Dok jedem vafle prelivene sirupom i divim se raznobojnim „art nouveau” lepoticama u centru Brisela, health ne mogu da ne mislim na Slobodnu državu Kongo i ono što se u njoj od 1890. do 1908. godine dešavalo. O čemu je reč?

Slobodna Država Kongo bila je de facto privatni posed pod kontrolom Leopolda II od Belgije koji je koristio radi eksploatacije resursa (guma, pharmacy viagra bakar i drugi minerali). Ova para-država postojala je od 1885. do 1908. na području današnjeg Konga. i bila 76 puta veće od Belgije.

1874. britanski istraživač Henry Morton Stanley vratio se u Evropu i privukao pažnju svojim izveštajima o bogatstvima kraj reke Kongo. Berlinska konferencija 1884. utvrdila je sfere interesa kolonijalnih carstva u Africi a Leopold II, kralj Belgije dobio je područje Konga na svoje raspolaganje. Leopold II potrošio je ogromnih 20 miliona franaka od 1885. do 1890. kako bi isterao arapske robovlasnike i dobio kontrolu nad Kongom, tako da je u želji za profitom koji će nadoknaditi njegove gubitke krenuo u neumoljivo ceđenje tog područja od bogatstva.

Zbog izuzetno brutalnog postupanja Belgijanaca sa domorocima i otvorene pljačke zemlje, Slobodna Država Kongo stekla je negativnu reputaciju širom sveta pa ju je nakon abdikacije Kralja Leopolda II – 1908. ukinula i pripojila Belgija.

Masovni gubitak života nadahnuli su Josepha Conrada prilikom pisanja romana “Srce tame”.Winston Churchill i Mark Twain bili su neki od najpoznatijih kritičara ovakvog brutalnog režima. Eksploatacija kaučuka i slonovače u Kongu se zasnivala na prislinom radu što je za posledicu imalo smrt miliona radnika u toku tih 20 godina. Radnici koji nisu ispunili zadate kvote kaučuka su kažnjavani sakaćenjem (uglavnom odsecanjem šake), paljenjem sela i ubistvima. Čak su i žene i deca radnika koji nisu uspeli da postignu kvotu u proizvodnji kaučuka – kažnjavani odsecanjem šaka!

Frederic Wertham procenjuje da je populacija Konga pala sa 30 na 8.5 miliona stanovnika u tom razdoblju.

Nemam iluzija da su Pariz, London, Hamburg, Amsterdam, Madrid ili Lisabon sagrađeni bez surove eksploatacije stanovištva u kolonijama. Međutim, ono što se u „Slobodnoj državi Kongo“ dešavalo graniči se sa nacističkim holokaustom nad Jevrejima ili genocidom nad Jermenima u Turskoj 1915. – samo što ova sakaćenja i ubistva nisu bila motivisana verskom ili nacionalnom mržnjom – nego čistom i nepatvorenom pohlepom.

Znam da vam ovakve misli neće pokvariti uživanje u vaflima, čokoladi, lef pivu ili školjama sa pomfritom – i ne treba, ali nije zgoreg prisetiti se povremeno, ne samo u Belgiji, da se iza mnogih svetlih palata, katedrala, bankarskih nebodera – krije „srce tame“ i nečiji znoj, krv i suze.

Naša glavna najava na naslovnici glasi “Šta da radimo dok čekamo bolja vremena”. Savete našeg lajfkouča na ovu temu naći ćete na strani 92. No, viagra order allergist osim toga, try sigurno je da možemo uraditi još ponešto. Ponešto i od onoga što vam savetujemo u okviru niza L&Z rubrika, price ponešto i od onoga što nađete između redova…

A evo i jednog mog “iskustva plus”! Nedavno sam s koleginicom iz konkurentskog magazina provela divno popodne u organizaciji beauty kompanije Avon. Na kraju vrhunskog doterivanja, stilizovanja, friziranja i mejkapa usledilo je fotografisanje među kulisama Njujorka i čuvene Pete avenije (a sve u studiju na vrhu Ušća!), a ono je rezultiralo zaista lepim fotografijama. Jednu od njih vidite u ovom tekstu – lepše nisam izgledala ni na retuširanim maturskim fotkama!

Jedne večeri kad sam bila tužna kao kiša koja je napolju sipila okačila sam tu “moćnu” fotku na FB i dobila baš mnogo pohvala. Dakle, moja antidepresivna akcija je upalila i već znatno raspoloženija upitala sam se: zašto ljudi (žene) reaguju toliko pozitivno na tu fotografiju?

Ponekad se desi da neke stvarno zanimljive teme i sadržaji, koje lično vrednujem više od svoje “doterane” fotografije na toj istoj stranici, prođu gotovo nezapaženo. Hmmm… “Vidi, kada ti možeš tako dobro da izgledaš za sat-dva sređivanja, a bez skalpela, mogu i sve druge žene. To nam se dopada!“, rekla mi je bliska prijateljica.

Definitivno, jedna od stvari u koje i dalje verujemo i od kojih nećemo odustati jesu kozmetika i šminka, rečju – ulepšavanje. Ono nas povezuje i neumoljivo ruši barijere ženske sujete.

Priznajte, teško nam je da odolimo kada vidimo doteranu, lepo obučenu, našminkanu i nafriziranu koleginicu ili poznanicu a da je ne upitamo: “Šta si promenila na sebi, koju kremu koristiš, koji je broj tog ruža koji imaš na usnama, kod kog frizera sada ideš…“.

