Osim po tome što je bio prva ruska prestonica, uz Kijev, nismo znali ništa o Novgorodu pre dolaska u njega. Posle odlaska pamtićemo ga po temperaturi od -28˚ C, crkavanju digitalnog fotoaparata, boravku u hostelu koji je dom za retardiranu dečicu, i osećaju da si na kraj sveta i u centru velike civilizacije u isto vreme. Neponovljiv je osećaj kada udahneš, a zamrznu ti se nos, usta, grlo i oči u isto vreme! Samo wuss-ovi i mamine maze ne idu u Rusiju zimi. Pravi muškarci su kadri i na strašnome mjestu postojati! I neke žene, uz njih.

Zidine i kule starog grada Novgoroda

STEPPING INTO THE ADVANTURE

Naravno da je samo bolesna holivudska mašta mogla da iznedri ideju da u istočnoj Evropi postoje „tamo neki hosteli“ u kojima ljude zatvaraju i besomučno kolju zarad svojih suludih zadovoljstava. I naravno da se sve može srediti preko interneta, i raspitati gde su dobri hosteli, gde su dobri hoteli, koliko koštaju, na kojim su adresama itd. Naravno da ti i prijatelji mogu pomoći, jer čemu služe svi oni chatovi, forumi, socijalne mreže poput Facebooka, Myspacea…

E sad, prijatelji nisu mogli pomoći u slučaju Novgoroda, jer u Moskvi ili Peterburgu uvek možeš naći „nekog ko poznaje nekog“ a ko bi se bavio couchsurfingom, a posebice za nas, Srbe (svi građani Srbije se tako oslovljavaju u Rusiji, kao što i oni smatraju da su Rusi, iako po prezimenima i fizionomijama vidiš da su Ukrajinci, Jevreji, Estonci, Gruzijci itd.). U Novgorodu smo morali posegnuti za netom i naći prigodan hostel. Ime mu je „Rodnjičok“ i noćenje u dvokrevetnoj sobi je 5,5 evra. Odlično. Krenuli smo vozom, noćnim vozom (zvučim kao Bajaga) iz Moskve. U 6 ujutru smo u Novgorodu, kul, a krećemo u 10 eveče. Spavaća kola, klasa „plackarta“, što će reči, 4. po redu. Ima 5 klasa vozova u ex-SSSR-u, ali nemoj da sed prevariš pa da upadneš u „opštu“ klasu, 5. po redu, ma kako da je jeftina. Inače ćeš se provesti kao ja u Ukrajini, a biti celu noć sa rođacima Jevhena Hütza iz Gogol Bordella u zagušljivom vagonu nije nikakav provod, veruj. Dakle, 10 evra, tu je stjuardesa (zove se „provodnica“) i uz to što cepa karte, razvodi ljude po kupeima, donosi ćebad, jastuke, jorgane i ostalo, a možeš o nje naručiti i pivo, kafu, čaj, sok i ostalo što je tvome mladome telu potrebno.

Jurjev manastir u sumrak. Ovo je kraj sveta, zimi, iako je u šumi, pored reke, u zelenilu predivno leti… verovatno!

Zaboravih reći, saputnici smo moja malenkost i moja tadašnja, a sada već bivša devojka. Naravno, pošto je noćni voz u pitanju, nećeš naručiti ni kafu, ni crni čaj, jer onda nema spavanja. Dakle, jedno pivo. Pričam sa ženom iz Novgoroda dok pijem i gledam snežne predele kroz prozor. Žena mi kaže da je Novgorod mnogo siromašniji od Moskve i Peterburga, i proporcionalno jeftiniji. Videćemo. Ležem na svoj ležaj oko 23 h i uspevam da u pretoplom vagonu (super, samo moraš da se oslobodiš džempera, i ostaneš u kratkim rukavima, što u srbijanskim i balkanskim vozovima nikako nisam navikao!) odspavam prekoputa svoje drage nekih 6 sati. Da sve bude gore, i vozovi u Rusiji, kao i oni u Ukrajini, imaju običaj da dolaze pre vremena na konačno odredište! I to po pola sata. Znači, nije u Novgorodu u 6:00, već u 5:30! Posteljina se razdužuje u 5:00, dakle. Uhh. Vidim ja da ni u Uzbekistanu neće kasniti voz, i tamo da odemo, džaba se nadamo da ćemo malko duže odspavati. Izlazimo iz voza, mrak, 5:30 h. Prvi šok je taj da, kad udahneš vazduh, osetiš neverovatan bol u nozdrvama. Boliii kad diiišem! Neponovljiv osećaj. Tražimo semafor sa temperaturom.

Napolju je temperatura -28 C. U hostelu se grejemo na dodatni radijator, jer je grejanje zidnim radijatorima nedovoljno. Menjačnice u Novgorodu su retke, banke se rano zatvaraju… Od preostalih rubalja ima se za skromnu večeru! A sladoled uveče, na temperaturi debeeelo ispod nule jedu svi Rusi, pa i mi… Ne moraš žuriti da se ne istopi u ruci!

Minus 28! Wow! E, zato boli. Dobro, hajde da odemo u hostel što pre. Taksija nigde. Srećom, železnička stanica je čvorište za gradske buseve. Pitamo gde je ta-i-ta ulica, i kažu nam neki broj busa. Bus dođe, ali je potpuno zamrznut, što je nadrealno iskustvo: unutar busa je sve smrzuto, unutra je temperatura ispod nule! Sva stakla su potpuno zaleđena i nema šanse da ih ostružeš ili zagreješ da bi video gde izlaziš. Ljudi izgledaju kao da su loptice naduvene od ogromne količine odeće. U stvari, podsećaju na klince iz South Parka! Ja podsećam na Kennyja, pomislih. Imam istovetnu jaknicu sa kapuljačom koja podseća na starinskog ronioca. Sve neverovatno škripi, jer se mašinsko ulje zamrzlo i stvrdlo i ležajevi su kruti. Pitamo gde je stanica, i kažu nam gde je. Izlazimo u mrak. Svuda su u 6 ujutro otvorene cvećare, ali pekare nisu. Nema bureka, kifli i jogurta, ali ima buketa ruža, lala i čega god hoćeš. I ljudi kupuju bukete cveća po -28, i nose ženama u firmama na posao! Kakvi džentlmeni!

Dobro, ja ću biti džentlmen pa ću nositi torbu svojoj devojci, šta će joj sad cveće. Stižemo posle 500 m pešačenja na zadatu adresu. Piše: Rodnjičok! To je to. Ja zvonim, a svaki uzdah boli. Moja saputnica je izuzetno disciplinovana, a znam da je smržljivac, tako da joj odajem priznanje na hrabrosti i trudim se da sačuvam muževno lice, samouvereno poput britanskog oficira u Sudanu 1898. Everything’s gonna be alright, baby, vidi se iz mog kvazispokojnog pogleda. Neki tip otvara i pušta nas. Pitam, je li ovo Hostel Rodnjičok, a on će, jeste, jeste. Super, toplo je! On uzima pasoše da nas upiše i da nam ključeve, kad iznebuha, dolazi neka žena. Kaže, ko ste vi? Turisti. Jeste li rezervisali? Ne. E, ne znam onda, moram da zovem upravnika! I uzima telefon. Mi se smrzli, što od ideje da nećemo dobiti smeštaj, što od pomisli na minus 28 napolju. Ne opet na mraz! Ja počnem kao, nismo znali da treba, a žena spusti slušalicu i pita, namršteno, odakle ste vi, bre? Ja kažem, iz Srbije. Iz Srbije! Faca tetke koja je izgledala zlo i sumorno naglo se menja. Pa naravno da ima mesta! Ne treba da zovemo upravnika!

Železnička stanica u zoru, i spomenik Aleksandru Nevskom.

Eto sad će ključevi, sad će čaj na račun kuće, sad ćemo dodatne radijatore i grejanje da unesemo u sobe, bez brige! Što ne rekoste da ste iz Srbije! Gledaju sa zadovoljstvom naše pasoše na ćirilici. I ja ih gledam sa osmehom. Ne znam šta bi bilo da smo, ne daj Bože, iz Holandije ili tako neke „zabiti“, ali dobro je. Ima negde gde imaš preimućstvo ako si „naš“. U 6:20 upadamo u sobe, koje su srazmerno hladne. Radijatori tek treba da zagreju prostoriju, ovde je potrebno imati i one radijatore na zidu, i one koji stoje nasred sobe, kanda. ‘Ajd’ da odspavamo malo. U jaknama i sa kapama. Par sati, šta fali. Dok ne svane, ipak je to januar na severu, kasno sviće, oko 8:50 tek. Budimo se i shvatamo da se soba zagrejala. Super. Odosmo da se sredimo u kupatilo. Ja krećem prvi, jer ja znam ruski. Pored mene prolazi devojka koja liči na mongoloida ili nekog sa Daunovim sindromom, ako se dobro sećam kako oni izgledaju. Kaže, zdravooo! Ja kažem, zdravo! Nedaleko od nje stoji grupa od 5-6 mladih ljudi, svako retardiran na svoj način, tj. ometen u razvoju, kako se to kaže politički korektno.

Dobacuju se velikom loptom, prečnika 1 metar. Valjda manju ne bi lako uhvatili, a i ova im svako malo ispada. Svi mi kažu: zdravooo, sa osmehom iskrenih bića koja ne znaju za zlo. Njihova dobrota me je dirnula. Kao malena dečica su, ne pomišljaju na zlo, fini su i mirni. Ispostavlja se da su naši domaćini od jutros vaspitači, a ovi mladi ljudi su štićenici Doma za ometene u razvoju, koji izdaje polovinu svojih soba kao hostel, da bi se finansirao sam za sebe. Odlazim u kupatilo, a za mnom ulazi simpatičan mladić, gotovo neprimetno ometen u razvoju.

Pogled na stari grad Novgorod i zidine. Ovo iza mene, ova snežna livada… to je reka! Volhov. Smrznut.

Kaže, ja sam čuo da ste vi iz Srbije? Kažem, jesam. A vi ste Srbin? Ja kažem, jesam. One će, sa osmehom i klimanjem glavom: aa, razumljivo, razumljivo. A vaša devojka, je li i ona iz Srbije? Jeste. Je l’ i ona Srpkinja. Jeste. Aaa, razumljivo, razumljivo. I dok se umivam, on me sa osmehom gleda i smišlja još pitanja, a ja ga blago i sa osmehom upitam, da li bi izašao napolje, ja bih da budem malo sam u kupatilu? Aaa, razumljivo, razumljivo, kaže on, sa stidljivim osmehom i izlazi uz izvinjenje. Vraćam se u sobu i kažem, što delikatnije mogu: Gordana, znaš, kad izađeš napolje, videćeš gomilu dobrica koji su blago ometeni u razvoju, zato što je ovo dom za ometene, al’ ne boj se, skroz su bezopasni, i k’o u onom vicu, kažu svaki put kad te vide, kažu: zdravooo. Devojka prsnu od smeha. To samo na putovanjima s tobom može da se desi, kaže ona. Pa jeste, priznajem. Ne piše na sajtu da je… poluhostel. OK, imamo smeštaj. ‘Ajd’ sad u grad!

