„Evropljani koji dođu da žive ovde, sale vrlo brzo poprime neke prepoznatljive manire – glas im se utiša i postanu diskretniji i mekši u izražavanju!“ napisao je Norman Luis u knjizi „A Dragon Apparent: Travels in Cambodia, symptoms Laos and Vietnam“  nastaloj tokom njegovog putovanja po Franucskoj Indokini 1952. godine, brand viagra online uoči izbijanja rata. Zaista, prvo što upada u oči (i uši) je mirnoća i „nizak volumen“ u izražavanju žitelja Laosa (za razliku od znatno glasnijih i ekspresivnijih Tajlanđana i Vijetnamaca), koji posebno dolazi do izražaja u sudaru sa ovako bučnim nacijama kakva je naša.

Buddha Park, Vijentijen

Ulazak u Laos kopnenim putem preko „Mosta prijateljstva“ na reci Mekong nije ni malo jednostavan i brz. Granica se može preći samo pešice. U redu za vize pored naše petočlane grupe, tu je i nekoliko nekadašnjih žitelja Laosa sa američkim pasošima (više od 150.000 ljudi napustilo je zemlju nakon pada monarhije 1975, većina je otišla u SAD); dvojica vidno pripitih Rusa, jedna časna sestra, par mladih australijskih bekpekera… Pasoška procedura na aerodromu u Hanoju par dana kasnije dokazala nam je da su komplikacije na granici Laosa dečija igra za to što vas čeka na ulasku u Vijetnam

Komunisti podižu spomeni kralju

Nakon što smo dobili vizu, drugi autobus nas je prevezao preko „Mosta prijateljstva“ i dovezao u Vijentijen, prestonicu Narodne Republike Laos. Prvo što na ulasku u gradu primetite su partijske zastave sa žutim srpom i čekićem na crvenoj pozadini, koje se vijore tik uz državne. Kao nekad u SFRJ. Na obali Mekonga – spomenik kolosalnih razmera, muškarac koji pruža ruku ka reci. Prva pomisao – neki od komunističkih lidera zemlje. Iznenađenje: u pitanju je džinovski spomenik kralju Čaou Anouvongu (podignut 2010. povodom 450 godišnjice njegove vladavine) koji pruža ruku prijateljstva ka susednom Tajlandu. Redak primer u svetu, posebno kada je reč o Balkanu, da najveći spomenik u prestonici ne pruža sablju ili stisnutu pesnicu u pravcu „neprijatelja“ nego ruku pomirenja – prvim komšijama, koje su, uzgred, bile i dugogodišnji porobljivači Laosa – pre nego što su ih krajem 19. veka zamenili Francuzi! Takođe – nije čest slučaj bio da komunistička vlast kao najveći u gradu podiže spomenik jednom monarhu, pa makar on bio i iz davne prošlosti. Ispred spomenika su tezge sa suvenirima – dominiraju fotografije komunističkih lidera i ideologa – od Karla Marksa i V.I. Lenjina do vijetnamskog Ho Ši Mina.

„FunkyMonkey“ je bekpekerski hostel za 4 eura za noć po krevetu, sličan stotinama takvih širom sveta, pun mladih Evropljana, Australijanaca i Amerikanaca koji ispijaju lokalno pivo od 0,90 eura (8.000 kipa), sviraju na gitari i pevaju… Posle ukusnog ručka u lokalnom restorančiću na obali Mekonga, sedamo u tuk-tuk koji nas vozi u 25 kilometara udaljen Xieng Khuan, poznatiji kao „Buddha Park“. Radi se o bizarnom parku budističkih i hindu skulptura koje je 1958. izgradio sveštenik-jogin-šaman Luang Pu Bunleua Sulilat. Pomalo nalik parkovima statua komunističkih vođa u zapadnoj Evropi –  Xieng Khuan „ugošćuje“ više desetina betonskih statua Bude, Višnua, Šive, Arjune i drugih božanstava obe religije. Vlaga koja u tropima brzo prekrije patinom sve građevine, od katedrala i hramova od cigle do betonskih spomenika, doprinela je da se i Buddha Park posetiocima čini mnogo starijim nego što zaista jeste. Posle revolucije 1975. Luang Pu je pobegao uTajland gde je u gradu Nong Khani podigao gotovo identičan park – Wat Khaek.

Ulogatraktorske gume, opijuma i soka od limete

Očekujući rigidnu komunističku diktaturu sa primesama budističke mistike – dok smo se kasnije šetali novim delom grada – od Vijentijena smo dobili sliku dinamične prestonice u kojoj na svakom koraku niču nove zgrade, a vozni park na ulicama skuplji je od onog u većini evropskih gradova. Kineski kapital je taj koji je preplavio i Laos kao što je slučaj i sa mnogim drugim azijskim ali i afričkim i latinoameričkim zemljama. Po sličnom principu kao i Kina – država – jednopartijska a privreda – tržišna, Laos poslednjih godina beleži dvocifrene stope rasta BDP-a. Sa druge strane, utisak je i naše grupe, kao i novinara koji su pisali o ovoj temi, da zbog ranije pominjane specifičnosti njegovih stanovnika Laos i dalje deluje kao ostrvo u moru konzumerizma, betona i tv-rijalitija koje je preplavilo ostatak Indokine. Za razliku od Vijetnama, policije gotovo i da nema po ulicama, ljudi deluju opušteno i prilično raspoloženo. Svi lokali se zatvaraju već u oko 23 sata a gotovo celokupno stanovništvo ustaje pre 6 sati ujutro.

