L&Z jelka koja ima i miris i ukus

Redakcija Lepote i zdravlja okitila je jednu od dvadesetak humanitarnih jelki u hotelu Hyatt. Naša jelka nije samo vizuelna atrakcija već ima i miris i ukus.

Uz pomoć Garden centra i naše koleginice Ženje Aćimović, anesthetist | urednice Dobre hrane jelku smo okitili šarenim medenjacima sa mirisom cimeta i đumbira. Ako se i vama dopada naša tradicionalna jelka, slobodno ukradite našu ideju!

Ove godine nema uslova čak ni za nerviranje

Ljudi moji, došlo je zadnje vreme! Prethodnih 30 godina mog života običaj je bio da me u ovo vreme ceo svet nervira pitanjem koje se tiče mojih planova u vezi s novogodišnjim praznikom. Kako sam samo znao dobro da popizdim i odgovorim nizom sikteraških rečenica. Od “jebe mi se za Novu godinu” do kratkog a jednako dragog “M’rš bre od mene s tim sranjima!”. Nekada bih, ako je postavljač (a češće postavljačica) uporna ili iskazuje poseban entuzijazam za ovu temu, počeo da izmišljam najveće gluposti. “Znaš, ja ne slavim Novu godinu jer sam Jehovin svedok, a i inače mi je na taj dan stradala cela familija u čudnoj nesreći koja uključuje neispravne seks-igračke” ili “E, dobro da si me pitala! Ove godine idem 31. decembra na krstarenje oko sveta. Vraćam se 3. ujutro jer imamo sastanak sa marketingom u vezi sa novim brojem”. Bilo je to tako sve do ove godine…

Već je polovina decembra, a mene niko živi još nije gnjavio Novom godinom! Nešto debelo nije u redu. Mogućnost da su ukapirali da me ne treba pitati isključujem jer je neverovatno da skopčaju baš iz 31. puta. Ne, nešto drugo je posredi.

Kriza. Svetska ekonomska kriza pretvorila se u duhovno-moralnu. Ne onu o kojoj kukaju popovi, večito zabrinuti za naše seksualne živote. Mislim na nizak moral u smislu utučenosti. Defetizam i renesansa. Taj rad. Narocki rečeno: svi se skenjali! Ja i dalje volim da mislim da je, recimo, 1993. bila gora od 2011, ali sad me i ovi što pamte 1941. počinju plašiti. Pa je l’ stvarno toliko grozno? Kažu da je problem što nema nade. I kad je četresprve Švabo udariiiijo i kad su devedestreće ratovi i N. I. N. I. sankcije zacarile, ljudi su imali veru da će to proći, te da ćemo se pridružiti normalnom ostatku čovečanstva. Sad nekako izgleda da nismo usamljeni u svom beznađu. Ceo svet deluje pomereno i kao da besciljno tumara. Samo čekam da odnekud izlete ona dva Roma iz “Ko to tamo peva” i da krenu da zloslute na drombuljama… Nemojte. Nisam baš ni lik koji će, što bi rekao predsednik, “širiti neutemeljeni optimizam”, ali mnogo smo zamračili. Mi smo vam, sa naše strane, ponudili neophodnu, minimalnu dozu lepih i nagih cura, a vi popijte nešto, pa malo da se trgnemo. Nemam rešenje ali…

Ajd živeli!

Danima čujem smeh iz sobe svoje ćerke tinejdžerke. Najzad je našla dovoljno vremena, denture kaže, view da na miru pogleda ceo serijal Prijatelja, cheap viagra od početka do kraja. Mislim o tome kako su prve epizode snimljene dok je ona bila beba i kako je Dženifer Aniston, lice s naše naslovnice, i sada jednako simpatična i draga kao što je bila pre gotovo dvadeset godina. I u našim životima, kao i u njenom, od tada do sada svašta se izdešavalo – obične, prelepe i teške stvari. Ipak, ni ona kao ni mnoge druge žene nije našla svog princa koji će je na belom konju odvesti u njihovu zajedničku budućnost – and living happily ever after. Nakon razvoda od Breda Pita u vezama koje su usledile nije pronašla onu pravu koju bi krunisala novim brakom, koja bi joj pomogla da se ostvari u ulozi majke, da bar neko vreme s nekim gradi i deli dom. Sigurno joj nije lako jer su sve to težnje koje i ona ima, kao i gotovo svaka žena, s tim što ona možda ima više šansi da ih realizuje. Bar mi tako mislimo. Ili nema? Kako god, ona očito odoleva kompromisima, istrajava u svojim snovima i nije spremna da poklekne pred godinama. Verovatno zna drevnu zen istinu da je i njeno i naše vreme u kom smo sada – apsolutno najbolje vreme, pošto ni na jedno drugo vreme ne možemo pouzdano da računamo. Prošlost ne možemo koristiti ponovo, a budućnost je veoma neizvesna. Kada bismo zaista osvestili tu misao u sebi, znali bismo da je ono što nam se događa sada nešto što je zaista najbolje i neprocenjivo. Zašto? Jer je to jedino što je pouzdano i čime zaista raspolažemo. Naravno, uvek treba da se bavimo svojim boljim životom, da radimo na ostvarenju svojih ciljeva i planova i da pri tom dajemo sve od sebe. Ali i da znamo da su svaka tačka na putu ka cilju, svaki korak i Lidija Ćulibrk stepenica najbolje moguće mesto za nas.

“Bless You!”: Probuđen u ranu zoru kombinacijom džet-lega i posledica teške večere u Dan Tana’s restoranu, odlučio sam da protegnem noge duž Rodeo drajva i bolje osmotrim kuće koje sam dan ranije gledao iz Jadranovih kola.

Dok sam fotografisao znak „Beverly Hills“ pored mene je u brzom vežbačkom hodu prošao par četrdesetogodišnjaka obučenih u trenerke. Upitali su me da li želim da me oni fotografišu pored znaka. Stotinjak metara dalje nadražen juarnjim suncem glasno sam kinuo. Prolaznik udaljen desetak metara od mene mi je doviknuo „Bless You!“ („Nazdravlje!“). Kada ovde na ulici nekoga pitate za određenu adresu, prosečan Amerikanac će biti spreman da prepesači i stotinjak metara ne bi li vam pokazao željeni pravac. Sretao sam slične spontane izlive nama Evropljanima potpuno neshvatljive ljubaznosti i srdačnosti, svuda od Njujorka na istoku do San Franciska i LA na zapadu, od Atlante na jugu do Omahe na severu.

U današnjoj Evropi to apsolutno nepojmljivo. U Parizu mi se ne jednom dogodilo da prolaznik koga sam zamolio da nas fotografiše samo produži dalje i promrmlja na francuskom da žuri.

U Americi su u velikoj većini ljudi nasmejani, spremni da pomognu, da se upoznaju za šankom, na ulici, u redu pred kasom, u avionu… Evropljani, naročito ljudi sa Balkana, uglavnom se strašno iznenade kad prvi put dođu u SAD i godinama hranjeni uglavnom  negativnom percepcijom Amerike u većini drugih zemalja, susretnu se sa jednom posve neočekivanim ljudskim licem običnih ljudi.

To lice nije vidljivo i u američkim filmovima i serijama, naravno, ne može se ni nazreti u prečesto arogantnoj, agresivnoj i razmetljivoj američkoj spoljnoj politici. Amerikanci i pored ogormne medijske industrije, muzike, filmova i serija – generalno imaju loš PR u svetu.

„I hate foreigners!“: Dan Tana prodao pre par godina kada se preselio u Beograd, oženio mladu ženu i pokušao da vodi staru „Zvezdu“ ali on i danas nosi njegovo ime. Restoran je prepun, svi su odlično razpoloženi, dok jedni jedu, drugi za šankom bučno prate bejzbol utakmicu. Među gostima ima holivudskih glumaca, producenata, manekenki… Šanker je brkati  Splićanin u šezdesetim godinama koji tu radi već dvadeset godina i dok služi goste pije šljivovicu zajedno sa njima i dobacuje nam na prvi pogled ozbiljan: „I hate foreigners!“ („Mrzim strance!“). Kaže Jadran da je stari zaradio više novca od samog Dan Tane. Momak koji stoji na ulazu na pitanje da nam nađe neki dobar sto odgovara:„Nemamo mi nikakvih dobrih stolova!“ da bi par minuta kasnije našao najbolji. Konobar koji nas služi namrgođen odgovara „Ne držimo čačkalice!“, posle par sekundi se nasmeje i donese ih naravno. To je neki ugostiteljski fazon u „domaćinskim restoranima“ u Americi koji sam sretao i u drugim gradovima, posebno u Njujorku u Maloj Italiji. Tako se osoblje valjda oslobađa stresa a gostima se odmah stvara opuštena atmosfera.

Debeli i mršavi: „Ceccone’s“ je jedan je od najboljih italijanskih restorana u Los Anđelesu u kojem se na rezervisan sto čeka se do pola sata za impresivnim šankom gde služe izvanrednu grapu. Gledam oko sebe: svi su vitki, lepi i doterani. Neke žene su prirodno lepe, nekima je „pomogla“ plastična hirurgija pa liče na neke od junakinja serije „Nip/tuck“. Dok čekamo za šankom i ćaskamo sa momkom iz Napulja koji je tu godinu dana i očigledno je da „lovi“ neku bogatu holivudsku udovicu, iza nas sede dve dame, nije im lako odrediti godine. Obe su plastičnim hirurzima i juvelirima ostavile čitava bogatstva. Ipak, većina devojaka u restoranu su prirodne lepotice, bez previše šminke i nakita.