SIGHTSEEING

Prvo, temperatura se sjajno podigla na celih -22. Odlično! Drugo, sve izgleda kao da je apsolutno ukočeno i zamrznuto. Belo je i prepuno svetlosti. Kao bajka, kao kraj sveta. Kul. I doslovno. Ja vadim digitalni fotoaparat, i ustanovim da je privremeno preminuo. Not responding. Na kraju krajeva, ta elektronika i nije predviđena da radi na toliko niskim temperaturama, valjda. Srećom, imam i rezervi, analogni, koji nema ništa elektronsko, osim blica. Nećete dohakati Srbinu koji uvek ima rezervnu varijantu! Ha! Život pod Slobom i američkim bombama i sankcijama stvorio je od nas, umesto normalnih i bezbrižnih ljudi, sposobne ljude. Šta sad, nešto je moralo da se žrtvuje. Nisam siguran da sam baš želeo da postanem sposoban kao izraelski specijalac, ali izgleda da su Istočnoevropljani najbliži tom „starinskom“ tipu ljudi. Idemo do centra grada, da vidimo zašto je Novgorod toliko značajan i šta mi, koji vrag (#$*&%!!) radimo na ovom mestu zimi??! Obilazimo prvu prestonicu Rusije, dakle.

Elem, Novgorod, koji se od 1993. zove i Veliki Novgorod, da bi se razlikovao od Nižnjeg Novgoroda (do tada se ovaj Nižnji zvao Gorki, po Maksimu koji dade ime jednoj od najboljih NS-ulica), leži na super mestu, gde rekao Volhov ističe iz jezera Iljmenj. Nastao je negde u 9. veku, kada su Sloveni i ugro-finska plemena rešila da osnuju državu. Kako su Sloveni bili brojniji, to je postalo poznato kao Novgrodska kneževina Slovena. Za kneza je izglasan neki vikinški pustolov, poznat kao Rjurik, a koji je došao na nekom drakaru (vikinškom brodu) iz Švedske, i sa gomilom pustolova-Šveđana rešio da se nametne kao super faca i ratnik koji ima neverovatne ratničke i organizacione sposobnosti. Kako su Sloveni i Ugro-Finci imali omanjih problema sa organizacijom državne uprave (ponavljaće se kroz istoriju), izabraše oni Rjurika. Ovaj će postati rodonačelnik dinastije Rjurikovića, koja će 700 godina vladati Rusijom. Koja je tada i prozvana Rusija. Jer, na tadašnjem ugro-finskom dijalektu Iljmenja, „Šveđanin“ se reklo „Ruosi“ (uporedi sa finski „Ruotsi“), pa je Rusija, u stvari, na finskom jeziku, Švedska. Zgodna zabuna. Kasnije su Varjazi, kako su Sloveni zvali Vikinge, pokušali da pronađu rečni put do Carigrada, pa su uzgred osnovali još jednu Rusiju, ovaj put Kijevsku.

Manastir svetog Đorđa (Jurjev manastir), u sumrak. Hladnooooo….

Dve Rusije, Novgorodska i Kijevska, postaće jedna država dosta kasnije. Elem, 988. godine, kijevski knez Vladimir krštava celu Rusiju, uz veliki otpor mnogobožaca (ova reč me uvek sa osmehom podseti na Neda Flandersa), a u 11. veku Rusi postaju veliki hrišćani i grade se manastiri i crkve koje stoje i do danas. Zapravo, Novgorod je i poznat po svom ogromnom broju srednjovekovnih građevina, od kojih su najvažnije Kremlj, poznat i kao Detinjec, i Jaroslavovo dvorišće (dvorište). Detinjec je prava pravcata srednjovekovna tvrđava, sa sve crvenim zidinama od cigala, prozorima za odbranu na kulama koje su natkriljene drvenim krovovima… Neverovatno mesto! Kao da se nalaziš u Srednjem veku, ili među kulisama nekog filma ili bajke. Zanimljivo je da je Novgorod bio oduvek prkosan i republikanski. Oni su ovde imali i Novgorodsku Republiku, i sami su sebi birali kneževe i ljude na funkcijama, a titule se nisu nasleđivale. Imali su prve parlamente, koje su zvali Veče (Veće, zaista, kao na srpskom!), i parlament je mogao da razreši knjaza dužnosti…

Zajedno sa svim ostalim ruskim snagama potukli su na ledu Čudskog jezera vojske Šveđana i Tevtonaca, a kadrove iz tog filma vi pamtimo. Vojsku je vodio Aleksandar Nevski. I tu je došao kraj Novgorodskoj slobodi, jer je Ivan Grozni, koji je s pravom dobio taj nadimak, u 16. veku imao običaj da impulsivno poubija sve koji su mu se suprotstavljali, pa je pokorio i republikanski Novgorod i to je to. Kažu da mu je jedan sveštenik, koji je izašao pred njega taman kada je Ivan Grozni nameravao da pokolje ceo grad zbog greha neposluha (poreko su ga pogledali, kanda), ponudio mesom, a bilo je vreme posta. Ivan dreknu, pa nudiš me mesom, a post je! Kako te nije sramota? A sveštenik će: pa šta je to tebi, ti ljudsku krv piješ svaki dan, ti ionako ne postiš! I tu se Ivan postidi i ne pobije ceo grad, a baš je hteo. Kasnije su sagrađeni Peterburg i proširena je Moskva, nastala je Odesa, proširen Kijev… I Novgorod je ostao mali, istorijski gradić, netaknut i lep za posete i slikavanje.

Da bi se došlo u Detinjec, slikovitu tvrđavu, mora se iz novog dela grada, kojim dominira neoklasicistička zgradurina pokrajinske skupštine i ogromni carski parkovi (monumentalno, ali ne i fotogenično, ukupno 5 slika u Novom Gradu potrošismo) preći u Stari Grad, preko mosta na Volhovu. Volhov je totalno zaleđen. Liči na livadu. Svetlost se odbija od snega i leda, nebo je sveeetloplavo, sve je prepuno svetlosti. Slike su nikakve, mi se smrzavamo, ali je sve super. Gledamo dve žene koje buše rupe u ledu i kupaju se.

Jedna je debeljuškasta gospoja srednjih godina, a druga je ribetina koja je mlada sportistkinja, i ja čak s mosta mogu da vidim da je mišićava kao Jelena Isinbajeva. Ja nisam toliko šokiran, jer nemam jajnike, ali moja devojka se ježi pri pogledu i pomisli šta im je sa tim organima. Njih dve se i sunčaju. Jer je supersunčan dan. Saznajemo da je tu leti strava plaža, da je +35, i da je njihov Štrand ili Ada Ciganlija mesto gde se hiljade ljudi osvežava. Prelazimo most i nalazimo se u starom utvrđenom gradu. Najznačajnije su kule, Spaska i Knjažna, koje su četvrtaste, i monumentalna Pokrovska, koja se nalazi na svim razglednicama. Kula Kokuj liči na malu crkvu, ali nije. Crkve su sve odreda bele. Najznačajnija je Sveta Sofija, bela i sa lukovicama, koje podsećaju na vojničke šlemove. Ovo je tipično za Novgorod, za razliku od Moskve. I logično, Moskva je bila uvek bezbedna i daleko od Litvanaca, Poljaka, Šveđana, Nemaca i sličnih okupatora.

Novgorodci su uvek bili ratnici, pa im i crkve deluju ratnički. Nisu šarene, jer im život nije bio kao u Moskvi. Kada nisu ratovali, bili su superuspešni trgovci. Sofijski sabor je najstarija crkva Rusije, izgrađena je 989. Imao je 13 tornjeva, jedan za Hrista i 12 za apostole. Poznata su i Magdeburška vrata sabora iz 12. veka, izgrađena u Nemačkoj, i Zvonik, koji ima zanimljiv oblik, kao neka kapija. Odlipčno, ako vidimo još i Jefimijevsku „časozvonjicu“, videli smo sve. Hladno je kao u zamrzivaču. Dosta arhitekture. Bilo bi je dosta i da je leto, ali ovako… U crkvama je tek malo toplije. Ništa do toga. Idemo u prodavnicu suvenira. Tamo ima svašta, a najzanimljivije su lutkice devojaka u ruskim narodnim nošnjama (moja devojka kupuje na tone, za sebe i za svu dečicu iz familije), matrjoške i specifikum Novgoroda: mali dobrohotni kućni duhovi, zvani Domaći, ili Domovije.

Oni su razbarušeni, simpatični i maleni, i čuvaju kućno ognjište. U engleskoj tradiciji se nazivaju „pixie“ i sad ti je jasno zašto je legendarna grupa The Pixies dobila ime, a o Draganu Stojkoviću da i ne govorimo. Sada idemo na drugi kraj, da vidimo Jaroslavovo dvorište. E, tamo je Jaroslav Mudri sazidao gomilu kneževskih zgrada, od koji su ostale samo crkve, desetak njih, svaka slična drugoj i svaka pomalo drugačija. Ne razumem se previše u crkvenu umetnost, ali mislim da bi moj negdašnji bubnjar, po profesiji ikonopisac, bio lud za ovim freskama. I sam se sećam da je Teofan Grk bio vrlo značajan slikar tog doba, jer nije ponavljao stare obrasce slikanja, već je bio… ekspresionista. Taj kad naslika Hrista Sudiju, poželiš da više ne napraviš nijedan greh! Mnogo popreko gleda. Meni najslađa crkvica Svete Petke, a i mojoj devojci. Super, ‘ajd sad da vidimo „građanski deo grada“. Ima jedna ulica, Uijina, gde očekuješ da ti iskrsnu Raskoljnikov i ona njegova prostitutka dobrog srca, i baba lihvarka, i ko sve ne. Super je civilna carska arhiktektura, i grad je lepo očuvan, stambeni blokovi su van centra. Sad nam je jasno zašto Rusi toliko piju. Mora se! Dve duple votke u brvnari od kafića, pa da razgovaramo dalje o izlasku na onu ‘ladnoću! Napolju, žene na tezgama prodaju suvenire. Na -22! Strašno.

Mrtve ‘ladne. Kažu nam da ima neko etno-selo, Vitoslavici, u selu jurjevo, gde ima i neki slavni manastir. Ulazimo u bus. Sve škripi opet. Ništa se ne vidi. Kondukterka nas izbacuje na stanici Jurjevo. Kraj sveta! Ako zanoćimo ovde, naći će naša beživotna tela ujutro. Malo je i frka. Nalazimo manastir. Plave lukovice sa žutim zvezdicama. Sve je stalo. Vreme je stalo. Popovi se zavukli pored peći. Samo dvoje ludih srpskih turista lunja i slika sve u sumrak. Neverovatna scena. U jednom trenutku su na nebu i Mesec i Sunce i Danica.

Nikad neću zaboraviti zalazak sunca nad Jurjevim manastirom. Opet je -28. Koliko smo daleko od „civilizacije“, govori i cena krštenja: dok sam u Moskvi u Hramu Hrista Spasa platio 30 evra, ovde je 2 evra. Odlazimo do etno sela. Možda je bolje da se vratimo leti, kada su tu devojke u narodnim nošnjama ispred drvenih kuća rekonstruisanih drevnih drvenih kuća… Ovde su prenesene cele kuće, mlinovi, vetrenjače, crkve, sve od drveta, iz cele Rusije, i nastalo je etno-selo, jedno od najslavnijih u svetu. Postaje neizdrživo hladno. Pokušavamo da pojedemo čokoladne štanglice, ali je nemoguće, polomićemo zube! Stvrdlo se sve. Idemo u hostel. Ispred hostela, neko prodaje sladoled na ulici. Ja se pitam ko ga jede.
Ali, ljudi kupuju! Kupujemo i mi i slikamo se. Ja shvatam da je zamrzivač u kome je sladoled na ulici u stvari grejač, jer mora da zagreje sladoled sa -28 na -5 stepeni! Pokupavam da osposobim digitalca. Devojka viče, +ajde požuri, topi mi se sladoled u ruuciii… Ja vičem, evo, evo, a onda iz njenog smeha svatam da je sve to ironija. Topi se, haha. Nije nego.

