Srele smo se opet nakon godinu dana. Glavne urednice magazina Lepota i zdravlje iz svih šest republika nekadašnje zajedničke države. Ovo je možda moj najlepši radni trenutak u godini, asthma a posle uspešnog rada sledi i zaslužen provod! Pogledajte kako je to sve izgledalo…

” Lepota i zdravlje” je najčitaniji i najprodavaniji ženski mesečnik u četiri države, dok se u dve nalazi na drugom mestu.

U vrijeme otuđenosti zaboravili smo da je moguće da i na poslu imamo podršku, nekog ko će staviti svoj dlan na naše rame i podsjetiti nas da smo dio tima. Sada se osjećam boostovana novim idejama i energijom do… pa, sljedeće godine :-) Jelena Joksimović, Ljepota i zdravlje, BiH

Jedva sam čekala da se sretnemo i podijelimo zajedničke brige, dileme, uspjehe…Sad znam kako se gradi tim Vesna Čađenović, Ljepota i zdravlje, Crna Gora

Kradi, ubijaj, ali gaće ne skidaj…

U vreme izbora mediji su jednolični na tako spektakularan način da jednostavno nije moguće ostati nezabavljen. Čekajući burek, ubivao sam vreme listanjem jednog od dnevnih tabloida. Kad tamo, na stranici koja kombinuje politiku i estradu (koja je to tačno i kako si uspeo da pronađeš liniju razgraničenja, Milinoviću?) skandalozna vest zbog koje umalo nisam naručio još jedan jogurt. Naime, neki lik koji se kandiduje na nekim lokalnim izborima u nekoj srbijanskoj poluzabiti slao je SMS poruke pune seksualnoga naboja svojoj sekretarici! Zamisli! Ažurni tabloid imao je čak i screenshotove njegove cyber-jebačke Nokie koja je žarila i palila Sajmom tehnike u Hanoveru 2003. Kažu da joj je čak i sliku svoga razdraženog spolovila slao! Ima li kraja skandalu? Pročitam tekst do kraja da vidim radi li se o obostranoj, sporazumnoj korespodenciji? Radi se. Sve u redu, ni ona nije ostala dužna u domenu textualnih strasti i povratne paljbe. I sad se ja pitam, žvaćući netom pristigli sa sirom i zeljem: Gde je ovde vest i šta bre ovi ljudi hoće od gospodina Kandidata? OK, jeste malo kuriozitet to što je lik iz stranke za koju se osnovano sumnja da mrzi seks i smatra ga belosvetskom tvorevinom koja za cilj ima odvraćanje mladih od problema suvereniteta i teritorijalnog integriteta, ali ipak… Nakrpiše ga i ocrniše k’o satanu lično. Ej! On hoće seks! Ljudi, ovaj čovek izgleda jebe! Nećemo ga kriviti zbog toga što je (verovatno) korumpiran i (sigurno) nazadan. Nećemo mu zameriti što se njegove ideje o privredi i društvenom uređenju slažu s idejama konzervativnijeg dela srednjovekovnih vladara. Ne, ima da ga kinjimo zato što je slik’o pišu i to posl’o nekoj koja je to i tražila od njega. Kako ga bre nije sramota?
Zašto toliko kažnjavamo seksualnost? Da li je moguće da, posle hiljada i hiljada godina, nas i dalje najviše pogađa činjenica da se ljudi goli dodiruju i razmenjuju telesne tečnosti? Postoji li iko ko objektiv digitalne kamere nije uperio u svoj privatni sektor i okinuo? Ja sam ubeđen da je izbacivanje osobe koja razvija film iz procesa nastanka fotografije bilo najveći motiv naučnicima da razviju digitalce. Svi su želeli da budu pornografi, a bez toga da uključuju treću partiju u celu stvar. Sad kad to konačno svi mogu, eto lovaca koji vrebaju i najoštrije osuđuju. Ako i Scarlett Johansson ima potrebu da odradi veš-mašina-bojler-pućenje kadar iz ruke svojim iPhoneom, a slikaju je profesionalci 20 sati dnevno, kako onda da zamerimo srpskom domaćinu patrijarhalnom što se polakomio? Ne budimo licimuri…
E, da! Slikaj ga onako iz blago žablje perspektive. Izgleda kao u porniću!

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 106 jun 2012.

Kod nas Seoski turizam egzistira kao alternativni “narodni” turizam koji i pored velikog potencijala nije iskorišćen. A pogledajte za razliku od domaćeg seoskog turizma, order ailment  primer seoskog turizma u Ohaju.

Farma Youngs Dairy je primer jedne farme pretvorene u turističko središte, sa dva restorana, “domaćim sladoleom”, mini golfom, manufakturom sira i sirnih prerađevina, ponudom off-road vožnje, jahanja koja… i koječega drugog.

Toliko su razvili posao da se reklamiraju po školama kao letnju zabavi za gradsku decu, koja na farmi možda po prvi put “uživo” mogu da vide domaće životinje i susretnu se sa neurbanim životom.

I to nije sve, kao offline reklamu iskoristili su print sopstvene Facebook stranice koju su izlinkovali QR kodovima za lakše praćenje linkova:

photo by Scott Beale / Laughing Squid

Moja baka Marija, medicine Nemica po nacionalnosti, cure išla je u Baču, allergy početkom tridesetih godina prošlog veka, u katoličku školu na nemačkom jeziku koju su vodile časne sestre. Mnogo godina kasnije, pričala mi je kako su svi znali da pevaju „Bože pravde“, zvaničnu himnu Kraljevine Jugoslavije i da su plakali kada je 1934. u Marselju ubijen Kralj Aleksandar Karađorđević. Oni, mali Nemci i Nemice, pripadnici nacionalne manjine koja je bila najmanje „slovenska“ u toj državi, ako se tako može reći.

Kralj Aleksandar Karađorđević

Povod za ovo prisećanje je naravno slučaj fudbalera Adema Ljajića koji nisam želeo da komentarišem dok je bio „vreo“. Šta se to dogodilo sa našom državom i himnom za 80 godina da su je tada pripadnici jedne manjine poštovali i osećali svojom što danas u velikoj meri nije slučaj.