Sa druge strane, program na zvaničnoj državnoj televiziji ponovo odudara od stvarnosti koju smo zatekli – neprekidni niz spotova revolucionarnih pesama koje izvodi neki muško-ženski duet dok promiču kadrovi vojnih parada, sletova na stadionu ali i antiterorističkih vežbi policije Laosa(!?).

Još jedna stvar koju je nemoguće videti u ostatku nekadašnje Francuske Indokine – desetine francuskih restorana i vinarija gotovo na svakom koraku. Odličan ručak u francuskom restoranu koji bi u Parizu koštao bar 150 eura ovde nije više od 15.

Posle Vijentijena put nas vodi na sever u Vang Vieng – popularnu i kontroverznu turističku meku za bekpekere, naročito one iz Australije kojima je ovo kao kao Britancima odlazak do Ibice ili Aja Nape. Vang Vijeng je proteklih 15 godina postao popularan zbog ogromnog broja mogućnosti za rekreaciju i zabavu – od vožnje biciklom po idiličnom okruženju, preko hajkinga, istraživanja neke od desetina pećina, do kupanja u hladnim, smaragdno-zelenim izvorima i najzad – tjubinga.

Ovaj poslednji vid „rekreacije“ je najpopularniji ali pokazalo se i najopasniji! Donedavno, svake godine je u tjubingu život gubilo između 20 i 30 mladih, uglavnom Australijanaca. Kada su vlasti u Kanberi intervenisale kod Vlade Laosa, stvar je donekle stavljena pod kontrolu. O čemuje reč? Tjubing je spuštanje u naduvanim traktoriskim gumama niz brzake reke Nam Song. Problem je bio što prilikom tog spuštanja u većini slučajeva nisu samo gume bile „naduvane“. Uz zvuke trens-muzike i posle žurki po barovima na obali i rečnim ostrvima, pod uticajem najrazličitijih narkotika (posebno je opasna  smrtonosna kombinacija opijuma i soka od limete) mladi su divljali po reci i ginuli kao muve… Proteklih nekoliko godina kako su kontrole pooštrene, tjubing se i dalje sprovodi ali sa mnogo manje žrtava.

Mi smo se opredelili za višesatnu vožnju biciklima naplus 40 i – kao nagradu – osvežavajuće kupanje u ledenoj „Plavoj laguni“. Uveče smo seli u jedan od malih restorana u glavnoj ulici Vang Vienga i večerali (nas petorica) za ukupno 15 eura. Na stolu do nas ležao je pas. Posle smo stopala i noge izmučene celodnevnim okretanjem pedala častili polusatnom masažom po ceni od 3 eura.

Ako se imaju u vidu ove cene (hrane, pića, smeštaja,masaže…) koje su i za srpske prilike više nego smešne, lako je zamislitikakav je Vang Vijeng i ceo Laos – postao meka za turiste iz Australije ali idaljih zemalja

Kroasanii francuska vina na obali Mekonga

Sutradan, vozimo se mini-busom ka Luang Prabangu, staroj kraljevskog prestonici Laosa. Sa nama je stariji Amerikanac, Chuck, dobrano zagazio u sedmu deceniju života. Biolog u penziji koji obilazi ceo svet: „Imam novca do odsedam u skupim hotelima ali uvek idem u hostele ili guesthouse jer je tu pravi život. U hotelu od 5 zvezdica ništa nećete naučiti o svetu!“ Čak je, naravno, kao i većina ostalih, mislio da smo Rusi. Kasnije, nakon par sati razgovora – napravio je zanimljivu paralelu: „U odnosu na Ruse, vi iz Srbije ste kao Kanađani u odnosu na Amerikance – slični ali bolji i manje bahati“

Posle šestosatne vožnje uskim i na momente gotovo uništenim planinskim putem, stižemo u Luang Prabang, nekadašnju prestonicu Kraljevine Laos. Nakon što se ispostavilo da oblajn rezervacije ovde ne uzimajubaš previše ozbiljno, našli smo drugi hostel par metara od obala Mekonga. Gradkoji danas nema više od 60.000 stanovnika nalazi se na poluostrvu na ušću rekeNam Khan u Mekong i čini ga fantastična mešavina neverovatno očuvanih kuća ivila u kolonijalnom stilu iz prve polovine 20. veka i – više desetinaspektakularnih budističkih hramova. Na momente čini se da je grad doživeosudbinu Venecije – da gotovo i da nema svojih „običnih stanovnika“, da u njemuobitavaju samo turisti, prodavci suvenira, maserke, konobari, kuvari ibudistički monasi. Desetine francuskih restorana, vinarija i pekara, ovdedeluju još impresivnije nego u Vijentijenu jer ambijent nije narušen ni gustimsaobraćenjem ni betonskim poslovnim zgradama.

Misteriozna sudbina poslednjeg kralja Laosa

Gradom dominira nekadašnja Kraljevska palata koja jedanas pretvorena u Nacionalni muzej. Poslednjeg kralja Laosa Savanga Vatanu i njegovu porodicu –revolucionari su 1975. zbacili sa prestola i dve godine kasnije proterali uzarobljenički kamp na severu zemlje gde je zajedno sa kraljicom navodno umro odmalarije, tačan datum je ostao nepoznat. O njihovoj sudbini Kristofer Kremer dvadeset godinakasnije napisao je knjigu „Bamboo Palace:Discovering the Lost Dinasty of Laos“. Kraljevska palata pored portreta monara,poklona koje su dobijali od državnika i gostiju iz celog sveta – ima ikolekciju oldtajmera iz voznog parka nekadašnjeg monarha, gotovo sve poklonjenepedesetih i šezdesetih od strane Vlade SAD koja je obilato pomagala vladareLaosa u cilju sprečavanja širenja komunizma i na ovu izolovanu kraljevinu.