Nije velika razlika ni na ulici. Ni u jednom gradu u Americi nisam video toliko lepih devojaka i žena kao ovde u LA-u, čini se nekako da sve imaju neki slovensku lepotu, mogle bi bez problema da budu Novosađanke, Splićanke, Beograđanke ili Banjalučanke. Kult lepote i zdravlja u LA-u je toliki da sa jedne strane na ulici ne možete da vidite zapuštenu ili gojaznu ženu dok opet iz svake druge kuće na Rodeo drajvu izlaze vitalni starci i starice u osamdesetim i devedesetim godinama života. „Toliko vode računa o zdravlju i ishrani da ih nemožeš ubit’!“, kaže u šali Jadran. I u pravu je, stari ljudi ovde imaju novac, lepe kuće, odličnu klimu i volju za životom. Dobro zdravlje i dug život najčešće i idu uz to.

Par dana ranije, nekoliko država na istok, u Atlanti u „Georgia Aquariumu“, dočekuje nas devojka ne starija od 20 godina. Ima prelepe crte lica, vesele i pametne oči i – najmanje 110 kilograma. Da je vitka, bila bi lepotica. Ona je naš vodič u „Behind the scenes tour“ kroz ovaj, inače najveći akvarijum na svetu koji je izgrađen u srcu Atlante na zemljištu koje im je poklonila „Coca Cola“. Dok nam živahno priča o operacijama koje izvode nad tuljanima, ribama i pingvinima pokazujući kroz staklo veterinare i volontere koji užurbano nose nekakve epruvete i staklene posudice, Lisa se ne čini kao devojka koja ima problem zbog svoje gojaznosti. Na ulicama Atlante svaka druga  osoba ima višak kilograma, većina njih u veoma ekstremnim oblicima.

Atlanta i LA. Gradovi u istoj zemlji, zajednička im je srdačnost žitelja sa početka priče a razlikuju se po mnogo čemu, između ostalog i po toj „socijalnoj motivisanosti“ koja ljude na Zapadnoj obali tera da budu vitki i lepi a na „Starom jugu“ ih uljuljkuje u konzumentsku nonšalantnost koja se vrlo često završava i teškim zdravstvenim problemima.

Crni i beli: Večera u klubu u Atlanti u kojem sve izgleda kao da je ulaz i dalje „restrected“ za određene kategorije stanovništva što je do pre svega nekoliko decenija podrazumevalo – „obojene“ i Jevreje, bez obira na staleški status i platežnu mogućnost. Doduše i danas su uz par izuzetaka gosti svi beli a posluga gotovo isključivo crna. Muškarac za našim stolom u ranim pedesetim, uspešan međunarodni menadžer, ukusno odeven i lepih manira, školovao se i radio jedno vreme u Evropi. Ipak, on misli da je će na izborima naredne godine najvažnije biti „da se Obama skine sa vlasti“ jer „ovo kako on vodi zemlju nije nikakvo vođenje, nema inicijativu…“ itd. Tvrdi da je i sam glasao za njega tri godine ranije. U avionu dok smo dolazili iz Frankfurta u Atlantu do mene je sedeo crni gospodin u šezdesetim, vraćao se iz Haife u Izraelu sa nekakvog religijskog kongresa. On je opet uveren da će Obama ponovo da dobije izbore jer je „narod dovoljno pametan da ga ne krivi za ogromno zaduženje Amerike koje je proizveo Buš u dva mandata kao ni za ratove koje je takođe Buš otpočeo a Obama nas iz njih polako izvlači…“ Obama je, naime, imao tu nesreću da bude izabran za predsednika istog meseca kad je počela finansijska kriza i da od Buša nasledi prezaduženu zemlju do guše zaglibljenu u ratove u Iraku i Afganistanu.

U televizijskim duelima koje sam gledao ovih dana promicali su slični argumenti. Neko je čak pomenuo i rat u Libiji koji je prvi takav (ako se izuzme verovatno NATO bombardovanje Jugoslavije) u kojem Amerikanci nisu imali žrtava a „cilj je postignut i diktator svrgnut“. Šta ih posle čeka na zemlji, irački ili afganistanski scenario, ostaje da se vidi.

Stefani, supruga Jadrana Lazića radi kao urednik vesti na NBC-u u LA-u. Ona kaže da njeni afroamerički prijatelji nisu verovali da je moguće da crnac bude izabran za američkog predsednika, pa ipak se desilo. Hoće li se sledeće godine to i ponoviti, veliko je pitanje.

U memorijalnom centru posvećenom Martinu Luteru Kingu, pogledao sam polusatni film o tome kako su crnački protesti sredinom pedesetih počeli. U Montgomeriju u Alabami, 1. decembra 1955. godine jedna crna žena, Rosa Parks, odbila je da u autobusu gradskog prevoza ustupi svoje mesto belcu što je segregacijski zakon Alabame i 90 godina posle kraja Građanskog rata i ukidanja ropstva – striktno nalagao. Naime, u autobusima su postojali redovi za crnce i redovi za belce. Zakon je nalagao da ukoliko belac uđe u autobus a sva sedišta su zauzeta, prvi crnac najbliži „belim redovima“ dužan je da ustane i ustupi mu mesto. Rosa je tog decembarskog jutra odbila.

Uhapšena je, nakon čega je počeo „Montgomeri Bus Boycott“ koji je izrodio novog lidera – Martina Lutera Kinga. MLK je ubijen u Memfisu 1968.

Pre par godina u Jewish Museumu u Majamiju starica koja prodaje suvenire, ruska Jevrejka ispričala mi je kako je sve do sredine pedesetih Jevrejima bilo zabranjeno da se nastanjuju severnije od određene ulice na Saut biču. Tako je nastao čuveni Art Deco District jer jevrejski arhitekti i hotelijeri nisu smeli da grade u drugim delovima grada. Jevreji nisu smeli ni da se zapošljavaju u državnim bolnicama, čak 10 godina nakon što je Amerika porazila Hitera i nacizam. Tako su nastale Mount Sinai bolnice, danas među najprestižnijim medicinskim ustanovama na svetu.

Odnos prema afroamerikancima i Jevrejima i danas u nekim delovima SAD predstavlja kontroverzu. „Land of the free and home of the brave“ sa široko razvučenim osmehom, u nekim svojim slojevima još uvek krije mračne demone prošlosti.

Koreta Sokt King i Hari Belafonte na sahrani MLK

Dan Tana’s – iako ga je vlasnik pre dve godine prodao, i dalje jedan od najposećenijih restorana u LA-u (na slici Dan Tana sa novom ženom i Noletom)

Dan nakon što sam očeličio volju, izgubio sam je…

Redovniji čitaoci primetiće da ja svako malo imam neke napade brige za vlastitu liniju koji su se vremenom pretvorili u brigu za zdravlje. Šta ćeš, godine… I tako, odlučim ja, deseti put ove sezone, da je đavo opet odneo šalu i da ću se u red dovesti tako što neću više večerati. I, na svačije, a ponajviše na vlastito, iznenađenje, krene mi. Krenem da ne večeravam. Prvi, drugi, treći dan… Ide mi! Onda dolazi prvi veliki test – vikend. Treba ne jesti u povratku kući, nakon cuganja. A i samo cuganje je svedeno na radni minimum. Rešen da budem čovek volje čelične, zaputim se domu svome i to sopstvenim automobilom jer nisam skoro ni okusio alkohol. Pomislih, bože kako je bilo dosadno, ali bar mogu kolima kući a taman će kiša. Jadan čovek mora da nađe tako te sitne razloge za radost. A ni zaglavio nisam, bilo je tek nešto malo iza jedan posle ponoći. Put me naneo pored sendvičare i ja odlučim da pazarim jedan sočni sendvič koji ću ujutro smazati za doručak. Mislio sam da će me izbor premaza i sam čin kupovine mentalno dovoljno nadražiti da ne moram jesti u sitne sate. Dok sam čekao da naprave sendvič, vidim da iza mene, na nekom zidiću, sedi skockana folk-haus devojčica, drži sendvič i rida. Plače, sa dušom se rastaje. Zagledana u pesničke daljine, jeca i drži onu kiflu s jednom šesnaestinom snage. Naravno, pet sekundi kasnije, i sendvič je napušta i pada na beton. Ona naglo pojača plač. Uzeo sam svoj sendvič, spakovan u kesu i bezbedan od mojih ugriza. Prođem pored nje, ka svojim kolima, ali mi ipak đavo nije dao mira. Vratim se i pitam: šta toliko nije u redu, majku mu? Čemu tolike suze i kuknjava? Ona poče da objašnjava, ali uz toliko grcanje i jeku da ništa nisam razumeo. Priđoh, zamolih je da se smiri i pokušah da se našalim kako je meni teže jer sam gladan a ne večeravam. Nije shvatila. Onda je ipak malo prestala, pa sam je pitao da li joj treba prevoz do kuće. Ja jesam čovek koji uglavnom uvek ima “zadnje misli”, pogotovo kad pred sobom ima polugolu dvojnicu polufinalistkinje “Zvezda Granda”, ali sad sam bio baš dobri samarićanin, bog mi je svedok. E, tada sam čuo nešto što me je nateralo da celom svetu poželim da izgori i da se sudari sa megasteroidom, niko živ da ne ostane: “A šta voziš?”, pitala me je, kroza suze.

