Nešto sam primetio pa bih da podelim sa celim razredom…

Naprosto je neverovatno šta sve čovek može da ukapira, adiposity do kraja dokuči i provali. Dovoljno je samo da ne gleda pažljivo. Moja novootkrivena tehnika neunošenja previše u materiju već je dala neverovatne rezultate! Neko je rekao da bi lako mogao da bude genije samo kada bi se malo posvetio tome. Ja sam shvatio da ja mogu da budem genije samo ako se dovoljno ne potrudim! Prvo ću vam reći kako sam to otkrio, no rx a posle i šta sam to tačno otkrio. U stvari, viagra price reći ću vam odmah šta sam otkrio, jer je baš epohalno, pa ću onda da se vratim na sam proces zaključivanja, a na kraju ću objasniti svoja otkrića. Otkrio sam dve velike stvari: 1. Čovek se ne može naviknuti na rano ustajanje i 2. Otkrio sam smisao života.
Da bi čovek doneo jedini mogući zaključak o navikavanju na rano ustajanje – a zaključak jeste taj da je navikavanje nemoguće, neophodno je da se podvrgne ranom ustajanju. Ko god je sa mnom proveo više od šest i po sekundi, taj je svestan makar para činjenica: da divno mirišem i da ne mogu da ustanem rano ujutro a posle da budem sposoban za bilo šta. Ipak, nekako sam sebe upleo u situaciju koja od mene zahteva da svakog radnog dana ustajem u šest ujutro. Ima tome već treći mesec i odgovorno tvrdim: Nema navikavanja. Svako ustajanje je pakao, muka i patnja. Čak mi se čini da je sve gore i da sam prva dva puta zapravo najlakše ustao i tih dana bio najnormalniji. Moj najveći strah postao je stvarnost. Gledam jutro sopstvenim očima, uživo! Odvratnije je nego što su mi stariji ljudi pričali.
Onda, tako zombifikovan, tumaram kroz prepodne, podne i popodne sve čekajući svoj omiljeni deo dana – noć. Naravno, ne više iz istih razloga. Nekada sam je čekao da bih tad ostvario svoje pune kreativne i druge potencijale, a sad je čekam da mi zamrači spavaću sobu jer ne smem da spuštam roletne zato što se sa spuštenim roletnama neću probuditi u šest sati, narednog jutra.
Tokom jednog od tih tupavih popodneva, moj zlostavljani mozak na umoru primetio je nešto za šta je jedino bio sposoban – gladan sam! Gladan sam a umoran da po tom pitanju nešto preduzmem. Hteo bih da spremim ili naručim sebi hranu, ali nekako ne mogu da ustanem. Ne mogu čak ni da pustim daljinski upravljač! Umesto da jedem, gledam emisiju o čoveku koji putuje svetom i jede raznu hranu. Tada sam shvatio da je to smisao života!
Šta ja to pričam?

Prateći različite medije, apoplectic neminovno postajemo prebukirani informacijama o tome šta rade važni ljudi. Kako je proteklo kraljevsko venčanje, šta je rekao Tadić, ko su nova lica sa modnih pista, pozorišnih dasaka, parketa sportskih dvorana ili muzičkih bina.

Ko je zablistao prvi put, ko neočekivano, ko ponovo, u našem gradu ili pak u inostranstvu i sl. Ponekad nas sve te informacije zabavljaju, a ponekad se osećamo kao da živimo drugorazredne živote i to nam nije baš prijatno. Nije prijatno biti zasut informacijama o tome koliko zarađuje poznata folk diva, gde će se ovog leta okupati koja holivudska zvezda, koji su sve poznati brendovi haljina bili zastupljeni na nekom crvenom tepihu, kako je namešten stan poznatog političara… Pa, zatim, ko ima novu ljubav, novi brak, novu bebu, novi projekat.
Uf!

S druge strane je, naravno, druga strana medalje važnih ljudi – onih koji zaista sjajno rade svoj posao. Možda to nisu baš svi oni o kojima čitamo u nedeljnicima, ali ponekad mi se desi da budem fascinirana i zaslepljena onima koji zaista fenomenalno rade svoj posao. Kao što je Stefan Milenković rekao u prošlom, jubilarnom broju L&Z – ništa nije privlačno kao savršenstvo sjajno savladane veštine. To sam pomislila nedavno na Šakirinom koncertu, zatim prateći letimično Đokovićev put ka ostvarenju njegovih ciljeva, u Ateljeu 212 gledajući neke zbilja sjajne glumce u ulogama svog života.
A mi obični? Šta s nama? Kako da ignorišemo uznemirujuće i prigrlimo korisne aspekte tih naših važnih ljudi?

Popularna psihološka self-help literatura često nam imputira stav “sve, baš sve, možete”. Međutim, istina je da stremljenja koja nisu u skladu s našim sposobnostima, vremenom u kome živimo i situacijom u kojoj se nalazimo mogu da nas odvedu u frustraciju i otuđenost. Dakle, osim što treba da znamo svoje ciljeve, moramo da znamo i svoje granice, kao što to objašnjava Desimir D. Ivanović (tema na str. 130).

On predlaže da naučimo da se “predamo”, da ponekad i odustanemo, bar privremeno, od težnji i stremljenja koja nam iscrpljuju energiju i ne donose dobit, i da prepoznamo vreme za borbu i vreme za predaju.