EPILOG

Vrćamo se u hostel. Naši drugari su veseli i govore nam: Zdravooo! Naša domaćica nam donosi poklone, knjižice Novgoroda sa posvetom. I male magnete na poklon. Oduševljena je što smo iz Srbije. Stalno nam donose čaj u sobu. Sve je toplo. Jedna noć u toplom, i ujutro za Sankt-Peterburg.

Ujutro izlazimo iz hostela i primetno nas manje bole nosevi kad dišemo. Svi nam mašu. Autobuska stakla su tek poluzamrznuta. Vidi se da je otoplilo. Semafor na stanici pokazuje: -20! Ha, pa ne trebaju mi ni rukavice sad! Pri dolasku u Piter, shvatamo da je -10. Skidam i rukavice i kapu. Ovde, bre, vrućina. Daj ‘ladno pivo. Tako se osećamo. Čovek je izdržljivo i prilagodljivo živinče.

Jedan od najdražih izleta u životu, na najbizarnijem mestu. Sećam ga se sa nekom nežnošću, i onih mladih ljudi, i gostoprimstva, i zamrznute reke, i bola u nosu, i duple votke da bih „procirkulisao“, idvaju kupačica u rupi u ledu, i „kraja sveta“ u Jurjevu. I sladoleda u mrkloj ledenoj noći. Mogao sam platiti silne pare i ići na neki fensi kraj sveta, ali ne bih se ovako dobro osećao. Nikada.

S obzirom na to da nam ostaje još ceo mesec uživanja u kasnom letu, arthritis žao mi je što vas već u ovom broju uznemiravam pričom o tome šta loše može da nas zadesi ove jeseni i kako da se pripremite ako se to desi. Ne samo da vas podsećam na povratak na posao već i na nešto kud i kamo gore – sve alarmantnije vesti o novom gripu. Podatke o rizicima oboljevanja plasira u javnost Svetska zdravstvena organizacija, poznata kao kompetentna institucija kojoj se veruje. Međutim, istovremeno kolaju priče da je reč o običnom lažiranju i globalnoj prevari. Nedavno je u našu redakciju stigao mejl sa tekstom u kojem se govori o tome kako ćemo svi biti prinuđeni da se vakcinišemo, a da će vakcina zapravo sadržati virus od koga će pomreti devedeset odsto stanovništva planete jer je cilj „Velikih Gospodara“ depopulacija Zemlje?!?
Ovakve ideje, mada svetski rasprostranjene, naročito imaju plodno tlo u našoj zemlji jer mi, najpametniji narod na svetu, skloni smo da sumnjamo i sve stavljamo pod lupu, a teorije zavere su naša specijalnost. Ipak, u ovom slučaju nije lako biti pametan. Osobito je teško kada su u pitanju deca i … čitaoci. Reč je o odgovornosti.

Baveći se ovom temom, u L&Z redakciji smo shvatili da imamo isti problem i sa zabrinutima i sa nonšalantnim čitaocima. Zabrinuti u svom strahu mogu da učine ludosti, a nezabrinuti da se – razbole. Zbog toga smo odlučili da se pobrinemo za sve vas. Odlučili smo da vam sugerišemo da, bez obzira na to šta mislite o poreklu i sudbini virusa novog gripa, za svaki slučaj uradite ono što možete da biste poboljšali svoj imunitet, po onoj staroj „neće da se baci“. Kada kažem „ono što možete“, ne mislim da odročite svoju štednju ili podignete gotovinski kredit za nabavku preparata sa alojom i ehinaceom i noni napitaka, niti zaliha vakcina. Sve što treba da učinite, za sada, jeste da pročitate tekst na strani 106 i zatim racionalno postupite po našim savetima.
Pa, zato nas i imate – da se oslonite na nas kada je najteže!

Sredićemo mi ovaj haos, ambulance znamo tačno kako.

Naša nebeska domovina, viagra pills junačka zemlja mila koja je dala Mihajla Pupina, order Hajduk Ovoga i Onoga i mnoge druge ličnosti bez kojih život kakvim ga danas živimo ne bi bio moguć, opterećena je mnogim problemima. Većina tih problema potpuno je nepravedno svaljena na naša herojska pleća. Mi, ovakvi super i odlični, nikada to ne bismo sami napravili. Zapatili se tu ti problemi i ostali da nas more. Nestalan napon u električnoj mreži, nepropisno parkirana vozila najimućnijh građana, ne baš poštena privatizacija, divlja gradnja, netransparento finansiranje aktivnosti funkcionera, korupcija raznih fela, prodaja novorođenčadi, smrtnost istih, kršenja ljucki’ prava, ilegalne deponije, nebriga o deci, invalidima i inim unesrećenim, trgovina oružjem i narkoticima, slab pritisak u vodovodnim cevima, govnjiv TV program, rupe na putevima, razvodnjen benzin najskuplji na svetu, nestručni mamlazi na važnim pozicijama, idiotsko obrazovanje, nameštene fudbalske utakmice, isprepletanost crkve i države, bezobrazno niske cene otkupa poljoprivrednih proizvoda, nasilje u porodici, nasilje svuda…
To su neki od svakodnevnih problema sa kojima se susrećemo i stvar je stvarno prevršila svaku meru. Odlučeno je da se reaguje. Ovaj haos i javašluk ima da stane. Udarićemo radikalno i na najveće probleme – rekli su na televiziji i u novinama. Nisu lagali, braćo i sestre! Nisu! Uveden je red. Najveći problem je odmah prvi rešen: ne može se više u kratkim pantalonama ulaziti u objekte zvaničnih državnih institucija. Ima da ideš kući da se presvučeš, da ne nerviraš policajca koji tamo jede pljeskavicu sa lukom dok ti objašnjava pravila. Ima da budeš kulturno prekrivenih listova dok drsko remetiš šalterušinu večnu pauzu za kafu, ručak, užinu i molitvu. Moraš lepo da se uparadiš kada dođeš da daješ državi novac nizašta. Red je uveden. Odavno je to trebalo uraditi. Uzeti najbolje iz šerijatskog prava i primeniti na razularenu marvu.
Sad kada smo produžili suknje i pantalone, sakrili ženske nožne prste i ramena, možemo da pređemo na rešavanje ostalih problemčića sa spiska. Luk i voda, pasulj, vaginin dim…

U intervjuu koji sam povodom izmena Zakona o informisanju dao vikend izdanju dnevnog lista „Pravda”  (http://www.pravda.rs/srbija/10866/tadiu-nemo-da-potpishesh-ova-zakon-o-informisau ) promaklo mi je da pomenem nekoliko činjenica pa koristim priliku da to na ovom mestu nadoknadim.

U ovom Zakonu dakle, order gotovo sve je problematično i sa stanovišta slobode štampe, i sa stanovišta sukoba sa odredbama drugih” starijih” zakona:

• Osnivački kapital od 50.000 eura za izdavačke kuće koji se ne može umanjivati (što je doduše amandmanima izbačeno ali svedoči o ostrašćenosti i dilentantizmu predlagača!) doovdi izdavače novina i magazina u neravnopravnu poziciju u odnosu na ostale provredne subjekte za koje je osnivački kapital – 100 puta manji – 500 eura.
• Određivanje kazni prema prodatom tiražu i prihodima od oglasa (pa puta sedam ako je vest objavljena na naslovnoj strani!) je bez presedana u celom svetu
• Visina kazni od 10 do 20 miliona dinara je višestruko iznad kazni predviđenih Zakonom o privrednim prestupima i Zakonom o prekšajima i toliko je drakonska da bi u jednom udarcu ugasila 80% medija u Srbiji koji na računu nemaju taj novac
• Zabrana prenošenja lista sa firme na firmu je rešenje nečuveno u svetu. Dakle ja ne mogu nekome da prodam svoj list ili neko da ga proda meni!
• Automatsko gašenje lista ukoliko je osnivač duže od 90 dana bio u blokadi! Ovakvo rešenje donosi se u sred ekonomske krize kada je u Srbiji preko 50.000 pravnih subjekata u blokadi a na jesen će ih biti još više!
• Drakonske kazne za kršenje „prepostavke nevinosti” će potpuno ućutkati kritičko novinarstvo u politici (nema više pisanja o političarima i tajkunima korupcionašima), osakatiti „crnu hroniku” (nema više tektova da je „Deda ubio babu” dok se to za 3-4 godine pravosnažno ne presudi), neće moći da se piše ni o Ratku Mladiću kao ratnom zločincu niti o „teroristima sa Juga Srbije” koji to nisu dok se sudski ne dokaže. A što je najbolje – neće smeti ni da se citira niko ko bilo šta od gore navedenog tvrdi jer zakon ne poznaje razliku između izjave sagovornika i novinarske tvrdje.

Kao što sam u intervjuu i rekao, ova zakonska rešenje mi liče na uspešnu kompilaciju zakona o informisanju Salazarovog Portugala, Frankove Španije i aktuelnih zakona Irana i Severne Koreje.

DNEVNI TELEGRAF 1998. GODINE: Hoće li ponovo zidovi ostati jedini slobodan medij u Srbiji

Kao što sam u intervjuu i rekao, ova zakonska rešenje mi liče na uspešnu kompilaciju zakona o informisanju Salazarovog Portugala, Frankove Španije i aktuelnih zakona Irana i Severne Koreje.

Ovo su dakle činjenice – pravne i ekonomske. Ima tu još par stvari koje su posebno paradoksalne i sramne:

• Ovakav zakon donosi se u zemlji u kojoj je u proteklih 9 godina (da se ne vraćamo još i dvedesete!) bilo toliko korupcionaških afera političara zbog kojih niko nije odgovarao (sem jednog promila kao što je slučaj gradonačelnika Zrenjanina) ni finansijskom ni zatvorskom kaznom da bi gušenje medija još više pogodovalo bujanju nekontrolisane korupcije.
• Da li je pravosnažno presuđeno išta od ovih afera u koje su upleteni ovdašnji političari i državni činovnici: Kolesar, Davinić, Janjušević, Krišto, Dinkić…i još stotine drugih koji su ovu zemlju olakšali za milijarde evra, pokradenih u javnim preduzećima, kriminalnim privatizacijama, iznešenim na Kipar i Devičanska ostrva. Ovakav zakon bi ućutklao i medije – jedine u kojima su pomenuti političari i činovnici do sada bili za svoja dela kritikovani! To se naravno i želelo postići.
• Posebno je tužno što medije od ovog zakona danas moraju da brane oni koji su 1998. godine jedan sličan zakon doneli (socijalisti, radikali i naprednjaci) a što zakon donose oni koje su upravo najviše podržavali i promovisali mediji koji su tada najteže kažnjavani (demokrate, G17…)!
• Kao ilustraciju za odnos ovdašnjih političara prema novinama i medijima uvek mi padne na um scena sa momačke večeri jednog prijatelja, tada pre dve godine kada se to dešavalo, veoma uticajnog u beogradskim političkim krugovima. Na pijanci je bilo desetak političara iz različitih, tada vladajućih partija koji su, negde oko ponoći kada je stigao kolporter sa sutrašnjom dnevnom štampom , razgrabili sve novine, naročito tabloide, grozničavo tražeči da li je izašao neki njihov intervju, izjava ili slika. Kada su zadovoljili znatiželju, sve novine su završile ispod stola, bukvalno pod njihovim nogama.

Razmislite o ovome kada se sledeći put primaknete glasačkoj kutiji. Ja hoću.

Opasni su. Ne budite ih!