Stajao sam tamo, sa onim sendvičem, nem, skamenjen, sjedinjen sa vekovima ljudske egzistencije i molio svemir da mi došapne prave reči. Želeo sam da me udari tramvaj, metro, kosijaner na rolerima, da mi padne klavir na glavu… Okrenuo sam se, otišao bez reči. Ne sećam se hoda do kola, sećam se samo da sam sedeo. Obe ruke na volanu, pogled čoveka koji posmatra porodilište u plamenu. Rekao sam tiho: „Pežo 206, jeb’o mi pas mater…”

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 99 novembar 2011.

Oktobar nam donese toliko novih aktivnosti i sadržaja da ih je, store naprosto, nemoguće smestiti u sve kraći jesenji dan. Osobito, radni! To mnoštvo tema, i nas u redakciji L&Z dovede u situaciju da ne znamo ni sami šta je – tema broja.

U ovom našem novembarskom izdanju imamo nekoliko veoma važnih akcenata. Pre svega, modu. Izabrali smo nekoliko stilova za vas i bilo nam je teško da se odlučimo baš za njih kada još toliko divnih stvari čeka na pistama, na policama, u ormarima. Pitali smo se da li da vam predložimo da prvo kupite jedan topli, jesenji komad ili nešto vedro u think pink fazonu kao ova moja Mango haljina ili narandžasta koju nosi Sara Džesika Parker na naslovnoj strani? Ili da pred vas stavimo sve jeans dileme i rešenja?

Zatim, knjige! Nova izdanja, novi pisci, pravi i oni u pokušaju, večne teme obrađene na nove načine i sve to izloženo na jednom mestu, na Sajmu knjiga. Posetite ga ili ga preskočite, ukoliko sa knjigama i svojim omiljenim piscima volite da budete na nekim intimnijim mestima. U svakom slučaju, čitajte. Mi vas podstičemo na to pričama tri veoma aktuelne književnice različitih generacije (str. 112).

Office aktuelnosti. Kako izgledati tip-top na poslu, ali i pored karijere sačuvati porodicu i ostati ono što u suštini jeste. Neke od ovih saveta, osim u filmu sa naslovne strane “Kako joj to samo polazi za rukom”, dobili smo od veoma uspešnih i zauzetih žena koje rade važne poslove, pa i od Snežane Samardžić Marković, naše ministarke za sport i omladinu. Uz to, “know how” sa stručne, psihološke strane priredila vam je Olivera Stojšić rešena da vas nauči – asertivnosti (str. 73).
I na kraju, ostaje vam da izaberete jedan od fitnes trendova koje smo probali na Sajmu fitnesa Wellfitt (str. 24). Ja sam se odlučila za jogu (str. 186), ali koju god aktivnost da izaberete po tome kako se osećate i kako vam odgovori vaše telo u duša, znaćete da li je prava za vas.
Uživajte u jeseni!

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 129 novembar 2011.

Dok je naš avion propadao u nevremenu visoko na nebu negde između Mumbaija i Goe, setio sam se svog prošlog puta u Indiju, pre ravno 15 godina. Te 1996. godine, SR Jugoslavija je po prvi put posle rata učestvovala u izboru za Miss World a nas nekoliko novinara pratili smo tadašnju misicu i ekipu „Miss YU“ kompanije u Bangalor, grad na jugu Indije u kojem je ovo takmičenje održano. Bangalor, današnji indisjki ekvivalent za kalifornijsku „Silikonsku dolinu“ tada je započinjao svoju informatičku eru a Indija je bila još daleko od ove BRIK-sile kakva je danas.

Jednog jutra iz Bangalora Vesna Jugović nas je povela par stotina kilometara na sever u grad Putaparti pored kojeg se nalazio veliki „ašram“ Sai Babe, nedavno preminulog indijskog mistika koji ima milione sledbenika širom sveta. Tog dana bio je rođendan Sai Babe, ceo ašram je slavio, hiljade hodočasnika iz celog sveta slivalo se tu da vidi čoveka za kojeg se pričalo da materijalizuje zlatni prah iz ruke… Među njima i brojni Evropljani i Amerikanci, sećam se Njujorčanke, bivše Madonine šminkerke koja nam je pričala da je sve ostavila i došla da živi u ašram.

Posle izbora za Miss World koji su obeležili protesti ženskih udruženja koja su smatrala da su ovakve manifestacije vulgarizacija ženske lepote, odleteli smo za Delhi. Bio je 29. novembar i naš ambasador u Indiji Sveta Tomić, kako to i priliči, organizovao je prijem za Dan Republike u svojoj velelepnoj rezidenciji u diplomatskoj enklavi Delhija, koju je Tito svojevremeno dobio od Nehura. U isto vreme u Delhiju je bila delegacija koja je pratila Miru Marković na promociji hindu izdanja njene knjige… Sećam se da je put platio i delegaciju vodio Bogoljub Karić lično, tu su bili još i Dušan Mitević, ministarka zdravlja Leposava Milićević i brojni drugi pripadnici tadašnjeg SPS-JUL  establišmenta. U to vreme već su počeli protesti zbog krađe izbora u Srbiji i kada sam par dana kasnije u Katmanduu u Nepalu na naslovnoj strani lokalnog lista video veliku fotku Zorana Đinđića znao sam da se nešto krupno dešava… Reč je o epohi pre interneta kada smo, hiljadama milja daleko od Srbija, o tome šta se dešava u Beogradu saznavali samo iz izveštaja na CNN-u . Da je došlo do nekih bitnih promena shvatio sam kada smo par dana kasnije u jeku protesta sleteli na beogradski aerodrom a ja sam jedini od svih u grupi rekao da sam došao iz Indije, ostali su naveli London preko kojeg je ištao tranzit i – glatko prošli. Mene su zbog Indije zadržali na „sanitarnom pregledu“. Kad sam se pobunio i rekao da je u Indiji bila i Mira Marković kao i dvadesetak ljudi iz njene pratnje – sanitarni inspektor na aerodromu samo je odmahnuo i rekao: „Ma njima ni kuga ništa ne može!“. U Srbiji je takva vrsta komentara iz usta državnog službenika u uniformi  bila je nezamisliva samo par meseci ranije.

Sećam se koleginice iz „Novostii“ koja je tada na povratku kući u nameri da ispuni želju svog tadašnjeg glavnog urednika, nekada davno dopisnika iz Delhija, u avion unela čitavu granu sa drveta „iz dvorišta kuće u kojoj je Rade stanovao!“. Stjuardese su u čudu prootestovale ali je koleginica bila nepopustljiva i u Beograd donela tu čudnu relikviju iz indijskog glavnog grada. Čuvene su bile tih zimskih meseci 1996./97. naslovne „Novosti“ koje su u istom danu u evropskom izdanju imale na naslovnoj „Ustao je narod!“ a u izdanju za Srbiju (onom koje čitaju Sloba i Mira): „Ruše ustavni poredak!“

„USRANA ŠMINKA DEFILIRA…“

U Katmanduu smo te zime videli ostarele hipike koji još uvek žive u toj himalajskoj tada kraljevini, danas republici. U vreme našeg puta u zvaničnoj poseti nepalskom kralju Birindri bio je nemački predsednik Hercog. Scena koja se pamti ceo život: Nemački predsednik i nepalski kralj prolaze u kočijama kroz kapiju palate na čije se obe strane nalazi po jedna „svastika“, istočnjački drevni simbol prosperiteta koji je Hitler zloupotrebio i zauvek satanizovao.  Kukasti krst je inače sveprisutan na brojnim hindu svetilištima pa i običnim kućama. Sa druge strane, veze Nemačke i Nepala su duge i čudne i sežu još iz tridesetih kada se Hitler posebno zainteresovao za hindu-okultizam.  Još tada u vreme naše posete, u centru Katmandua je bila bečka pekara sa svežim alpskim jogurtom koji je svakog jutra stizao redovnim letom „Lufthanse“ iz Frankfurta… Par godina kasnije kralja Birindru i veći deo njegove porodice poubijao je nervno rastrojeni nećak a 2008. godine posle višemesečnih nemira, proglašena je Republika čime je poslednja hindu-monarhija prestala da postoji… Te 1996. na aerodromu u Delhiju na „putu za Katmandu“ kako bi rekao Džoni Štulić, čekao nas je JAT-ov avion sa kompletnom našom posadom, pilotima i stjuardesama. Tih godina, zbog sankcija UN, JAT nije imao mnogo letova pa je svoje aparate iznajmljivao afričkim i azijskim kompanijama – u ovom slučaju „Royal Nepal Airways“-u. Danas, na žalost, JAT-ove dotrajale letelice ne bi iznajmlila nijedna od tih aviokompanija koje su u protekloj dekadi uglavnom pokupovale nove savremene avione.  Stujuardese su nas pred kraj leta uvele u pilotsku kabinu i tom prilikom sam doživeo jedno od najvrtoglavijih sletanja u životu. Naime, Katmandu je u kotlini koju okružuju oštri vrhovi Himalaja i da bi se avion spustio na pistu on mora bukvalno da se obruši na nju pod veoma „tupim“ uglom. Smatra se jednim od 10 najkomplikovanijih aerodroma za sletanje na celom svetu. Par sati kasnije dvojicu pilota iz našeg aviona sreli smo u kazinu. Katmandu je i tada i danas bio meka za mnoge Induse i Kineze željne kocke koja je u njihovim zemljama zabranjena (sa izuzetkom bivših portugalskih poseda Makaoa i Goe).

