Visoko nad Atlantikom, treat negde između Senegala i ekvatorske linije erbas „Al Italije“ počeo je opasno da podrhtava. Na istom onom mestu na kojem je 1. juna 2009. Pao „Air Franceov“ avion na relaciji Rio – Paris i odneo sa sobom u hladne vode okeana 216 putnika i 12 članova posade. Među nastradalim putnicima bio je i 26-godišnji princ Pedro Luís de Orléans-Braganza, impotent treći po redu za nasleđivanje brazilske krune koja je svrnguta sa vlasti davne 1889. godine.

Inače, pomenuti princ je iz iste porodice Orleans-Braganza kao i prva supruga Aleksandra Karađorđevića II sa kojom srpski prestolonaslednik ima tri sina. Razmišljao sam o ovim „trivijalnostima“ dok je tubulencija u avionu 10.000 metara nad okeanom postajala sve neugodnija. Onda je odjednom, bez ikakve najave prestala. Par sati kasnije sleteli smo na aerodrom u Sao Paulu.

Prvo iznenađenje, prijatno: savršeno organizovan aerodrom – po izlasku sa njega službeniku kažete adresu na koju idete, on je ukuca u GPRS uređaj i pruža vam karticu sa tačnom cenom i adresom koju dajete prvom slobodnom taksisti. Dakle, cena je unapred poznata, opasnost od toga da vas taksita vozi okolnim putevima da bi „nabildovao cenu“ – svedena na nulu. Prvo neprijatno iznenađenje: taksi od aerodroma do hotela u centru grada vozi sat vremena u 4 ujutro kada nema mnogo saobraćaja. U 4 popodne – vožnja traje puna dva sata.

World Magazine Marketplace, sajam magazinskih licenci koji se svake godine održava u drugoj državi (London, Singapur, Moskva, Dubai…) u godini postepenog izlaska iz recesije koja je teško pogodila izdavačku industriju – održan je u Sao Paulu. Izdavači iz celog sveta okupili su se da razmene iskustva i izjadaju se međusobno o tome šta im se sve dešavalo u proteklih godinu dana. Sve više je novih poslova koji su isključivo u onlajn sferi, sve manje se priča o klasičnim „hard copi“ magazinima, oglasa je sve manje, tiraži padaju a navike se teško menjaju. Sama činjenica da smo kolega Vajda i ja bili jedini iz cele Istočne Evrope govori o tome koliko je kriza snažno uticala na izdavaštvo u regionu.

Ali, govori i o još jednoj činjenici: u celoj Istočnoj Evropi ogromna većina izdavača magazina u vlasništvu su nemačkih, švajcarskih, austrijskih ili holandskih kompanija a neokolonijalni odnos podrazumeva da odluke o tome šta će se u Istočnoj Evropi izdavati i koje će se licence pokretati – donose u Hamburgu, Cirihu, Amsterdamu ili Beču a ne u Budimpešti, Bratislavi, Talinu ili Beogradu.

Dan uoči WMM-a iskoristili smo za obilazak Sao Paula. „Rio is a beauty, but Sao Paulo, Sao Paulo is a city!“, rekla je svojevremeno Marlen Ditrih. Prvi utisak je bio da ga ne zovu bez razloga „Njujorkom u tropima“: arhitektura, 70 muzeja, 120 pozorišta, 50 parkova, 30 bioskopa, 15.000 barova i milioni emigranata sa svih strana sveta od poljskih Jevreja, preko Ukrajinaca, Portugalaca i Italijana do potomaka crnih robova – Sao Paulo je fascinantna mešavina rasa i nacija najsličnija „Velikoj jabuci“.

Na Aveniji Paulista nalazi se Museu de Arte se Sao Paulo, popularni MASP, najveći je muzej u gradu, remek delo savremene arhitekture koje na svojim zidovima sa ponosom izlaže platna najznačajnijih evropskih slikara od italijanske škole – Botičelija, Ticijana, Rafaela i Tintoreta preko Španca El Greka i Holanđana Van Goga do Franuza Monea, Tuluz Lotreka, Renorara… Tu su naravno i brazliski slikari i ostali latinoamerički umetnici poput slavnog Dijega Rivere.

Upozorenja o tome kako treba izbegavati nošenje skupih satova, naočara, mobilnih telefona i fotoaparata jer će ih „narkomani i očajnici iz favela“ oteti iz (sa) vaše ruke ne libeći se da vam oduzmu i život, na osnovu onoga što smo videli (a prošli smo pešice dobar deo grada, po danu, do duše) čine mi se preteranima. Ipak, određena doza opreza nije na odmet.