Znaš ono kad se svi nešto žale kako mnogo rade i kako su oni jako vredni? Ja stvarno ne vidim u čemu je tu problem. Ja se žalim da mnogo radim, allergy ali ne zato što sam jako vredan nego baš zato što sam jako lenj. Ja sam prirodno lenj čovek i upravo zbog toga mi teško pada da mnogo radim. Da sam vredan, capsule nikada me ne biste čuli da se žalim. Posla zaista ima mnogo, pharm delom zbog toga što je bilo kakva smislena podela rada odavno ukinuta, a delom zbog toga što mi svaki posao koji treba obaviti na 43 stepena Nives-Celzijusova pada veoma teško. Razmišljao sam o ovom problemu i pokušavao da nađem neku svetlu tačku na koju ću se koncentrisati. Ako neko reši da po svaku cenu bude optimista – uspeće. Moja životna sreća poslednjih meseci sastoji se isključivo iz činjenice da barem ne moram rano da ustajem. Eto, zbog toga sam zadovoljan i to je ono zbog čega još nisam izujedao sopstvena leđa. Patim od retkog poremećaja sna (ili čak cele ličnosti?) koji se sastoji iz toga da, kada spavam, negde pred svitanje, u moje telo useli se druga osoba (nazovimo ga Marko), koja želi da spava do smrti, nikada da ne ustaje. Marko je veoma jak i sugestivan. Ubeđuje me da ostanem tu i ubijam naciste, pilotiram Pajperom i jedem lignje punjene kolenicama u sosu od svega što volim, dok čekam da se vrati ona što vodi Zvezde Granda da nastavimo gde smo stali prošle noći. Želim da se mi, koji ne ustajemo rano, izborimo za svoje pravo da nas ostali ne smatraju manje vrednim. Ja isto, kao i vi, spavam oko 8 sati. Samo što su mojih 8 sati od 4 AM pa do podne. Za moj zdrav odmor uopšte nije bitno koliko rano legnem, nego koliko kasno ustanem. Uostalom, kad god sam ustao rano – bilo je to zbog neke patnje. Ili sam išao kod lekara, ili na put na koji mi se nije išlo. Nikad me niko nije budio u 7 da bi mi dao 1.000 evra, a kad god sam tako rano napuštao kuću, na ulici su bili isključivo nesrećni ljudi koje je teško gledati. Kad ustanem rano, mislim da imam temperaturu a popodne je zaista i dobijem. Jutro je lepo i lepo ga je gledati, ali je još lepše u to vreme gledati svoje kapke sa unutrašnje strane. Ljudi koji ustaju rano započinju ratove!

Tekst je objavljen kao uvodnik u aprilskom broju magazina “CKM“.

Beše li poljski premijer ili predsednik taj koji je pre ove finansijske zavrzlame krizu dijagnosticirao kao običnu prehladu i predložio da se prema njoj tako ponašamo?

Njega (ili onog drugog) niko nije slušao i sada po radnim jedinicama “glave lete” uz veselu muzičku podlogu Bajagine “koraci k’o laki oblaci”… Nisam sklon teorijama konspiracije ali globalni finansijski masakr uživalaca plodova svoga vrednog rada liči samo na jedno… Neko je odlučio da uživaju previše plodova, therapy ili da uživaju one sa neadekvatnom nutritivnom vrednošću (šta će ti kivi dobar je i oraj…) i da tom vitaminskom raspojasaniju valja stati u kraj. Da prevedem to na prostonarodski u stihu kao što je novi (dobro, cough stari) marketinški trend: “Ješćeš proju, sale ješćeš proju, jebla majku svoju…” Siti proje, pregaoci će navaliti na svoje rekonfigurisane radne zadatke i radiće u skladu sa sopstvenim energetskim zalihama. Paralisani od struka naviše, kreiraće nove poruke koje će, pak, kreirati nove ljude. Novi ljudi imaće manje želuce i trebaće im manje hrane. Imaće manje krvi a ona će nositi manje kiseonika do The Organa. Novi Advertajzinzi, Marketinzi i Kreativinzi navaliće na limese nečega što je moglo da bude veliko carstvo. Ovoga puta, ne radi pljačke, već da bi neko čuo njihove bajne ideje – “GROAAAR!” Makar i silom. Pokoreni radno sposobni ostaće bez, hm, rada, ženskinje razdevičeno, nejač nasađena na otomane biće pordvrgnuta Clockwork terapiji spinoffovima zezanja krize, fajronta i “da li se vaša žena pere” – bućkurišima… Jednostavno – novi trend će biti: “koliko para toliko muzike” a radio i TV emisije sa toplim željama i pozdravima, te nosači zvuka za 99 dinara potrudiće se da vam se ta muzika svidi!
Uvek sam se grozio nasilnih rešenja i smatrao sam sebe gospodinom iako za to nemam validne papire a jedini svedok završio je na ispiranju nakon što je otkrio Beherovku i opciju “repeat” na bendu u “Ciganskim noćima”, ali smatram da kao što očajničko vreme zahteva očajničke mere – tako se i mračna zavisnost od krize može lečiti samo mračnim metodama…

U cilju uspešnog odvikavanja a, priznajem, i našeg plezira, predlažem angažman Popa Lopatara, jedinog preostalog od svoje vrste na ovim prostorima.
Mi ćemo mu pričuvati Harleya dok ne završi…

Redakcijske dileme#1
Baba mog dragog kolege, inače negadljivog kada su oblici i ukusi žena u pitanju, ali veoma izbirljivog po pitanju mesnih prerađevina i hrskavice, postavila je najbolje pitanje: “Kada su novi izbori za Tadića?” Da, Tadić je institucija…

Redakcijske dileme#2
Drugi dragi kolega žrtvovao je pauzu za ručak razmišljući o tope hoće li se omladina PUPS-a zvati UNUKS?

Ponekad se samo pomoću donacije može preživeti

U Srbiji se skoro svakog dana ne može izvršiti po nekoliko neophodnih operativnih zahvata, medstore jer nema organa koje treba presaditi u pacijente. Poslednjih 10 veoma hitnih transplantacija nije bilo moguće obaviti jer porodice friško preminulih nisu dale saglasnost da se organi umrlog koriste. Želeo bih da se tim ožalošćenim porodicama, store koje su izgubile drage osobe, obratim sledećim rečima: “Jedite govna i nosite se u…”
Šta će ti, koji moj, organi kad umreš? Zašto ih ne bi dao nekome kome će i te kako trebati? Želim da, kad umrem, sve što od mog tela bude upotrebljivo i bude upotrebljeno. Skinite apsolutno sve što bilo kome, bilo kako treba! Možete uzeti i moje bradavice, ako neko misli da su lepe i da želi takve, i presadite mu ih. Apsolutno mi je svejedno šta će biti sa mojim jebenim lešom kad ja više ne budem živeo u njemu. Poskidajte sve što valja, a ostatak, što se mene tiče, možete dati nekim nekrofilima – neka i oni uživaju. Ne tiče me se. Kad i oni završe sa svojim poslom, spalite to što ostane i prospite gde želite. Neću grob jer mi je jasno da će na svetu uvek biti više mrtvih nego živih i ne možemo ih stalno saditi u zemlju. Nećemo imati gde da živimo ili ćemo živeti na grobljima. Dosta više ulaganja u smrt! OK, ne moraju svi slediti moj primer ekstremne darežljivosti, ali bilo bi dovoljno da postanu donori i stave svoje rezervne delove na raspolaganje drugima u nevolji. Čak iako si religiozan – sve je u redu! Ostavi organe onom kome su potrebni. Bogougodno je 100%! Ne verujem da je iko ikada u Raju rekao: “Uh, zašto sam poklonio bubrege – tako mi se piša! Kako ću sad da uživam u večnoj Božjoj milosti?”
Trebalo bi uvesti pravilo po kojem se podrazumeva da svako zaveštava svoje organe a, ako neko baš hoće da bude sebični drkadžija, neka nosi sa sobom dokument kojim to potvrđuje: “U slučaju moje smrti, ne dam nikome šansu za normalan život! Ako sam ja umro, želim da i ostali prođu tako. Sahranite me u mauzoleju koji se vidi sa meseca. Želim da moji organi trunu pod zemljom.”
Svakog meseca činim svet boljim mestom za život…

Kao nekada kad sam bila dete i sa mora nosila kući školjke, sick suvenire i simpatije, sada sa svojih putovanja ponesem novoprobuđenu energiju, sećanja na neke gradove i ljude i još poneke zanimljive utiske leta. Nedavno sam se vratila sa info putovanja u Tursku, u organizaciji turističke agencije Big Blue i My Brand Doctor, gde je grupa novinara imala zadatak da poseti desetine novih, luksuznih hotela i da vam iz prve ruke prenese svoje utiske.

Iz razgovora sa menadžerma i vlasnicima hotela koji vrede pravo bogatstvo saznali smo sve o trendovima visokobudžetnog turizma. Od toga da svaki hotel koji drži do sebe ima sopstveni jedinstveni koncept koji se ogleda u sinergiji arhitekture, enterijera i usluge, pa do toga koliko je važno imati pravu mikrobiološku laboratoriju u kojoj se kontroliše hrana koja se poslužuje u hotelu.

Ipak, pored svih zanimljivosti izdvojio se “utisak leta”. Na jednoj od press konferencija, neko od novinara iz naše ekipe je upitao menadžera hotela Amara Dolce Vitae, kako uspevaju da kontrolišu iznošenje stvari iz hotela (čemu su osobito skloni srpski turisti), s obzirom da je režim odnosa prema gostima veoma opušten i velikodušan (kada izađete iz sobe niko ne proverava da li ste razbili čašu ili pepeljaru, a desilo mi se i da odem iz hotela i greškom ne vratim ključ od sobe). Mendžer je bez razmišljanja odgovorio da apsolutno podržava sitne krađe stvarčica iz hotelskih soba jer su one gostima stalna emocionalna veza, koja traje tokom cele godine, sa hotelom u kom su se fantastično proveli! Te sitnice, naizgled nevažne, uveliko doprinose da se ljudi ponovo vraćaju. Dakle, na prvi pogled, gubeći – oni, na dugiročnom planu, dobijaju. Samo za mudre!

Jednodnevni izlet u Albaniju činio se kao privlačna opcija u učmaloj “festivalskoj” i predsezonskoj (ako sezone ikad bude) Budvi. Krenuli smo ranom zorom, allergist Dušan iz Beograda, Bojana iz Niša, jedna gospodja iz Ivanjice, ja i desetak Nemaca, Finaca i Engleza. Tu je i vodič Milivoje koji insistira da ga zovu Mili, duboko u sedmoj deceniji zivota ako ne i osmoj te vozac Zoki koji je prošle godine bio 73 puta u Albaniji!

Posle Bara i albanskih sela u unutrašnosti opstine Ulcinj – krivudavim i izlokanim “medjunarodnim” drumom, neretko ometani od strane kokošaka i krava – izbili smo na granicu sa Albanijom. Novi prelaz se gradi a do tada – blatnjava staza uz gradilište pa do stare napuštene zgrade iznad koje je bunker iz perioda Enver Hodzine vladavine.

Nakon što smo stali u drugu po redu kafanu-suvenirnicu u kojoj Zoki i Mili očigledno imaju dil sa gazdom – stigli smo do obala reke Bojane i za par minuta pred nama se ukazalo brdo za tvrdjavom Rozafom u našem narodu poznatoj kao Skadar na Bojani u čije je temelje uzidana mlada Gojkovica…

Prelazimo drveno-železni most koji su Austrijanci podgili 1916. (na početku svoje dvogodisnje okupacije grada) i koji je još u funkciji. Pored mosta – tone smeća koje se “slivaju” u prelepu Bojanu. Jedino u Albaniji video sam više smeća nego kod nas. Po broju prosjaka smo izjednaceni.