Iako je monarhija u Katmanduu pala, u susedstvu Nepala još se žilavo drži mala budistička kraljevina Butan u kojoj je Televizija dozvoljena tek 1999. godine, i danas postoji striktna godišnja kvota turista a umesto „Bruto nacionalnog proizvoda“, zvanično se prati „Nacionalna količina sreće“… Jedna od mojih narednih destinacija.

Indija 2011. deceniju ipo kasnije: moćna zemlja sa više od milijardu stanovnika, još uvek je puno bede i prljavštine ali je napredak ogroman i oseća se na svakom koraku… Ja, deceniju ipo kasnije,  imam dve kćerke, mlađoj sam dao ime India…

U Delhiju je od 10. do 12. Oktobra održan FIPP Magazine World Congress koji je okupio najznačajnije izdavače magazina iz celog sveta. Indija kao trenutno jedna od zemalja sa najmoćnijom medijskom industrijom, bila je logični izbor za domaćina, tim pre što je predsednik FIPP-a već dve godine Indus, Aron Puri (Aroon Purie), predsednik medijske grupe „India Today“. Kongres je otvorila Ambika Soni, ministarka informisanja Indije, inače član Kongresne partije i poslanik u Parlamentu Indije. Ona je delegatima kongresa otkrila da je Indija proteklih deset godina mnogo postigla u liberalizaciji medijskih zakona pa je sad tako moguće da izlaze strana licencna izdanja, da kompanije u 100% inostranom vlasništvu osnivaju novine, magazine i TV-stanice i mnoge druge druge stvari koje su te 1996. kada sam prošli put bio – bile potpuno nezamislive. Ambika je inače u vreme dok je bila ministarka kulture Indije okrenula čuvenu promotivnu kampanu „India, Incredible India“ koja se godinama vrti na CNN-u i privukla je milione stranih turista u zemlju. Ambika govori pet stranih jezika, magistrirala je Istoriju umetnosti u Madridu, doktorirala u Havani…  Dok sam slušao ovu smirenu i pametnu ženu kako govori o dugom putu koji je Indija prošla u protekloj dekadi kako bi se potpuno otvorila i prilagodila svoju medijsku i kulturnu scenu svetskim standardima, uhvatila me tuga pri pomisli kakve smo mi ministre kulture i informisanja u proteklih 15 godina imali, i kakve ćemo po svemu sudeći tek imati…

DVE REČI: DAL I NAM

I kongresi FIPP-a su se promenili: nekada su izdavačkim svetom suvereno vladali Amerikanci i Englezi, danas kongresima dominiraju predstavnici trenutno najprosperitetnijih zemalja: mahom niski Indusi i Kinezi, još uvek pomalo pogubljeni i visoki, mršavi i plavi Nemci. Ostali se mogu naći u tragovima.

U pauzama kongresa obišao sam neke od atrakcija koje su mi promakle pre 15 godina. Tada sam, naime, bio u Nepalu u Katmanduu, u Agri sed ividio Tadž Mahalu a u Radžastan na slonu popeo do palate Maharadže od Džaipura.  Sad sam pored Crvene tvrđave, jednog od hramova Sika, „Vrata Indije“ i Starog bazara noću uspeo da obiđem legendarni restoran „Bukhara“ u nekadašnjem „Sheratonu“, (danas „ITC Maurya Hotel“) u koji nas je pre 15 godina odve Milutin Stanojević, tada prvi sekretar Ambasade SRJ u Delhiju, danas otpravnik poslova u Ambasadi Srbije u Izraelu. Spektakularni ukus ovdašnjeg „dala“ (pikantni umak od neke vrste sočiva) i „nama“ (indijski tanki hleb premazan puterom)ostali su mi pod nepcem 15 godina i nisu se promenili. Cene jesu – i više su po mojoj proceni bar 5 puta nego te 1996, ali i pored nemilosrdnih cena (najjeftinija flaša vina je 50 eura što je meni koji sam pre par meseci u Pamploni u restoranima pio izvrsnu „riohu“ za 10 eura posebno teško palo!) – restoran je dupke pun, jedva smo dobili mali sto za tri osobe. Posle prave gozbe i napojnice od 1.000 rupija (oko 17 eura) a nakon što sam napomenuo da se toliko smejemo jer slavimo 8. godišnjicu braka, usledili su pokloni šefa kuhinje: mala torta na kojoj je pisalo „Srećna 8. godišnjica“, pa dve ruže, za Sandru i Svetlanu, još dva deserta i na kraju – tri kesice sa mešavinom za „dal“ da ga spravljamo i kod kuće… U Indiji je sve u „tipu“ i napojnica je zaista jedini način da sve što očekujete od konobara, vozača, taksiste, recepcionara i bilo koga drugog – bude stvarno i urađeno kako treba!

TATA, BITLSI, ODBEGLE RUSKE BALERINE I TERORISTI

U Delhiju smo ovog puta odseli u „Taj Palace Hotelu“ koji je u lancu „Taj Hotela“ čiji je osnivač porodica Tata, jedna od najmoćnijih u Indiji (turizam, rudnici, telekomunikacije, automobili….). Prvi „Taj Hotel“ podignut je davne 1903. godine u Bombaju, današnjem Mumbaiju.  Legenda veli da je Tata podigao hotel izrevoltiran što mu predhodno kao „obojenom“ (iako već tada jako bogatom) nije dozvoljen ulaz u tada najluksuzniji bombajski Watson’s Hotel. Pa se tata Tata zainatio i podigao veći, lepši i luksuzniji.

Legendarni „Taj Hotel“ u Bombaju sagrađen u „indo-saracenskom stilu“ i danas je jedan od najluksuznijih na svetu a tokom više od 100 godina postojanja, u njemu su se gostile maharadže i kraljevi, odsedali su „Bitlsi“, holivudski glumci, ruski baletani i balerine odbegli od Oktobarske revolucije, pevači i slavni kompozitori…  U novembru 2008. hotel je bio meta islamslih terorista koji su držali zarobljene stotne gostiju i članova osoblja da bi se bilans mrtvih u eksploziji i požaru koji su nastupili popeo na 167. Hotel je u celosti ponovo otvoren tek prošle godine.

Na svom putu za Gou, sleteli smo u Mumbai u kojem smo zbog kašnjenja aviona iz Delhija izgubili sledeći let. Par minuta kasnije trčali smo sa koferima i dva nosača i preskakali izmete neindentifikovanih životinja (ili ljudi?) na prašnjavoj stazi između Terminala 1 i Terminala 2 u Mumbaiju. Naime, avio-kompanija „Kingfisher“ (inače, ista kompanija proizvodi i istoimeno najčuvenije indijsko pivo!?) više nije imala letove tog dana pa nas je prebacila na „Jet Aiways“ koji leti sa drugog terminala pa smo uz neviđenu strku uspeli da se isčekiramo u poslednjem sekundu. Inače, najveća fobija bio nam je nestanak kofera jer smo na dva kofera sa „Turkish“-ovog leta Beograd-Istanbul-Delhi čekali punih 36 sati („Ostali su u Istanbulu!“ rekao nam je hladnokrvno aerodromski službenik u tri ujutro nakon što smo sleteli u Dehi i još u bunilu trljali oči).

Konačno, stigli smo u Gou posle propadanja, presednja, kašnjenja i svih neprilika – nas dvoje i naša dva kofera.

Do 1961. godine portugalska kolonija, Goa je i danas u mnogo čemu drugačija od ostatka Indije: oko 30 procenata stanovništva su katolici (ostatak čine hindu vernici i nešto muslimana), neki ljudi još uvek govore portugalski, i ovde je kao i u Makaou, dozvoljeno kockanje koje je u celoj Indiji i Kini zabranjeno… Na putu od aerodroma do „Royal Orchid Hotela“ smeštenog na obali Indijskog okeana kod mesta Majorda, nailazimo na čarobne hacijende i crkvice izgrađene u portugalskom kolonijalnom stilu a okrečene živim bojama Indije…

Taksista kojeg smo uzeli sutradan u kolima je umesto Ganeše i Šive imao kipove i nalepnice Bogorodice, Isusa, Sv. Avgustina i Sv. Franje. Priča nam kako je njemu pričao njegov otac da je do pre 50 godina, u vreme portugalske vladavine Goa bila mnogo pristojnije mesto za život: „Mogao si da izađeš iz kuće i ostaviš otvorenu kapiju, niko ne bi ušao da je opljačka! A danas ti ne pomažu ni tri ključa i katanca!“, reče on i podseti me na slične priče nekih starih Novosađana, a tako je verovatno u mnogim mestima širom planete kojima su tehnološki napredak , urbanizacija i doseljavanje velikog broja ljudi sa strane doneli pošasti za koje ranije nisu znali.

