Nas šest urednica L&Z iz regiona, allergy iz šest država u kojima izlazi L&Z, anabolics i naša koordinatorka (teška i zahtevna je Dijanina uloga) srele smo se u Beogradu, u lobiju hotela Life Design u Balkanskoj, pred kraj ove duge i ledene zime. I to je bilo pravo čudo! Beograd je bio zaleđen i zavejan, kao i putevi koji vode do njega. Saša je iz Slovenije došla na vreme da udahne Beograd pre svih, Jelena iz Bosne i Martina iz Hrvatske takođe, jer su imale neke specijalne L&Z zadatke, Vesna iz Crne Gore je iz Podgorice doletela u poslednji čas, jer je završavala broj, a Vera je iz Skoplja došla taksijem do Beograda zbog kolapsa u saobraćaju, dok sam ja, kao i inače uglavnom na auto-putu Novi Sad-Beograd, uvek spremna da za čas budem tu ili tamo.

Šest žena koje se svakodnevno posvećuju istom projektu, koje po glavi prevrću slične misli i nose se sa gotovo identičnim problemima. Šest lica nas samih. Nas koje smo ponekad prepune energije, vesele i kreativne, a ponekad usamljene, bespomoćne i tužne. Sva naša lica našla su se zajedno i nije bilo lako skrenuti pogled. Dani su bili kratki, raspored rada gust, provodi previše izazovni. Da bismo sve to “ispratile”, stalno nam je falilo vremena. I poslednjeg jutra uoči povratka, noć nakon provoda do sitnih sati, zetekla sam devojke na ranom, vrlo ranom doručku. Kada sam ih pitala kako je moguće da su baš sve ustale tako rano, rekle su: “Htele smo samo malo da se ispričamo!” “Svako naše okupljanje podsjeća me na neku girl power pjesmu, pa čak i misiju gdje pokušavamo i uspijevamo da poboljšamo status žene u našem svijetu i vijeku. Nas šest. Znam da zvuči neskromno, ali projektovati snagu žene kroz same sebe, u tim trenucima znači približavanje cilju kojeg žene žele da postignu u posljednjih sto godina. Naši zajednički trenuci su proljeće za sjetvu ideja :-)”, rekla je inspirisana Jelena, urednica bosanskog izdanja L&Z. Do sledećeg susreta…

Osećanje koje razdire

Na svu sreću, unhealthy kod mene nema ni tragova depresije. Nikakve. Ni one kliničke ni ove rekreativne. Ponekad malo dobijem želju da poubijam veći broj naizgled nedužnih ljudi (svi su oni krivi, ambulance pogledaj ih!) i potom i sebe, a sve pod uticajem vremenskih prilika koje caruju od decembra do marta, ali to je uglavnom sve. Čim grane sunce, smognem snage da ih sve amnestiram, a od dizanja ruke na sebe može da me odgovori i poveća porcija špageta. Nisam istrajan i dosledan pa to ti je…

Ipak, prethodnog meseca dohvatilo me je…

Ni sam ne znam kako da opišem taj osećaj. Javlja se u samom jezgru mog tela. U devetom krugu ličnog pakla. Počinje kao nekakav nemir. Iskonski strah koji tera moju utrobu da, kao da ima svoj mozak, počne da strepi. Kada je jednom posejan, kao seme zla, on klija i širi svoj tanki, žilavi koren dubinom stomaka i osvaja dalje. Nemir. Parališući strah koji polako počinje da osvaja sve resurse mog razuma i sprečava me da se pokrenem. Nisam više onaj stari ja.

Osećam da neću biti sposoban da se oduprem ako udari na mene. Oko mene su lepe devojke i neki srećni ljudi, a ja nisam u stanju da mislim ni na šta drugo, samo strahujem i očekujem da unutrašnji nemir prosto izbije. Sve mi izgleda milion puta strašnije baš zato što su sve te žene tu. Želim samo da pobegnem, ne želim da me vide takvog. Svakog trenutka, strava iz dubine krenuće da izbija. Čovek gubi sva svoja svojstva kada je u vlasti ovog zla. Krije se, kao progonjena zver od podrugljivih pogleda ljudi. Ne sme da dozvoli čak ni da ga nanjuše kada je rob tog osećanja koje razdire. Onaj koga vide takvog, zauvek je uništen. Zato želi da je sam, da se zavuče u svoj brlog i tamo čeka da sve prođe. Ne vredi da utehu traži u alkoholu i ukusnim zalogajima, upravo to je ono što celu agoniju pogoršava i produžava. Zlo se može pustiti napolje, ali samo na jednom mestu, a ono je tako nedostižno.