U centru Skadra velika nova Al-Zamil dzamija koju su izgradili Saudijci, zatim – verovali ili ne najveca katolička katedrala na Balkanu (veća i od zagrebačke), pozoriste koje su po ugledu na Boljšoj teatar izgradili Rusi… Tu je i nova pravoslavna crkva, ostaci stare engleske misije, franjvački samostan, parkovi, bazari… Inače, impresivna katedrala u Skadru kao i većina albanskih crkava i i džamija za vreme komunizma – nije služila u verske svrhe već je 1967. pretvorena u košarkašku dvoranu.

Posle Skadra idemo ka Draču i uz put se nižu novosagradjeni hoteli, benzinske pumpe, moteli i privatne kuće – u najrazličitijim stilovima: od imitacija Gaudija preko piramida (!) do srednjovekovnih zamaka a jedan aqua park je bio u obliku “Titanika”!!! Stajemo pored jednog od zamkova preko puta kojeg se nalazi niz ogromnih betonskih bunkera čiji je arhitekta po lokalnom predanju morao da udje u svaki od njih i istrpi avionska granatiranja kako bi se “narucioci radova” uverili da su gradjevine dovoljno cvrste. Arhitekta je preziveo ali je navodno posle toga poludeo.

Drač, najvažnija albanska luka koja će uskoro biti auto-putem preko Kukeša spojena sa Pristinom! Završiće tako kosovski Albanci svoj put ka “toplom moru” pre nego sto smo mi zaboli i prvi ašov (kod nas se ašovi koriste više u druge, terapeutske svrhe!) za Koridor 10, auto put Horgoš-Požega itd. Vozač Zoki nam kaže da je put od Skadra do Drača još do pre samo dve godine bio – izlokani makadam. Sada je to savremena magistrala koja posle Drača prerasta u autoput sa 4 trake.

Dakle, Drač: nekadašnja prestonica Albanije (od osnivanja drzave 1913. do 1920. kada je glavni grad postalo dotadašnje selo – Tirana). Uz obalu načičkani hoteli, sve je prilično natrpano, haoticno i prljavo. Iznad rive dvorci i vile nekadasnjih albanskih patricija, izmedju ostalih i zamak kralja Zogua čiji se sin Leka posle višedesenijskog izgnanstva vratio u zemlju i sada živi u Tirani. Ceo Drač je neverovatna mešavina mediteranske arhitekture XIX veka, ar dekoa, moderne, sivih gradjevina iz vremena komunizma, “papagajki” iz devedesetih i pseudomodernističkih gradjevina XXI veka… Navodno, Rusi masovno prodaju svoje nekretnine u Crnoj Gori u kupuju kuće i stanove uz albansku obalu gde su cene jos uvek izmedju 500 i 1.000 eura po kvadratu.

Prolazimo popred Aerodroma “Majka Tereza” i ulazimo u Tiranu. Ulaz u grad podseća na prilaze Beogradu iz pravca Novog Sada – fabrike, hale, benzinske pumpe, divlja i poludivlja naselja, deponije… Jednim od dugačkih bulevara stižemo do Trga Skenderbeg. Albanski glavni grad je na prvom službenom popisu iz 1923. godine imao – 10.845 stanovnika, 1985. – 200.000 a danas se procenjuje da je populacija Tirane brojnija od jednog miliona. Dakle grad se ustostručio za 85 godina i upetostručio za 25 godina.

Na glavnom trgu prepoznatljiv je spomenik Skenderbegu, postolje na kome je nekad stajala statua Envera Hodze sada je sablasno prazno, zatim džamija Etem Bej gradjena početkom XIX veka, Sahat kula, Nacionalni istorijski muzej sa ogromnim socrealistickim mozaikom u pročelju…

Obišli smo par prodavnica novina i videli da sem domaćih dnevnih listova i uvezenih inostranih magazina – Albanija još nema svojih čaopisa. Iz “mercedesa” parkiranog ispred Muzeja nacionalne istorije na sred trga – trešti “himna Južnog vetra” s kraja osamdesetih – “Mi se volimo” (Šemsa, Dragana, Sinan i Mile), Turbofolk kao srpski ubedljivo najefikasniji izvozni proizvod nije mimoišao ni Albaniju!

Desetogodisnji prosjak prati Dušana pola kilometra uporno pokušavajući da mu na solidnom srpskom proda hemijsku olovku sa albanskim grbom. Jedan drugi ispod spomenika Skenderbegu prodaje albanske i američke zastavice. Inače, Albanija je sigurno jedina zemlja na svetu u kojoj ima više američkih zastava nego u samoj SAD. Ne zaostaju mnogo ni zastave EU i Nemacke…

Odlicna pizza i nekoliko krigli tocenog “Amstela” u restoranu na rubu parka nedaleko od Trga Skenderbeg i – povratak za Crnu Goru.

Posmatram reakcije sautnika – ja sam očekivao više u smislu uredjenosti i čistoce (ni sam ne znam zašto!), Nemci, Finci i Englezi jedva mogu da povežu bilo šta, moji saputnici iz Srbije su prijatno iznenadjeni napretkom a vozac Zoki nas uverava: “biće oni za dvije godine ispred Crne Gore!”

Prošle subote gostovao sam u emisiji „Beograd noću“ na Studiju B. Mudra Dragana Ćosić pozvala je muzičara Đuleta „Van Goga“, ailment arhitektu Vladimira Gugla, tv-voditelja Zorana Kesića i mene, novinskog izdavača.

Posle smo otišli na piće do „Supermarketa“ a jutro dočekali u jednom dorćolskom kafeu preko puta džamije. Posle nekoliko pića stigla je na red i tema o predrasudama, tačnije o tome šta je o pre ove emisije mislio o onom drugom obzirom na to da je većina nas sada prvi put razgovarala sa ostalom trojicom. Poslovni ljudi su dosadni, hladni, bezobzirni i zainteresovani samo za pare i priče o poslu, šoumeni su privatno jako dosadni i namćorasti, muzičke zvezde su umišljene i izfolirane a arhitekte sujetne i introvertne. Alkohol, jutro ili prisustvo Dragane i njene šarmantne sestre – tek sva četvorica smo priznali da smo o onima koje nismo poznavali imali unapred izgrađen stav, često prilično negativan.

Sutradan sam ponovo u Beogradu, ručak u restoranu „Tika’s“, opuštena atmosfera u senci bagrema i ponovo ista tema. Bilo je potrebno da gostujem u kultnoj emisiji Dragane Ćosić na urbanoj televiziji Studio B. da bi mnogi ljudi o meni izgradili novu, potpuno drugačiju sliku. A to veče sam govorio slične stvari koje govorim uvek, ali možda ne na ovakvim, za neke dovoljno „društveno prihvatljivim mestima“.

Razmišljao sam posle o tome da li i ja o ljudima imam predrasude i sudim im unapred pre nego što ih upoznam i priznao sebi da sam često vrlo sličan onima čijim se prekim sudovima neretko čudim i osuđujem ih. Pokušaću da radim na sebi kada je o ovoj temi reč.

U ovom jubilarnom broju pozvali smo naše saradnike, advice poslovne partnere i kolege, drug da podele sa nama svoju najsvetiju tajnu, viagra pharmacy odgovor na pitanje “kako pronaći sreću?“. Dugo se već znamo i mogli smo da budemo tako prisni sa njima. I unapred se izvinjavam što smo većinu izjava morali da skratimo jer su nam novine ipak premalene za toliko njihove dobre volje da sa nama i čitateljkama podele svoju intimu.

Na istu temu razgovarla sam i sa svojim divnim devojkama, urednicama regionalnih „L&Z“ izdanja. „Kako “dobaciti” do sreće, a da se na pola puta ne polomimo?”, zapitala se Jelena Joksimović, urednica bosanske L&Z. „Istinska ispunjenost se krije u čarobnoj formuli ravnodušnosti: kada prestanete osuđivati ljude, razmišljati “zašto i kako neko…“, kada postanete svjesni sebe. Uvijek me je zanimalo da li smo rođeni za nekom skrivenom misijom i zadatkom da u toku života to i otkrijemo. Možda je ono što treba da radimo baš to što radimo sada?!“

Makedonku Veru usrećuju ljudi kojima je potrebna i oni koji su potrebni njoj, Hrvatica Sunčica je sažeto rekla “Moja sreća je sastavljena od više elemenata. Najvažniji je mir, najpotrebniji glazba, a najljepši ljubav! Tajna naše Slovenke Mateje je da se ponašaj prema drugima tako kako želi da se drugi ponašaju prema njoj. Kaže – djeluje!”

Drage čitateljke, o različitim putevima ka sreći čitajte i počev od strane 34, i razgovarajte o tome sa svojim bližnjima. Možda vas neće spasiti njihov „srećni recept“ ali osetićete čarobni trenutak otkrivanja intime i prisnosti koji vredi skoro kao sreća sama.

Konačno, viagra order primetilo me!

Nemam mnogo vremena, medical a ni mesta da vam sve lepo ispričam u detalje. Ostvarila mi se prošlomesečna želja, te mi pola uvodnika zauzela reklama. Ne onako suptilna kao što sam želeo, ali ipak plaćena! Samo ću vam ukratko ispričati šta imam. Pozvalo me! Mene! Uspeo sam u životu. Mislim, nisam uspeo zapravo, daleko od toga, ali ukazala mi se ona prava šansa. Velika! Bio ja na nekom događaju. Šta ću, moram. I baš dok se događao događaj, ja uspeo da zapodenem, tj. da upadnem u razgovor sa jednim bitnim, iz Stranke. Video on da sam ja perspektivan i biće od mene nešto i počeo ozbiljno da mi nudi da se učlanim u Stranku! Kako sam bio srećan! Ja zaista vredim. Setio sam se tada onog prvog puta kada mi se udvarao muškarac. Do tada sam mislio da sam OK, a od tada smatram da sam baš privlačan. Tako i sad. Sada znam da sam potencijal. Do sada sam bio perfekat i eventualno futur drugi. Stranci dobro ide, pomažu je mala i još manja preduzeća, koja svoje malo žrtvuju za Evropske integracije, ali i S. & T. Integritet. Da im ne kvarim ja to. Ostaću neučlanjen pa makar ovo radio do kraja života. Kao i kad me muvao gospodin gej – neka, hvala, ali lepo je znati da sam tražen.

Magazin Baekdal donosi nam veoma interesantan prilog o istorijatu (mas)medija u proteklih 200 godina, capsule ali i daje predviđnje budućnosti informisanja sve do 2025. godine.

Zanimljivo je videti kako se kretao koncept našeg informisanja, od lokalne pijace u 19.-om veku, preko jednosmernih štampe, radija i televizije u 20.-om veku, pa sve od sadašnjeg digitalnog Mashup-a.

Kada pogledate graf, može se uočiti sve gušća i frekventnija smena informativnih kanala ka današnjici, ali i činjenica da se svi kanali i dan-danas koriste – nije bilo onog TV killed the radio star. Svi mediji su i dalje tu, ali imamo sve veći broj kanala i jako brzo se menjaju njihovi prioriteti.

Stigli smo do stanja “Everything is Social” i koncepta Social News, kada bar prema ovoj studiji, dominiraju socijalni mediji, te kada je zbog kompleksnosti i razuđenosti apsolutno nemoguće kontrolisati izvore informisanja.

Istovremeno, od jednog usmerenog izvora, došli smo do tačke kada je svaki pojedinac emiter i ima prividnu moć kontrole informacija. Koncept se totalno menja, i nema više posrednika – akteri vesti direktno je isporučuju krajnjim konzumentima, a ovi opet imaju čitav splet mogućnosti za reakciju, i sve to u gotovo realnom vremenu.

