Dugoo, abortion dugoo nisam bila na ovom blogu, online ali ga nisam zaboravila. O ne.
U međuvremenu sam se naselila na My Space, medstore Facebook, Twitter, Linkedin, ali i na Blogger. Pišem, lepim, seckam, čak sam pomalo vršljala po HTML kodu i usput otkrila svog unutrašnjeg geeka.
Iako je ovo moj prvi blog, a znate već ono za prvu ljubav i zaborav, moram vas obavestiti da sam se trajno preselila. Uglavnom ukoliko imate želju da pratite šta ja trenutno radim, o čemu razmišljam, šta gledam, šta me nervira, a šta oduševljava, samo me pratite do sledeće adrese Ko ne voli cipele, ne voli ni ljude. Teme su modne, lepo upakovane, znalački dizajnirane (to je taj HTML koji sam spominjala :D ), uglavnom jedno fino mesto za lagane teme. Pa kad vas glava zaboli od dnevno političkih tema, dobrodošli ste.

Ne valja jesti na prazan stomak…

Stigao je mesec maj i, anabolics drage moje, pre nego što vam poručim da je lako biti moderan i u trendu, kao i da vam poželim da se što pre zaljubite jer je proleće, dopustite mi da sa vama podelim nekoliko životnih mudrosti. Glad je mnogo ružna stvar. Ovde ne mislim na onu pravu glad, kad je neko siromašan i nikad nema ništa da jede – takvima je lako, o njima brinu razne SMS akcije i humanitarni fondovi koje pošteni bogataši organizuju… Ja govorim o onoj gladi koja se javlja kod nas, inače uredno uhranjenih, kad smo iz nekog razloga sprečeni da se nakrkamo u momentu kad to poželimo. Uf, što je zajebano! Precugao se sinoć, a danas došao na posao a prethodno nisam stigao da stavim u kljun bilo šta. Tako gladan, čovek ne može ispravno da rasuđuje. Gladan ne treba ići u kupovinu. Upravo se spremam da počinim tu grešku. Već vidim korpu punu bezobrazno skupih gluposti koje ću pojesti na putu do kuće. Umesto da svoju crkavicu pametno investiram u hranu koja će mi potrajati makar do sutra, kupiću konzervicu (naprstak!) nekih preskupih morskih sranja i poješću je rukama na parkingu, jer mi se čini da mi baš to sad treba… smatram da zaslužujem taj obrok jer sam, bože moj, preživeo vikend i došao na posao – skoro na vreme.
Šta još ne treba raditi gladan? Ne treba stupati ni u kakve odnose sa devojkama jer u takvom stanju ne možeš da ceniš eventualnu lepotu i druge kvalitete određene cure. Bar ja ne mogu. Ja bih prvo jeo. Gladan ne treba upravljati motornim vozilom… A ni kućnim uređajima. Gladan ne treba pisati uvodnike za časopis jer onda ispadnu besmisleni i čitaoci su opravdano besni što si im protraćio minut i po života. Mogli su za to vreme nešto pojesti…
Proleće je, drage moje. Zaljubite se…

Daško Milinović

Ne, herbal ovo nije tekst o radovima Dušana Kaličanina

Zato što smatram da mediji treba da izveštavaju o stvarnosti a ne da je kreiraju, patient preneću vam uvodnik u svom, buy viagra skoro, integralnom obliku:

Da li vam se nekada desilo da odete u neko mesto koje vam se čini potpuno neprivlačnim i da ta

– NESTANAK STRUJE #1

Nakon dolaska nestale struje, pokušavam da startujem aplikaciju za povraćaj izgubljenog teksta i uspeo sam da uspešno povratim ovaj patrljak rečenice iznad i pitam se da li da uopšte nast

– NESTANAK STRUJE #2

Nikad neprežaljena električna energija vratila se u naše živote nepun sat kasnije i opet uspevam da povratim delove prethodno napisanog. Uviđam da je potrebno da brže bljujem misli na ekran, inače će mi sve rečenice biti besmislene usled sakaćenja. Pišem brzo jer vidim da sve oko mene opet treperi. Ovaj put, mrak će me zateći sa tačkom na kraju rečenice i sa mišlju privedenom kraju.