„MIDNIGHT EXPRESS“ SA POGLEDOM NA INDIJSKI OKEAN

Plaže oko Arambola na severu Goe na kojima se i danas skupljaju hipici iz celog sveta, ostaće za neki drugi put jer je tri dana, koliko ćemo ovde provesti, premalo da bi se sve obišlo. Naime, tokom šezdesetih i sedamdesetih  (sve je počelo se „Bitlsima“ i njihovom „indijskom fazom“ ) hiljade hipika iz celog sveta počinju da dolaze na Gou i tu provode zime, neretko se i trajno naselivši. Topla klima, jeftina nrana i „gandža“, tada prilično liberalni odnos vlasti prema drogama – učinili su da Goa postane meka za „decu cveća“  cele planete. Danas su zakoni mnogo rigorozniji – za svega 10 grama hašiša koje pronađu kod vas možete da dobijete i do 10 godina „teške robije“ u nimalo živopisnom Aguada zatvoru. O jednom takvom slučaju u koji je bio umešan turista iz Srbije i ambasada je jedva uspela da ga izvadi iz zatvora koji je ličio na Danteov pakao, pisao sam te 1996. godine… Nisu retki slučajevi ni da slabo plaćena i korupciji sklona lokalna policija podmetne drogu turistima kako bi od nih izvukla mito jer ih u suprotnom čekaju 10 jezivih godina u Aguadi… Ako prežive. Jedan takav slučaj iz 1998. pominje „Lonley Planet“: Iako je jedan od dvoje turista bio lečeni asmatičar koji nikako nije mogao da puši hašiš, policija im je prilikom pretresa iznajmljene kuće ubacila paketić sa 165 grama i kako su odbilii da plate 3.000 dolara, to ih je koštako 18 meseci u Aguada zatvoru dok uz pomoć ambasade i advokata nisu uspeli da dokažu svoju nevinosti (viđeno u mnogim filmovima od „Midnight Express“-a na ovamo…).

Pored hipika i peščanih plaža, Goa je poznata i po svojim veličanstvenim crkvama, palatama, katedralama i samostanima skrivenih tropskim rastinjem. Stara Goa, već dva veka potpuno napuštena, u 16. i 17. veku bila je grad od 200.000 stanovnika koji se po moći, bogatstvu i lepoti mogao meriti sa Lisabonom. Stara Goa nije bila samo prestonica Portugalske Indije nego i celog Portugalskog istočnog cartva koje je uključivalo posede u Indiji, Makao u Kini, Istočni Timor u Indoneziji, Angolu i Mozambik u Africi…

Poslednjih decenija arheolozi su malo rasčistili teren, neke od crkava su ponovo vraćene u funkciju kao što su Se Cathedral, najveća crkva u Aziji ili Basilica of Bom Jesu. 45 metara visoki ostaci Tornja Svetog Augustina vide se iz tropske šume kilometrima daleko. Crkva i samostan su napušteni još 1835. kada su portuglaske vlasti proterale mnoge monaške redove iz Goe.

KATEDRALA U DŽUNGLI

Stara Goa poznata je širom hriščanskog sveta jer se ovde u Basilica of Bom Jesus nalazi posmrtni ostaci Sv. Franje Havijera, poznatog kao „Apostol Indije“ koji je bio učenik Sv. Ignjacija Lojole, osnivača Jezuitskog reda… Svakih 10 godiina,  3. decembra na dan ovog sveca, iznosi se njegovo telo iz Crkve i pronosi u procesiji kroz okolna sela. Sledeći takav događaj biće za tri godine, 3. decembra 2014.

Posle nekih dvadesetak minuta vožnje uz reku Mandovi stižemo u Pandžim (Panjim), sadašnju prestonicu Goe. Kada su Britanci 1947. napustili Indiju a poslednji viceroj lord Mauntbaten spustio „Junion Džek“ sa jabola u Bombaju – portugalski ministar kolonija, kapetan Teofilo Duarte izjavio je da„portugalska zastava neće biti spuštena bez da hiljade Portugalaca, Indusa, belih i obojenih daju svoju krv u njenu odbranu“. I zaista, Portugalci kojima je u to vreme vladao Frankov kolega, diktator Salazar, ostali su u Goi 14 godina posle proglašenja nezavisnosti Indije. Predsednik Nehru ,iako svestan da bi u slučaju plebiscita većina stanovništva ove enklave mogla da glasa za ostanak pod Portugalom, zalagao se za mirno prisajedinjenje Goe. Međutim, popustio je pod pritiskom vojnih krugova i u noći između 17. i 18. decembra 1961. počela je „Operacija Vijau“ – indijske trupe prešle su granicu i uz simboličan otpor vrlo brzo zauzele celu Gou. Iako je diktator Salazar naredio kolonijalnim vlastima da unište sve objekte prilikom povlačenja, to se nije desilo tako da je veliki deo portugalske arhitekture sačuvan do današnjih dana.

Pandžimom dominira impresivna Bogorodičina crkva sagrađena 1619.  na uzvišenju u centru grada, okrečena u belo sa plavim ukrasima i natpisom „Ora Pro Nobis“. Na otvorenom zvoniku blista ogromno zvono koje je donešeno iz gorepomenute  Crkve Sv. Avgustina u Staroj Goi kada je ona napuštena. To je drugo po veličini zvono u Goi, posle „Velikog zlatnog zvona“ na Se Cathedral.  U Bogorodičinoj crkvi svakodnevno se služe tri mise, na engleskom, portugalskom i lokalnom – konkani jeziku. Na obali reke Mandovi nalaze se dva mala pristaništa sa natpisom „Casino“. Tu se ukrcate u čamac koji vas vozi na brod-kocarnicu koji plovi sredinom reke i za nekih 10 eura tu možete neograničeno da jedete i pijete ceo dan. Uslov je naravno, da kockate.

Kako je Goa udvostručila svoje stanovništvo od odlaska Portugalaca pre 50 godina do danas, većinu danas čine vernici Hindu religije, uglavnom doseljenici iz drugih delova Indije. Njihovi hramovi koncentrisani su u regionu Ponda i oko njih su sagrađene škole, ašrami, smeštaji za hodočasnike… Posetili smo dva: Shantadurga Temple i Manguesh Temple. Izuvanje je obavezno kao i u džamijama i hramovima Sika, fotografisanje unutar hrama strogo zabranjeno, svuda odjekuju glasovi monaha koji ponavljaju ritmički svoje mantre…

Goa je poslednjih godina postala i stecište brojnih poslovnih ljudi iz celog sveta koji su se odlučili na „daunšifting“ tj. na to da stresnu atmosferu londonskog Sitija, moskovske berze ili Volstrita zamene meditacijom u kolibi od bambusa na peščanoj plaži koja gleda na Indijski okean. Prijatelj mi kaže kako je na TV-u gledao reportažu o ruskom biznismenu koji je napustio svoj posao i sada sedi ispod palme na pesku Goe i kucka po MacBooku, piše knjigu kaže.

Bogorodičina crkva u Pandžimu

Basilica of Bom Jesus

Se Cathedral

Safa Shaouri džamija u mestu Ponda

Ostaci Tornja Sv. Augustina

“Ljudi majmuni” u uličnoj procesiji u Delhiju

Red Fort u Delhiju

Vernici u hramu Sika u Delhiju

Mnogo je priča o deci bilo ovog leta! Imali smo razmatranja “za” i “protiv” Zakona o zabrani fizičkog kažnjavanja dece koja se nalaze na dva kraja jednog kontinuuma. Kontinuuma razuma. Nepomirljiva. Zatim, order priče o deci i ćutanja o deci, pills povodom razvoda poznatih ličnosti, gde se deca pominju ukoliko to može da koristi slavi zvezde ili zaboravljaju ukoliko je zvezda trenutno u žaru borbe sa svojim već gotovo bivšim partnerom. Potom sam slušala priče o deci i roditeljima na seminaru o Svesnom roditeljstvu, priče predavača, ali i pohađača, iskustva odraslih ljudi iz njihovih davnih dečjih i sadašnjih roditeljskih uloga – bolna i poučna.

Sve u L&Z redakciji rastužio je zajednički utisak da deca više ne liče na svoje mame koje su se podvrgle drastičnim zahvatima plastične hirurgije. U stvari ona liče, ali na njihove slike iz detinjstva. Tekst na ovu temu možete pročitati na strani ???.
Zamislili smo se i nad činjenicom da pitanje: “Čekate li sina ili ćerku?”, koje se nekada smatralo važnim a odgovor iščekivao sa radošću i nestrpljenjem, više i nije tako smisleno, jer postoji mogućnost da sin ili ćerka postanu nešto što smo, za sada, nazvali “treći pol” (str. ???). Ma, neka su živi i zdravi!

I kad sam već pomislila da ću nekako, ipak, međusobno pomiriti u sebi sve ove varijetete – u pokušaju da budem pravedna i prema deci i prema roditeljima – i jedno i drugo sam – stvarno me je iznervirao tekst u jednim dnevnim novinama. Onako neobavezan i letnji. Anketa napravljena među turistima kaže da ih tokom godišnjeg odmora najviše nerviraju deca i njihova dreka! Pa to je stvarno preterano, zar ne mislite?! Vidimo li uopšte one čarobne kule u pesku na koje svaki čas nalećemo kada se šetamo obalom, mokre lokne na malim plavim glavicama, razbacane kantice, lopatice i “mišiće” i usnule rumene bebe prekrivene pelenom na plaži. Da li ih zaista vidimo?