Kasnije tokom 2. Indokineskog rata (1960-1975.)Amerikanci su istresli na tone bombi na teritoriju Laosa u želji da uništekomunističke gerilce pokreta Pathen Lao kao i trupe Severnog Vijetnama koje su imdošle u pomoć. Zahvaljujući toj činjenici – Laos je posao neslavni svetski rekorderkao zemlja sa najviše izručenih bombi po glavi stanovnika što je ostaviloposledice do današnjih dana – u vidu neeksplodiranih projektila razasutihnaročito po severu zemlje.

Jedan od najzačajnijih rituala koji se svako jutro u 6obavlja na ulicama Luang Prabanga je deljenje hrane monasima. Stanovnici, aposlednju deceniju i turisti stoje u redu i dele „sticky rice“ (tvrdo kuvani,kompaktni pirinač) desetinama monaha koji dolaze sa svojim posudama.

Razlika u prirodi stanovnika Laosa pokazala se i nakonšto je posle 1975. cela nekadašnja Francuska Indokina došla pod vlastkomunista. U Kambodži su tako Crveni Kmeri Pola Pota u svojoj sumanutojpolitici deurbanizacije (proterivanje žitelja gradova na sela) izvršili masakr nadgotovo 2 miliona ljudi a na stotine monaha prebeglo je u Laos čiji jekomunistički režim bio mnogo „mekši“ u odnosu na vijetnamski i kambodžanski,nešto kao jugoslovenski u odnosu na ostale zemlje Istočne Evrope.

Dok odlazimo iz Laosa, na malom aerodromu u Luang Prabangu do kojeg se može doći i pešice jer je smešten gotovo u samom gradu, razmišljam o tome kako žitelji ove zemlje koja je mnogo propatila od suseda i bombardera SAD – danas ne mrze ni Tajlanđane, ni Vijetnamce ni Amerikance. Setio sam se rečenice taksiste iz Andore oženjenog Kambodžankom koji mi je pre mesec ipo dana rekao: „Tajlanđani su ljubazni ali u sebi samo razmišljaju kako da iskoriste turistu dok žitelji Laosa i Kambodže – kada ti se nasmeju – oni to zaista i misle!“

Shangri-La, fiktivna „rajska dolina“ koju je u svojoj noveli iz 1933. godine „Lost Horizont“ opisao britanski pisac James Hilton –„otkrivana“ je kasnije širom Azije. Sa Luang Prabangom kao poslednjom stanicom puta po ovoj sjajnoj zemlji, čini se da je od svih mesta zahvaćenih pošastima 21. veka – upravo Laos danas najbliži tome da bude savremeni Shangri-La.

 

 

 

Sportski auto i lepa zgrada. Može li italijanskije?

OTPOZADI

„Neće moći da uđe vaš kofer u pretinac za merenje ručnog prtljaga, sinjore!“, rekla je namrštena i ljubazna devojka (šizoidna kombinacija) na aerodromu Fiumicino u Rimu, na šalteru WizzAira, na povratnom letu za Beograd. „Moći će, evo vidite da je bez problema ušao.“, kažem ja sa smirenošću, jer sam to uradio već 10 puta na 10 aerodroma tokom prošlih godinu dana. „A, pa ne može da se spusti vertikalno pa da se posle položi. Mora da uđe horizontalno.“, „Ma šta pričate, već milion puta sam ovo uradio, naravno da ne može da uđe sa točkićima koje ima na sebi!“. Počinjem da se brinem i znojim. „Nee, neće to moći tako. Mora da ide u veliki čekirani prtljag, to je 20 evra. Ako odbijete, koštaće vas 40 na gejtu.“

E sad sam već besan. „Dajte mi pasoš, idem na gejt.“ „Izvinite, morate da pokažete da ćete moći da smestite prtljag u ručni odeljak iznad glave. Ne dam vam ni pasoš ni kartu.“ Sad sam potpuno besan. Odlazim do taksiste van aerodromske zgrade i pitam ga „Imate li šrafciger?“ On je iznenađen i kaže, „Nemam baš za odvrtanje, nego neki… običan… je l’ odgovara?“ „Odgovara!“ Viknem ja besno i doslovno umesto da odvrnem točkiće, otkinem ih i bacim u korpu za otpatke. Vratim čoveku šrafciger, oznojan i nasmejan na ludački način. Dođem do šaltera i besno odgurnem sve ispred sebe i kažem, „Evo, nema točkiće, evo stalo je!! Stalo je!! Vidi!! Je l’ dobro sad?? A??!“ Imam manijački sjaj u očima i izraz da ću je zadaviti. Kao programirani robot, devojka menja izraz lica u osmeh i kaže: „Sjajno! Hvala vam i srećan put!“ Mrš, bre. A taman sam zavoleo Rim.

Vatikanske pošte. Da, u kombijima i prikolicama su. Nema mesta da se izdvaja zgrada za poštu tako male države.