– NESTANAK STRUJE #3

Sad mi je već jasno da od smislenog teksta neće biti ništa i bojim se da ću do kraja morati nekako da se snađem. Jedino što čoveku dođe da napiše u ovakvoj situaciji jeste uobičajena kuknjava o tome kako smo svi potpuno zavisni od tehnologije, te da ne možemo da se pokrenemo bez nje. Da, ali to su napisali već hiljadu puta i mogu samo da se složim. U stvari, sad vidim da rasipam dragocenu struju koje može da nam usfali kad budemo radili stranice s golim devojkama. Ja znam svoje prioritete i zato vas sve pozdravljam i prelazim na racionalizaciju. Osećam da će opet da nestane.

Dašk

Schadenfreude. Ceo svet je preplavila priča o ovom fenomenu, unhealthy cialis koji se smatra i jednom od posledica svetske globalne krize. Kada ljudima stvari ne idu najbolje, buy i kada izgube nadu da će se to uskoro promeniti, pokušavaju da nađu balans tako što se okreću negativnom vrednovanju drugih. Ne samo da negiraju njihove uspehe, nego se raduju njihovim neuspesima. E, to je baš gadna pojava koju, ako primetite kod sebe, treba da pokušate da suzbijete dok nije uzela maha. Nadam se da nismo zakasnili! Više o ovom fenomenu možete pročitati na strani 138.
A kako sprovoditi prevenciju?
Možda je najsigurnija zaštita od ovog opakog virusa, gledanje svoga posla i sređivanje sopstvenog dvorišta. U njemu uvek ima nešto da se radi, zar ne? A upravo je stiglo proleće!
Deluje možda preteško, sada kada je gledanje u tuđe dvorište postalo sasvim legitimno, štaviše, mnogima je postalo i omiljena zabava, npr. u vidu besomučnog gledanja reality show programa (iscrpan tekst na ovu temu, iz svih uglova ovog mnogougla, možete pročitati na strani 140), „tvitovanja“ ili „fejsovanja“. Ali, upravo zato! Jer, zamislite šta bi postigle dame koje su nam bile ispiracija u ovom aprilskom broju L&Z (sličice dole) da su gledale u tuđe dvorište. Pošto nisu, Ketrin Bigelou je postala prva nagrađena rediteljka u osamdesetdvogodišnjoj istoriji Američke filmske akademije – pogledajte film Hurt Locker i sami donesite o njemu svoj sud. Grozdana Olujić je postala jedna od tri žene-laureata u pedesetogodišnjoj istoriji NIN-ove nagrade – pročitajte njen nagrađeni roman Glasovi u vetru. A Vesna Bućan je postala jedina Srpkinja pilot koja vas može provozati na letovima Montenegro Airlinesa.
Čini vam se da u vašem dvorištu ne cveta tako lepo cveće?
Možda je drugačije, ali ako je vaše i ako se ipak može nazvati cvećem, to je za početak sasvim dovoljno. Zalivajte ga, brinite o njemu, pričajte sa njim, i – ko zna šta sve od njega može postati…

Tekst je objavljen u magazinu “Lepota i zdravlje” br. 110  april2010.

Kako prenosi Guardian.co.uk direktor tamošnjeg javnog informativnog servisa, order svima nama poznat kao BBC ohrabruje i opominje svoje zaposlene, pharm da kao novinari moraju ispratiti sve tehnološke promene ili je bolje da promene profesiju.

Izdata je i preporuka BBC novinarima da koriste social media lokacije kao prikarni izvor informacija, te da takođe redakcijski kolegijumi uzmu aktivno učešće u smislu kolaborativne pordukcije vesti. Još zanimljivije, rukovodstvo BBC-ja smatara da te iste social media lokacije ne treba samo pasivno koristi već ih potpuno integrisati u poslovno-informativni milje te i aktivno koristiti u svrhu promocije sopstvenih informativnih sadržaja.

Nemam šta da dodam, osim što mislim da će ovaj trenutni talas promena domaće medije zapljusnuti tek kada društveni mediji evoluiraju u nešto sasvim drugo.

Gest Dušana SPS Bajatovića, troche direktora “Srbija gasa”, order po svemu hvale vredan, cheap izazvao je u meni veoma oprečna osećanja. Čovek koji je u stanju da, danas i ovde, POKLONI 6,5 miliona dinara ustanovama zaduženim za brigu o deci i za njihovo lečenje, kao i porodicama koje istrajavaju na rubu egzistencije, zaista je zaslužio duboko divljenje. Uostalom, nisam čula da je još neki političar pokazao sličnu empatiju prema ugroženima a takvih je u našem okruženju, nažalost, veoma mnogo.

