U cilju da pomogne slobodu izražavanja u svetu, discount organizacijaReporteri bez granica ažurirala je publikaciju Priručnik za blogere i cyber-disidente (prvo izdanjeiz dato pre par godina), besplatno dostupan (PDF) na sajtu ove organizacije, namenjen svima koji žele da bloguju.

Priručnik daje praktične savete i preporučuje alate i tehnike za kreiranje blogova i njihovo dobro pozicioniranje u pretraživačima, te posebno donosi uputstva za anonimo blogovanje u “nepristupačnim” okruženjima.

U Bostonu je nedavno objavljena zanimljiva knjiga Women Want More. Autor analizira ekonomsku ekspanziju žena, allergy koja će, po njegovim predviđanjima, u narednih pet godina biti veća od ekspanzije Kine i Indije zajedno. On smatra da kompanije u ženskom vlasništvu napreduju dvostruko brže od ostalih kompanija, te da će se u narednih pet godina prihod koji ostvaruju žene u celom svetu sa 5 triliona popeti na 18 triliona dolara.

Već danas, u Americi, udeo žena u potrošnji je 72 odsto, što znači da je novac, bar onaj za trošenje, u njihovim rukama. Sa druge strane, njihova potražnja je okrenuta ka stvarima i uslugama koje štede vreme, pružaju im interesantna iskustva koja ih ispunjavaju i emocionalno pokreću. Žene su takođe spremne da potroše više na poboljšanje kvaliteta ishrane, stila odevanja i nege.

Sve ovo ukazuje na to da nas nakon krize koju je produkovao svet biznismena-muškaraca čeka „zlatno doba“ nakon recesije, u kojem će se i te kako čuti ženski glas. Neke kompanije to shvataju  i već sada kreiraju proizvode koji slave ženski princip i zadovoljavaju njihove potrebe, a s druge strane, u svom poslovanju se oslanjaju na snagu ženskog kreativnog uma, organizovanja i rukovođenja. Mnogo puta smo čuli da je kriza pravi trenutak za pronalaženje novih ciljeva, drugačijih puteva i stavljanje znaka pitanja nad sve ono što se do sada podrazumevalo samo po sebi. U skladu s tim, ekonomski analičari tvrde da je jedan od postulata koji je temeljno uzdrman onaj koji se tiče apsolutne muške dominacije, bilo da je u pitanju rukovođenje državom ili kućnim budžetom. Nemamo nikakvog razloga da im ne verujemo i da se ne radujemo njihovim predviđanjima.

Tekst je objavljen u magazinu “Lepota i zdravlje” br. 106 decembar 2009.

Grip je izvukao ono najbolje iz nas

Da se ja prvo osiguram jer se već stotinu puta desilo da se mi ovde siti isprdamo sa nekim ili nečim a to nešto u periodu od našeg slanja u štampariju pa do dolaska na kioske umre ili mu se desi nešto loše. Onda mi ispadnemo stoka i neukusni. Dakle, impotent grip! Ako epidemija za narednih sedam dana ne dobije pekićevsko-stivenkingovske razmere i ne bude više tema za pametovanje, cough onda će ove reči ostati kao mudra opservacija duhovito saopštena. Masovne društvene vanredne situacije po pravilu dovedu do ogoljavanja suštine većine ljudi. Pokaže se koliko samoživi i prokleti skoro svi umeju da budu. Pošto sam i u ovom slučaju, kao i obično, ispao nemoderan i totalno van trenda, ja pazario gnojnu anginu (u redakciji poznatiju kao znojna vagina) baš kad se svi ostali lože na grip. Ali, uzela angina dobro da mori pa sam ipak morao do dispanzera. Kako sam ušao, tako sam izašao. U čekaonici je bilo sedam trilijardi deda i baba u raznim fazama raspada. Ne onog bolesnog nego redovnog životnog raspada. Hoćemo vakcinu! Prvo nas pregledajte! Mi smo prvi na udaru! Spasavajmo najvrednije! Da neko ne pomisli da sam ja za nekakav masovni lapot, naopako. Samo, ova scena odmah je izazvala flešbek na proleće 1999. i nepravednu NATO agresiju kada su neki deda i baba iz komšiluka uporno i do samog kraja kampanje prvi trčali u sklonište sa spremnim cegerom kuvane hrane, enigmatike i štrikeraja. Sedamdeset petog dana bombardovanja, kad se više ni RTS nije palio na uzbune i dok se Kumanovski sporazum već vadio iz štampača, deda se sapleo i pao ispred ulaza sa sve onim cegerom. Baba se okrenula da ga pridigne a njegove tadašnje dramatične reči i danas odzvanjaju: “Neka! Ostavi me! Spasi sebe!”. Tragedija je kad neko mlad umre. Kad umre neko star – to je smak sveta. Volja za životom izgleda da raste kako se život bliži kraju. Na poslednjoj sahrani na kojoj sam bio, na ono čuveno “neka, neka ide samo po redu” jedan matori panično je zavapio: “Ma nemoj! Da ide po redu, sad kad sam ja sledeći!”…