(more…)

Stražarsko mesto u selu Izvor, treatment opština Pirot. 9. jun 1988. Smenjivali smo se na straži na malom izdvojenom objektu veze, discount nekoliko kilometara daleko od stare kasarne JNA u Pirotu sagrađene u vreme Obrenovića . 11 godina kasnije pročitao sam da je taj objekat pogođen i uništen NATO-projektilom.

Pirot, jun 1988.

Pošto JNA krajem osamdesetih (vidi pod „Karaula“ Rajka Grlića) nije bila posebno ozbiljna institucija, sate na straži prekraćivali smo gledanjem TV-programa kroz prozor trpezarije. Vesti u 17,00h i tada je kao i sad davao TV Novi Sad a vesti u 19,30 TV Beograd. Tog popodneva kao 19-godišnji vojnik JNA postao sam svestan da će zemlja čiju vojsku služim uskoro nestati bez traga…

U vestima u 17,00 čuo sam: „Banda rušitelja ustavnog poretka SFRJ došla je sa Kosova u Novi Sad sa namerom da obori legalno izabrano rukovodstvo Socijalističke Autonomne Pokrajine Vojvodine. Koriste Kosovo kao pokriće za svoje antiustavne namere…“

O istom događaju, na istom kanalu, vesti u 19,30 javljaju: „Predstavnici srpskog naroda sa Kosova i Metohije došli su u Novi Sad da izraze protest zbog odnosa odnarođenog rukovodstva SAP Vojvodine prema situaciji na Kosovu… Autonomaško rukovodstvo uskratilo je Srbima sa Kosova struju i vodu…“

Na istom kanalu, iz istog TV-aparata, prvi put od kako ja pratim medije, dve različite istine o jednom događaju.

Dva dana kasnije,  Lidija mi javlja da je rodila sina Stefana.  Koji danas ima 25 godina i trenutno se mota negde po severnom Tajlandu.

Tri meseca kasnije, vratio sam iz JNA i otišao u Novi Sad na fakultet.

Novi Sad, 6. oktobar 1988.

Prestonica SAP Vojvodine koju sam zatekao u septembru 1988. godine bila je čist, organizovan i sređen grad u kojem su se gotovo svi znali. Na mom Pravnom fakultetu, većina studenata bili su Novosađani koje su po završetku studija već čekale advokatske kancelarije u Ulici Vase Stajića ili Radničkoj. Sve je bilo predvidivo i pomalo učmalo. „Zlatna mladež“, potomci tadašnjih vladara Vojvodine koje sam u to vreme upoznao, živela je prilično raskalašnim životom, tipičnim za poznu, dekadentnu fazu svakog režima.

5. oktobar oko podneva. Sociologija u velikom amfiteatru Pravnog fakulteta, predavač – profesor Sergej Flere. U jednom momentu ulaze dvojica „omladinaca“ i prenose profesoru Flereu „nalog“ da pošalje sve studente, nas stotinak u tom momentu – da se pridruže mitingašima koji su počeli da pristižu iz Bačke Palanke i drugih delova Vojvodine i Srbije u Novi Sad počinjući ono što će kasnije biti poznato kao „jogurt revolucija“.  Profesor Flere odbija da izvrši „nalog“ i nastavlja čas. Kasnije se za vreme rata preselio u Sloveniju i danas tamo živi i predaje na Univerzitetu u Mariboru.

Te večeri, sa balkona na 3. spratu hotela „Putnik“ gledao sam masu koja se gura ispred zgrade Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine i u jednom momentu trouglastim tetrapak-jogurtima gađa predstavnika „autonomaša“ koji se pojavio na stepenicama u nameri da im se obrati. Sećam se da je tog dana u „Putniku“ bio neki međunarodni kongres ginekologa i da sam sa nekim  američkim doktorima komentarisao predizbornu kampanju u kojoj je demokrata Majkl Dukakis posle 8 godina Reganove konzervativne vladavine pokušao da oponira Džordžu Bušu starijem.

Sutradan, 6. otkobra protesti su se nastavili. Popodne je masa demonstranata počela da se okuplja pred Banovinom. Otišli smo u bioskop „Jadran“. Davao se trosatni Bertolučijev „Poslednji kineski car“. Kada smo posle filma izašli na ulicu, centar grada bio je sablasno pust. Demonstracije su bile gotove, pokrajinska vlada je pala a na pločnicima i trotoarima Bulevaru Maršala Tita ostale su gomile smeća. Bilo je to prvi put da sam na ulicama Novog Sad video smeće…

Sve što se kasnije dešavalo, poznato je. Danas bezmalo 25 godina kasnije, ponovo demonstracije koje je neko nazvao „jogurt revolucijom“. Ovih dana neko se našalio kako je sve isto kao i 1988. godine samo nam je jogurt sad pun aflatoksina…

Politički – sličnosti su zastrašujuće! Oni koji se busaju u Vojvodinu, koriste to da bi prikrili korupciju i zaštitili svoje fotelje i lagodan život. Čas izuzecima. Oni koji se busaju u „jedinstvenu Srbiju“  i ponovo potežu Kosovo – rade to da bi prikrili svoju nemoć na ekonomskom planu i tragično neshvatanje istorijskog momenta i okruženja. Čast izuzecima.

Jedina razlika je da su i Vojvodina i Srbija  – u međuvremenu postale tri puta siromašnije, zgnječene ratovima i krizama, obeznađene i obesmišljene, da su ostale bez hiljada svojih žitelja izginulih u ratovima i desetina hiljada bespovratno iseljenih u Kanadu i Južnu Afriku.