Zamislite situaciju: Siniša Mihajlović igra za reprezentaciju Republike Hrvatske u kojoj je rođen, ne želi da peva himnu „Ljepa naša“, njegov otac se posle izvinjava hrvatskoj javnosti…

Za razliku od Siniše Mihajlovića, Adem Ljajić se odlučio da igra za reprezentaciju zemlje u kojoj je rođen (a ne za BiH ili Tursku npr. kao mnogi njegovi sunarodnici iz Sandžaka) i njegov jedini greh je što nije pevao himu kojoj ne zna reči ili je ne oseća svojom (kao i većiha Bošnjaka u Sandžaku, koji je, budimo iskreni, vezuje za dešavanja u Foči u 2. Sv. ratu ili ona u Srebrenici u poslednjem ratu.)

Potpuno sumanuto je od igrača bilo tražiti da svi pevaju himnu jer himnu zemlje za koju igraju ne pevaju ni Zidan, ni brojni drugi fudbaleri Nemačke, Francuske ili Velike Britanije i to ne samo oni „obojenog“ porekla. Naročito kada ta ista reprezentaciju gubi tri utakmice zaredom. Jel u pitanju pevački hor ili fudbalske reprezentacija?

Lično, volim himnu „Bože pravde“ i uvek je pevam kad za to postoji zvanična, svečana prilika, naročito na Belom dvoru ili među ljudima koji znaju bar reči prve dve strofe i kojima ona nešto znači.

Zašto je mala Marija (13), Nemica, 1934. plakala kada su ubili kralja iz srpske dinastije i koliko bi danas malih Mađarica, Bošnjakinja, Albanki pa i Srpkinja plakalo na vest o nekom, daleko bilo, sličnom atentatu. To je pitanje na koje sebi treba da odgovore političari koji vode ovu zemlju proteklih 20 i više godine i koji su od nje napravili ono što danas jeste. Isti oni koji u Skupštini Srbije par dana nakon afere sa Ademom Ljajićem ćute kao mulci dok se intonira „Bože pravde“ ili pak zbijaju neumesne šale…

A fubaleri treba da jure loptu i trude se da je, ako je to moguće, zabiju u protivnički gol.

Zvuči kao seksualni zahvat, sickness ali nije

E, stvarno! Drimdžab baš zvuči kao neka usluga koju prostitutka pruža u toaletu na železničkoj stanici, ali nije. Hteo sam da kažem po koju o poslovima iz snova. Neko misli da ja već imam posao iz snova i da treba da ćutim. A nije tako. Posao iz snova mora baš da bude iz snova. Najbolji poslovi iz snova uglavnom ne postoje. Ili su smešteni u neko drugo, prošlo vreme ili tek treba da budu izmišljeni ili su ilegalni ili uopšte nisu poslovi. Da bi nešto bilo posao, mora se za to dobijati plata, a poslovi iz snova su toliko dobri da je traženje plate za njih naprosto nezamislivo i bezobrazno preko ljudskih kapacitita. Razmišljao sam šta bih ja to voleo da radim, toliko da me sam posao dovoljno ispunjava, te da ne potražujem platu. Smislio sam. Naravno, ta radna mesta ne postoje. Toliko su apstraktna da ih i najveći prevarant u trci za predsednika na izborima ne bi obećao u kampanji! Recimo, voleo bih da budem mučitelj mučitelja životinja. Da imam prostor i alat za rad i da mi dovode ljude koji su dokazani mučitelji životinja. Oh, s koliko bi samo truda i strasti pristupao poslu! Ostajao prekovremeno, išao na stručna usavršavanja i bio radnik meseca, svakog meseca. Voleo bih da budem i koordinator projekta Ujedinjenih nacija koji se bavi sistematizacijom i katalogizacijom svih jela na svetu. Da idem po svetu i jedem, ukratko.

Malo mi je neprijatno da pokazujem CV koji me preporučuje baš za ove poslove, ali hoću, ako neko to zaista nudi…

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 105 maj 2012.

Da, patient ponosni smo što smo jedan od retkih medija koji su vas poštedeli predizborne kampanje. Bili smo zajedno mimo toga i izbegli smo stranice političkog marketinga i pustili vas da živite svoje živote, što zaista nije bilo lako – jer nas stranački kandidati vrebaju odasvud.

Istraživanja koja se mogu pročitati ovih dana kažu da su žene veoma sklone tome da u izboru političkog kandidata vode računa o njegovom izgledu i manirima. Iz toga razloga popularni su… nećemo ih nabrajati jer bi i to bio politički marketing. A iz istog razloga u Americi su onomad pobedili Obama i Kenedi. U skorijem slučaju Obama čak 70 posto neudatih žena glasalo je za njega, a pesma Zaljubila sam se u Obamu bila je hit na YouTubeu. Kao nekada davno “Čedo, oženi me!”, kada su nam oči bile uprte u svetlu budućnost. “Obama girl” u ovom trenutku nije sigurna za koga će glasati na narednim izborima, jer se ispostavilo da su izgled i šarm jedno, a obećanja, osobito kada ostanu neispunjena – drugo. Da li ste vi “Boris Girl”, “Toma Girl” ili neka treća… možda je bolje da ne saznamo i da ova tema ostane zatvorena na ovom mestu. Ipak, razmišljam o tome da li ćete izaći na izbore i … Dobro! Dakle, smatra se da je poželjno, imajući širu istorijsku perspektivu u vidu, da mi, žene, izlazimo na izbore jer je velika izlaznost žena povezana s njihovim globalnim većim učešćem u javnom i političkom životu. A to je ono što nam treba. Moto magazina “Žena”, koji je početkom 20. veka izdavala ćerka Svetozara Miletića, glasio je: “Kuća ne stoji na zemlji nego na ženi”. A zar je s državom drugačije? Iako većina njih smatra da se, bar kada je o politici i situaciji u zemlji reč, naš “lokus kontrole” pomerio s unutrašnjeg ka spoljašnjem, što znači da više ne verujemo da možemo uticati na ono što se dešava oko nas i da mislimo da je sve van naše kontrole, ipak – izbori će se održati.
Želela bih da se podsetimo onoga što želimo od života, za sebe, svoje potomke, i da bar ove godine izneverimo statističare koji očekuju da ćemo glasati za one koji su najlepši, najšarmantniji i najuglađeniji. Možemo mi bolje! A i dovoljno je da smo mi takve, političari mogu slobodno akcenat da stave i na nešto drugo.