Daško Milinović

“Severina napunila Arenu”, “Colonia digla na noge Sava centar”, “Pozdrav Azri dve večeri zaredom u Domu omladine”, “Josipa Lisac oduševila Beograđane i Novosađane!”, “Petar Grašo: zvuci Dalmacije u Sava centru”, “JINX uoči koncerata u Beogradu i Novom Sadu: Imamo više publike u Srbiji nego u Hrvatskoj!” Ovo su neki od naslova u srpskoj štampi koji se odnose na nastupe pevača iz Hrvatske u Beogradu i Novom Sadu – samo u proteklih mesec dana!

Ako se zna da se sve ovo dešava u mesecu kada se u Srbiji najviše govorilo o porastu nasilja i eskalaciji netrpeljivosti prema strancima, stvari postaju još manje jasne.

Zanimljivo je i da je reč o izvođačima najšireg muzičkog spektra: od pop-folka (Severina, Grašo), preko densa (Colonia) fanka i džeza (Josipa) i retro-popa (JINX) do starog dobrog roka (“Pozdrav Azri”)… Dakle, ne može da bude reč o poplavi popularnosti samo jednog žanra kao što je slučaj sa navalom srpskih folk pevača na Hrvatsku i Bosnu (naročito na hrvatske i bošnjačke delove BiH).
O čemu je, dakle, reč? Vratimo se 15 godina godina unazad.

Godina 1994: dens hit “Tek je 12 sati”, grupe ET, vrti se u proseku desetak puta na veče u svakoj srpskoj diskoteci. To je bio prvi “hrvatski hit” koji je posle rata stekao popularnost u Srbiji. Pre njega tako se kotirao Tajčin “Hajde da ludujemo” iz 1990. Za grupom ET i “Tek je 12 sati” slede: “Kad će taj petak”, “Al’ je danas lijep i sunčan dan” i desetine drugih. I sve to bez ijedne emisije, intervjua ili emitovanog spota na tada jedino postojećoj državnoj televiziji.

Potom dolazi 1995, “Oluja” i nekoliko godina “zatišja” kada je reč o popularnosti hrvatske muzike u ovim krajevima.
Sa srpske strane prvi vrata otvara, očekivano, Đorđe Balašević svojim koncertima u Zagrebu i po Istri a vrlo brzo slede ga Bajaga, Čola, “Električni orgazam” i ostali kojima tokom ratova devedesetih nije pripisana “ratnohuškačka propaganda”…