A vođe „zaraćenih strana“ i njihovi potomci – kako oni iz 1988. tako i ovi sad – žive i dalje na visokoj nozi,  a tako će verovatno biti i 25 godina kasnije. Pametnom dosta.

Delhi je grad koji simbolizuje Indiju, koja opet, za 5 godina postaje najmnogoljudnija zemlja sveta, te stoga simbolizuje svet. Barem Treći svet. A kakav će biti najveći deo sveta, ako gledamo po Delhiju? Lud, prenaseljen, prljav i ljubazan, šaren i bučan u isto vreme.

 

Vozač motorne rikše, Sik sa karakterističnim turbanom.

Razne se ideje motaju po glavi svakome ko krene u Indiju. Uglavnom su „romantične“: šarene ulice, zanimljivi ljudi raznoraznih običaja, egzotična priroda. Nešto kao kulise filma „Indiana Jones 2“. Ali, sve je to velika greška. Indiana je bio u Indiji pre nekih 70-ak godina, kada nije bilo (puno) motornih vozila, izduvnih gasova, PET-ambalaže, i neuništivih kesica od čipsa i čega sve ne. Možda je dečurlija tada trčkala gola do pasa po selima u kojima jeste bila beda, ali barem autentična beda, ali danas, u eri globalizacije, deca nose dresove Manchester Uniteda, drže u rukama mobilne telefone. Na kućama, i onim najsiromašnijim, sada su satelitske antene. Svet je postao jedno, u isto vreme ostavši totalno podeljen. Šta nas deli, kada već imamo zajedničke… dresove, Coca-Colu i mobilne telefone? Pa, duh. Istočnjački duh je ono što definitivno imaju narodi Azije, a narodi Evrope, pa čak i ako su bili dugo pod Turcima, nemaju. Stalno mi je u glavi odjekivao stih Rudyarda Kiplinga „East is East, and West is West, and never the twine shall meet.“ Trebao je da kaže: srešće se i zagrliće se, jednom rukom. Nikad sa obe.

Kompleks Humajunov grob

U Delhiju te mogu stići razne stvari, već od aerodroma: jet-lag, dehidratacija, klimatski šok, kulturni šok. Kad smo kod ovog poslednjeg, upečatljivo je da na delhijskom novom aerodromu Indira Gandi nema klasičnih podova od pločica ili granita, već su svuda postavili tepihe. Ako ti se ovolika „kućevnost“ učini prevelikom, posle ćeš primetiti da Indijci a)obožavaju da idu bosi b) obožavaju da sede na podu, posebno žene. Hladni granit nije dobra opcija. Bolje tepih. Kilometri tepiha, u hodnicima aerodroma. Na delu za pasošku kontrolu, destine otvorenih dlanova i cvetova, simbola religije hinduizma, dominantne u Indiji. Kasnije ću primetiti da su, iako u laičkoj državi, svi veoma posvećeni svojoj religiji, i da ona utiče na to kako će se ponašati koja osoba u svakodnevnom životu. Ponekad čudno, ali uvek spokojno, bezbedno i veselo, takav će biti i ceo boravak u Indiji, zemlji najljubaznijih ljudi na svetu.

Kompleks Humajunov grob

„Samo 1 dolar bakšiša?“, kaže taksista kada nas je dovezao pred hostel u centru Nju Delhija, u ulici Glavni Bazar. Dobro, evo ti dva. „Samo dva?“ Nemam više volje da se raspravljam. Cela vožnja je koštala 4 dolara. Izrazom lica kažem da je nerealno očekivati da dam 100% bakšiša. Nasmejani taksista kaže: „Vi ste iz neke zemlje koja nije baš mnogo bogata?“. „Baš tako! Malo bolja od Indije!“. Šta će čovek, navikao se na neke darežljivije ljude. Mada, kada sam video kako se Australijanci cenjkaju za svaku rupiju, ne znam na koga se navikao. Još smo mi iz Srbije bili i najmekša srca u poređenju sa vazda avanturističkim, nasmejanim i uvrnutim Aussijima. Poenta: što sam onda došao u jeftinu zemlju ako ću da plaćam za bakšiš isto onoliko koliko se plaća i po redovnoj ceni? Sledeći taksista, uprkos dobroćudnim očima, neće dobiti ekstra dolar na moljakanje.

Humajunov grob je jedan od umetničkih vrhova mogulskog, muslimanskog stila u Indiji

Glavni Bazar (Main Bazar) je došao pomalo kao šok. Pazi, od države koja ima milijardu stanovnika (i još par stotina miliona kao kusur) očekuješ neku glitzy i classy glavnu ulicu, neku fensi prestonicu. Makar u centru. Ne u Delhiju! Kuće na 1 sprat, mali dućani, cenjkanje, dobra trgovina, ali nigde „prestoničkog“ mentaliteta i arhitekture. Ali, eto prilike da vidiš šta je Indija u stvarnosti. Čovek koji prodaje preskupe kašmirske šalove preko puta uličnog kuvara koji na talandari peče meso na ulju. Pored uličnog kuvara je javni WC sa tri otvorena pisoara i sve bazdi na amonijak. Australijanci naručuju hranu. Pitam ih da li je bezbedno. Kažu, „Jeste, ako ne jedeš već gotovu hranu, gledaj da pravi pred tobom“. Nisam ubeđen u potpunosti. Ne postoji džaba bolest koja se sastoji od mahnite dijareje i povraćanja sa temperaturom koja je u udžbenike ušla pod imenom „Delhijski stomak“. Preko puta WC-a večito leži isti pas. Pored je internet-kafe i silni stranci ćaskaju Skype-om ili surfuju. Dečaci se drže za ruke, kao znak drugarstva, a ne gejštine. Žene niko ne gleda pohotno. U haosu svakodnevice prašina zbog gradnje stotina zgrada i metroa meša se za smogom. Ko mi je kriv kada nisam proverio činjenicu da je Delhi i zvanično najzagađeniji grad na svetu. To se primeti kada hoćeš da slikaš nešto u daljini: i po najsunčanijem danu nema velike vajde da hvataš daleke kadrove.