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 135 maj 2012.

Tokom predizborne kampanje a i pre nje, see u vestima raznih TV-stanica gledamo na stotine otvaranja različitih fabričkih pogona, discount “malih i srednjih preduzeća”, “grinfild” i “braunfild” investicija, IT parkova, fashion parkova… Stvar je jednostavna i mehanizam funkcioniše potpuno isto u većini slučajeva: gradski, pokrajinski ili republički funkcioner dogovori sa “prijateljskom” privatnom firmom donaciju iz nekog od fondova za razvoj ili investicije.

Kako legne uplata, privatna firma vraća 20 do 50% od tog iznosa u kešu “na ruke” lokalnom, pokrajinskom ili republikom funkcioneru. Sa još jednom obavezom: uoči izbora – imaće obavezu da zajedno sa tim istim funkcionerom, ili njegovim šefom – “svečano otvore” pogon podignut tim čistim korupcionaškim novcem.

Ministar otvara bazene tik uz blok zgrada, koje, gle čuda, zida firma u vlasništvu njegovog brata i oca. Gradonačelnik za 4 godine kupuje 20 stanova i uredno ih uknjižava na svoje i ime članova svoje porodice… Gotovo svaki grad u Srbiji ima identičnu priču. I ona se ne odnosi samo na jednu stranku, već na sve koje su na određenom nivou vladajuće.

Razgovaram ovih dana i sa piscima, filmadžijama, organizatorima festivala… U kulturi je ista priča. Opstaju samo “dvorski umetnici” – oni dobijaju novac za snimanje filmova, njihove izložbe dobijaju podršku sekretarijata i ministarstava, njihove knjige izdaju i plaćaju državna izdavačka preduzeća… Dvorski sportisti, IT stručnjaci, tviteraši, mediji…

O tome koliko je parola “stop stranačkom zapošljavanju” kada je reč o javnom sektoru potpuno besmislena iz njihovih usta neću ni da govorim jer je “virus” iz javnog sektora odavno preseljen i u privatni i u sferu umetnosti i kulture. Po tom pitanji nikad nije bilo gore. Ni devedesetih.

Istraživanja govore da 70% mladih ljudi svoju budućnost vidi negde u inostranstvu.

Hoće li Srbija 2020. izgledati ovako: Prosek starosti stanovništva 50 godina, 300.000 preostalih radnika u privredi izdržava 6.000.000 staraca, nezaposlenih, zaposlenih u javnom sektoru i nešto sitne dece. Shodno tome svi žive bedno, sa prosečnom platom od 200 eura. Sve što je vredelo od mladih i talentovanih ljudi iselilo se u Kanadu, Austriju i na Island – ostali su stranački poslušnici, mediokriteti, neodlučni i armija starih ljudi.

Takva Srbija do 2050. neće postojati i tada više nikom neće biti bitno ni čije je nekad bilo Kosovo, ko je gradio Gračanicu i Mileševu za koga se borio Car Lazar i koga je izdao Vuk Branković. Exit, Guča i Tamburica fest će preživeti. Dozvole za njihovo ozdržavanje 2020. izdavaće gradske vlasti Vankuvera, Toronta i Feniksa.

Novi Sad će za nekoliko godina postati najopasnije mesto za život u Srbiji. Ovu, pills naoko neobičnu prognozu izneo sam mnogim sadašnjim, bivšim i budućim liderima grada i nisam uveren da su me najbolje shvatili.

Između dva popisa (za samo 9 godina, od 2002. do 2011.) Novi Sad je narastao za čak 20% – sa 300.000 na 360.000 što je apsolutni rekord u zemlji. Desetine hiljada ljudi došli su iz ostalih delova Vojvodine, Semberije, Mačve, južne Srbije…zavedeni pričama o „boljem životu“ u „kulturnoj i civilizovanoj prestonici Vojvodine“. Svakodnevno gledaju priloge o tome kako pokrajinski funkcioneri otvaraju fabrike i nova radna mesta, prošetaju se gradom, vide – sve je naoko lepo, sveže okrečeno i upeglano. U zlatnim godinama pre krize kupili su stan na kredit, zasnovali porodicu i čekaju bolji život. Oni drugi, došli su da studiraju, tata im je možda kupio stan od novca iz neke od retkih uspešnih privatizacija poput one apatinske ili aranđelovačke…

Pošto industrije nema, stara je u privatizaciji potpuno uništena – a nova nije stvorena, čitav grad živi od budžetskih izvora grada, pokrajine ili republike, par javnih preduzeća i svega nekoliko uspešnih privatnih firmi. I nešto narko-novca od dilera iz dinarskih krajeva koji su pokupovali stanove mahom u Novom Sadu i čija dece takođe ovde idu u vrtiće “jer je u Novom Sadu lijepo”. Desetine hiljada njih čeka u ovakvom gradu „bolji život“ koji im je obećan u tv-prilozima i urbanim legendama o „divnom Novom Sadu“ koje se još uvek šire celim regionom.

Očajna, njihova deca uzimaju ciglu u ruku i razbijaju izlog „Nike“ prodavnice, uzimaju patike, jer im je savremeni kapitalizam objasnijo da nisu ljudsko biće ako ne nose obuću pomenutog brenda. U takvom gradu inspektor za 200 i električar za 100 eura puštaju u promet lokale u kojima svake četiri godine gore deca.

Pripadništvo strankama na vlasti je apsolutni conditio sine qua non za bilo kakav posao ili napredovanje u službi, u javnim ali i velikom broju privatih firmi, korupcionaški naslonjenih na vlast.

U takvom Novom Sadu već sada je procenat krivičnih dela po glavi stanovnika jedan od najvećih u Srbiji: ubistva, pljačke, požari, silovanja… Za 5 godina, ako se ništa ne promeni, a ni na jednoj strani ne vidim ni najmanju naznaku da razmišljaju o tome, Novi Sad koji u svesti celog regiona postoji kao „bajkoviti grad na Dunavu“ sa mirnim i pitomim stanovnicima i lepim devojkama, postaće mesto nepodnošljivo za život.