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 127 septembar 2010.

Sit revolucionar mora da nađe novi razlog da bude nezadovoljan

Gledam snimke nereda koji su bili hit leta u Velikoj Britaniji. Ono što je počelo kao bes najnižih slojeva društva zbog brutalnog redukovanja socijalnih davanja za nekoliko sati pretvorilo se u akciju sa 100% popusta u prodavnicama sa (uglavnom) tehničkom robom i odevnim predmetima. Dakle, ampoule | proletarijat nije bukvalno gladan nego je gladan iPada, price iPhonea i dizajnirane garderobe. Revolucija se odlaže do daljnjeg.

Ako išta znamo kao činjenicu, to je da do prave nasilne promene sistema dolazi tek kad su ugroženi želuci, a samim tim i životi narodnih masa. Izgleda da su oni odgore pronašli način kako da zauvek održe sistem na vlasti. Goli želudac nastaviće da bude ugrožen po Afrikama i Azijama, a sirotinja po “Prvom svetu” dobiće da jede taman toliko da joj stomak nikad ne zakrči. Ono što će njih da muči i povremeno tera na pravljenje belaja biće saznanje da ne mogu da imaju smartfon i tarifni paket kao njihov omiljeni fudbaler. Od toga, i jeftine sintetičke brlja-droge, ponekad će popizditi, a i to će za posledicu imati isključivo uništavanje sopstvene sredine i nasilje upereno protiv onih koji za tako nešto nikako nisu krivi.

“Stručnjaci” najavljuju da ćemo se još nagledati ovakvih nereda jer “kriza” se sprema za drugo poluvreme. Eto, meni žao da gledam one lokalne, jadne radnjice i zanate kako gore. Za koji dan bi ih, nešto manje nasilno, ionako uništio tajkunov tržni mega-city centar. To je ono mesto na koje besna omladina odlazi da hoda kao zombiji ostalih 99,7% vremena. Uh, što sam se sad smorio, izbedačio i nije mi ekstra. Tužni smajli. Anlajk!

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 97 septembar 2011.

Nedavno smo moja koleginica i ja krenule kolima na poduži put od oko 600 km na seminar u susednu zemlju. Pune optimizma, arthritis sa namerom da spojimo lepo i korisno, da učimo i kupamo se u najlepšem moru na svetu, sele smo u auto. Naš vozač je bio jedan od onih ljudi koji su u ovim teškim vremenima, sticajem okolnosti prinuđeni da rade bilo šta da bi preživeli, a on je, eto, postao za tu priliku vozač. Već negde pred uključenje na autoput Beograd-Zagreb znale smo da će to biti jedno od najdužih putovanja, od onih koje vam na tacni donose važnu poruku, iako vi samo želite da ostavite iza sebe usijani gradski asfalt i što pre stignete na odrednicu koja vas čeka širom otvorenih ruku. 600 km bilo je neophodno nesrećnom čoveku da nam ispriča svoju sudbinu, da nam dočara kako ispred njega nema više puta, kako su ga svi napustili, žena, odrasla deca, poslovni partneri. Naravno upale smo u ulogu terapeuta: “Pokušajte da… – a da li ste razmišljali o… – a zašto ne biste…”. Iako sam još davno naučila da nikada bez velikog razloga ne govorim neznancu koji zapodene razgovor da studiram psihologiju. Ma, bile smo pune elana i obe smo mislile: “Nek se čovek izventilira, mi ćemo uživati nekoliko dana i povratiti oduzetu energiju, a on, nesrećnik, vraća se u užareni grad da muči svoje muke… A možda mu i pomognemo, ko zna…”.

Nekoliko dana kasnije. Put od 600 km ponovo je bio pred nama. Tema našeg povratka koju nam je aranžirao naš vozač bila je: “Evo zbog kojih sve razloga ne mogu da izađem iz začaranog kruga”. Strpljenje nas je izdavalo, a Beogradu, koji nas je čekao sa vrelinom od 40 stepeni u hladu, primicali smo se sporo i nije nas radovao. Zarobljene! Zarobljene u autu kao naš vozač u svom kavezu od pogrešnih uverenja, predrasuda, nemoći da sebi pomogne. Ali slobodne, jer smo po ko zna koji put ponovile lekciju o tome da ono što veruješ postaje tvoj život i da je sve i moguće i nemoguće. Čak i ono što je nesrećniku rekla moja koleginica: “Nikada nije kasno da proživite srećnije detinjstvo!”

Neka putovanja na koja se dugo spremamo i priželjkujemo ih ne ispadnu baš onoliko dobra, relaksirajuća, zabavna kao što smo se nadali, ali svako nam donese neočekivane poruke i mudrosti ako se otvorimo za njih. Čak i ako putujemo od Rakovice do Karaburme. Dogod smo zarobljeni u sopstvenom kavezu negativnih misli i uverenja, ni savršeno putovanje oko sveta neće nas dotaknuti.

Putujete, bilo gde!

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 126 avgust 2010.

Smrt turizmu, sales sloboda narodu!

Ima među vama dovoljno starih i vernih čitalaca ovog magazina koji verovatno znaju da su za mene turizam i terorizam maltene sinonimi. Sa zadovoljstvom mogu vam reći da je moj odgovor na pitanje “Kuda ćeš na odmor?” i ovog leta biti – nikuda!

Ne ideš na more? Na more? Pa kako? Pa, tako lepo. Ionako nisam na moru 355 dana u godini, pa mi ni preostalih deset neće teško pasti, a pravo da ti kažem, žao mi je vas koji more doživljavate kao godišnju obavezu. Imate zakazano, kao kod zubara. Oduvek sam smatrao da je odmor mentalna, a ne geografska stvar. Jeste, idealno je kad se psihologija i zemljopis poklope, pa zaista odmoriš dušu i telo na nekom lepom mestu ali… Praksa pokazuje da je godišnji odmor zapravo umor. Kome, zaboga, treba svo to drndanje, nerviranje i deranžman? Moj idealan odmor odvija se na mom krevetu, u zamračenoj sobi, klimatizovanoj. Film, knjige, serije, muzika, puno tečnosti i neodlazak na posao. Ljudi zaboravljaju da je nerad ključni deo odmora. Odmor je kad se odmaraš, najidiotskije rečeno. Odmor nije kad se preganjaš sa turističkom agencijom, kad sediš u autobusu 16 sati, kad se mučiš pod vrelim suncem i kad ti posle njega treba bolovanje. Držim se one stare izreke koja kaže da nisam dovoljno bogat da bih kupovao skupo, pa se tako ni ove godine neću izlagati delatnosti tur-operatera. Za vrhunsko nemam para, a za sve ostalo nemam živaca. Ja nisam skroman čovek, ali će me ono “mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan” koje začuje svako ko me pozove u narednih desetak dana veoma obradovati i odmoriti.

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 96 avgust 2011.

Tanjug je danas emitovao “vest” “Vanzemaljci napadaju Zemlju u novembru?” koju je novinar ove agencije našao na sajtu “bulevarskog” bečkog lista “Aliens greifen im November die Erde an“. Da je samo malo proverio izvore, erectile u pitanju je samo jedan Google upit, order video bi da  je izvor vesti zapravo čuveni nadri-mediji “Weekly World News” (recimo kao naše “Treće oko” na desetu) i njihov tekst “ALIEN SPACESHIPS TO ATTACK EARTH IN NOVEMBER!” čuven po vestima da će ”Facebook biti ugašen 15. marta” i mnogmi drugim neverovatnim kvazi-novostima ;)

Naravno, na zvaničnom SETI sajtu ni reči o ovim “vanzemaljcima”…

Naravno, svi drugi mediji, po navici i poslovnoj politici emituju agencijske vesti po automatizmu i rezultat je sledeći ;)

Jako me zabole…

“Doktore, takva-i-takva stvar!”, panično sam uleteo na odeljenje psihijatrije lokalnog dispanzera. “Razumem, smirite se. Biće sve u redu”, dočekao me je smirenim glasom i velikodušno mi ponudio svoj kauč. On je poslednji koji može da mi pomogne. Moj um je na granici da se pretvori u paštetu i napusti me zauvek. Što je najgore, ja zapravo ne znam jesam li ja uopšte lud. Sve ukazuje na to da jesam. Nema okolišanja, izneću svoj problem otvoreno i hrabro: “Doktore, mene boli lakat, uvo i dupe za Novaka Đokovića i njegove teniske uspehe. Štaviše, dragi moj doktore, mene ceo tenis uopšte ne zanima. Eto, rekao sam!”

Dugo je ćutao i gledao me u oči, a zatim progovorio: “Mladi Milinoviću, to što si ti osetio sasvim je prirodno. Nauka poznaje milione slučajeva u kojima zdrave osobe osećaju ravnodušnost prema tenisu. Neke od tih osoba čak su srpskog porekla.” Pogledao sam ga, a oči su mi se smejale, mislio sam da sam pronašao spasenje. Ja sam normalan! Sa mnom je sve u redu! “Međutim, mladiću čestiti”, nastavio je potom, “iako je to osećanje sasvim prirodno i ne može nikome da šteti, nije poželjno iskazivati ga javno, pogotovo ne u sredini kao što je naša.”
Objasnio mi je da će mi društveni život biti uništen, a javna osuda mog stava može ići toliko daleko da ću verovatno biti prokazan kao izdajnik svoje zemlje i naroda.
“I ja sam, nikome ne reci, potpuno nefasciniran tenisom, a Đokovićev lik uspevam da zapamtim samo zato što mi je izuzetno iritantan”, rekao je konspirativno, šapćući. “Pokazaću ti proverene tehnike pomoću kojih će izgledati kao da te zaista zanima tenis, a zapravo ćeš moći da se posvetiš svom životu, radu i svemu ostalom.”