Očigledno je pljuvanje raširena pojava.

Uzrok zagađenja današnjeg Delhija su stotine motora, motornih rikši i automobila. „Indija? To ti je zemlja u kojoj su svi na biciklima!“, rekao mi je jedan stariji putnik koji je, očigledno putovao u Delhi pre globalizacije i ekonomskog buma. Sada su ulice toliko zagušene i gužvom i smogom, da je razmišljanje o bicikističkom Delhiju nestvarno koliko i Titova Jugoslavija. Ali, šta sad. Enjoy the ride! Australijanka sa pirisngom u donjoj usni koja je došla na 3 meseca u Indiju (!) i već ordinirala po nekim svadbama (pa je zato iscrtana uklonjivim tetovažama od kane po rukama) poklanja mi mapu grada. Vozač motorne rikše, Sik sa bradom i turbanom, nudi da nas odveze do prvog highlight-a koji sam izabrao, Humajunovog groba. Naravno, ovo ne ide tako jednostavno kao na Zapadu, ali je beskrajno zabavno. Prvo se svi slikamo u rikši i pored nje, na zahtev vozača. Onda nam svi prodavci iz okolnih radnji prilaze da nas pitau odakle smo i je l’ bi smo šta pazarili. Kasnije! Sik nas vodi do Humajunovog groba, ali tipičnom indijskom ljubaznošću, prvo do svih ostalih spomenika koji su usput: katoličke crkve (u bojama indijskog hrama, zanimljivo), i ispred sikskog hrama. Ovo je uradio sa posebnim ponosom, i zaustavio se da se slikamo mi sa hramo, sa njim, međusobno i sve tako u krug. I sve sa osmehom na licu. Ovde vreme nema nikakvog uticaja. Olakšavajuće je. Humajunov grob je možda i najznačajniji spomenik Delhija, i kao i ostali najznačajniji spomenici, potpuno je muslimanski. Sever Indije je inače, po spomenicima, apsolutno muslimanski: ovde je vladala dinastija Mogula, koji su biti toliko bezobrazno bogati da je njihovo prezime postalo zajednička imenica za nekog strašno bogatog i moćnog. Medijski mogul? Finansijski mogul? Evo me pred pravim Mogulom. Tj. grobom cele familije koje su jedni drugima podizali u tipičnom mogulskom stilu, sa prepoznatljivom lukovicom na vrhu kao kupolom. Ima nekoliko zdanja i grobova, kapija i džamija, ali je grob samog Humajuna najupečatljiviji. Liči malo na Tadž Mahal, što nije ni čudo, jer ih je gradila ista porodica, samo što je stariji. I Tadž Mahal je gradio muž pokojnoj ženi, a ovo čudo arhitekture gradila je žene pokojnome mužu. Svuda su školska deca u crveno-belim uniformama koja viču „Hello!“ sa osmehom i hoće da se slikaju. Već mi se čini da su ovde naseljeni najljubazniji ljudi sveta, a osećaj će se iskristalisati do kraja putovanja. U blizini je neka vrsta Trijumfalne kapije, zapravo Kapija Indije (The Gate of India), spomenik poginulim indijskim vojnicima u I Svetskom ratu. Inače, u to vreme, 1914. Indijci su toliko bili verni Imperiji da su se prijavili u enormnom broju kao dobrovoljci da ratuju za Kralja i Otadžbinu širom planete.

Bicikl-rikšadžija, mršav, nizak, snažan i tvrdoglav. Zaslužio je svaki cent bakšiša.

Naravno, tu su i svete krave i njihova balega, po kojoj se neumitno gaca i koja širi nezaustavljiv miris unaokolo. Ako si gadljiv, nije zemlja za tebe. E sad, zašto su krave svete, odgovor je jednostavan: Šiva i Brama su u jednoj inkarnaciji bili u obliku krava, pa se smatra da su sve krave sada „deca Šive i Brame“, tako nekako. „Pa ako su krave toliko svete, zašto ih ljudi ostavljaju da žive na asfaltu i u smeću među ljudima, zašto ih ne odvedu na pašnjake i ukažu im dostojno poštovanje?“ pita jedna članica naše grupe. Odgovor je i kompleksan i prost: krave su TOLIKO svete da nisi TI, bedan i nedostojan, običan čovek, uopšte u stanju da shvatiš šta je za kravu dobro! Krava je toliko pametna i mudra da ti ne možeš, kao čovek i nula kosmička naspram nje, shvatiti zašto je ona izabrala da bude u gradu. Ako krava ‘oće da bude na asfaltu, to je zato što zna bolje od tebe zašto je to dobro. Tako da ljudi i nemaju pravo glasa po ovom pitanju, a uputstvo za kretanje po gradu je: vozi sporo, da ne bi udario kravu. Ili dete. Ili čoveka. Svi su svuda i svi se kreću bez nekog reda, ali opet, nema sudara, i sve je nekako savršeno.