U svom skromnom obraćanju pred kamerama Bajatović reče da je odlučio da se odrekne godišnjeg prihoda po osnovu članstva u Upravnom odboru “Jugorosgasa” – a to zaista nije zanemarljiva svota, 8.000 evra mesečno! – u korist 25 porodica i četiri ustanove, kao i da na taj način želi da podstakne svoje kolege da učine isto najavivši skorašnju donaciju još jednog iznosa koji se takođe meri milionima dinara. I, do ovog trenutka sve je u redu. Problem nastaje kada se postavi pitanje: iz kojih se izvora isplaćuju zarade članovima UO? To nije privatna, nego državna firma (u vlasništvu Srbije 49%, a Rusija kontroliše 51%) što znači da smo opet svi mi, na ovaj ili onaj način (plaćanjem visoke cene gasa, svih mogućih poreza i nameta), “zalegli” za, po raznim osnovama, enormne “nadoknade” političara iz stranaka koje participiraju u vlasti. (I zar sada treba da se pitamo zašto se političke partije prilikom “slatke podele” toliko bore za određena resorna ministarstva koja obezbeđuju članstvo u Upravnim odborima moćnih preduzeća?)

Sećam se da je Čeda LDP Jovanović svojevremeno, nezadovoljan Bajatovićevim postavljenjem za direktora “Srbija gasa”, to prokomentarisao rečima (parafraziram):

“Šta je to Dušana Bajatovića kvalifikovalo za direktorsko mesto u tako važnom državnom preduzeću? Možda činjenica da čovek zna kako izgleda plinska boca?” A, eto, čovek ne samo što zna kako izgleda plinska boca, čini se da mu je, za razliku od većine “sapatnika” sa političke scene, poznato i kakve je boje beda u Srbiji… A, bogami, ume i da posegne rukom u SOPSTVENI džep (u svetlu ovog gesta gotovo da je nevažno kako je napunjen, uostalom, mogao je taj isti čovek da se, kao većina “kolega po prihodima”, pritaji i da, pošto isplati stranki “paušal”, polako krcka “zarađeni” novac). Pa, toliki broj njih “lopatama” zahvata u zajedničku “kesu” doprinoseći tako isključivo ličnom blagostanju (uskoro treba da budu objavljeni, najverovatnije lažirani, podaci u vezi sa prijavljenim prihodima naših “dobrotvora”), a tek retkima pada na um da je bogougodno delo “ponuditi sirotinji bar mrvice sa svoje trpeze”.

Ovo je bio veliki poen za SPS. Bravo, Bajatoviću! Ipak, plašim se da se niko više neće povesti za njegovim primerom.

Uveliko smo zakoračili neistraženim stazama 2010. – te godine a ja još uvek nisam sumirala ni 2008.-u a kamoli 2009.-tu godinu. Inače sam prilično organizovana, prostate odgovorna, herbal od onih sam na koje se može računati, lica i događaje možda mogu i da zaboravim, ponekad me je potrebno podsetiti ali zadatke i obećanja retko.

Najgore što sam učinila zbog zaboravnosti je neodlazak na odbranu doktorske teze moje jako dobre drugarice Tine. To me i danas muči a razlog je taj što pored upisivanja u planer nisam aktivirala i podsetnik na telefonu. Možete misliti kako sam se osećala, užasno, iako mi drugarica iz detinjstva zaista nije zamerila neću sebi oprostiti što nisam ponosno slušala njeno predavanje i nisam proslavila tu DR titulu sa njom. Moja druga drugarica Biljana upravo završava magistarski rad pa moram da je nagovorim da nastavi dalje u tom MR DR POST DR pravcu jer ja MORAM da prisustvujem odbrani doktorske disertacije neke od mojih drugarica, tada ću otvoriti dva šampanjca, jedan u Tinino a jedan u Biljanino ime….Biki znam da ti je dosta učenja ali molim te razmisli, makar razmisli….