Novi koncept predstavlja tzv. forma ciljanih  informacija (targeted information). Koncept je već viđen kroz radijski RDS (Radio Data System) a u suštini se radi o inteligentnooj emisiji relevantnih informacija pojedincu.

Pre neko vece, Opra je imala Show, i propagirala knjigu Eckharta Tollea, New Earth. Onako umorna, bas sam krenula za daljinskim, da ugasim teve, pomislim, sutra se radi, a Opra k’o Opra, sta tu ima da se prica, kod nje je uvek i sve senzacionalno, lezi, spavaj… kad ono, ne lezi vraze, najavi ona direktan prenos sa svih strana sveta. Ne znam, iz Teksasa nam se ukljucuje Dzon, iz Viskonsina Marta, iz Ajove Suzan, ovaj onaj, i svi ce nam oni ispricati kako im je knjiga ta i ta promenila zivot. Zauvek, jel’ te.

I onda se ukljucise dvoje, muz i zena, kazu ”nekad smo imali divnu kucu, i divan auto, i divan zivot, rusku guvernantu, lexus, and all that, a onda je muz bankrotirao.” Pa su ostali bez kuce, auta, guvernante i cega sve ne. Pa je zena pala u depresiju, a muz se sve manje svijao u kuci. I kad se svima cinilo da su kola krenula nizbrdo i da ih nista ne moze zaustaviti, pojavila se knjiga koja im je promenila zivot.

I gle cuda, zena je preko noci postala druga osoba, vedra, vesela i privrzena svom muzu i nakon dvadesetdve godine braka. Dok nisu sve izgubili, nisu ni znali da im novac u zivotu nije ni potreban. Knjiga im je otvorila oci. Dve decenije su ziveli u mraku. Sada su blizi sebi i svom iskonskom bicu jer para nema i nema nicega s cim bi se poistovetili. Doduse, nema vise ni rodbine ni prijatelja, pa da porede, ko kako zivi, ciji je posao placeniji, ko vozi bolja kola, cija deca se lepse oblace, koja je snajka skuplje platila frizuru…

Super, pomislila sam u prvi mah. Blago njima, ne opterecuju se svakodnevnim brigma… Zive potpuno operisani od materijalnog sveta.
Ona vise ne mora da se dvoumi da li ce sivu ili belu bundu, on ima samo jedan stap za golf. Cinjenica da su ostali bez svega, ostavila ih je bez prava da biraju. To ti je, sto ti je.

S druge strane, kakvo pravo izbora nama preostaje? Ili imamo, za razliku od njih, samo privid da mozemo da biramo?
Na neki nacin, u masini smo, kako okrenes, i mi i oni. Samo je stvar u broju obrtaja. Ako se suvise sporo okrece, bude ti muka. Ako ubacis u petu, izleces u krivini.

Zalud trosimo vreme, kaze Toll, na opsesivnu preokupiranost stvarima. Kada više niste u stanju da osetite svoj život, velika je verovatnoća da ćete pokušati da ga ispunite stvarima. Kao duhovnu vežbu predlažem da preispitate svoju vezu sa svetom stvari putem samoposmatranja, i da posebno obratite pažnju na one koje oslovljavate s ,,moj,a”.

Krenuh da nabrajam u sebi… Moja kuca, moj auto, moja masina za sudje, moja ves masina, moj televizor, moj daljinski, moj haj faj, moj komp, moj krevet, sve moj do mojega. Na levo krug, rekoh sebi, nisam ti ja za tu novu zemlju, mani me, bogati. Ne palim se na filozofiju… Bar ne na onu koju ne razumem, koju nisam u stanju da je primenim u praksi. Sad, nek’ mudraci oproste…

Ali ako neko slucajno cuje da se prodaje neka kucica, u nekom seocetu, nadomak grada, gde dani traju beskonacno dugo, gde ljudi ustaju rano i posle drugog dnevnika idu na spavanje, i gde nikada nisu culi za Opru Vinfri, molim, neka mi javi!

Oduvek sam se gadila izliva ljubavi u američkim filmovima jer, generic vaspitana u tradicionalnoj hercegovačkoj porodici, sales naučila sam da osećanja ne treba rasipati nego ih delima dokazati.

Međutim… Čovek zaista uči dok je živ pa sam i ja, u pedeset i nekoj, naučila da je ponekad zaista dobro KAZATI ONO ŠTO OSEĆAŠ.

Dakle, kada ste poslednji put nekome rekli da je dobar čovek koji zaslužuje da ga volite? Ili – kada ste to čuli? Ne sećate se? Naravno, pri tom ne podrazumevam najrođenije – decu, muža, roditelje, braću i sestre. Ipak, razmislite i o njima, da ih ne pogubite u ovom međuprostoru koji se naziva “život u tranziciji”.

Evo, priznajem, morala sam dobro da pročeprkam po sopstvenom sećanju da bih se prisetila kada se to meni poslednji put desilo, svejedno u kojem smeru. I bila sam zadovoljna sobom jer sam nedavno svom dragom prijatelju, u trenutku kada sam pomislila da mu je teško, poslala SMS poruku kojom ga pozivam na razgovor naglasivši da ga volim.

A povod da se zamislim nad ovakvom temom dala mi je koleginica s posla, sa kojom u firmi delim i dobro i zlo već dvanaest godina, i to onda kada sam to najmanje očekivala, kada smo svi bili pod utiskom neminovnih, ali ipak neprijatnih, dešavanja koja su, naravno, u vezi sa ovom ekonomskom krizom.

Sedele smo u našem kafeu i, ničim izazvana, ovako mi je rekla: “Nisam sigurna kako ćeš ovo shvatiti, ali mnogo sam razmišljala o tebi u poslednje dve nedelje i… užasno mi je žao što te otpočetka nisam volela ovoliko koliko mogu i koliko zaslužuješ.”

Nenavikla na ovako neposredno i prekrasno očitovanje emocija, za trenutak sam zaista bila zatečena, a onda sam joj rekla da mi nije jasna uvodna rečenica jer – šta tu može pogrešno da se shvati – i da ništa lepše nije mogla da mi kaže.

I celi taj, inače po mnogo čemu teški, dan bio mi je podnošljiv, čak divan.
Draga moja koleginice, toliko si tim gestom učinila za mene… i, što je još bolje, podstaknula si me na razmišljanje i – delanje. Pobrinula sam se za to da, u narednih nekoliko dana, isto to učinim drugim osobama koje to zaslužuju. I baš sam se dobro osećala, gotovo isto onako kao kada si ti meni “istinu sasula u lice”. Baš ti hvala.

Narodna predanja i wikipedija slažu se u sledećem: Materice su najveći hrišćanski praznik majki i žena. Toga dana deca porane i unapred pripremljenim kanapom, buy koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad zavežu noge svojim majkama, na isti način kako su njih majke vezivale na Detince. Majka se pretvara da ne zna zašto je vezana. Deca joj čestitaju praznik, a majka onda deli deci poklone i tako se dreši. Na isti način vežu se sve udate žene…

Pojedini DS-ovci i naprednjaci pretpostavljaju Materice Osmom martu. Život bi mi bio mnogo lepši kada bih mogao da vidim njihove lepše polovine kako u toplom obiteljskom domu, kraj “smederevca”, učestvuju u ovoj bondage akciji. Lajtmotiv koji je svoj vrhunac i punu afirmaciju doživeo u nemačkim “ficken” filmovima, u nas se, eto, u potaji praktikovao dok još celuloida nije bilo ni na vidiku… Osmi mart im miriše na ustajale karanfile, Taška Načića i Staljinove brkove, te su se oni odlučili za slavu nakota radije nego za glorifikovanje žene kao radne jedinice i nosioca kakvih-takvih prava. Ženino najveće pravo jeste da rađa i oni je zbog toga obožavaju… Naravno, stoka će to razumeti na svoj način… Pogotovo ako radi u policiji…

E, tako je i moja supruga zanijela, i sirota, emancipovana, krenula da vadi pasoš i lična dokumenta. Mislila je, videće ljudi stomak, ustaće u busu, staviće je na spisak a policijski službenik će podrigivati na “Lenor”… Delimično je tačan samo ovaj poslednji deo… Preko reda – ne može, jeste li udati – jeste, što vaš muž ne dođe – privređuje, odgovara ona… Šta će vam pasoš kada ste trudni, dobro, ličnu morate imati… I tako niz besmislenih pitanja i zaključaka dok mu se niz mastan brk šunjala bećarska (slaboumna) fora: “A što si se uopšte j****?” Ne znam kako se suzdržao, možda se setio da je nedavno bio Osmi mart i da su mu preko TV-a poručili da i za taj praznik, kao i za Materice, žene treba poštovati, ali je izglednije da se umorio od stalno istog fazona. Ipak on tu radi svaki dan i svaki čas dođe neka blažena da ga davi… A on je, naravno, konstatno duhovit…

E, jebem li vam Materice…

P.S
Umalo da zaboravim: FHM od sada izlazi svakog trećeg meseca. Dakle, polako čitaj, neka ti traje. Predlažem neki prirodan tempo…

Tekst je objavljen kao uvodnik u aprilskom broju magazina “FHM“.

Nedavno mi se prijateljica žalila kako ima mnogo posla, da joj je svega dosta, premorena je, ne oseća se više kao žena i da joj emancipacija “diše za vratom”.
“Moja baka nikada nije radila, bila je domaćica i živela svojim ‘slow-motion’ životom pored dede, tihog zanatlije. Mama je posle srednje škole radila nekoliko godina, a onda se udala za imućnog čoveka, mog oca, i posle nikada više nije radila! A ja? Završila sam fakultet, specijalizaciju, radim odgovoran i human posao, i to danonoćno, bukvalno danonoćno! Baš me zanima kakav će biti tek život moje ćerke?! Može li to dalje da se nastavi istim pravcem, i kuda to vodi?!” “Ali, znaš i sama, bar si mi tako rekla…”, pokušala sam da se ubacim. “Ništa mi više ne treba, ni čokoladna masaža subotom, ni Bata cipele, ni Max Mara haljine, ni letovanja u Grčkoj i Turskoj! Hoću samo da se opustim, hoću svoj mir!”, nastavila je svoju šaradu. “Ovaj, htela sam da ti kažem, znaš… tvoj deda Mirko, a osobito tvoj tata Pera, nisu bili neke cvećke… Nije tvojoj mami, a ni babi bilo lako… A ti nisi morala da trpiš Gorana! Njegovo švrljanje… Zašto? Zahvaljujući svom radu pre svega!”
Kao da sam joj skinula mrak sa očiju. “Jao, stvarno!!! That is the big picture! Ponekad zaboravim na sve to. Podignimo uvis čela, mi, junaci rada svog…”
Eh, da! Ponekad zaboravimo celinu slike – opšti kontekst, kako bi psiholozi rekli – geštalt! Dobro je da se, s vremena na vreme, zapitamo da li smo se u svom životu previše fokusirali samo na one puuzzle koje ne možemo da pronađemo i koje nam fale, a ne vidimo šta smo sve poslagali. Po uzoru na naše lice s naslovnice Anđelinu Džoli, poređajte svoje Sveto trojstvo, svoje prioritete, i bićete sigurni da ste na pravom putu.

Tekst je objavljen kao uvodnik u aprilskom broju magazina “Lepota i zdravlje“.