Muslimanski hotel. Nije bitno koliko je siromašno, važno je da je religijski “očišćeno”. To je Indija.

Povratak je možda i najupečatljiviji doživljaj Delhija. Nakon kraće vožnje metroom (nova stvar u Delhiju, ali prevozi samo 1% stanovnika, mada čisto i redovno), izašli smo na stanici koja je „nedaleko“ od hostela. Jedini koji hoće da vozi je bicikl-rikša. Ima samo dva mesta napred, a jedno pozadi, pa se ja odlučujem za ovo „drugorazredno“, sa pogledom unazad. E, to već ima šta da se vidi: hindu hram pored koga sede žene u tirkiznim haljinama sa zapaljenim svećama, a metar od njih leži onesvešćeni dečak u svom izbljuvku, koga preskače pas. Na metar od dečaka je prodavac kafe, a pored lončar suši svoje vrčeve, koje niko ne dira. Prosjaci se mešaju sa napucanim likovima na motorima i skupim telefonima i satovima. Ovako mogu da nastavim danima. Potpuni haos i red u isto vreme, a sve je nekako spokojno i puno ljubavi, čak i kada se vidi tragedija na svakom ćošku. I niko nikog ne dira. Čak ni nas, koji smo očevidno stranci i očevidno bolje stojeći od većine prisutnih. Maksimalna opasnost u Delhiju i celoj Indiji je – džeparenje. Objašnjeno mi je da je većina ljudi veoma privržena hinduističkim verovanjima, po kojima je najbitnija stvar o kojoj treba da razmišljaš u svakom trenutku – tvoja sledeća inkarnacija. Ako nešto naopako uradiš, prebaciće te u „nižu ligu“ u sledećem životu. Ako ubiješ nekog ili ga povrediš, rodićeš se 100 puta kao svinja, žaba i ili insekt, tako da je bolje nikoga ne povređivati. I obrnuto – sve što si radio u prošlim životima, kao karma je uticalo na ono što si danas. Ako si jadan dečak koji se ispovraćao i onesvestio, to je zato što si nečim to zaslužio u prošlom životu, valjda. Pa da se ne mešamo. Mešati se u živote unesrećenih mogu samo hrišćani i Majka Tereza, na radost poniženih i uvređenih. I KP Indije, jedna od najjačih na svetu, uzgred.

 

Elem, svako malo samo što nisam ispao iz rikše, u mene su se zaletali i motori i kola, i smejali su se kada su se zaustavljali na 10 cm ispred mojih nogu. Razgovarali su sa mnom dok smo čekali u gužvama i na semaforima. Gledao sam svetla bučnog velegrada i ruševne kuće i radnje gde se uvek nešto dešava, prodaje, viče, trubi. Opijen ovim iskustvom nagradio sam bic-rikšadžiju debelim bakšišom na kraju. Crče čovek dok nas odveze 2 km, kroz uličice i stranputice. Ali, otkrio nam je jedan novi svet. I vrli, ako se pod vrlinom podrazumeva mir, tolerancija i ljubav prema bližnjem.

Prodavac, sa likom Ganeše, boga koji štiti trgovce.

Ima još arhitektonskih bisera u Delhiju: Džamija Masdžid je mogulska, opet nalik na mogulski Tadž Mahal, sa mnoštvom ljudi u dvorištu. Ali, dolazak do nje je posebno zadovoljstvo, jer se prolazi kroz Stari Delhi, muslimanski, još luđi i sumanitiji od Novog: frizer ima svoju radnju na sred ulice i šiša i brije prolaznike, a ljudi suše veš na elektičnim žicama, kojima su se ilegalno priključili na bandere. Bandere izgledaju kao četke koje žene koriste za kosu. Spooky. Šteta što sam većinu fotki pravio iz rikše u pokretu, pa neke nisu preterano uspele. „E, ovo je opasan Delhi!“, kaže vožač. „Ovde je ludo i siromašno!“. Neprepričljivo skoro. Nedaleko od džamije, opet mogulska Crvena tvrđava, ispred koje ima puno turista, pa čak i stranih. Red je toliki da se mora doći sat ranije da se kupe karte. Pošto sunce zalazi, odustajemo od namere. Na obližnjoj autobuskoj stanici, čovek umotan u ćebe spava između autobusa, a gleda ga pas, netremice. da nije mrtav? Ko će znati. Preko puta, hindu hram sa kukastim krstovima, svastikama, koje su ovde jako popularne, i niko nema nameru da ih se odrekne samo zato što ju je jedan umobolnik zloupotrebio. Polako se navikavam da svakih par sekundi doživim nešto neuobičajeno. Opet hram, Birla Mandir, opet svastike i stotine božanstava u šarenom svetu hinduizma. Malo beline? Klasicističke britanske zgrade koje su kolonizatori sagradili da upravljaju Britanskom indijom dah su „Starog sveta“. Istovremeno su mi nostalgično privlačne i čudne. Kao i cela Evropa.