Sada ću se nadovezati na moj blog s kraja 2007. godine
Od moje 3, tada SINGL drugarice, Jeki, Sneki i Biki, prva čeka drugo dete, a naš prvenac u društvu, Una, sada ima godinu i po dana i nešto je najslađe što ste ikada videli, zna da kaže Kiki, Miki i Sneki…e to smo mi, samoprooklamovane Unine tetke…ona obožava naše đinđuve, da joj pevamo Zum-zum i da je hranimo Argeta tuna paštetom. U julu očekujemo i Uroša…Naime, Jeki nam je pre par meseci samo poslala sms sledeće sadržine:“Ne planirajte letovanje 10.jula!!!! Tada mi je termin za porođaj. Biće dečak!“

A druga, Sneki, eh moja Sneki najdraža, udaje se 13. februara, i ja kumujem, a to nije mala stvar, ona je inače već moje kumče jer sam je pre 7 godina krstila a sada ću i da je venčam. Srećna je, oči joj se smeše svaki put kada priča o svom budućem mužu kog smo na samom početku njihovog „muvanja“ neodgovorno prozvali po kompaniji u kojoj radi ne znajući da ćemo ga gledati i zvati dugooooo dugooooo – Pepsika. A sada vi pogodite gde radi :)

Biki, kao što već rekoh završava magistarski rad, ja organizujem događaje, akcije, kompenzujem, promovišem i sve češće sam u Beogradu, malo zbog posla, malo zbog zadovoljstva i sve više volim taj grad, hm, stvarno!

Statistički i analitički posmatrano, verovatno ću moći da vam kažem i nešto detaljnije o svemu ali tek za dve godine, eto da ne bih prekidala niz. Suma sumarum 2007. pa 2009, sledeća je znači 2011. Do tada ću uživati u pogledu kroz prozor CPG zgrade, u čišćenju snega sa mog žutog auta, u kafi sa kolegama i drugaricama, u relaciji NS-BG, u organizaciji 35.-og rođendana moje drugarice Sandre i u isprobavanju nove mini čarlston haljine za Snežinu svadbu

Povodom našeg modnog editorijala i deset mladih devojaka, adiposity koje je prvi put obasjalo svetlo reflektora i koje su na početku karijere, store želim i njima, a i vama, drage čitateljke, da, po ko zna koji put, osvetlim temu ciljeva i odricanja. Krajem prošle godine je američki model Kristal Ren objavila knjigu Hungry (Gladna ili Gladne). U ovoj knjizi na temu ambicija, apetita, predrasuda, mlada manekenka opisuje svoj trnovit put do uspeha na modnim pistama kroz svoju borbu sa konstantnom glađu.

Sa druge strane, nedavno se u prodaji pojavilo izdanje V magazine pod nazivom Size Issue, koje ukazuje na potpuno drugačiju modnu dimenziju – “veliko, malo, vitko, oblo – svako telo je lepo”. U njemu se mogu naći fotografije tzv. “big size” modela, na kojima su dame skockane po poslednjoj modi, ali i sasvim obnažene. Istovremeno je predstavljen i modni editorijal Size Fits All, kojim se modnoj industriji skreće pažnja da visoka moda ne mora da se prezentuje tipično anoreksičnom, manekenskom figurom, i samim tim proizvodi za iste takve potrošače. Dizajnirana odeća koja vrca od živih boja, printova, seksepila nalazi se i na izrazito vitkim i na veoma zaobljenim telima – i izgleda podjednako dobro. Odricanje od potrebe za hranom i borba sa glađu je neprirodna i surova, bez obzira na “savršeno telo”, koje je jedino tako mogla imati tada nesrećna, a danas obla i zadovoljna Kristal Ren. I bez obzira na ciljeve koje je time mogla postići – ostvarila je neke druge, na druge načine!

Kao i ova borba, tako i neke druge životne borbe, naprosto nisu prirodne, nisu u skladu sa našom ličnošću i našom dušom, ma šta mogle da nam donesu. Za sve nas, osim puteva i odredišta koji nam se čine pravim, suđenim i izuzetnim, postoje i drugi putevi i odredišta. Do njih možemo stići sa manje ili više odricanja. Pri tom, veličinu odricanja treba da merimo jedino u odnosu na nas same i naše suštine, ono što jesmo.

Tekst je objavljen u magazinu “Lepota i zdravlje” br. 108  februar 2010.

Tehnološki iskorak donosi naravno mnoge prednosti, drug nove navike, search ali i “gasi” neke ustaljene aktivnosti. Jedna od njih, koja polako iščezava u kompjuterskom dobu je pisanje rukom (jedan sjajan link o istoriji pisanja rukom). Ovu aktivnost koja koristi papir i olovku, u nekim domenima ljudske angažovanosti, gotov potpuno su zamenili tastatura i ekran.