Povlačim sporni predlog Uvodnika

Dragi čitaoci, store kao što ste verovatno već saznali iz sredstava jadnog informisanja, cialis buy došlo je do skidanja Uvodnika sa dnevnog reda predloga, sale koji sam dostavio sebi na razmatranje. Do ukidanja predloga došlo je na inicijativu Tradicionalnih verskih zajednica na čelu sa većinskom Srpskom pravosnažnom crkvom.
Tradicionalne verske zajednice obratile su se vrhu redakcije CKM-a sa sopštenjem da predlog Uvodnika sadrži mnoge neprihvatljive stavove, odrednice i iskaze i da svojim sadržajem negativno utiče na javni moral. Dalje se navodi da bi Uvodnik u ovoj formi naneo ozbiljnu štetu tradicionalnim porodičnim vrednostima za koje se Tradicionalne verske zajednice zalažu. Posebno su sporni delovi Uvodnika u kojima se na čitaoce apeluje da žive svoj život onako kako žele i da dovode u pitanje svaku dogmu i autoritet, te da, koristeći organe za mišljenje i obradu informacija, sami dolaze do sopstvenih zaključaka.

Predlagač osporavanog predloga brani se činjenicom da je ovakav Uvodnik plod rada osvedočenih stručnjaka u domenu pisanja Uvodnika i da je baziran na modelu Uvodnika razvijenih svetskih magazina. U svom metiljavom i kukavičkom saopštenju, predlagač je naveo da je ovakav Uvodnik jedan od uslova za stavljanje CKM-a na tzv. “belu trafikantsku listu”, koja će čitaocima omogućiti da omiljeni magazin lakše uoče jer više neće biti zaklonjen enigmatskim i ženskim časopisima i jeftinim DVD-jevima sa sranje filmovima.

Na pitanje predlagača da li je ovo uopšte sekularna država, odgovoreno je: “Naravno da jeste. U ovoj zemlji nesmetano se prikazuje i čak promoviše svaki od nastavaka ‘Sekule i njegovih ženidaba’ a autor ovog važnog dela dominantan je faktor u kulturnom životu”.
Predlagač ostaje pri odluci da predlog povuče a svoj kukavičluk zamaskiraće izjavom da ne želi da izaziva konfliktne situacije u ovom teškom trenutku za sve nas… A pogotovo za Sekulu.

Rab božiji,
Daško Milinović

Sevilja je jedno od najsunčanijih mesta Evrope, gde se stara arhitektura meša sa gomilama stranih turista, mladih bekpekera, ali i običnih Španaca, koji čine većinu u izlasku u grad.

Grad nonšalancije, uriniranja uza zid, ispijanja piva, vina i sangrije ispred istorijskih građevina, nemilosrdnog vikanja po ulicama, lokanja na trgovima i klubova koji rade do 8 ujutru, tj. ne do zore, već duže od toga!

Odlično mesto za prolećnu, letnju ili jesenju posetu!

ZAŠTO SEVILJA?

Stigli smo u Sevilju jutarnjim vozom iz Malage, sa mediteranske obale, gde su se još tiskale gomile Nemaca, Engleza i Holanđana koji su se trudili da uhvate poslednje zrake letnjeg sunca da bi se izbrčkali na „playama” i „naprovodili” do mile volje na „fiestama”.

Ako imaš u glavi pojam „isprazne zabave” i ideala doslovno najispraznije zabave koju možeš imati na moru, a želiš da ga pretočiš u stvarnost, samo je potrebno da slediš ove likove iz onih ludih zemalja severa Evrope u kojima je masovni turizam u Španiji predstavljen kao „oaza sreće i sunca”, koju treba iskoristiti, zato što se uskoro „vraćaš u arbajt i oblake i kišu”.

U poslednje vreme sam se na youtube.com nagledao vanvremenskih ostvarenja vanserijskog švedskog umetnika koji sebe potpisuje kao Günther, i shvatio sam šta je i taj ideal, ali bogme, i šta je izrugivanje tom idealu.

Pre nego što poželiš da odeš tamo gde sam ja bio, i da se „ludo zabaviš na plaži”, pogledaj sajt www.gunthernet.com, i sit se nasmej punokrvnoj skandinavskoj budaletini koji se maskirao u tipičnog nemačkog fuck-and-drink turistu, sa sve šarenim košuljama, nepodšišanim seksi-repovima, tamnim naočarima i tripom da je veliki fucker, nenadmašan u univerzumu celom. E, pošto sam se i ja nagledao likova poput toga, i to u stvarnosti, sa sve onim „papagajskim” košuljama i patološkom željom da se „nešto desi”, pa makar i ne bilo spontano, odlučio sam da se sa svojim društvom elegantno odmaknem od obale Andaluzije, poznate u našem narodu kao Costa del Sol, i da odem tamo gde je zabava „španskija”, a i gde sam gledao da neke od najpoznatijih španskih manekenki žive i rade.

Pošto se nisam nagledao lepih Španjolki u matičnoj mi Malagi, odlučio sam da okušam svoju… „vizuelnu sreću” u Sevilji. A ima tamo i zgrada nekih lepih, a čim ima zgrada, ima i turista, a onda to znači da ima i bekpekera kol’ko voleš, i onda to znači da ima i mladih, i zabave i… ma sve sam rek’o! ‘Aj’ sad u voz pa na stanicu…

DOĐOSMO… U STARO I NOVO!

Sevilja ima jednu od najmodernijih železničkih stanica u Evropi, komotno mogu reći i ne slagati. Uopšte, sve je ovde nekako supermoderno, u kombinaciji sa ultrastarim i ultraočuvanim. Za ovo ultrastaro, „krivi” su španski kraljevi koji su Sevilju učinili jednom od najvećih luka na svetu. U nju se slivalo blago iz američkih kolonija, i oni čuveni zlatni galeoni, puni kojekakve love, zlatnika, dragulja i ostalih stvari za bahaćenje.

U Sevilju su pristajali i trgovački brodovi, puni začina, drveta i svakojake robe koja je Španiju učinila najbogatijom zemljom na svetu u to vreme. I najvećom imperijom, uzgred. Znaš li da koja je bila svetska obračunska valuta pre dolara? Do 1945. to je bila britanska funta. A šta je bilo pre funte? Pa, pre funte, od 15. do 18. veka, obračunaska valuta, takozvani „svetski novac” bio je… španski pezos!

Nisi znao? Sad znaš. Bili su Španci velike face. Imali su i Inkviziciju da pazi na ideološka i verska skretanja, i Inkvizicija je imala divne i pedagoške metode da ubedi pučanstvo da ne skrene sa puta katoličanstva, barem kako ga je ona shvatila. Pedagoška mera smrti na lomači prilično je efikasno rešavala problem. Obično se spaljeni nije vraćao da počini isto ono nepočisntvo zbog koga su ga pripalili. Iz objektivnih razloga. Ali, gle, nisu ni drugi želeli da počinje taj isti greh, te je Španija bila zemlja sa jako malo kriminala i kriminalaca u Evropi u to vreme. Većina su otišli u vojsku u Amerike, i to se tad popularno zvalo konkvistadori. U prevodu na turski, to je bašibozuk.

Dakle, brodovi su se iz Amerike vraćali napljačkani svega i svačega i pristajali su u seviljskoj luci, a ne nigde na obali. Što su išli rekom uzovodno do Sevilje, uopšte, i kako su to uspevali, budući da je rekao Gvadalkivir prlično plitka? Pa, tad je bila malo hladnija klima nego sad, i proces poznat kao dezertifikacija ili „opustinjavanje” Španije još nije bio počeo, i Gvadalkivir je bio dublji. Bio je jako plovan, i za najdublje galije. Zamisli, Španci su u Sevilju doneli baš neke stvari bez kojih bi ti svakodnevni život bio jaaaako čudan. Iz Amerike, da. Te stvari su: kukuruz, krompir, paradajz, duvan i… čokolada! Najvažnije ide na kraj. Zamisli da odeš na pomfrit sa kečapom, pre otkrića Amerike. Ne možeš! Nema ni krompira ni kečapa! A prvi su ih videli i jeli – Seviljanci. Eto.

Novi deo grada je „sredio” Felipe Gonzales, prvi post-fašistički premijer Španije, koji je bio Seviljanac. Pa još socijalista! On je sredio da se prva brza pruga Španije napravi od Madrida do Sevilje, a ne do Barselone. Napravio je supermodernu železničku stanicu Santa Husta, „naštelovao” je da Sevilja dobije EXPO, i ubedio je svetski poznatog arhitektu Santjaga Kalatravu da se malo izmotava svojim fascinantnim dizajnom mosta preko Gvadalkivira baš u centru Sevilje. Sve su to sada atrakcije grada. Posle Gonzalesa, grad je postao definitivno treći najveći centar Španije, i povratio je staru slavu. Turisti ga danas posećuju zbog fascinantne ahritekture i noćnog provoda, kao i zbog klime koja je nalik na afričku, gde te topli vetar mami da izađeš uveče i ne vratiš se dok ne vidš đubretare kako umivaju ulice.

Prvi šok koji sam imao na ulici jeste – ulično rastinje. Drvoredi. Drvoredi su, ne k’o kod nas, lipe i šta ti ja znam, bagremovi. Ne! To su fikusi, filadendroni i sve ono što tvoja keva drži u saksiji u trpezariji! E sad, to što sam ja bio u tripu da je onaj fikus od 20 metara čudan, a da je fikus moje keve normalan, to samo znači da ja nisam im’o pojma o biologiji.

Ustvari, fikus moje i tvoje keve je bonsai drvce, a fikus i njegov brat filandendron i treba da narastu k’o prosečna lipa. To što su zakržljali kod tebe na gajbi, znači da im ne prija ‘ladno, i to je to. OK. Lekcija iz biologije za nas Severnjake. Hodamo dalje. Evo nas u starom delu grada, posle pola sata njuškanja unaokolo. Najbolje je tu tražiti smeštaj. Čitali smo na netu, najboljem drugaru svih turista današnjice. A i imamo i knjigicu Lonely Planet, za svaki slučaj. Vidi, investicija u takvu knjigu, od recimo, 20 evra, može da ti uštedi puno para već posle jednog dana, pa je nije loše imati. U istorijskom centru Sevilje ima puno malih hotelčića, koji se nekako svi isto zovu (kanda sam ovo već negde rekao): hotel, hostel ili hostal. Nemam baš puno pojma koja je razlika, ali nema veze.

Može i nešto što se zove „albergue” (alberge). Mada, zgodno je da upadneš u Stari Grad i da čekaš da te napadnu likovi koji nude smeštaj. To je stara fora koja pali od Ukrajine preko Crne Gore do Španije. Naišao neki lik, ponudio nam super cenu, jedna soba od 4 kreveta, odlično. Kupatilo? Deljeno. Ko ga deli? Ceo hotel. Hajde dobro. Ako se ona jedina devojka, lepa arhitektica-Poljakinja, među nama, nije bunila, pa šta sad mi da se pravimo fini i nemuževni? Ionako je moj idol Miroslav Lazanski svuda po svetu spavao i na gorim i na boljim mestima, pa vidiš kakav je sad.

U Avganistanu sigurno nije baš spavao u svili i kadifi, pa i dalje bira misice. Šta mu fali, vidiš koliki je momak porast’o! Elem, Poljakinja zaključuje da je šećkanje u donjem vešu kada zatreba, ispred 3 muškarca, u skladu sa dobrom tradicijom poljskog bon-tona, ja ipak balkanski sklanjam glavu. Grk balkanski bulji u Poljakinju. Ne znam ko je više Balkanac. Kuća u kojoj je naš hotel predstavlja pravu andaluzijsku hoću sa „patiom”, unutrašnjim dvorištem koje se nalazi unutar kuće, koja je u obliku kvadrata u kome je unutra kvadratna praznina, tj. dvorište.