Sati samoće, tupog sedenja u neudobnom položaju sve dok se ne izgubi i poslednji osećaj u nogama. Zarivanje umornih prstiju u stomak i urlajuće obraćanje gospodu da prekine sve to. Bog ostaje nem i surov i dopušta da se iz čoveka izliva i izliva muka i poniženje…
Jebote, ovo se piše samo od sebe! Da mi je proliv potrajao još samo jedan dan – dogurao bih do NIN-ove nagrade…

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 91 mart 2010.

Jasmina, capsule naša izvršna urednica, medic nedavno nam je zadala zadatak da donesemo svoje slike iz detinjstva i napišemo nešto o najdražim uspomenama. Iako vas stalno podsećamo da je važno živeti u trenutku u kojem jesmo, ponekad je tako dobro osvrnuti se i nasmešiti nečemu što pripada prošlosti (zato nemojte preskočiti našu stranu 177 :). Uspomene, iako odložene u neku staru kutiju koja leži zaturena ispod kreveta ili u neku pregradu u našim glavama, nikako nisu pod ključem.

Možemo da ih vadimo i prebiramo po njima, ali još je važnije što možemo da ih dopunjujemo – i to svakodnevno. Ipak, neki dani su zaista posebni i daju nam “dobar materijal”. Jedan od mojih takvih, dobrih dana desio se ovog meseca u Parizu, na zanimljivom događaju na kojem sam prisustvovala kao urednica najčitanijeg magazina u zemlji. Naime, kozmetička kompanija Oriflame lansirala je svoje partnerstvo sa WTA. Raznorazna partnerstva i kobrendinzi su vrlo uobičajena stvar, ali kao i u onom ljubavničkom partnerstvu retko kada se nađu prave srodne duše. Oriflameu i WTA je to uspelo.

Teniserke su sportske zvezde i beauty zvezde ovog vremena. One nose ponekad “mušku” snagu i istrajnost ali ona ne baca senku na njihovu ženstvenost. Svoju pripadnost modnom svetu i svetu glamura, svoju nežniju i lepšu stranu, ističu u svakoj prilici. Na kraju krajeva, zar to nisu jedine sportistkinje koje se takmiče u neodoljivim suknjicama koje svaka od nas priželjkuje da obuče? Dakle, i jednu i drugu stranu spaja ogromna energija, uspešnost, ambicioznost, snažna volja i pobednički duh, i još – lepota, negovanost, šarm. Ah, više nego dovoljno za svaku vezu. A mi, novinari iz celog sveta bili smo svedoci te lepe veze u trenutku njenog nastajanja. To su ti momenti koji i vas inspirišu i daju vam novu energiju za posao koji radite danas, i stvaraju lepe uspomene za sutra, za godine koje su pred nama.

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 121 mart 2010.

Nedavno je u Americi izašla autobigrafija Marka Tvena, prescription tačno posle 100 godina koliko je i trajao njegov moratorijum na izdavanja ovog dela. Naravno neki izdavači nisu odoleli, pa su sporadično povremeno izdavali izvode iz autobiografije, tako je unutar prvog toma samo 5% sadržaja neobjavljeno, dok se očekuje da u drugom tomu bude preko 50% novog nepoznatog sadržaja (inače, celo izdanje će biti u 3 toma).

BLOGERSKA AUTOBIOGRAFIJA

Kako prenosi dopisnik Politike iz Vašingtona, Tvenova autobiografiju ne čine uobičajena vremenski sledstvena sećanja, većviše u blog stilu – nepovezana razmišljanja o savremenicima i fenomenima tog doba.

Ovome u prilog govori i  sagovornica “Njujork tajmsa” inače vlasnica obližnje knjižare, koja kaže da će mlađi čitaoci autobiografije zbog stila i i širine tema koje razmatra, Tvena doživeti kao blogera sa početka prošlog veka.

Kako prenosi Mišić pisanja “Tajmsa”, biografski deo knjige je zaista “blogerski”: Tven skače sa teme na temu što omogućava da se čita na preskok, ili drugim rečima da se konzumira u “malim dozama”, svakodnevno. Blogersko je i bavljenje tadašnjim aktuelnostima, gde Tven ne okoliši mnogo i ono što vidi ne uvja u oblande.

Još jedna zanimljivost, u jednoj web antikvarnici možete pronaći “Autobiografiju Marka Tvena” na srpskom, izdatu 1952. što znači da izdavači bivše Jugoslavije nisu poštovali poslednju volju velikog pisca.