Prosvetlio me je sa nekoliko zaista jednostavnih izraza: Nole, brejk, đus, as, set i Federer, a potom mi otkrio načine zaobilaženja TV kanala na kojima dominira narandžasta ili zelena površina. Saznao sam da, van granica naše domovine, postoje bukvalno dve milijarde ljudi koje ne prate tenis. Ulio mi je nadu! Nosim se mišlju o odlasku u Švedsku, Kanadu ili neku drugu napredniju zemlju u kojoj se javno iskazivanje neinteresovanja za tenis toleriše. Opet, sa druge strane, jača mi i želja da se za te ideale borim u svojoj zemlji! Nema predaje.

Samo hrabro – što bi rek’o Nole…

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 95 jul 2011.

Prošle nedelje je The New York Observer predstavio redizajnirani medijski sajt Observer.com, adiposity ali pored redizajna sajt je migrirao sa  Drupala na WordPress.

Redizjan i migraciaj uslovljeni su pojednostavljivanjem odražvanja i fokusiranjem na jasniju prezentaciju najvažnijih vesti, order te prilagođavanje većem volumenu dnevnih objava sadržaja. Posetite novi Observer.com, remedy a više o migraciji i redizjanu pročitajte na Yahoo portalu. Takođe, obratite pažnju na novo izdanje Wordpresa –  WordPress 3.2 (RC1).

Na kraju ovog broja, abortion prelistavajući ga pre slanja u štampariju, asthma imala sam utisak da smo mnogo truda i pažnje posvetili podizanju vašeg (i našeg) samopoštovanja i sigurnosti koji nas, pills hteli to da priznamo ili ne, napuštaju usred leta kada treba potpuno da se razodenemo. Iako uvek imamo dobre namere da steknemo top-formu i doteramo figuru i čini nam se da za to imamo sve vreme sveta, taj dan kada treba da se razgolitimo dočeka nas nespremne. Da, to se odnosi i na one dugonoge lepotice koje u sebi tiho pate zbog malih nesavršenosti tena ili kose ili ko zna kakvog nesklada svoje figure, koja se nama, nezainteresovanim posmatračima, čini besprekornom. Dakle, svako ima svoju muku i, poznato nam je, svakome je njegova najteža, čak i ako bi se na nekom vanvremenskom tasu objektivnosti pokazalo da ona ima vrlo malu specifičnu težinu.
Znajući za te naše okupacije svojim ličnim, malim svetovima, imamo priliku da, svesni toga, ponekad podignemo glavu i okrenemo se ka onima kojima možemo pomoći u rešavanju njihovih objektivnih problema. Možda bi bilo najpoštenije da kažem odmah i bez okolišanja: ukoliko ste na odmoru i bezbrižno listate L&Z i zaista trenutno ne morate da brinete o drugim stvarima osim o destinaciji za letovanje ili kupaćem koji najbolje prikriva vaše nedostatke (ne, sve ovo nije nevažno!), uložite malo svog vremena, energije i brige za “nevidljive ljude”. Za one koje ne primećujemo, zaboravljamo da postoje, pretvaramo se da ne znamo za njih, ophrvani tempom sopstvene svakodnevne žurbe. Odlučite se za neki od naših humanitarnih predloga (sada pogled bacite udesno :). Nakon toga ćete biti srećniji u svojim novim letnjim krpicama, na svojoj letnjoj top-destinaciji, u svom telu.

U svojoj koži. Garantujemo!

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 125 jul 2010.

Nešto sam primetio pa bih da podelim sa celim razredom…

Naprosto je neverovatno šta sve čovek može da ukapira, adiposity do kraja dokuči i provali. Dovoljno je samo da ne gleda pažljivo. Moja novootkrivena tehnika neunošenja previše u materiju već je dala neverovatne rezultate! Neko je rekao da bi lako mogao da bude genije samo kada bi se malo posvetio tome. Ja sam shvatio da ja mogu da budem genije samo ako se dovoljno ne potrudim! Prvo ću vam reći kako sam to otkrio, no rx a posle i šta sam to tačno otkrio. U stvari, viagra price reći ću vam odmah šta sam otkrio, jer je baš epohalno, pa ću onda da se vratim na sam proces zaključivanja, a na kraju ću objasniti svoja otkrića. Otkrio sam dve velike stvari: 1. Čovek se ne može naviknuti na rano ustajanje i 2. Otkrio sam smisao života.
Da bi čovek doneo jedini mogući zaključak o navikavanju na rano ustajanje – a zaključak jeste taj da je navikavanje nemoguće, neophodno je da se podvrgne ranom ustajanju. Ko god je sa mnom proveo više od šest i po sekundi, taj je svestan makar para činjenica: da divno mirišem i da ne mogu da ustanem rano ujutro a posle da budem sposoban za bilo šta. Ipak, nekako sam sebe upleo u situaciju koja od mene zahteva da svakog radnog dana ustajem u šest ujutro. Ima tome već treći mesec i odgovorno tvrdim: Nema navikavanja. Svako ustajanje je pakao, muka i patnja. Čak mi se čini da je sve gore i da sam prva dva puta zapravo najlakše ustao i tih dana bio najnormalniji. Moj najveći strah postao je stvarnost. Gledam jutro sopstvenim očima, uživo! Odvratnije je nego što su mi stariji ljudi pričali.
Onda, tako zombifikovan, tumaram kroz prepodne, podne i popodne sve čekajući svoj omiljeni deo dana – noć. Naravno, ne više iz istih razloga. Nekada sam je čekao da bih tad ostvario svoje pune kreativne i druge potencijale, a sad je čekam da mi zamrači spavaću sobu jer ne smem da spuštam roletne zato što se sa spuštenim roletnama neću probuditi u šest sati, narednog jutra.
Tokom jednog od tih tupavih popodneva, moj zlostavljani mozak na umoru primetio je nešto za šta je jedino bio sposoban – gladan sam! Gladan sam a umoran da po tom pitanju nešto preduzmem. Hteo bih da spremim ili naručim sebi hranu, ali nekako ne mogu da ustanem. Ne mogu čak ni da pustim daljinski upravljač! Umesto da jedem, gledam emisiju o čoveku koji putuje svetom i jede raznu hranu. Tada sam shvatio da je to smisao života!
Šta ja to pričam?

Prateći različite medije, apoplectic neminovno postajemo prebukirani informacijama o tome šta rade važni ljudi. Kako je proteklo kraljevsko venčanje, šta je rekao Tadić, ko su nova lica sa modnih pista, pozorišnih dasaka, parketa sportskih dvorana ili muzičkih bina.

Ko je zablistao prvi put, ko neočekivano, ko ponovo, u našem gradu ili pak u inostranstvu i sl. Ponekad nas sve te informacije zabavljaju, a ponekad se osećamo kao da živimo drugorazredne živote i to nam nije baš prijatno. Nije prijatno biti zasut informacijama o tome koliko zarađuje poznata folk diva, gde će se ovog leta okupati koja holivudska zvezda, koji su sve poznati brendovi haljina bili zastupljeni na nekom crvenom tepihu, kako je namešten stan poznatog političara… Pa, zatim, ko ima novu ljubav, novi brak, novu bebu, novi projekat.
Uf!

S druge strane je, naravno, druga strana medalje važnih ljudi – onih koji zaista sjajno rade svoj posao. Možda to nisu baš svi oni o kojima čitamo u nedeljnicima, ali ponekad mi se desi da budem fascinirana i zaslepljena onima koji zaista fenomenalno rade svoj posao. Kao što je Stefan Milenković rekao u prošlom, jubilarnom broju L&Z – ništa nije privlačno kao savršenstvo sjajno savladane veštine. To sam pomislila nedavno na Šakirinom koncertu, zatim prateći letimično Đokovićev put ka ostvarenju njegovih ciljeva, u Ateljeu 212 gledajući neke zbilja sjajne glumce u ulogama svog života.
A mi obični? Šta s nama? Kako da ignorišemo uznemirujuće i prigrlimo korisne aspekte tih naših važnih ljudi?

Popularna psihološka self-help literatura često nam imputira stav “sve, baš sve, možete”. Međutim, istina je da stremljenja koja nisu u skladu s našim sposobnostima, vremenom u kome živimo i situacijom u kojoj se nalazimo mogu da nas odvedu u frustraciju i otuđenost. Dakle, osim što treba da znamo svoje ciljeve, moramo da znamo i svoje granice, kao što to objašnjava Desimir D. Ivanović (tema na str. 130).

On predlaže da naučimo da se “predamo”, da ponekad i odustanemo, bar privremeno, od težnji i stremljenja koja nam iscrpljuju energiju i ne donose dobit, i da prepoznamo vreme za borbu i vreme za predaju.

