Tokom predizborne kampanje a i pre nje, see u vestima raznih TV-stanica gledamo na stotine otvaranja različitih fabričkih pogona, discount “malih i srednjih preduzeća”, “grinfild” i “braunfild” investicija, IT parkova, fashion parkova… Stvar je jednostavna i mehanizam funkcioniše potpuno isto u većini slučajeva: gradski, pokrajinski ili republički funkcioner dogovori sa “prijateljskom” privatnom firmom donaciju iz nekog od fondova za razvoj ili investicije.

Kako legne uplata, privatna firma vraća 20 do 50% od tog iznosa u kešu “na ruke” lokalnom, pokrajinskom ili republikom funkcioneru. Sa još jednom obavezom: uoči izbora – imaće obavezu da zajedno sa tim istim funkcionerom, ili njegovim šefom – “svečano otvore” pogon podignut tim čistim korupcionaškim novcem.

Ministar otvara bazene tik uz blok zgrada, koje, gle čuda, zida firma u vlasništvu njegovog brata i oca. Gradonačelnik za 4 godine kupuje 20 stanova i uredno ih uknjižava na svoje i ime članova svoje porodice… Gotovo svaki grad u Srbiji ima identičnu priču. I ona se ne odnosi samo na jednu stranku, već na sve koje su na određenom nivou vladajuće.

Razgovaram ovih dana i sa piscima, filmadžijama, organizatorima festivala… U kulturi je ista priča. Opstaju samo “dvorski umetnici” – oni dobijaju novac za snimanje filmova, njihove izložbe dobijaju podršku sekretarijata i ministarstava, njihove knjige izdaju i plaćaju državna izdavačka preduzeća… Dvorski sportisti, IT stručnjaci, tviteraši, mediji…

O tome koliko je parola “stop stranačkom zapošljavanju” kada je reč o javnom sektoru potpuno besmislena iz njihovih usta neću ni da govorim jer je “virus” iz javnog sektora odavno preseljen i u privatni i u sferu umetnosti i kulture. Po tom pitanji nikad nije bilo gore. Ni devedesetih.

Istraživanja govore da 70% mladih ljudi svoju budućnost vidi negde u inostranstvu.

Hoće li Srbija 2020. izgledati ovako: Prosek starosti stanovništva 50 godina, 300.000 preostalih radnika u privredi izdržava 6.000.000 staraca, nezaposlenih, zaposlenih u javnom sektoru i nešto sitne dece. Shodno tome svi žive bedno, sa prosečnom platom od 200 eura. Sve što je vredelo od mladih i talentovanih ljudi iselilo se u Kanadu, Austriju i na Island – ostali su stranački poslušnici, mediokriteti, neodlučni i armija starih ljudi.

Takva Srbija do 2050. neće postojati i tada više nikom neće biti bitno ni čije je nekad bilo Kosovo, ko je gradio Gračanicu i Mileševu za koga se borio Car Lazar i koga je izdao Vuk Branković. Exit, Guča i Tamburica fest će preživeti. Dozvole za njihovo ozdržavanje 2020. izdavaće gradske vlasti Vankuvera, Toronta i Feniksa.

Novi Sad će za nekoliko godina postati najopasnije mesto za život u Srbiji. Ovu, pills naoko neobičnu prognozu izneo sam mnogim sadašnjim, bivšim i budućim liderima grada i nisam uveren da su me najbolje shvatili.

Između dva popisa (za samo 9 godina, od 2002. do 2011.) Novi Sad je narastao za čak 20% – sa 300.000 na 360.000 što je apsolutni rekord u zemlji. Desetine hiljada ljudi došli su iz ostalih delova Vojvodine, Semberije, Mačve, južne Srbije…zavedeni pričama o „boljem životu“ u „kulturnoj i civilizovanoj prestonici Vojvodine“. Svakodnevno gledaju priloge o tome kako pokrajinski funkcioneri otvaraju fabrike i nova radna mesta, prošetaju se gradom, vide – sve je naoko lepo, sveže okrečeno i upeglano. U zlatnim godinama pre krize kupili su stan na kredit, zasnovali porodicu i čekaju bolji život. Oni drugi, došli su da studiraju, tata im je možda kupio stan od novca iz neke od retkih uspešnih privatizacija poput one apatinske ili aranđelovačke…

Pošto industrije nema, stara je u privatizaciji potpuno uništena – a nova nije stvorena, čitav grad živi od budžetskih izvora grada, pokrajine ili republike, par javnih preduzeća i svega nekoliko uspešnih privatnih firmi. I nešto narko-novca od dilera iz dinarskih krajeva koji su pokupovali stanove mahom u Novom Sadu i čija dece takođe ovde idu u vrtiće “jer je u Novom Sadu lijepo”. Desetine hiljada njih čeka u ovakvom gradu „bolji život“ koji im je obećan u tv-prilozima i urbanim legendama o „divnom Novom Sadu“ koje se još uvek šire celim regionom.