Današnji Kulturni dodatak Politike donosi zanimljiv dopisnički prilog iz SAD u vezi traganja američkih izdavača novina za modelom koji bi im omogućio da gubitak tiraža kompenzuju naplatom digitalnih sadržaja.

Razvoj Interneta je doneo na je novu paradigmu “novine svuda u svetu mogu da se čitaju, health a ne moraju da se kupuju“. Print je nekada podrazumevao “prodaju vesti u papirnom izdanju” i “prodaju oglasnog prostora oglašivačima”. Digitala era primorala je sve izdavače da budu snažno prisutni na webu, medicine ulažu mnogu u web sadržaje, a od web-čitalaca mogu mnogo manje da naplate.

Pionirski, američki izdavači najviše eksperimentišu u domenu iznalaženja modela monetizacije web sadržaja. WSJ i FT su odavno uveli “naplatne rampe” i pristupe većini sadržaja se nalazi iza “naplatnog zida” i njihov model je održiv ali zahvaljujući ciljanoj populaciji – visoko-obrazovanom poslovnom staležu. New York Times je uveo naplatu pristupa premium sadržajima i prilično podbacio.

Zbog izrazitog pada štampanih tiraža svi su spremni i preuzimaju rizik eksperimenata. Sam NY Times uveo je promenu premium modela naplate, i “platni zid” postavio nakon prvih 20 besplatnih čalanka i potom razradio naplatne pakete u skaldu sa brojem učitanih članaka. Pre par nedelja NY Times je spustio prag na 10 besplatnih članaka. Zapravo rezultat i nije toliko loš, za 2 godine NY Times sa podizdanjima ima oko 454.00 digitalnih pretplatnika.

Istovremeno prosečan štampani tiraž NY Timesa je radnim danima oko 770.000 primeraka što je poređenja radi, samo 5-6 puta više od Blica ili recimo 10-tak puta više od Politike. Što zapravo govori da tiraži naših novina i nisu tako loši, ali i ukazuje na kašnjenje digitalizacije kod nas i generalne upotrebe Interneta.

Na drugoj strani, The Washington Post potpuno je besplatan, i dalje, jer očekuje formiranje kritične mase online čitalaca kako bi uvođenjem plaćanja broj konvertovanih ipak bio veći.

Domaći izdavači imali su pokušaja raznih modela naplate pristupa sadržajima, od kojih se vrlo brzo odustajalo zbog neefikasnosti. Jedini koji istrajava u pokušaju je NIN koji s obzirom na ionakom zanemarljiv tiraž sigurno ima veoma mali broj digitalnih pretplatnika.

Napadaju na privatnost naših domova

Bila je nedelja. Mnogima sveti dan. Meni lično baš i ne. Da budem iskren, ailment nedelju mrzim koliko i utorak i uvek mi je čak i četvrtak bio više nalik vikendu nego nedelja. Ipak, doctor znam da ljudi tad vole da ne rade ništa i da budu ostavljeni na miru. Napadali su na moja vrata i prethodnih dana, allergy već sedmicama čini mi se. Mislio sam da će mene i komšije poštedeti makar nedeljom. Ali ne! Ne samo da su udarili na svetost nedelje nego su pogazili i instituciju nedeljnog ručka. A bio je onaj pravi! Sa tri jela i nečim slatkim posle. Na prelasku sa supe na pečeno pile oglasilo se zvono. Otvorio sam bez “ko je?” i gledanja na špijunku. Kad tamo – momak i devojka.

Deluju nenormalno već na prvi pogled. Za dve nanosekunde shvatio sam da su iz sekte. Čak i pre nego što su mi rekli da jesu i pružili letak i set promotivnog smeća. Prvo sam mislio da biraju takve tunjavce ne bi li se neko sažalio i saslušao ih a onda sam razmislio i shvatio da je obrnuto. Tunjavci traže sektu! To je simbioza. Oni se učlanjuju u sektu jer nemaju nikakav društveni život, nesposobni su za veliki svet i traže, pored društva, i uhlebljenje. Sekta im to može pružiti. Ovi su bili iz vodeće opozicione sekte i nimalo se nisu razlikovali od uzurpatora kućnih pragova iz vladajuće sekte.

Treća sekta, ona što je valjda opoziciona a podržava sektu na vlasti po pitanju gde postoji burazerski konsensuz zvala me je telefonom: “Vi ste naš sigurni glasač, pa smo hteli da vidimo da li i dalje možemo računati na vas?”. Malo sam zbunjen, ali se brzo pregrupišem i kontanapadam: “Ja nikada u životu nisam glasao za vas. Jednom me je jedna prijateljica ubedila da vam potpišem neku peticiju koja je delovala zdravorazumski i to je sve. Mada, verujem da sam istog trenutka, u vašim glavama, postao vaš obožavalac. Ne bi me čudilo ni da sam nevoljni član”. Tu negde postajem Ilija Čvorović koji se drugi put javlja na telefon osobi koja je pogrešila broj i razgovor se završava eksplozijom. One ziljave (izraz koji nisam upotrebio od eksurzije u Veliku Planu u 8. osnovne) sektaše počastio sam zalupljenim vratima i vratio se obedu. Sa setom sam se prisetio vremena kada su sekte bile isključivo verske i kada sam umeo tako lepo da se zabavljam ugošćavajući Jehovine svedoke sve dok oni sami panično ne krenu da beže iz mog stana. Političke sekte su dosadne, napadne, iritantne i vizuelno neprivlačne. Sećam se priče da se u toj-i-toj verskoj sekti na skupovima svi, navodno, skinu goli, ugasi se svetlo, pa ko koga dovati.

Ove političke nesrećnike ne mogu ni da zamislim tako!

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 104 april 2012.