Kada ogladnite i ožednite od šetnje ovim ogromnim gradom, popijte prvo nekoliko „kaipirinja“ (brazilski koktel od belog ruma, limete, šećera i leda) pa napunite stomak u nekom od izvrsnih gradskih restorana. Prvo veče sa kolegama iz italijanske kompanije „Motadori“ bili smo u čuvenom restoranu D.O.M. u kojem se servira „savremena brazilska kuhinja“. Najpopularniji je tzv. „tasting menu“ gde u mikro-porcijama dobijate 8 različitih jela u razmacima od po 15 minuta… Druge večeri nakon koktela u hotelu organizatori su nas poveli na fudbalsku utakmicu Sao Paulo – Internacional. Smešteni u udobnoj VIP loži uživali smo u brojnim kulinarskim poslasticama, ali alkohola nije bilo (takav je brazilski zakon) što je naročito teško palo nekima od nas, dobro „pripremljenim“ na koktelu pre toga. Ovde ni naš predsednik ne bi mogao da dođe u situaciju da ga sudija za prekršaje kazni zbog ispijanja šampanjca: alkohol je zabranjen i za huligane na „severu“ i za „vipovce“ u ložama.

„Vento Harango“ je restoran tradicionalne brazilske kuhinje u kojem  konobari prilaze stolu svakih par minuta i nude vam odlično meso (uglavnom govedinu) pečeno na „mačevima“ sa kojih vam seku male komadiće. Dobijate okrugli kartončić koje je sa jedne strane crven a sa druge zelen. Crvena strana okrenuta na gore znači „Ne, hvala!“, zelena „Da, ja bih još!“. Internacionalna ekipa izdavača za stolom kao da je pravljena po nekom od romana Agate Kristi – Patrik, stariji Franuz uglađenih manira, Frančeska, sitna sredovečna Italijanka, Kristijan, visoki ćelavi Nemac iz Berlina, Noel, šarmantna mlada Francuskinja alžirskog porekla, Marčelo, četrdesetogodišnji Italijan koji je pustio bradu kao da se od nekog krije i nas dvojica „razuzdanih“ predstavnika Srbije.

Poslednjeg dana u Sao Paulu, pred let za Rio, predstavnici kompanije Abril koja je najveći izdavač novina i magazina u Brazilu (osnovana 1950. od strane, pogađate, jevrejskih emigranta) pozvali su nas u Jockey Club na „Feijoadu“ (fežoada). Reč je o brazilskom jelu od crnog pasulja koje se služi uz pečenu prasetinu, govedinu, čorbu sa kobasicama i druge specijalitete i to – tradicionalno subotom. „Jockey Club“ je kao što mu ime kaže, klub u okviru hipodroma i okuplja elitu Sao Paula koja tu dolazi vikendom da tu iz loža posmatra trke konja i kladi se na svoje favorite. Starija dama, belkinja, reklo bi se nemačkog porekla, koja je morala imati preko 90 godina, uz pomoć svog crnog sluge došla je obučena u besprekorni „Chanel“ kostim i na sebi imala par desetina (možda i stotina) hiljada dolara vredan nakit.

Let za Rio traje manje od sata i to vreme proveo sam čitajući „The Rough Guide to Brazil“, vodič koji sam još prvog dana kupio u jednoj knjižari u Sao Paulu ali ga zbog „prebukiranih termina“ nisam uspeo proučiti. Brazil je sa svojih 180 miliona stanovnika i ogrmonim prirodnim bogatstvima (nedavno su u moru pored brazilske obale pronađene najveće zalihe nafte na zapadnoj hemisferi) ekonomija koja kroči krupnim koracima napred čak i u uslovima ekonomske krize. Vladavina levičarskog predsednika Lule (od 2002. godine) koja se okončava na izborima ove jeseni kada predsednik završava svoj drugi mandat, preporodila je zemlji i pored par korupcionaških afera podigla rejting Brazila u međunarodnim relacijama. Brazil je 2014. domaćin Munijala a grad Rio dve godine kasnije Olimpijskih igara!

Novosađanin Nikola Milovančev je 28-godišnji plastični hirurg, koji je od januara ove godine u Riju gde se nalazi na praksi na jednoj od najčuvenijih klinika iz ove oblasti na svetu – Clínica Ivo Pitanguy. Njen osnivač 86-godišnji Ivo Pitanguy koji i danas izvodi komplikovane estetske i rekonstruktivne intervencije postao je slavan kada je 1961. godine u brazilskom gradu Niteroi zapaljena cirkuska šatra pala na 2.500 posetilaca. Ivo je tada nedeljama danonoćno sanirao teške opekotine na stotinama žrtava te tragedije.

Nikola je, iako je portuglaski učio tek nekoliko nedelja pred put, uspeo da položi prijemni ispit na tom jeziku (očekivao je prijemni na engleskom) i uđe među 12 odabranih studenata iz celog sveta koji svake godine budu primljeni na praksu na Clínica Ivo Pitanguy. Rio je inače, poznat kao svetska prestonica estetske hirurgije. Visok, plav i rečit, nalik doktorima iz serije „Nip/Tuck“ Nikola je brzo ušao u brazilske “high society“ krugove u šta smo se uverili već po sletanju u Rio kada nas je praktično sa aerodroma poveo na rođendansku žurku svog kolege sa klinike.

