Gledam one mučne slike iz Bogovađe, buy Banje Koviljače, prostate Ušća kod Obrenovca… pa se pitam: kada je i zašto nestalo sve ljudsko u nama? Zar je moguće da nas ti nesrećnici koji su utekli iz građanskim ratom zahvaćene Sirije, Avganistana ili neke druge nevolje baš toliko ugrožavaju da ćemo ih radije prepustiti „beloj“ smrti ili onoj od gladi nego što ćemo im pružiti komad hleba i stari kaput? Osmeh ohrabrenja namerno ne spominjem jer je empatija u nama naprosto – usahla.

U potrazi za (boljim) životom, na putu ostvarenja toliko skromnog ljudskog sna da s mirom ustaju i s mirom ležu, isprečili su im se negostoljubivi (ovo je pravi eufemizam) stanovnici pobrojanih i još nekih mesta u Srbiji, uplašeni time da će im došljaci poremetiti ustaljene navike.

Kada smo to postali toliko bezdušni, neosetljivi na tuđu muku? Da li smo mi potomci onih srpskih domaćina koji su prihvatili mnogočlane slovenačke porodice početkom Drugog svetskog rata nudeći im utočište do okončanja tog užasa? Naši preci, isti oni koji su u oskudici delili poslednji obrok sa svojim nevoljnim gostima, sada se u grobovima prevrću gledajući tužne azilante kako se na novembarskim temperaturama teturaju od gladi po okolnim šumama, ali ipak pokušavaju da zadrže ljudskost kupajući se u ledenim potocima da bi koliko-toliko održavali higijenu, kao i još tužnije potomke koji ne žele te azilante u svojim naseljima, jer se, zaboga, plaše za svoju decu! Pa kome su oni naudili? Nisam čula ni da su nekoga mrko pogledali, a kamoli da su učestvovali u nekoj nepodopštini. Zagovornici ideje „proterajmo ih iz Srbije ili makar iz mog sela“ tvrde da „ti stranci kradu sve što stignu“, a zaboravljaju da glad nema oči. Kada bi konačno bili na toplom i s makar jednim toplim obrokom dnevno, uverena sam u to da niko od njih ne bi posegnuo ni za jabukom s grane. Pobogu, oni su prestravljeni svime što im se desilo u otadžbini (a nisu pobegli od malih jada), pa i onim što im se ovde dešava. A samo su u prolazu kroz našu zemlju. Koliko sutra, postaće članovi zajednica u zapadnoevropskim državama, pa verujem da će s pravom „lepo“ pričati o nama i da će ih pritom zapadnjaci slušati u želji da potvrde svoje već izgrađeno mišljenje o nama, „surovim Balkancima“.

I onda se čudimo zašto nas svuda u svetu doživljavaju kao „loše momke“. Nije nam potrebna nikakva Medlin Olbrajt da nas ocrni, ocrnili smo sami sebe odnosom prema nevoljnicima. Ovakvi kakvi smo – stisnuti, sebični i ksenofobični – još dugo ćemo se pitati kada će nam biti bolje. A dovoljno je setiti se reči upokojenog patrijarha Pavla, u koga smo se svi zaklinjali: „Budimo ljudi! Biće nam bolje kada budemo bolji ljudi.“ Zar je to toliko teško?

Nedavno je u jednom ozbiljnom tok-šouu nekoliko psihijatara pričalo na temu straha od smrti i – složili su se da je on intenzivniji kod ljudi koji misle da nisu uradili u životu ono što je trebalo te nisu ostvarili misiju radi koje su i poslati da žive na ovoj planeti. Mnogi, troche allergy pa i ja među njima, help medicine misle da je ono čemu bi trebalo da posvetimo više svog vremena i što može da oplemeni naše živote vezano za pomaganje drugima, cialis onima koji su bespomoćni, altruizam, humanost….

Ipak, skoro sam sigurna da svi, u trenutku kada se suočavaju sa smrću, najviše žale što nisu provodili lepše, radosnije i ispunjenije vreme sa svojim bližnjima. Na takozvanoj bucket list se, osim tipičnog skakanja padobranom i odlaska na karneval u Rio, nalazi takođe tipična želja ”kupiti kuću na selu”. To u prevodu znači: živeti mirno, okružen najbližima, bez stresa i mnoštva drugih ljudi. Na bucket listi se ređe nađe nešto što je vezano za poslovna postignuća, uspeh u javnosti, zaradu, pa čak i samopotvrđivanje kroz pomoć drugima. Kakva ogromna razlika, budući da smo u životu skoro neprekidno obuzeti upravo time.