Vreme velikih filmskih festivala je iza nas, asthma ali dok završavamo ovaj broj još pričamo o filmovima. Nagrađivanim, prezrenim, onima koji su nas ostavili baz daha, onima koji su nepotrebno digli prašinu i onima zbog kojih smo se žučno raspravljali u redakciji, čak i sa istomišljenicima.
Jedan gotovo neprimetan neholivudski film na mene je ostavio poseban utisak. “Habemus papam”. Ne bih sada da ga prepričavam, ostavljam da ga pogledate, ali hrlim da iznesem osnovnu ideju kojom me je privukao. Svako, makar to bio i papa, može da se predomisli i kaže “ne”, i to najsvetijoj stvari na svetu i u svom životu! U strogom ustrojstvu katoličke crkve jedan kardinal izabran za papu doživljava gotovo nervni slom u nemogućnosti da se prihvati teške uloge koja mu je nametnuta. A vrdanja nema, rekao Bog!
Dirljivo je videti starca kako se nosi sa svojom nemoći, strahovima, traumama koje počinju da izviru iz detinjstva, sa svojim nerealizovanim ambicijama i snovima. Na kraju svoje svešteničke karijere postao je papa, pa šta je mogao više?! Nije mogao više, ali je očito želeo nešto drugo.
Veliku temu u ovom broju (str. ???) posvetili smo ženama koje žele decu, a nemaju odgovarajuće uslove za to, uglavnom zbog otkucavanja biološkog sata i nedostatka partnera. Pozvali smo ih da se udube u sebe i zaista zapitaju šta je to što žele, te da tragaju za tim bez obzira na godine. Da okrenu leđa stereotipima i slušaju svoje srce, upravo kao ovaj papa koji je i svetu i Bogu okrenuo leđa.
A i mi u redakciji upleli smo se u priču o braku, ljubavi i vernosti, pa vam donosimo deo svojih razmišljanja na str. ???. Ima tu raznih stavova, a bilo je i pokušaja ubeđivanja “ma, u pravu sam kad ti kažem…”, ali svi smo ostali da branimo svoje stavove sigurni u ono što želimo.
S buđenjem ovog proleća probudite i vi svoje unutrašnje biće, svoju kreativnost, svoju radost i neka vam urodi plodom kakav ste vi sami zamislili.

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 134 april 2012.

Dok završavamo ovaj broj, sale cela se Evropa bori s posledicama snežne i ledene zime. Iako svesni velikih katastrofa koje su hladni dani prouzrokovali   u najugroženijim delovima naše zemlje, u pauzama pričamo o zimskim uspomenama iz detinjstva. Moram priznati da smo žalili i svoje smrznute ljubimce: pse lutalice, pa srne i zečeve koji se smrzavaju u zaleđenim šumama, vrane i vrapčiće koji zvrkuću na minus dvadeset u potrazi za mrvicama hrane, a nismo preskočili ni sirotu “devojčicu sa šibicama”. Upravo u to vreme, bavili smo se prirodom i na drugi način, u novom ekološkom dodatku U skladu s prirodom, i postali joj veoma bliski. S druge strane, nismo mogli da se ne upitamo – zašto priroda ume da bude tako surova?!

Verujemo da su ova zima, koja polagano ističe, i naš specijal upravo podsetnik na to da je priroda ponekad daleko iznad nas i da je dobro da budemo svesni te činjenice. I da sve što je čovek uradio od momenta svog postanka, pre 30.000 godina, do danas ume da bude nedovoljno ako priroda odluči da pokaže svoje divlje i veličanstveno lice. Baš zbog toga nekada mislimo da smo, kao pojedinci, premali da bi naša dela na bilo koji način pomogla da se u odnosu čoveka i prirode napravi malo reda. U L&Z verujemo da bi bilo dobro da svako preuzme svoj deo odgovornost i razvije ono što se naziva “eco friendly life style”. Kada bismo svi verovali u to, zaista bi jednoga dana tih sedam miliona malih, individualnih pomaka bilo dovoljno da svih sedam miliona ljudi živi srećan život na planeti Zemlji, u skladu sa njenim zakonitostima, i sopstevnim potrebama.

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 133 mart 2012.

Manje graciozni rođak istoimenog jelena

Hvala vam što me saslušate svakog meseca. Mislim da sam hiljade uštedeo otvarajući dušu vama svakog meseca, anabolics ne plaćajući tako stručno lice da me sasluša. Ovog meseca najviše me je nervirao sneg i njegov krajnje nekorektni odnos prema mojem automobilu. Ama baš svaki dan Vanredne situacije doneo mi je novu štetu na kolima. Svaki jebeni dan mi je nešto novo otpalo ili riknulo, a sve zbog nenormalnih uslova vožnje. Sneg još i ne pokazuje nameru da se otopi, a već sam prevalio 150 evra u tim jadnim, malim kvarovima. Čekam da se skroz otopi i da vidim da mi fali 2/3 auta. S druge strane, prisustvo saobraćajne policije gotovo da je nepostojeće.

Ti najveći neprijatelji bezbednosti u saobraćaju uzeli su malo da se odmore jer shvataju da snegom prekriveni kolovozi i generalna govnjivost u prometu dovoljno maltretiraju vozače te njihove tlačiteljske usluge nisu neophodne. Ponos francuske auto-industrije s kraja prošlog stoleća u mojem vlasništvu ove zime bio je, od strane mene lično, otkopavan lopatom preko petnaest puta. Nisam se dugo družio s lopatom i mogu vam reći da jedno drugom nismo nedostajali. Komotno bih mogao da je ne vidim još jedanaest godina. Ipak, ako je ikad opet vidim, neka bude ova plastična za sneg, a ne ona ozbiljna, metalna. Nju kad držiš u ruci, znaš da si mogao mnogo bolje proći u životu.
Mamu mu, još pada! Hvala vam još jednom, dobri ljudi…

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 103 mart 2012.

E, baš jesmo. Ja jesam, a ti isto razmisli malo…

“Da, ali ovo je Srbija… Balkan. Ne bi to išlo kod nas” verovatno je rečenica koju najviše mrzim da čujem a slušam je ceo život. Prosto me fascinira ta opredeljenost ovdašnjeg “običnog” čoveka da živi kao napuštena životinja i da ne mari ni za kakav lični ili kolektivni, društveni razvoj. Ideja da smo mi ovde, samo zato što živimo na ovom komadu planete Zemlje, genetski i ko zna kako sve još predodređeni da budemo marva koja ne zna ni za šta – verovatno je najekstremniji primer auto-diskriminacije u istoriji. Kako to da neko za sebe pomisli da ne zaslužuje da živi bolje i da ga uopšte i ne interesuje da bilo šta promeni? Kako to propadanje postane način života a potom preraste u neku vrstu ovisnosti pa čovek neće više ni da mu se odupire? Ne znam i ne zanima me!