Ogroman zakupljeni kondominijum u novoj zgradi u elitnom predrgrađu Rija bio je mesto održavanja rođendanske žurke na koju je ulaz bio moguć samo sa maskom. Za tu priliku bio sam Phantom of the Opera, Vajda – Zoro a Nikola – makro. Već u liftu naleteli smo na jednu puniju Merlin Monro (više je ličila na Moniku Luinski) i gaučosa… Kasnije su nam se pridružili Supermen, Ludi šeširdžija, policajka, šeik, Snjeguljica, djavo, rimski vojnik, Kleopatra, Pećinko i ostali… Sve vrsni plastični hirurzi, studenti, profestori, deca iz najbogatijih porodica Rija. Svi, i devojke i momci su nekako bili čudno slični, visoki, smeđi ili plavi, kao oni klonovi iz legendarnog filma „Momci iz Brazila“ sa Lorensom Olivijeom i Gregori Pekom.

Nimalo nalik njima je Dejan Petković  Rambo, legendarni srpski fudbaler u višegodišnjoj pečalbi u Brazilu koji je svojoj u 38. godini i dalje aktivan igrač kluba „Flamengo“. Popili smo kafu sa njim u karantinu u hotelu „Windsor Barra“  u predgrađu Rija. Te večeri „Flamengo“ je pobedio a mi smo večerali u bašti jednog restorana u kvartu u kojem su navijači Rambovog kluba slavili pobedu i atmosfera je bila potpuno evropska, kao u Barseloni recimo.

U mjuziklu „The Producers“ jedan od „producenata“ (Metju Broderik) izdaje drugog (Nejtan Lejn) i beži sa sekretaricom Šveđankom Ulom u Rio. Kada je snimana prva filmska verzija „Producenata“ 1968. godine, Rio je bio na vrhuncu svoje turističke slave. „Going down to Rio“ postao je kliše u brojnim američkim filmovima, serijama i romanima. O tim vremenima „stare slave“ svedoči i najluksuzniji hotel u gradu, neoklasicistički „Copacabana Palace“ smešten na istoimenoj plaži. Sagrađen 1923. bio je dom brojnim slavnim ličnostima iz celog sveta tokom gotovo celog 20. veka. Kada je šezdesetih prestonica iz Rija preseljena u novosagrađeni grad Braziliju „Copacabana Palace“ je počela da se „zapušta“ da bi 1985. došlo i do toga da umalo bude srušena ali je na sreću 1989. preuzeo lanac „Orient Express“ i vratio joj stari sjaj.

Statua Hrista Redendora na brdu Korkovado koje dominira gradom, plaže Kopakabana i Ipanema, fascinantni centar grada, džinovska betonska katedrala u koju staje 20.000 ljudi, boemske četvrti Lapa i Santa Tereza, žičara za Glavu šećera, sve su to stvari koje većina turista poseti tokom boravka u Riju (za vreme karnevala ili ne). Retki se međutim odluče za „Favela Tour“ – posetu favelama u organizaciji Marčela Armstronga, jedinog u Riju koji ima dobre odnose sa svim „gazdama“ favela (vidiwww.favelatour.com.br). Reč je o siromašnim delovima grada u kojima u nehigijsnkim uslovima i bedi živi i po 200.000 ljudi i kojima vladaju narko-bosovi bez čije dozvole je nemoguće organizovanje „favela tura“. Marčelo naglašava da ove ture za razliku od toga kako ih doživljavaju neki američki turisti koji u favale upadaju u blindiranim džipovima – nisu safari po nekom afričkom rezervatu već obilazak siromašnih zajednica koje imaju svoje brojne probleme ali i veoma koloritan društveni i kulturni život.

Jutro pred let za Pariz (čuvenom „Air Franceovm“ linijom sa početka priče) provodimo na plaži Kopakabana. Kult tela kome u prilog ide pomenuta činjenica da je Rio prestonica plastične hirurgije, ogleda se i u stotinama pa i hiljadama ljudi koji na na plaži – džogiraju, surfuju na talasima, šetaju, igraju fudbal, odbojku na pesku ili pak vežbaju i istežu se na spravama za zgibove postavljenim na svakih 100 metara plaže. Devojke, momci, starice, starci, deca – svi su u nekom pokretu.

Opušteno izležavanje na peškiru ili ležaljci je ovde gotovo nepristojno. Zato i pored kalorične „kaipirinje“ i teške „fežoade“ Brazilke i Brazilci izgledaju onako kako to vidimo na prenosima karnevala na FTV-u. Uz malu pomoć Iva Pitanguya i njegovih kolega.