Nadam se da sam bio jasan. U sredini je fontana i bazenčić, i sve je popločano. Ima puno cveća. Na zidovima je milion zidnih saksija sa cvećem, slikao sam to, i već sledećeg proleća je moja staramajka uredila naše dvorište kao usred Andaluzije. Na zidovima i kuće, i dvorišta, što je tipično za Špance, nalaze se gomile šarenih tanjira. Nema kod njih „napolje” i „unutra”. Ne treba napomenuti da je moja uvažena majka i ovaj momenat iskopirala na šokiranje komšiluka, ali i njihovo divljenje.

OBILAZAK

Srećom, u staom smo delu grada. Sve je super, možeš da odeš ka kaficu u kafić ispred kuće, koji je, gle slučaja, baš fensi i gde jedva nađeš mesto. Nedaleko je Palata, poznata kao Alkazar (Alcázar), koja je mešavina baroknog hrišćanskog stila i stila mudehar, tj. muslimanskog stila severne Afrike. Neverovatna mešavina! Kažu da je španski kralj, Fernando Katolik, toliko voleo muslimansku umetnost da je uzeo muslimanske majstore da mu rade rezidenciju u njihovom stilu.

Pošto oni nisu smeli da prikazuju ljude i životinje, morali su to da rade ornamentima od arapskih slova. Pošto nisu znali ništa drugo, svuda su pisali pasuse iz Kurana, i na mnogo mesta može se pročitati „Nema drugog boga do Alaha, i Muhamed je njegov prorok!” U hrišćanskoj palati! Neverovatno! A eto, to sam doživeo i u carskoj Rusiji, današnjoj Ukrajini, na Krimu. Kad bi kod nas bilo barem pola te tolerancije, ‘di bi nam kraj bio. Mislim na obe strane. Alkazar je neverovatno lep, dah Afrike u Evropi. Zlatni stubovi, lukovi… čipke, ukrasi… dvorišta. Fontane, mali bazeni, koji oličavaju islamsko poimanje mira i spokoja.

Nedaleko od Alkazara, kad se izađe kroz Vrata Lava, dođe se na trg gde su gomile fijakera koji voze po starom gradu. Osim što su divotalni, treba paziti da se ne ugazi u konjsku balegu, koje ima na sve strane… Malo nezgodno, ali gradska čistoća fercera odlično i sve se brzo očisti tokom i krajem dana. Glavni trg Sevilje je Trg Pobede (Plaza del Triunfo), a zna se na koju se pobedu misli, na proterivanje Mavara iz Španije. Tu se nalazi monumentalna Katedrala, koja je jedna od najvećih crkava na svetu. Zanimljivo je da je ona nekada bila džamija, pa je preuređena i dozidana da bude crkva. A pre džamije je isto bila crkva. Dobar štos. Najkarakretističniji je toranj, zvani Hiralda (Giralda), koji se tako zove zato što se na njegovom vrhu nalazi vetrokaz koji se okreće („giralda” bi bio vetrokaz).

Toranj je do 2/3 ustvari minaret džamije, na koji je nadograđen deo za zvono, pa zato izgleda kao da je „krpljen” u dva stila, što je naravno, i tačno. Donji deo je mavarski, gornji barokni. Ali, savršeno se uklapaju jedan u drugi. U Katedrali se nalazi jedan do dva groba Kristifora Kolumba. Drugi se nalazi u Santo Domingu, u Dominikani. Obe zemlje se kunu da je Kolumbo kod njih, a ja nemam snage da se raspravljam sa domaćinima. Mada mi španska priča, da je Kolumbo bio do pre sto godina na Hispanioli, pa su ga posle dopremili u Španiju, deluje skroz prihvatljivo. Trezor Katedrale je… prebogat. Vau! OK, najveća sila mora i kopna tog doba, pa mora biti i keša. Tu je i Dvorište naradži, Patio de los naranjos. Obavezno kod svake džamije, pa i one koja je pretvorena u crkvu. Narandže, limunovi i palme su ovde uobičajeno drveće. Cool.

Odlazimo na Gvadalkivir. Reka je skromna danas. Nekada se, u vreme Rimljana, zvala Betis, pa zato i klub Real Betis iz Sevilje. Eto, sad i to znaš. A zeleno-beli dresovi su sa zastave Andaluzije, koja je zeleno-bela dvobojka. Gradski rival je mrska im Sevilja. Inače, reč Gvadalkivir je arapskog porekla i znači „Velika dolina”, šta god im to značilo. Na obali reke nalazi se kvart Makarena (La Macarena), poznat po istoimenoj pesmi u stilu „seviljana”, koju su pevala dva debeljuškasta čilca 1996. Ova dva senjora, poznati pod nazivom „Los del Rio” („Oni s reke”), nehotice su probili uši svima te godine, jer je baš tad bila – Olimpijada! I to u najluđoj zemlji sveta, u gradu Atlanti, gde su se čak i muškarci upisivali na kurseve igranja „makarene” i pravili budale od sebe, kakvu ja ne bih mogao da napravim od sebe sve ni kada bih javno vrckao uz Bronski Beat ili neku disko-splačinu 70-ih.

Najmonumentalnije u Sevilji je, pak, Španski trg, Plaza Espana, mesto koje je u raskošnom neomudehar stilu (neomavarskom, napravljenom tako da liči na muslimanski stil) podignuto za prethodnu svetsku izložbu iz 30-ih godina, sa izrazitim imperijalnim ambicijama. svaka država, bivša kolonija Španije, dobila je u parku u blizini i svoj trg i svoju veličenatsvenu zgradu, a ceo trg se sastoji od polukružne gigantske građevine sa stotinama stubova, pa čak i rečicama, mostićima i gondolicama!

Svaki grad Španije ima svoj „separe” sa klupicama, a svaki „separe” je načinjen od fascinantnih „asuleho” pločica, i svaka se pločica uklapa sa sledećom i stvara mozaik ili neku sliku. Fantastično. Toliko sam se umorio da sam skoro zaspao u jednom separeu, a kad sam se probudio, imao sam šta da vidim: moj prijatelj Grk je otišao da lunja, a dobio sam dva nova „drugara”, Marokanca, koji su sedeli pored mene, „bdeli” nada mnom, i sa posebnom odgovornošću i pažnjom su gledali u moj fotoaparat i ranac, koje sam držao obmotane oko ruku. Kada sam ih pitao šta rade tu, kažu, odmaramo! Ma je li, od 100 separea, baš u moj, i baš buljite u mene dok spavam. Nije nego. Ja tu ustanem i kažem, hvala što ste pazili na mene, ja sad odo’! I bi tako.

Plaza Espana je korišćena za masu wallpapera, screensavera, filmova, pa i video spotova. Recimo, ja se lično sećam jednog spota Simply Red, iz vremana njihove „zlatne slave”, taman kad je Mick Hucknall zaključio da treba da turi dijamant u svoj zub, ne bi li se „osetio vrednijim”, kako je briljantno objasnio svoj dentalni potez. Odlična je za odmor, ali kao i sve što je popularno kod turista u Španiji, zgodno je da se pazite od džeparoša. Spot? Something Got Me Started.

A KADA PADNE NOĆ…

Odeš na glavni trg, koji je super i monumentalan. Iznad glave je nebo, i topao vetar i mesec. Masa ljudi se skuplja na trgovima, kupuje piće u prodavicama, pijuckaju kao na velikoj žurki na otvorenom, i druže se, cirkulišu. Idu od trga do kafića i od kafića do trga. Ne zna se ko je u kom kafiću, i konobari jure da ti naplate odmah piće, jer ne uhvati tebe niko posle, ako šmugneš. Upadamo prvo u jedan kafić, pa popijemo piće, jer je „happy hour”, pa je isto kao da si kupio u prodavnici. Posle idemo u drugi, pa u treći. To se zove „movida” i tipična je zabava u Španiji i Južnoj Americi. Ne ostaješ na istom mestu na više pića, već se „krećeš” od mesta do mesta („mover” znači „kretati se”). Na kraju izlazimo na trg, pa opet u kafiće, pa u diskoteke, koje su malo veći kafići, klubovi, u zatvorenom, i registrovani su tako da rade do ujutru. Opet nema nigde ulaznica, već onaj stari, dobri, face-checking: ako se dopadneš izbacivaču, prošao si, ako ne, do v’đenja! Svi disciplinovano čekaju u redu, i ribe u minićima, i tipovi u Armani košuljicama. I deru se k’o nenormalni. Kao što reče jedan lik u jednom filmu, a to mu beše ideal življenja. Ovi Španci kao da ne znaju da pričaju a da ne viču! Ali, to je vrlo simpatično, ustvari. Jako su živahni, i lako te primaju u društvo, odmah si „njihov”, nema tu „bondinga” i sličnih tuposti. Odmah si Španac. Fini ljudi. ako izdržiš do ujutru u diskoteci, juhu. Onda možeš na trostruki espreso i zeleni čaj ujutro da se povratiš. Ako ne, prespavao si dan… Movida se nastavlja, ali mi ne možemo više. Odosmo kući. Trg je prepun ljudi koji su lokali celu noć i nema dovoljno toaleta da se svi oni nekako… isprazne. Ali, tu je stari španski nonšalantni način za eliminisanje telesnih tečnosti iz bešika: staneš uz zid neke istorijske zgrade i obaviš posao (sve su istorijske u širem centru). Jedan do drugog, stoje momci, kao da su pisoari u pitanju, i zalivaju kaldrmu. Pet, deset. Ja sam prvo malo šokiran, pa se smejem već od muke i od priviknutosti posle nekoliko desetinametara i nekoliko desetina muškaraca koji stojećki uriniraju. Prokomentarišem, e, sad bih samo mogao da vidim i neku devojku, ne bi me začudilo! Pet metara kasnije, zaista i srećem preslatku devojku koja je čučnula, podigla svoj minić i skinula gaćice i „obavljala šta je morala”. Pogledao sam  je totalno zabezeknuto, budući da je 1. bila jako lepa 2. imao sam savršen pregled njenih najintimnijih organa, kao kod… ginekologa 3. ponašala se kao da je to najnormalnije na svetu. Vršila je svoj posao i nasmejala mi se u stilu „Eto…!”, čak stidljivo, detinjasto. Nasmejao sam se i ja i produžio dalje. Grk je zabezeknuto buljio. Kanađanin je rekao, „Džiz’s Krajst!”, a Poljakinja se smejala kao pomahnitala. Dalje smo nailazili na momke koji vrše „svoj posao”, stojećki. Kaldrma je bila mokra od urina i smrdelo je na sve strane. Svuda su bile flaše od piva, viskija, votke, đusa, sangrije i plastične čaše. Svitalo je. Posle 4 sata, i „savršenog sna”, oko 10 ujutro, sa sve podočnjacima sam prošao tom istom ulicom u traganju za kafićem koji daje multi-espreso sa što većim sadržajem kofeina. Na ulici nije bilo nijednog otpatka, i mirisala je na svežinu… skoro pa na „domestos”… Prošli su čistači. Trg je bio patiniran, prelep, čist. Mali autobusi, kratki, narandžasti, upola dugački koliko normalni autobusi u ostatku Evrope, a sve zato da bi se mogli provući kroz one uličice Sevilje i zaokrenuti na raskrsnicama Starog Grada, probijali su se lagano kroz masu brzinom rikše u Kalkuti. Prekrio sam podočnjake tamnim naočarima. U nonšalantnoj zemlji jedino je važno biti… fensi. Barem ne biti ružan. Sve ostalo je nonšantno, a naročito ponašanje. Ali, ovo je jedno od mesta u koje svakako želim da se vratim. Bez obzira što mi to nije bio jedini dan u Sevilji, svi ostali su bili vrlo slični, i vrlo… puni „srećnih sati”…