Ono u šta jesam siguran i što odgovorno tvrdim jeste: Mi jesmo za bolje! Dosta više tog cinizma koji čak nema ni stila, a nije više ni duhovit a ni interesantan. Znam da može bolje i isto tako znam da drugi ne znaju za to bolje pa zato i misle da ne postoji i da ne može.

Ovu epohalnu misao izrodio sam nakon što sam posmatrao grupu dece, ne stariju od sedam-osam godina, kako prvi put bivaju izložena muzici koje nema mnogo po medijima. Ja znam da bi sva ta deca, kada bi ih upitali šta vole da slušaju, izgovarala imena nekih nesrećnika koji se takmiče na TV muzičkim stočnim sajmovima kako bi dobili priliku da se odsele iz ambara u kojem žive i dobiju tezgu u Beču, ali ovaj put čuli su nešto sasvim suprotno tome. I uživali su! Iskreno. Niko im nije rekao: E, ovo ti je to-i-to i to se sluša tako-i-tako i radi se o tome-i-tome. Ne, klincima se zaista, maltene organski, dopao glasni zvuk gitare, nadrkani bubnjevi i himnične melodije. Roditelji su posle izjavili kako im je drago da su klinci čuli “tako nešto” jer eto, u vrtićima, na TV-u i svuda drugde daju im “ono sranje”. Ne želim da sudim da li je nešto sranje a nešto dobro, ali morao sam da se zapitam: “A što im ti nisi pokazao/la nešto drugačije? Jel’ ti teško da toliko budeš roditelj? Otvaranje horizonata mladuncu trebalo bi da bude jedan od najvažnijih delova roditeljstva, a pritom je i najzabavniji. Učite ih da ne provedu život zagledani u vlasititi pupak i da na svetu i te kako ima da se bira i istražuje. Tako ćete podsetiti i sebe na isto, pa ja više neću morati odasvud da slušam glupe, kukavičke žalopojke.

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 102 februar 2012.

Drage čitateljke, health pošto u rukama imate svoj omiljeni magazin, herbal ali (“samo”) finalni proizvod, viagra order odaću vam deo tajne vezane za njegovo nastajanje i rad na njemu.

Pravo iz užurbane redakcije! Najlepši deo procesa je kada se svi članovi L&Z ekipe spontano i sa žarom uključe u diskusiju o nekoj vrućoj temi. A njih je, naravno, u izobilju, kolaju oko nas iz svih mogućih izvora. TV emisije i filmovi koje smo gledali sinoć, štampa koja nam je stigla jutros, sajtovi koji su nam stalno otvoreni, informacije koje stižu mejlovima iz PR agencija, FB i Twitter postovi, nove knjige koje nam dolaze pravo iz izdavačkih kuća i, naravno, nova kozmetika koju prvi isprobamo… Uz sve to, paleta naših mišljenja, necenzurisanih stavova i ideja. Ima li išta lepše?! Evo primera, pre nekoliko dana u redakciji se zakuvala diskusija tragom sledeće vesti: “Amerikanac Endru Hajd, biznismen i organizator konferencija, rasprodao je skoro sve što je imao i sada ima samo 15 stvari.” “Divno je kada ne moraš da brineš o tome da li se pokvario bojler i da li je vreme da se registruje auto”, “Volela bih i ja da uživam samo u predelima i ljudima, a ne u stvarima…”, “Znala sam da će doći novo vreme kada će duhovnost opet imati primat!”, “Kako on uspe da napuni mašinu za veš, kada ima samo tri košulje, he he he?!”. Najmudrija među nama, Nataša, rekla je: “Ne budite naivni, to je bogataš koji koristi sva materijalna dobra koja koristimo i mi i još mnogo više od toga! Mi ih posedujemo jer smo siromašni, a on može da ih ne poseduje jer je bogat. Rentira auto po svojoj meri i meri svog najnovijeg putovanja, kao i hotel u kom želi da boravi dok mi krečimo svoje stanove i pregrađujemo sobe kako bi svaki ukućanin imao svoj kvadrat… I na kraju, nigde ne piše da se odrekao platinaste platne kartice! I to je kao minimalizam.” Vatromet ideja! Eto, tako nastaju novi brojevi zahvaljujući kojima učite, postajete lepši, zdraviji i bolji. Budite uz nas, a svoje ideje i komentare podelite sa nama na našem portalu www.lepotaizdravlje.rs/category/magazin.

Pre nekoliko dana navratim u „Univereksport“ po namirnice i, kao i obično, dam sebi vremena da pogledam sve što me zanima. Kako se uvek trudim da ispoštujem mlade promoterke, zastala sam da čujem šta nudi zgodna plavuša, vrlo slatka i pristojna, obrazovana (? – naknadno upisan interpunkcijski znak), verovatno studentkinja, koja na ovaj način dopunjava džeparac.

– Dobar dan, danas imamo promociju „Milka“ ČOKOLADI, ako uzmete dve…

Dalje je nisam čula, ali sam prisilila sebe da sačekam da završi, potom sam se smušeno zahvalila i produžila.

Vraćajući se iz tog dela marketa, opet sam je ugledala, ovoga puta zaustavila je bračni par.