I gorepomenuti psihijatri rekoše da je važno svakog dana pomisliti da smo smrtni, kako bismo uspeli da integrišemo ono čemu težimo dok smo živi i ono za čim žalimo kad umiremo. Deluje jednostavno, a nije. Upoznala sam uspešne, predane i posvećene ljude koji se čak bave i humanitarnim radom, a da se pritom svađaju ”na krv i nož” sa svojim partnerom, zanemaruju stare roditelje, ne komuniciraju s braćom i sestrama, stide se svoje rodbine, u svakodnevnoj strci ne javljaju se komšinici što živi preko puta njih. I tako u velikoj misiji traganja za sopstvenom svrhom i smislom koji će nas ispuniti i čak pripremiti za poslednji čas, ovih pretprazničkih dana, setimo se šta možemo uraditi za one što žive s nama i pored nas. U početku nam se može učiniti da nemamo baš vremena ni energije za njih, ali korak po korak, reč po reč, delo po delo i – stvari počnu drugačije da funkcionišu. I tako pripremljeni – uđite u novu 2014.

Imate još vremena!

Besplatna izvinjenja: još malo pa nestalo…

Zaboravi na užasno zimsko nevreme napolju, generic neka CKM bude tvoje sigurno utočište. Ne boj se, prostate slobodno uđi unutra, bronchi sedi pored kamina i skini te mokre pantalone. Sad kad si se opustio, slobodno nam reci ukoliko smo ti se nekako zamerili ove godine. Shvativši da je do kraja godine ostalo još samo nekoliko nedelja, doneo sam odluku da se CKM kolektiv iskupi za sve (dobro, bar neke) loše stvari koje smo uradili, te da u 2014. uđemo čistih računa i s manje gnevnih čitalaca za vratom.
Uzmimo na primer Mimi Živanović, devojku o koju sam se ogrešio zlonamerno se smejući njenom YouTube klipu zajedno sa svima vama. Istog trenutka kad smo je upoznali na poslednjoj CKM žurki, shvatili smo koliko smo bili u krivu i da žurkama unazad nismo veče proveli s toliko zabavnom i dobronamernom osobom. Već sutrašnjeg dana poslali smo joj zasluženu pozivnicu za gostovanje na naslovnoj strani CKM-a.
Na krilima iskupljenja, a zbog kučeta koje sam udario autom (dva puta), iste nedelje smo azilu za pse ”Bella” prosledili 75.000 dinara osvojenih na McDonalds turniru (zapravo, psima smo spakovali i pakete hamburgera, ali smo bili prinuđeni da ih pojedemo usput – čim smo shvatili da je azil udaljenih čitavih 15 km od redakcije!).
Ostalo mi je još samo da se iskupim stanovnicima mesta kojem se CKM najviše ismevao i odakle nam je stiglo neverovatno mnogo pretećih mejlova. Poslatih poštom. Dragi Vranjanci, primite moje najiskrenije žaljenje zbog činjenice da živite u Vranju. Ne brinite, stvari će izgledati mnogo bolje kad vas pokrije debeli sneg…

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 121 decembar 2013.

(Bogojavljenska noć, ampoule režija: Egon Savin, viagra 60mg SNP, unhealthy premijera 1. novembar 2013.)

Kažu neke teorije da osim ovog našeg, postoje paralelni svetovi gde je sve isto kao ovde, a ipak potpuno drugačije. U nekom od tih svetova ja sam oženjen i imam dvoje dece, u nekom drugom sam gej, u trećem sam truli bogataš na jahti, u četvrtom sam već poginuo i slično tome. Šekspir je posebno zahvalan za izmeštanje u paralelne svetove, jer em je 400+ godina poznat, em je njegova poetika i poruka večna. Pa, zašto se ne poigrati malkice: Trevor Nunn je 1996. stavio radnju ne u Iliriju i Mediteran nego u centralnu Evropu 200-tinak godina kasnije, a Egon Savin je… recimo, postavio stvari onako kako bi, po njegovom mišljenju i senzibilitetu, Šekspir, ondašnji trendseter i Bowie onog doba, napisao dramu 2013. godine.

Naravno, sve je ultramoderno i podseća na ovu našu Iliriju iz svakodnevice. Knez Orsino loče i duva, loži se na pare i lepu naslednicu, naslednica je kao i sve arhetipske žene uglavnom, zainteresovana za one koji su joj nedostižni i one koji je tretiraju sa nezainteresovanošću, dakle, sve je kao što je ovde i sada, i uvek i svuda. Pa ipak, iako su svi likovi modernizovani i satirizovani, sve ostaje manje ili više dosledno osnovnoj zamisli drame do twist endinga za koji Savin smatra da je sasvim prigodan.