Vremena su teška, čekamo bolja. I dočekaćemo ih. Lepe, u formi, s osmehom i ružem na usnama. A šta ćemo raditi dotle? Kako šta?! Negovati se, vežbati, hodati, jesti zdravo, kombinovati najbolju garderobu koju imamo i – ulepšavati se! I posmatrati svoj odraz u svakom staklu i ogledalu pored kog prođemo.

Ako nekome još nije jasno…

Ja imam lep posao. Veoma ga volim. Kreiranje ovog magazina i gledanje finalnog proizvoda zaista me usrećuju. Ima tu ponekad i dosadnog, sample sale besmislenog i neprijatnog delanja jer ne postoji radno mesto koje je isključivo zabavno i lepo. Na svu sreću, salve te stvari “iza kulisa” često su samo apsurdne i nema potrebe da vam ih opisujem, denture iako bih i mogao jer su uglavnom smešne. Ipak, dosad mi se već dvaput desilo nešto zaista, zaista ružno i teško. Magazin za zabavu i razonodu ne bi nikada trebalo da ima ovakav uvodnik, ali izgleda da je i to moralo doći na red. Ako nas redovnije pratite, znate da bih sad najradije kukao o svojim pokušajima da skinem pokoji kilogram, tražio pravdu za kosom siromašne muškarce ili mrzeo medijsku ponudu. Ovaj put svoju kafansku stolicu, na koju sam se uspentrao da izjavim šta imam, iskoristiću da kažem nešto o smrtno ozbiljnoj temi.
Nasilje nad ženama i tretiranje istih kao vlasništvo je, uz rasizam i homofobiju, nešto što najviše na svetu prezirem i od čega mi je muka do povraćanja. Već drugi put u svojoj desetogodišnjoj istoriji ovaj magazin mora da izveštava o preranoj i nasilnoj smrti lepotice koja mu je ukrasila naslovnu stranu. “Nemoj o tome. Nije to mesto za takve stvari. Okreni se lepšim stvarima”, mnogi će reći, ali ja ne mislim tako. Mi promovišemo lepe žene što, priznajem, radimo po prilično ustaljenom standardu te ispravno bivamo i često kritikovani od raznih grupa pokreta za prava žena. Tu “krivicu” priznajem, ali nikad nećemo ćutati na nasilje koje žene trpe. Od neugledne domaćice do “naše” lepotice na naslovnoj. Nemamo odgovor na pitanje zašto žene ostaju u blizini osobe koja ih fizički zlostavlja, ali znamo da je ovo pitanje kompleksno i lični izbor igra malu ulogu u odnosu na okolnosti. Žene se ne smeju tući i – tačka! Nikad, nikako. Oni koji tuku žene ne smeju se tolerisati! Nikad, nikako. Nasilje ove vrste nije problem samo njegovih aktera, to je i tvoj i moj problem takođe. Ne toleriši siledžiju. Uradi sve što možeš. Mešaj se u “tuđe stvari”.
Gola devojka nije poziv na prodaju nje same. Ne postoje žene koje “traže to što dobiju”. Ne ćuti o ovome i deluj kad situacija nalaže. Toliko možeš a pomoći ćeš puno.
Želeo sam i da zatražim malo poštovanja za žrtvu u medijima. Malo ljudskosti i odmor od bednog senzacionalizma, ali sam se zadržao samo na ovome što možda ima smisla i – što je upućeno ljudima a ne smrdljivim hijenama.

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 112 decembar 2012.

U vodičima za različite muzičke i druge zabavne festivale i događaje za mlađu populaciju, možete naleteti i na jedan drugačiji festival – “Festival smrti”, koji se dešava u oktobru u Salemu, u državi Masačusets.

Ovo je najznačajniji festival te vrste i uvažava veliko poštovanje poklonika “strave i užasa”, a svake godine poseti ga preko 250.000 ljudi. Već par dana uoči 31. oktobra, dok gotovo u svim evropskim gradovima mladi još uvek biraju maske i kostime za Halloween žurke, autoput od Bostona do Salema je zakrčen, jer svi žure na najotkačeniju Halloween žurku u Americi.

Na tom mestu se 1692. godine dogodio najveći lov na veštice kada je 19 ljudi osuđeno na smrt, a Salem je tako postao grad-inspiracija za filmove i priče o vešticama i tajnama onostranog. Ako se nađete u SAD, u državi Masačusets, u bilo koje doba godine, posetite Muzej veštica i Kuću sa sedam šiljaka.

Ostatak Amerike je umereniji i proslavljanje Halloweena vezuje za svoj dom. Celog meseca su pragovi i dvorišta kuća ukrašeni bundevama, jesenjim cvećem i slamnatim lutkama dok iznad vrata onih maštovitijih vise kosturi i “otrgnuti delovi tela”, a naše se i po koja “krvava mrlja”.

Ovaj praznik u suštini jeste vezan za dom jer potiče od starog keltskog rituala isterivanja zlih duhova koji mogu da naude letini koja treba da prehrani ljude tokom zime.

U slavlje su uključena i deca koja maskirana idu od vrata do vrata komšija tražeči slatkiše a domaćini im ih daju kako bi “umirili nečiste sile”. U elitističkom i otmenom Bostonu, stanari luksuznih, starih zgrada sede celu noć na svojim stepeništima, pijuckaju vino i zabavljaju se.

Definitivno, uragan je prošao, a njegove posledice su, bar u ovom delu Istočne obale, prešle u nadležnost zaduženih gradskih otaca i ostalih kompetentnih struktura što običnog građanina baš i ne zanima dok vodi i dalje dovoljno dobar život na kakav je navikao.