I evo nas sa vama, buy tu smo, herbal i nakon 10 godina!

Ne samo da smo istrajali, cheap već smo zajedno sa vama rasli i razvijali se, napredovali, menjali se i svakim danom učili kako da budemo bolji, lepši, zdraviji i srećniji. O našim tiražima i vernim čitateljkama ne govorimo mi nego brojke i komparativni grafikoni koji nam uvek idu u prilog. O advertajzingu govore sami oglašivači koji svoje nove informacije plasiraju upravo kod nas. O širenju i snazi L&Z brenda govore regionalna izdanja Lepote&Zdravlja koja postoje u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni i Crnoj Gori.

Radeći na ovom jubilarnom broju, shvatila sam da sam verovatno jedina urednica na našim prostorima koja se jednim projektom, jednim magazinom bavi punih deset godina. Od trenutka njegovog “rođenja” – do danas. I kao što je za bebe i malu decu važno da o njihovom razvoju brine jedna – “glavna osoba njihovog života”, da bi se između njih stvorila snažna, kreativna i obostrano korisna veza, izgleda da isto važi i za časopis. I on i ja smo zajedno rasli, razvijali se, napredovali i vezali se jedno za drugo. To je veza koja će trajati dokle god nas bude, mene i Lepote&Zdravlja.

Razmišljajući o nizu događaja, ideja, ljudi, odluka, afiniteta i talenata koji su učestvovali u desetogodišnjem stvaranju Lepote&Zdravlja, prizvala sam i jedno svoje dečje i na prvi pogled sasvim “malo” sećanje vezano za moj, možda prvi, doživljaj autentične ženske lepote. Letnji raspust je pri kraju, dvanaestogodišnja ja još uvek se igram lutkama na ćebetu prostrtom u bakinom dvorištu i iznenada preda mnom iskrsava jedno prelepo i meni drago lice. Ali, u prvi mah ne mogu da ga prepoznam… Moja najbolja drugarica se nakon dva meseca raspusta vratila kući, a svoju dugu, kovrdžavu, crnu kosu skratila je na kratku, dečačku frizuru, koja joj je uokvirila lice, istakla njegove nežne crte i učinila ga ženstvenim. Kakva lepota! Kakva promena! Gledala sam je bez daha. Na njoj su bile stare samo pegice, koje je dobila od sunca, a ona je bila potpuno nova – postala je lepotica. I, u kasnijim godinama, uvek je to bila.X

Radeći na svakom broju L&Z ta veza LEPOTE i PROMENE stalno tinja i pokreće nas novom energijom. To su i dve najčešće reči koje se neprestano mogu čuti tokom rada “šta misliš kako bi ovo izgledalo kada bismo promenili… možda bi bilo lepše da…, ma, čitateljke žele promenu…, meni ovo jednostavno nije dovoljno lepo…”. Težnja ka lepom i drugačijem, koje samo čeka da nastane u novom izdanju L&Z, to je ono što nas na početku rada na svakom broju puni elanom koji nas tera da radimo opet, opet i opet (ne koristeći onaj jedan slobodan dan između dva broja). Jer svet čeka na nas, da ga ulepšavamo, menjamo i da učimo od njega.

I po babu ali i po stričevima…

Pravosuđe i krivično zakonodavstvo danas su ušli u svoju novu eru. Ja, salve kao istaknuti građanin pokorni, erectile podržavam ovu odluku naših vlasnika i gospodara baš kao što sam uvek sve prihvatao, radovao se u okviru svojih skromnih mogućnosti i trudio se da konstruktivno doprinesem. Vest da je građanka S. R. nakon osmogodišnjeg istražnog postupka, praćenog kraćim sudskim procesom, dočekala presudu i istu doživela kao kraj svojih muka, zatekla me je spremnog. Oduvek sam znao da je naša država pravna, a pravosudni organi vitalni, makar kao moji za izlučivanje. Nije ovo više mračni srednji vek, pa da osuđeni pred sudom početak izdržavanja kazne doživljava kao nelagodu. Ne, sada je kraj sudskog postupka ujedno kraj muka okrivljenog iako je ovaj proglašen krivim. Pod humanim geslom “ko priznaje, 90% plena mu ostaje”, građanka je sa osmehom izašla iz novouspostavljene prostorije za postizanje nagodbi u zgradi suda u Beogradu. Svoju kaznu odslužiće u krugu porodice, baš kao što građani u anketama dočekuju Novu godinu. Onaj deo “skromno” iz ankete nisu ovaj put pominjali. A i zašto bi izdržavanje kazne u kućnom zatvoru moralo biti skromno? Nije ni svaki zatvor isti, pa ne moraju ni svi kućni zatvori biti jednoobrazni. Tužilaštvo je proglasilo do sada neviđeni vlastiti trijumf i najavilo da bi ovo mogao biti početak novog načina kažnjavanja kriminalaca. Osećam obavezu da vlastima svoje zemlje pomognem s nekoliko predloga i sugestija. Neka mi sunarodnici ne zamere što bih da se uporedim sa carom Dušanom koji je u svoje vreme bio reformator zakona. Dašanov zakonik, za razliku od Dušanovog, ne predviđa telesno kažnjavnje, nego se bazira na pretvaranju svih kazni u kućne pritvore i simbolične novčane globe. Ako je S. R. morala da se rastane od drakonskih 5-10% plena krivičnog dela i da tamnovanje obavi u neljudskih nekoliko stotina kvadrata, isto mora da se omogući svakom prekršiocu zakona! Akcija “Zatvor u svakoj kući” ili “Svaki dom može biti kazneno-popravni” trebalo bi da rastereti prepune klasične zatvore i smanji stres kod onih što prohodaše stranputicom. Takođe, smatram da bi bilo fer osuđenici omogućiti da globu plati u dinarskoj protivvrednosti, i to po kursu iz vremena izvršenja krivičnog dela. Slažemo se da je kazna drakonska, ali od nekog se mora napraviti primer. Pa da vidimo ko će se usuditi da krade kad zna da će morati 10% da vrati nazad, a i da devet meseci neće moći da se slika po splavovima i “iventovima”.

Odakle svi ovi nežni momci?

Za javnost u Srbiji odavno je karakteristično odsustvo bilo kakve rasprave o temama koje je se dotiču. Mnogo stvari nam bude podvaljeno, adiposity a još više toga se neprimetno gurne pod tepih. Ignorisanje problema ne dovodi do njegovog čarobnog nestanka. Naprotiv, što se više čeka, račun za naplatu je veći. Dugo smo previđali problem i on je narastao i preti da nas preplavi. Svi znamo o čemu govorim i nemojmo se praviti naivni: dokle će pevači na fazon Vlada Georgieva nastaviti da se pojavljuju niotkuda?

Ovog problema postao sam svestan prošle godine oko 8. marta. Ovaj neshvaćeni i pervertirani praznik doneo je sa sobom plejadu večito istih izvođača koji u tom periodu akumuliraju kintu za nove zamrzivače, popravke na vikendici i krupnije hirurške zahvate. Nekako smo već navikli da se, nakon smrti Dragana Stojnića, o ovaj termin grebu nešto mlađi uzurpatori. Neko vreme suvereno je vladao Željko Samardžić koji je ženskim osobama starijeg pola tog dana objašnjavao prednosti seksa sa matorim muškarcem. Naravno, nije se nudio za seks sa njima nego sa njihovim kćerkama. Nedugo zatim, iza sedog Mostarca izleteli su mladi Crnogorci u raskopčanim belim košuljama podignutih kragni, tek nedavno ispileli iz jaja koje je po estradi posejao rodonačelnik iz Herceg Novog. Eto ti njih kako pate, ostavljaju, produžuju dalje, naknadno shvataju da je ona bila ta prava ali jebiga…

Sve prati bend koji bi komotno mogao stati u sintisajzer. Ali, i to je bilo podnošljivo! Nepodnošljivo je postalo onog trenutka kada su splavarski narodnjaci, pravi tezgaroši i sintisajzeristi, poželeli da budu shvaćeni kao autentični vladogeorgijevci. Kinta je verovatno ista ili samo malo manja, ali ribe su bolje kod Vlada i Sergeja. Zasiti se čovek blajhanih frndulja koje, realno, ne umeju valjano posedeti na spolovilu i hoće da proba ove u malo zagasitijim odevnim kombinacijama – zaista lepe a jednako muzički nezahtevne. Ono što želim istaći jeste neophodnost razlikovanja prerušenih fudbalera od pravih vladogeorgijevaca. Dženan posle uspešne tezge ide na pljeskavicu ili u pekaru dok Vlado, Sergej i onaj treći, lepi, ipak rezervišu sto u finijem restoranu.

Ne kažem da su ovi drugi previše fini i naravno da će, u dilu sa predsednikom Mesne zajednice, nastupiti i na danima bostana u Krčedinu za brutalan honorar, ali neće, čak ni iza ponoći, udariti po Sinanu i Harisu. Oni iskreno veruju da su “kvalitetna muzika” i naljutiće se ako im kažeš da izazivaju “nepoželjne kretnje probavnog trakta”. Ovi prvi će reći da ih baš mnogo zabole, dodaće gas i ostaviće te da se tužno gušiš u prašini koju je ostavio njhov Q7, dok se brojanica na retrovizoru klati…

Finese čine život. Uočavajmo ih!