Očajna, njihova deca uzimaju ciglu u ruku i razbijaju izlog „Nike“ prodavnice, uzimaju patike, jer im je savremeni kapitalizam objasnijo da nisu ljudsko biće ako ne nose obuću pomenutog brenda. U takvom gradu inspektor za 200 i električar za 100 eura puštaju u promet lokale u kojima svake četiri godine gore deca.

Pripadništvo strankama na vlasti je apsolutni conditio sine qua non za bilo kakav posao ili napredovanje u službi, u javnim ali i velikom broju privatih firmi, korupcionaški naslonjenih na vlast.

U takvom Novom Sadu već sada je procenat krivičnih dela po glavi stanovnika jedan od najvećih u Srbiji: ubistva, pljačke, požari, silovanja… Za 5 godina, ako se ništa ne promeni, a ni na jednoj strani ne vidim ni najmanju naznaku da razmišljaju o tome, Novi Sad koji u svesti celog regiona postoji kao „bajkoviti grad na Dunavu“ sa mirnim i pitomim stanovnicima i lepim devojkama, postaće mesto nepodnošljivo za život.

Današnji Kulturni dodatak Politike donosi zanimljiv dopisnički prilog iz SAD u vezi traganja američkih izdavača novina za modelom koji bi im omogućio da gubitak tiraža kompenzuju naplatom digitalnih sadržaja.

Razvoj Interneta je doneo na je novu paradigmu “novine svuda u svetu mogu da se čitaju, health a ne moraju da se kupuju“. Print je nekada podrazumevao “prodaju vesti u papirnom izdanju” i “prodaju oglasnog prostora oglašivačima”. Digitala era primorala je sve izdavače da budu snažno prisutni na webu, medicine ulažu mnogu u web sadržaje, a od web-čitalaca mogu mnogo manje da naplate.

Pionirski, američki izdavači najviše eksperimentišu u domenu iznalaženja modela monetizacije web sadržaja. WSJ i FT su odavno uveli “naplatne rampe” i pristupe većini sadržaja se nalazi iza “naplatnog zida” i njihov model je održiv ali zahvaljujući ciljanoj populaciji – visoko-obrazovanom poslovnom staležu. New York Times je uveo naplatu pristupa premium sadržajima i prilično podbacio.

Zbog izrazitog pada štampanih tiraža svi su spremni i preuzimaju rizik eksperimenata. Sam NY Times uveo je promenu premium modela naplate, i “platni zid” postavio nakon prvih 20 besplatnih čalanka i potom razradio naplatne pakete u skaldu sa brojem učitanih članaka. Pre par nedelja NY Times je spustio prag na 10 besplatnih članaka. Zapravo rezultat i nije toliko loš, za 2 godine NY Times sa podizdanjima ima oko 454.00 digitalnih pretplatnika.

Istovremeno prosečan štampani tiraž NY Timesa je radnim danima oko 770.000 primeraka što je poređenja radi, samo 5-6 puta više od Blica ili recimo 10-tak puta više od Politike. Što zapravo govori da tiraži naših novina i nisu tako loši, ali i ukazuje na kašnjenje digitalizacije kod nas i generalne upotrebe Interneta.

Na drugoj strani, The Washington Post potpuno je besplatan, i dalje, jer očekuje formiranje kritične mase online čitalaca kako bi uvođenjem plaćanja broj konvertovanih ipak bio veći.

Domaći izdavači imali su pokušaja raznih modela naplate pristupa sadržajima, od kojih se vrlo brzo odustajalo zbog neefikasnosti. Jedini koji istrajava u pokušaju je NIN koji s obzirom na ionakom zanemarljiv tiraž sigurno ima veoma mali broj digitalnih pretplatnika.