– … promociju „Milka“  ČOKOLADI…

Odlučim u trenutku da joj ipak kažem reč-dve. Sačekam da ostane sama, priđem joj i počnem:

– Dušo, sigurna sam da mi nećete zameriti ovo što ću vam reći: danas ćete stotinu puta ponoviti tu rečenicu, pa bar je pravilno izgovorite. Genitiv množine imenice čokolada glasi čokolada, s dužinom na pretposlednjem slogu – dok to govorim, ona podiže oči i mrmlja nešto kao da se priseća gramatike petog razreda osnovne škole – uostalom, da li ste, na primer, pročitali sedam knjigi ili knjiga, da li ste prošetali po šest ulici ili ulica, rivi ili riva, da li ste posetili pet biblioteki, pošti, ustanovi ili biblioteka, pošta, ustanova…

Vidim da joj je neprijatno pa brzo završavam i odlazim u nadi da će ipak razmisliti o tome što sam joj rekla. Međutim…

Zaboravila sam da kupim „koktu“  i ponovo sam zabasala na teritoriju mlade promoterke. Uporno je ponavljala: „… imamo promociju ‘Milka’ čokoladi…“! Devojka zna znanje i zašto bi pokleknula pred uveravanjem sredovečne žene, čiji joj obrazovni profil nije poznat? Zaista sam bila obeshrabrena. Zar je moguće da ova naša omladina nije spremna ni na kakvo dobronamerno skretanje pažnje na ELEMENTARNO neznanje? Pa šta su je profesori srpskog jezika učili dvanaest godina? (A možda nije ona kriva, ta lekcija se verovatno zagubila u nadoknađivanju časova propuštenih u štrajkovima početkom protekle decenije, ali će deca, nažalost, opet biti uskraćena, možda za tu a možda i za neku drugu lekciju tokom skraćivanju časova za potrebe štrajka upozorenja jer prosvetarima nisu isplaćene jubilarne nagrade.) I šta bi tek bilo da je kojim slučajem koristila imenice ženskog roda koje se završavaju na suglasnik, kao što su: žeđ, ljubav, strast, laž, glad? Verovatno bi Šojićeva rečenica iz „Bele lađe“ – „Ja lovim sa STRAŠĆOM“ – dobila puni smisao.

Važno je u raznim anketama u rubriku „strani jezici“ upisati engleski, ali nešto mislim: jadna im majka, kad ovako znaju svoj maternji jezik, kako li tek koriste taj strani?

Inače, ovih dana aktuelan je štrajk zaposlenih na TV Avala, koji nisu dobili poslednjih pet-šest ZARADI ili PLATI (ovako bi rekla gorepomenuta promoterka), a baš u tom duhu, pred kamerama, Željko Mitrović je izjavio (morala sam odmah da zapišem jer sigurno ne bih zapamtila), i čak ponovio nekoliko puta – verovatno mu se dopalo kako zvuči, pa da naglasi:

– Ja sam kao personaliti organizovan da sam osetljiv na takve stvari…

Nije važno šta je potom izgovorio jer: ŠTA REČE OVAJ ČOVEK?!

U kući u kojoj sada živim, medstore početkom 20. veka u ulici koja se tada zvala Herrengasse živeo je Nikola Forović. Porodica Forović je u 19. veku bila jedna od bogatijih u Novom Sadu, impotent posedovala parobrode i 1864. na jednom od njih po imenu „Napredak“, ailment | iz Budimpešte prevezen kompletan inventar Matice Srpske u Novi Sad.

Nikola je ostao upamćen po knjizi „Na jedrenjaku u Ameriku“ koju je napisao 1917. godine kao 79-godišnjak. U knjizi je opisano njegovo putovanje u Ameriku na jedrenjaku „Liverpul“ 1865, petogodišnji boravak u SAD, povratak parobrodom u Evropu kao i sećanja nja dane provedene u Beču i Parizu.

Na druženju u „Siciliji“ na Badnje veče pomenuo sam taj podatak na koji sam naišao u „Enciklopediji Novog Sada“. Vladimir Pištalo reče da je skupljajući građu o Srbima u Americi u 19. veku naišao i na taj roman a Teodora Janković se prihvatila zadatka da ga pronađe u Biblioteci Matice Srpske. Danas 9 dana kasnije, u rukama mi je ova jedinstvena knjiga od 60 strana u izdanju „Izdavačke knjižarnice Svetozara F. Ognjanovića u Ujvideku“, štampana u „Štampariji Supek i Jovanović“ 1918. godine.

Jedinstvena je spoznaja da je vek ranije pod krovom naše, 161 godinu stare kuće, stanovao jedan ovakav avanturista i zaljubljenik u putovanja. Takođe, sjajno je znati da su Novosađani i pre 150 godina ljudi putovali po celom svetu i pisali o tome.

Nikoli, momku iz imućne porodice dosadio je mondeni život po evropskim prestonicama pa je u 27. godini rešio da sreću okuša u “Novom Svetu” i to u junu 1865. svega nekoliko nedelja nakon završetka Američkog građanskog rata.

Potpuno su fascinantni pojedini opisi njegovog putovanja na jedrenjaku, sećanja na Beč I Pariz kao i boravka u Njujorku.

Forović opisuje “družinu” u svojoj kabini u potpalublju  jedrenjaka “Liverpul”:

“Ja se nalazim na brodu za useljenike te ujedno ured ljudskog ološa. Počinjem sa mojom kabinom u kojoj su 4 postelje, br. 5, 6, 7. i 8. U br. 5. su dva brata po imenu Hart. Stariji je u Londonu sekao i prodavao konjsko meso, životinja od čoveka, surovije stvorenje nisam poznavao, uostalom, sve dosad ne imadoh ni prilike  ljude takvog kova posmatrati. Ali kad je jednog jutra svog brata izbio i pretio mu da će ga ubiti, a taj reče da to nije prvina, gadio sam ga se. Ali, kako beše golem i silan modasmo stim finije s njim postupati. Čim je to primetio, osetio, iskoristio je svoj uticaj, kao što već čine ljudi njegove bagre. Jer danas, posle 15 dana putovanja, nismo mu mu više saputnici nego poslužitelji…”

Da bi prekratio putovanje, Forović se seća bečkih i pariški dana:

“A kad sam se i ja tu našao, svagda sam u mislima bio u bečkom Prateru, kamo sam se kad i kad na fijakeru br. 134 dovezao pa iz drugog vremena u zverinjaku naredio sebi guščije džigerice sa gomoljikom (“Trüffel”), fino ponuđenu, dok je fijaker čitave sate na mene čekao, da me zatim odveze kući ili u operu… Od svega toga ostade mi samo uspomena od koje bolujem i patim (…) Danas godinu dana bavio sam se u Parizu, putujući iz Londona za Beč. U petak stigoh u Pariz, u subotu se nađoh sa mlađim Jokićem na Talijanskom Bulevaru i pošto smo još istog večera u Komičnoj Operi bili, dogovorimo se, da se sutra-dan na Duhove, u 11 sah. pre podne nađemo u Café Grande (…) Posle finog doručka prošetasmo se a međutim bilo je dva sah., kad je u Long Champ zakazana trka. Odvezosmo se i mi tamo. Tu imadoh prilike videti cara Luja Napoleona III., caricu Eugeniju, ceo dvor u svu aristokratiju (…) A danas? I danas sam doduše u mnogobrojnom društvu ali kakve sorte! Onda raskoš i gizdavost, sad nevolja i jad; onda najdivnija toaleta, sad dronjave krpe; onda razmetanje site gospode, sad sirotinja kojoj viri glad iz očiju…