Zatim, pod uticajem sve moćnijeg JUL-a i njegove predsednice Mire Marković koja u svojim dnevnicima u “Dugi” piše da voli hrvatsku pop muziku (Olivera naročito), počinje novi talas popularnosti hrvatskih pevača u Srbiji, ovoga puta podržan na televizijama “Pink” i “Košava”.
Godina 1999, mesec dana uoči bombardovanja Maja Nikolić drži prvi solistički koncert pred punim Sava centrom. Osim svojih pesama, nekoliko puta na bis izvodi numeru Doris Dragović “To” i hit grupe “Magazin” iz te godine “Ginem”… Bile su to godine (1999. – 2003.) apsolutne supremacije hrvatske pop scene na srpskom tržištu. “Magazin” je ređao svoje prve “posleratne” beogradske, novosadske i niške koncerte, duet “Godine” Ivane Banfić i Dina Merlina treštao je iz svakog beogradskog i budvanskog kafića, a pevači poput Gorana Karana, Petra Graša, Severine i drugih sticali su prave armije fanova “sa ove strane Drine”. Uređivao sam “Svet” u to vreme i sećam se da nije bilo nedelje bez veće ili manje najave na naslovnoj strani u vezi sa nekim muzičarem iz Hrvatske.

I onda, odjednom, 2004. – kao nožem presečeno opada interesovanja srpske publike za hrvatsku pop muziku. Zašto?
Tri su ključna razloga koja su baš te, 2004. godine rezultirala nezainteresovanošću srpske publike za muziku iz Hrvatske. Prvi leži u produkciji Saše Popovića koji je te godine započeo veliku akciju izbora za “Nove zvezde Granda” što je posle godina dominacije starih, već “izanđalih”, narodnjaka odjednom osvežilo srpsku folk scenu i na površinu izbacilo nova, mlada i zanimljiva lica dobrih glasova i intrigantnih životnih priča.

Drugi važan momenat možemo pronaći u osvežavanju srpske pop scene za šta je zaslužan Željko Joksimović i njegov trijumf (2. mesto, koje je nacija doživela kao 1.) na Eurosongu te godine pesmom “Lane moje”, čijem je publicitetu doprinela afera koju je pokrenuo “Svet” tvrdnjom da je veći deo numere pozajmljen od jednog azerbejdžanskog autora.

Međutim, kako ništa ne uspeva kao uspeh, visoki plasman na Eurosongu i pevljivost “Laneta” lansirali su Joksimovića iz druge u vrh prve lige srpske muzičke scene ohrabrivši na desetine drugih pevača u Srbiji da ponovo počnu da se bave već pomalo zaboravljenom pop muzikom koja je gotovo deceniju bila u defanzivi u odnosu na lake note iz komšiluka.

Treći razlog svakako treba potražiti u velikom padu kvaliteta hrvatske pop scene koja u drugoj polovini aktuelne decenije jednostavno nije uspela da pronađe kopču sa novim milenijumom i novom publikom koja koristi My Space, Youtube i Facebook i nije joj više dovoljno da sluša lagane note “se plavog Jadrana”…

Takvo stanje je, dakle, potrajalo pet godina – od 2004. do ove, 2009. To su godine tokom kojih su srpski narodnjaci gotovo potpuno “okupirali” Hrvatsku: najposećeniji klubovi u Zagrebu, Splitu i Karlovcu upravo su oni koji puštaju “cajke”, Brena i Seka pune hale i diskoteke, Cecine pesme svi napamet znaju…

Srbija je tih pet godina živela razapeta između EXIT-a, RHCP-a, Stinga i Rolingstonsa sa jedne, i Zvezda Granda sa druge strane. U sredini su se praćakali Joksimović i još nekolicina srpskih pop zvezda sa sve slabijim uspehom kako su godine proticale. Hrvatska muzika gotovo da se uopšte nije slušala uz izuzetak izolovanih slučajeva poput Josipe Lisac koja decenijama ima svoju vernu publiku.
A onda je počelo… Severina, njena saradnja sa Bregovićem, album “Tridesete” koji je, izgleda, baš “legao” srpskoj publici, naročito njenom lepšem delu koji, uostalom, određuje trendove…

Sve se završilo pravom invazijom hrvatskim muzičara na Beograd i Novi Sad u proteklih mesec dana.

Jedno je sigurno – isprepletanost hrvatske i srpske muzičke scene i publike, naravno, uključujući tu i bosansku koja je “u sendviču”, neminovnost su na koju moraju da računaju svi koji se bave muzikom, novinarstvom, izdavaštvom ali i političari i oni naučnici i teoretičari na obe strane, koji se decenijama upinju da dokažu da ovi narodi nemaju ništa zajedničko.