Mnogo je priča o deci bilo ovog leta! Imali smo razmatranja “za” i “protiv” Zakona o zabrani fizičkog kažnjavanja dece koja se nalaze na dva kraja jednog kontinuuma. Kontinuuma razuma. Nepomirljiva. Zatim, order priče o deci i ćutanja o deci, pills povodom razvoda poznatih ličnosti, gde se deca pominju ukoliko to može da koristi slavi zvezde ili zaboravljaju ukoliko je zvezda trenutno u žaru borbe sa svojim već gotovo bivšim partnerom. Potom sam slušala priče o deci i roditeljima na seminaru o Svesnom roditeljstvu, priče predavača, ali i pohađača, iskustva odraslih ljudi iz njihovih davnih dečjih i sadašnjih roditeljskih uloga – bolna i poučna.

Sve u L&Z redakciji rastužio je zajednički utisak da deca više ne liče na svoje mame koje su se podvrgle drastičnim zahvatima plastične hirurgije. U stvari ona liče, ali na njihove slike iz detinjstva. Tekst na ovu temu možete pročitati na strani ???.
Zamislili smo se i nad činjenicom da pitanje: “Čekate li sina ili ćerku?”, koje se nekada smatralo važnim a odgovor iščekivao sa radošću i nestrpljenjem, više i nije tako smisleno, jer postoji mogućnost da sin ili ćerka postanu nešto što smo, za sada, nazvali “treći pol” (str. ???). Ma, neka su živi i zdravi!

I kad sam već pomislila da ću nekako, ipak, međusobno pomiriti u sebi sve ove varijetete – u pokušaju da budem pravedna i prema deci i prema roditeljima – i jedno i drugo sam – stvarno me je iznervirao tekst u jednim dnevnim novinama. Onako neobavezan i letnji. Anketa napravljena među turistima kaže da ih tokom godišnjeg odmora najviše nerviraju deca i njihova dreka! Pa to je stvarno preterano, zar ne mislite?! Vidimo li uopšte one čarobne kule u pesku na koje svaki čas nalećemo kada se šetamo obalom, mokre lokne na malim plavim glavicama, razbacane kantice, lopatice i “mišiće” i usnule rumene bebe prekrivene pelenom na plaži. Da li ih zaista vidimo?

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 127 septembar 2010.

Sit revolucionar mora da nađe novi razlog da bude nezadovoljan

Gledam snimke nereda koji su bili hit leta u Velikoj Britaniji. Ono što je počelo kao bes najnižih slojeva društva zbog brutalnog redukovanja socijalnih davanja za nekoliko sati pretvorilo se u akciju sa 100% popusta u prodavnicama sa (uglavnom) tehničkom robom i odevnim predmetima. Dakle, ampoule | proletarijat nije bukvalno gladan nego je gladan iPada, price iPhonea i dizajnirane garderobe. Revolucija se odlaže do daljnjeg.

Ako išta znamo kao činjenicu, to je da do prave nasilne promene sistema dolazi tek kad su ugroženi želuci, a samim tim i životi narodnih masa. Izgleda da su oni odgore pronašli način kako da zauvek održe sistem na vlasti. Goli želudac nastaviće da bude ugrožen po Afrikama i Azijama, a sirotinja po “Prvom svetu” dobiće da jede taman toliko da joj stomak nikad ne zakrči. Ono što će njih da muči i povremeno tera na pravljenje belaja biće saznanje da ne mogu da imaju smartfon i tarifni paket kao njihov omiljeni fudbaler. Od toga, i jeftine sintetičke brlja-droge, ponekad će popizditi, a i to će za posledicu imati isključivo uništavanje sopstvene sredine i nasilje upereno protiv onih koji za tako nešto nikako nisu krivi.

“Stručnjaci” najavljuju da ćemo se još nagledati ovakvih nereda jer “kriza” se sprema za drugo poluvreme. Eto, meni žao da gledam one lokalne, jadne radnjice i zanate kako gore. Za koji dan bi ih, nešto manje nasilno, ionako uništio tajkunov tržni mega-city centar. To je ono mesto na koje besna omladina odlazi da hoda kao zombiji ostalih 99,7% vremena. Uh, što sam se sad smorio, izbedačio i nije mi ekstra. Tužni smajli. Anlajk!

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 97 septembar 2011.