Forovićev popis “živih stvorova” na brodu svedoči da rezultat Američkog građanskog rata u smislu odnosa prema crncima nije baš ostavio velikog traga na evropske useljenike:

“Brodarsko osoblje broji 60 mornara, 4 oficira i kapetana po imenu Champerline, Američanin, vrlo fin I obrazovan gospodin, što je na brodu retkost. Živih stvorova bilo je osim dva crnca kuvara, 1 krava, 6 mačaka i tri psa od kojih su dva psa zbog neposlušnosti i nezgodnih običaja u more bačena!”

Nakon 40 dana putovanja jedrenjakom od Londona, Forović stiže u Njujork. Zanimljivo je da I u to vreme u Njujorku ima Srba:

“U moje doba ovi su Srbi bili u Nju-Jorku: pet ćurčija,  Mirković iz Rume,  Popović iz Kikinde, Krstonošić iz Baje, Plaši-Piletović, zapravo Milić iz Beograda, Uroš Radulović, austr. potporučnik, u grašanskom ratu kapetan, sad pismonoša. Kao takav proneverio je nekoliko novčanih pisama te je i sam došao sa one strane brave…”

Pišući knjigu 1917.-  tačno 47 godina po povratku iz Amerike, Forović rezimira svoje utiske:

“U Americi sam proveo od 26.juna 1865. do 14.maja 1870. Da je danas mnogo što-šta drugačije nego što je bilo u moje doba priznaću rado; ali onda je bilo sve tako kao što pričam. Iako sam tamo našao vrlo povoljan položaj, vratio sam se bez uzdisaja za Amerikom. To je zemlja gde svi obožavaju zlatno tele; gde deca ocu vele starče a majci babo; gde se braća u zrelijim godinama neće da znaju; gde otac sina od 12 godina iz kuće tera, da sam zarađuje; gde sin oca može tužiti; gde usred leta naraste temperature do 100-105 stepeni Farenhajta (40 Celzijus), da njih 40-45 od sunčanice umru (u to doba spava sirotinja po ulicama i krovovima); gde se o novoj godini ili 4. jula, na dan nezavinsosti, od jutra do duboko u noć iz revolvera puca, da je još milostiv slučaj ako poginu samo njih 50 a 90 se rane; gde cveće ne miriše a opet se grdan luksus sa njim tera, tako da košar parfimiranog cveća staje do 100-200 i više dolara; gde ptice ne pevaju osim vrabaca, koje je baš u moje doba neki špekulant iz Evrope hiljadama doveo i par po 4 dolara (20 kruna) prodavao…”

Forovićevo viđenje ženskih prava u Americi sredinom 19. veka takođe je pažnje vredno:

„U Americi uživaju žene naročita prava još iz doba kada ih je bilo malo, na prim. muževljevo imanje nije sve njegovo, polovina je ženino, ali ženino imanje je neokrnjeno njeno. Tu se devojke na ulici najpre javljaju, kreću se slobodno, idu bez pratnje u pozorišta, koncerte, jer znaju da ih zakon štiti. Obreče li koji momak devojci da će je uzeti za ženu a ne održi li reč, ona ga može tužiti a sudac naredi žandaru:  Donesi mi telo toga i toga! U slučaju ako se pravda tim da ne može ženu izdržavati, strpaju ga u koju radionicu i što zaradi, njeno je…“

Nikola na kraju knjige opisuje svoj povratak u Novi Sad:

„14. maja pođoh s parobrodom Emil Perejra za Evropu i posle 9 dana zatekoh u Parizu  oba moja medicinara. Na brodu su bili putnici većinom Francuzi a kada smo kod Bresta videli francusku obalu, mnogi su pali na kolena i u glas kliknuli: Ma belle France!

Još  maja meseca dođoh u Novi Sad, mesto gde sam se rodio i zagrlio sam moju milu staru mater. Bogu hvala! Svi smo bili na okupu. Kad sam ih video, zaboravio sam na sve nevolje i sav jad koji sam pretrpeo i život mi je ponovo sijnuo u svojoj ružičastoj boji! U Novom Sadu sam zatekao svoje stare drugove i stekao nove: Lazu Kostića, Kostu Trifkovića, Paju Novića, Mišu Dimitrijevića, Mošu Kostića, Mladena Jojkića. Međ Srbima je vladala sloga; ali to je onda bilo. Svi su oni navedeni legli pod zemlju  – ja ostadoh, da se njih setim i sećaći ih se, dok mi živo srce u grudima bije!“

Žorž Melijes (Georges Melies) kreirao je 1902. godine, unhealthy samo par godina od prve projekcije braćeLimijer, film “Put na Mesec” (Le Voyage dans la lune) koji ne sam oda se smatra prvim naučno-fantastičnim filmom već prvim žanrovskim filmom ikada, što naučnu fantastiku čini najstarijim kinematografskim žanrom.

Naravno i pre Melijesa, snimljeno je nekoliko filmića ove tematike, ali su bili prekratki, dok je ovaj bio prvi koji je u izvornoj verziju trajao čitavih 14 minuta. Nema mnogo sačuvanih kopija prve duže verzije, ali se na webu može pronaći ona kraća.

Neverovatno, ali prvi gledaoci ovog filma mogli su  da ga gledaju “u boji ”iako je kolor film došao mnogo kasnije. Naime, tvorci filma su mukotrpno supeli da oboje svaki kadar filmske vrpce.

U nastavku pogledajte ovo tada futurističko delo koje je predskazalo mnoge tehničko-tehnološke fenomene “otkrivene” tek mnogo kasnije: