, jeste. I meni je na prvi pogled bio ružan. Strahovito ružan. Pomislila sam, ovo ni majka ne može da voli… Sada znam nešto što pre nisam – nema ružnih, već samo dosadnih muškaraca.

OK, pomislila sam, biće da dečko ima svoje kvalitete. Moguće da je sve što je rekla istina. Barem ne mora da strahuje da će je prevariti. I šta je, uopšte, lepota? Relativna stvar. Doživljaj onoga koji posmatra. A i on dobro rezonuje – nisam lep, nisam atleta, nisam pojava, šta mi onda preostaje nego da budem bolji i pametniji od drugih? Ustalom, šta znači biti lep? Da li su to idealni bicepsi, proporcije, boja očiju, kose… ili je to naša narav, personaliti i neki unutrašnji mir koji isijava. Elem, da skratim priču, njih dvoje su i dan-danas zajedno, vole se, lepo im je. Ona je počela da ga izvodi u svet i više joj nije neprijatno zbog estetskog disbalansa. Komentare drugih ljudi naziva optičkom vartkom. Srce vidi što oko ne može. Uostalom, da ljubav i lepota idu zajedno, devedeset posto ljudi se nikad ne bi poljubilo. Ni Monika Beluči i onaj njen, ni Rodni i Kasandra, ni Lepotica i Zver, niko, nikad….

I ko smo mi, uopšte, da sudimo? Ni ja nisam najlepša, pa me opet vole. Ni moj dragi nije Apolon, pa opet, ne dam ga nizašta na svetu. Ima krive prednje zube, nema kosu, mestimično ga ima i više nego što treba, ali me voli i zato je, ne “pa dobar”, nego – najbolji. Jedini primerak. Ma, čist limited edition, kad vam kažem!