Stari Delhi je muslimanski, bučni i haotični deo grada gde se, recimo, veš suši na telefonskim kablovima…

U našoj ulici, šoping. Kupio sam majice koje mi ne trebaju. Ranac koji mi treba, triput jeftiniji nego kod nas. Prodao mi ga je čovek u čijoj radnji na majicama leži perverzno debeli čika bez zuba kome krvari iz bezubih usta i koji me moli da mu dam dinare kao suvenir. Sve OK, samo me ne diraj krvavim rukama. Svima je on jako simpatičan i normalan. Ovo je Indija. Tolerancija do svake granice, i preko nje, pa se navikavaj.

…i gde brica radi na sred ulice!

Kad se vratim kući, sačekaće me tišina i manjak ljudi na ulici. Posebno neobičnih ljudi, i prizora. Da li će se osećati čudno i usamljeno? Svi koji su bili u Aziji, kažu da su na svet pogledali novim očima. I, u pravu su. Možeš ti videti sveta ko’lko voliš, ali ako to nije vanevropsko iskustvo, sve je to isto kao kuća. I ništa u suštini nisi video. Zato, ponovo u Aziju. Gdegod.

Džama Masdžid, prelepa mogulska džamija u Starom Delhiju

…usrdna molba.

Fast drink

Svastika, kukasti krst, je ponosni simbol hinduizma i njih baš briga što je tamo-neki upropastio sveti simbolizam ovog znaka u zapadnom svetu.

Čovek umotan u ćebe na peronu autobuske stanice. Da li spava ili je mrtav, ne zna se. Muva i psi ga vole.

Crvena tvrđava, laičko mogulsko zdanje

Fast food, vegetarijanski.

Čuvajte se napasnika koji će vas daviti.

Tipična scena Nju Delhija. Vreva, prodavci i mačke koje mirno posmatraju sve to.

Krajem marta Srbiju je posetio Kristofer Forbs, discount therapy potpredsednik izdavačke kuće „Forbes“ koja izdaje istoimeni magazin poznat poslovnim i finansijskim temama i svojim listama najbogatijih i najuspešnijih…

60-godišnjeg Amerikanca u Srbiji primili su: Predsednik Republike, patient predsednik Vlade, remedy prvi potpredsednik Vlade, ministar finansija i – Patrijarh!

Tri meseca ranije u kratkoj poseti Beogradu u organizaciji privatnog „Alfa univerziteta“ bila je Marina Abramović, verovatno u svetu najpoznatija umetnica sa ovih prostora. Tom prilikom, Marina je izjavila: „Nijedan diplomata, s našim konzulom u Njujorku na čelu, niti predstavnik države Srbije nije posetio moj performans “The Artist Is Present” u Momi. Takav odnos Srbije nisam zaslužila, posebno ako se ima na umu da sam jedini živi umetnik čiju je izložbu u Momi videlo više od 850.000 ljudi. Konzul Srbije u Njujorku živi dva bloka od muzeja, a nije se pojavio za dva i po meseca, koliko je izložba trajala. O ministru kulture, ili ne daj bože drugim visokim državnim činovnicima koji često borave u Njujorku da ne govorim. Za razliku od njih, ministar kulture Crne Gore je došao!“

Marinu Abramović u Beogradu nije primio ni Predsednik Republike, ni predsednik Vlade, ni prvi potpredsednik Vlade, ni ministar finansija, ni Patrijarh… Ali ni ministar kulture, ni gradonačelnik Beograda u kojem je 1946. godine rođena… Ministarstvo kulture je izdalo saopštenje u kojem kažu da nisu bili obavešteni o dolasku Marine Abramović u Beograd.

Šta bi bilo da je u Beograd došao jedan drugi Abramovič – Roman? Da li bi dobrog Romana pored gore navedenih državnika i Patrijarha – primio i predsednik SANU, gradonačelnik Beograda… Ko je još ostao?

O čemu je reč? Zašto najveće srpsko (crnogorsko) ime u svetu umetnosti na planetarnom nivou – u Beogradu nije primio niko iz našeg državnog (i crkvenog!?) establišmenta a potpredsednika jedne izdavačke kuće koji je prvi put u Srbiji – kompletan državni i crkveni vrh!?!

Zašto je Patrijahu Irineju važniji Kristofer od Marine? Ako već znamo odgovor na to pitanje kada je reč o Dinkiću, Vučiću, Nikoliću i Dačiću… Da paradoks bude veći, upravo Kristofer Forbs je više zainteresovan za umetnost nego za biznis: po sopstvenom priznanju napustio je studije ekonomije i upisao Istoriju umetnosti… On je i u Srbiji više obilazio galerije, crkve i muzeje nego fabrike i korporacije. U „Fiat“ su ga bukvalno odvukli iz galerije fresaka na Oplencu, kojom je bio oduševljen.

 

Takav je Kristofer. A kakvi smo to mi? Opsednuti novcem, lakomi na svakog gosta za kojeg pomislimo da bi mogao da nam dovede „neke od milijardera sa vaše liste“? Da li je u bilo kojoj „banana državi“ Južne Amerike moguće da potpredsednika jedne izdavačke kuće primi kompletan državni i crkveni vrh. Možda u Panami 1955.

 

U Panami 2013 – nikako!

 

Sa druge strane Crnogorci (konzervativni, mafijaši, zar ne, tako mi u Srbiji mislimo!) su pre dve godine Marini Abramović dali zgradu bankrotirane fabrike„Obod“ u Cetinju da u istoj napravi Marina Abramovic Community Center – MACCOCetinje ( www.maccocetinje.me ) koji će, sasvim je sigurno, ovoj državi doneti više pozitivnog imidža pa i novca nego dobri čika Kristofer – Srbiji!