Jedno istraživanjanje sprovedeno pre dve godine od strane američkog ministarstva obrazovanja ukazuje da 90 % prosečnih srednjoškolaca provede pišući rukom samo 10 minuta dnevno, te je dalo preporuku da se taj prosek povisi na bar 15 minuta. Na univerzitetima je stvar mnogo “gora”, jer znatan broj univerziteta uz godišnje školarine nudi i laptop kao osnovnu alatku u edukaciji.

Drastičan primer “tastaturizacije” koji možete videti na  slici snimila je Mollie Sterling pre neke 2 godine, zabeleženoj na kursu novinarstva na univerziteti Mizuri (probajte da nađete nekog na slici ko koristi papir i olovku):

klikni na sliku za uvećanje

Vožnja putem ka Evropi…

Idem ti ja tako nekud svojim poslom, automobilom i… taman kada sam izlazio iz jedne šumovite deonice najgoreg kolovoza na svetu, saobraćajni policajac iskače iz svoje brižljivo pripremane zasede. Maše mi svetlećim vibratorom (Lex Steele lifesize) iako je divan sunčani zimski dan. Auto im je parkiran (mudro!) na nizbrdici. Pokušaću da pri zaustavljanju i parkiranju ne pregazim njega i ne udarim u auto njegovog kolege i time im stavim do znanja kako sam dobar i obazriv vozač. Prvi utisak je jako važan!
“Dobar dan, vi niste upalili svetla”, odmah prelazi na stvar. “Nisam smatrao za shodno, vidite kako je sunčano, moram i tamne naočare da stavim”, branim se ja. “To nije stvar slobodne procene, po novom zakonu mora svetla, tako ste uočljivi drugim vozačima”, objašnjava mi. “Mislim da onaj ko po ovakvom suncu ne vidi drugi auto ne bi trebalo ni da vozi, zar ne?”, pravim se pametan. “Ne znam ja to. Išli ste 67 a ovde je ograničenje 60 km/h”, dodaje mom zločinu. “Tjaaa, mislite li da bi onom koga bih raspizdio mnogo značilo da ga udarim sa 7 km/h manje?”, poentiram u prazno. “Propis je takav! A vi ni pojas niste vezali…” Ima li kraja mojim mukama? “To je zato što bih u slučaju nesreće više želeo da poginem nego da ostanem invalid”, pozivam se na lične slobode i slobodan izbor. Sve u svemu, saopštava mi da po novom Zakonu o saobraćaju ovo što sam ja uradio zavređuje smrt streljanjem na licu mesta, konfiskaciju pokretne i nepokretne imovine i interniranje moje porodice u radni logor uz prinudnu naplatu dodatne kazne od 24 miliona dinara. “A gde vam je flu… folou… floure… ‘de ti je prsluk bre?”, smišlja završni udarac. “E, to imam, evo mi ga u pregradi ispod sedišta”, konačno imam šta da kažem u svoju korist! “Prsluk mora biti nadohvat ruke a tu ga ne možeš dohvatiti”, rešen je da me totalno rasturi. “Kako nije nadohvat? Vidi bre kolike ruke imam! Mogu prsluk iz vašeg auta da dohvatim odavde. Pristupačna je to pregrada. Ne bih valjda pištolj, kokain i uranijum tu držao da mi nije zgodno?” Gotovo, izgoreo sam u žaru rasprave. Zbogom… Ali, onda je video dva CKM-a na zadnjem sedištu: “Ej, je l’ to novi broj?”, ozario se. “Taze! Sad iz štamparije stig’o. Hoćeš jedan? Hoćeš oba, i za kolegu?” – svetlo na kraju tunela. Uzima, smeje se. Komentarišemo ribu na naslovnoj jedno pet minuta (Uhh! Dooobra!) i – uz smeh se rastajemo. Ljudski, srpski… Trebalo bi da pozovem Draganu da joj se zahvalim…

Daško Milinović

Ovaj konceptualni video koji predstavlja korporativni kolaborativni istraživački projekat iniciran od strane medijske kuće  Bonnier R&D pikazuje nam opipljive rezultate istraživanja vezanih za korisničko iskustvo čitanja digitalnih magazina na ručnim e-readerima.

Vizuelizacija ilustruje jedan od mnogih mogućih vidova digitalnih magazina i korišćenja (čitanja) magazina, symptoms u bliskoj budućnosti.