Šapnuo sam kolegi do sebe da je ova drama zapravo prva oda metroseksualnosti koje mogu da se setim: lepa Olivija zaljubljena je ne u muževnog Orsina, već u metroseksualnog i uglađenog Cezarija, koji je takav u svakoj adaptaciji, a bogme se i Orsino greje za ženu koja liči na dečaka. U doba jasnih podela uloga muško-žensko, Šekspiru nije bilo lako da se ovako poigra, ali u okvirima heteroseksualnosti je već tada definisao muževne muškarce, ženstvene žene, ženstvene muškarce i muževne žene, i sve ih je postavio u istu ravan. Sećam se kada je jedan moj drug počeo svađu sa drugim oko ukusa za žene, sa nekih 17 godina: „Tebi se sviđaju sve nafrakane kučke koje deluju jeftino!“, rekao je jedan, da bi drugi besno odvratio: „Pa barem se ne ložim na žene zato što liče na muškarce!“. Ta dihotomija je uvek postojala i uvek će postojati. Neki vole suportan pol baš zato što je suprotan, a neki traže u suprotnom polu ono što im je poznato u sopstvenom, da bi lakše izašli na kraj sa nepoznanicom i misterijom ljubavi i seksualnosti.

Zanimljive su u predstavi jasne pop-reference. Meni je Olivija na početku neodoljivo ličila na Lady Gagu, a imidž Cezarija, tj. preobučene Viole (nikad više neću moći, posle „Zaljubljenog Šekspira“, da čujem ime „Viola“ a da ne pomislim na Gwyneth Paltrow sa smešnim brčićima), podseća na mešavinu Andrewa Eldritcha iz The Sisters of Mercy i Annie Lennox. Sanja Ristić Krajnov u ulozi Olivije u svaki kadar unosi naboj seksa koji ni iritantan karakter junakinje ne može da smanji, a ta kontradikcija „da bi poljubio nekog ko te nervira“ i jeste neophodna. Nenad Pećinar održava animalnu samouništavajuću privlačnost Orsina na visokom nivou, a odlična Minja Peković sjajno se snalazi u ulozi devojke sa tajnom. Da smo u Holivudu, ovakve uloge sa presvlačenjem bi se regularno nominovale za Oskara. No, možda je prava zvezda predstavi iskusni Radoslav Milenković kao Malvolio, koji je u ovoj verziji sveštenik. Čovek je dominirao svakom scenom i zasmejavao sve čak i u scenama duboko tragičnim po sebe: Malvolio je arhetip muškog samozavaravanja – mi inače imamo tendenciju „wishful thinkinga“ da izvlačimo iz jednog osmeha ili reči čitavu romansu („Znao sam da se loži na mene!“) iako je realnost sasvim drugačija. Malvolio je doterao sve to do bolnog ekstrema, da se svako od nas zasigurno složio sa rečenicom: „Sigurno sam i ja nekad bio Malvolio“.

Sve u svemu, predstava je skoro briljantna. Zašto „skoro“? Pa, prilagođena je apsolutno našoj generaciji koja je odrasla uz „Simpsonove“,  „South Park“, „Family Guy“ i MTV i bespoštedno ismeva sve i svakoga, svaku ideju i svaku ozbiljnost. Osim jedne. A nju je Egon Savin i postavio u sopstveni članak, „Reč reditelja“, a ta ideja je ne samo androginost, već i „trojka“ i u ljubavi i u seksu, biseksualnost i liberalnost, nasuprot puritanstvu, konvencijama, namrgođenosti. „Pustite ljude da se vole kako god hoće, bolje nego da se namrgođeno komentarišu ili mrze“, jeste lep koncept, a zbog njega je Savin žrtvovao i lik Violinog brata blizanca Sebastijana i spojio ga sa Violom u jedan lik. Twist ending je neočekivani zaokret u kome se ne venčavaju 4 osobe (dve po dve, Sebastijan sa Olivijom, Viola sa Orsinom), već se upriličava trojno venčanje, tj. veridba Orsina, Olivije i Viole/Cezarija, i kruniše se „trojnim poljupcem“. Da će ovo ići u tom smeru, videlo se preko sve naglašenijih lezbo-scena tokom predstave, a kulminacija je u raspletu. Možda nas je iznenadilo da Savin ovako završi predstavu, ali na kraju krajeva, to nije nimalo slučajno. On je to od početka i hteo. To je i bila, sudeći po „Reči reditelja“, njegova glavna ideja od starta. U eri Andreja Pejića nekako smo to i mogli očekivati. Šteta samo što je jedna predstava koja je bila jedan veliki „South Park – Šekspir“, i koja je nemilosrdno ismevala svaki svakcijati element ljudskog ponašanja, na kraju postala pomalo pamflet liberalnosti, bez ironije i na to. Počelo je kao South Park, a završilo se kao sovjetski plakat. South Park-ovci bi se narugali i tome što je za Savina bila svetinja. Da imam zvezdice da ih delim, dao bih 4 od 5, a da je ismejao sve ideje, dao bih ih 5. Ovako, dobili smo otvoreni protest protiv narastajućeg konzervativizma i cenzure „in your face“, dva zagrljena geja za šankom, i ljubljenje „svako sa svakim“, ali to je i razumljivo kad vidimo gde živimo.

Na kraju, izlazeći sa predstave, nasmejali smo se i prokomentarisali: „Ovo kod Fajgelja ne bi prošlo!“. Izašli smo smejući se. Vi pogledajte pa izađite… hm… pa, kako vam drago!