allergist Miška i Zajka pozdravljaju publiku gaseći plamen” src=”http://www.svet.rs/wp-content/uploads/2014/02/IMG_20140223_222101-610×457.jpg” width=”100%” />
Leopard, cialis viagra Miška i Zajka pozdravljaju publiku gaseći plamen

Za zatvaranje Olimpijade u Sočiju Rusi nisu žalili novca, store a ideja im nikada nije manjkalo. Na neki način, zatvaranje je dalo presek svega onoga što Rusije jeste i šta je bila: od savršenih sletovskih kombinacija tako karakterističnih za vreme SSSR, do horova i bubnjara koji su potpuno usklađeni, od književnosti do baleta. I dalje. Koreografiju je radio Danijele Finci Pasku i zaista je „Rusija u odrazima“, kako je glasilo ime ceremonije zatvaranja, dala pravi odraz najveće zemlje na svetu i njene kulutre pored koje se čovek oseti malenim, naročito kad dođe sa Balkana.

DJ pravi veliku žurku a kako se on kreće, tako se i sibirski snežni leopard kreće, kao njegov alter-odraz na panoima poređanim unaokolo

Stadion Fišt (na adigejskom jeziku „Bela glava“) Sve je počelo sa obratnim odborjavanjem od 1. do 16. dana Igara, sa video prezentacijom najlepših momenata sa sportskih borilišta, a drugi deo se zvao „Nebo i more“, gde su troje dece koji su bili centralni deo ceremonije, Ljuba (devojčica, od imena Ljubov), Jura i Valja (dva dečaka) bili iznad beskrajnog prostora noćnog mora. Zaprepašćujući trik sa brodom koji plovi preko neba je naravno, postignut putem sajli, ali one su bile toliko nevidljive da je izgledalo kao da čamac zaista lebdi u zraku. Hor od 1000 dece (!!!) pevao je himnu Rusije, koju znamo još iz vremena SSSR, samo su sada drugačije reči. Bubnjari su izašli iz poda, i to je samo početak pojavljivanja iz poda koji će se nastaviti do kraja. Svi su uglavnom i nestajali u podu. Zapanjujuće. (more…)

U Njujorku danas se održava 48. Super Bowl finale u američkom fudbalu (NFL liga), impotent a ekipe Denvera i Sietla če po porvi put u istoriji ovog sport zaigrati na otvorenom stadionu u zimskim uslovima. Igraće se novom stadionu Metlife (otvorenom 2010.) u New Jerseyu koji prima 82.566 geldalaca, koji je naravno odavno rasprodat.

Prošle nedelje, na aukcionim sajtovima prosečna cena ulaznice bila je oko 2.900 evra, najjeftinija karta je bila 843 evra, a najskuplja obična 1760 evra, dok su lože id 175 hiljada do čak neverovatnih pola miliona evra!

Ipak, ono što je intersantnije kao propratni događaji su reklame koje će se emitovati tokom 4-satnog događaja. Radi se o najskupljim Ad sekundama, a cena tog sekunda se stalno uvećava kao ukupni prihodi koji su se udvostručili od 2000. godina na ovamo!

WJS donosi nam odličan infografik koji prikazuje potrošnju na Super Bowl reklamiranje.Kao što možete videti, prihod od TV reklama je sa 132 miliona $ 2000. godine otišao na 292 miliona $ prošle godine!

Glavni uzorčnici ovog rasta su automobilska industrija i industrija osvešavajućih napitaka

Automobilska industrija je sa nešto više od 8 miliona dolara, povećala ulaganja u  Super Bowl TV reklama 10x na 96 miliona dolara 2013!

U aprilu 1998. godine povodom 50. godišnjice Izraela Klara Mandić i Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva organizovalisu put u jevrejsku državu za gradonačelnike desetak srpskih gradova koji su bili bratimljeni sa određenim izraelskim komunama. Na Klarinu inicijativu, doctor vialis 40mg kao novinar, treatment ja sam pratio celu ekipu.

Moja fascinacija jevrejskom državom, organizacijom života, navodnjavanjem pustinje, prijemima u muzejima savremene umetnosti, Jad Vašem muzejom i svim ostalim detaljima tog puta – kada je o domaćinima reč, učiniće me pristrasnim, velikim poštovaocem Izraela do današnjeg dana. Toliko o domaćinima. Sad malo o gostima.

Valjevo je predstavljao, a ko bi drugi, do Dušan Mihajlović, tada prvi čovek Nove demokratije i koalicioni partner vladajuće SPS još od 1994. Sremsku Mitrovicu nije zastupao predsednik opštine, nego „siva eminencija“ – Trivun Ivković, kontroverzni upravnik zatvora. On je na put poveo svoju prijateljicu, bili su vrlo ljubazni ali me nisu mimoišle političke razmirice sa njim kada bi smo se dotakli Miloševića i SPS-a čije je on „tvrd krilo“ zastupao. To je, dakle, april 1994. godine, tih dana počinju sukobi sa OVK na Kosovu. Na prijemu u Muzeju savremene umetnosti u Jerusalimu dok je bend svirao „Phantom of the Opera“ a mi nakon razgledanja kolekcije – ispijali šampanjac – Triva me je zamolio da ga na engleskom predstavim prisutnom ministru unutrašnjih poslova Izraela.

–        Roberte, reci mu dasam ja upravnik najvećeg zatvora u Evropi!

Ta formulacija neće najbolje odjeknuti u ušima jednog Jevreja!, pomislio sam i predstavio ga kao „predstavnika Sremske Mitrovice“ , na šta se čovek ljubazno nasmešio.

–        Jesi mu rekao ko sam ja!

„Jesam, Trivo!“

Par dana kasnije, deo grupe u kojoj sam bio ja, otišao u mesto Kacrin na Golanskoj visoravni koju su Izraelci zauzeli u 6-dnevnom ratu 1967. i za svega par decenija kamenitu golet pretvorili u plodno vinogorje. Još uvek imam dve boce vina iz Kacrina koje sam tada dobio. Trivun Ivković i deo ekipe otišao je u posetu našoj ambasadi.

–        Druže ambasadore, zatvor u Sremskoj Mitrovici je za vas pripremio jednu sobu! – rekao je ponosno Trivun zaboravivši da napomene da misli na nameštaj za sobu, pošto zatvorenici u njegovoj ustanovi proizvode nameštaj u sklopu radne terapije. Prisutni su mi prepričavali da je ambasadoru krenula kap znoja sa vrha čela i da mu je trebalo dobrih sat vremena da shvati da Trivun nije poslat od strane SPS-a da mu saopšti kako će uskoro biti smenjen i smešten u mitrovačku kaznionu.

Prištinu, tada i formalno i faktički u sastavu Srbije, predstavljao je, sada već pokojni Živorad Igić, lider kosovskih socijalista. Dobrodušan i drag čovek, kao i većina tadašnjih socijalista, verujem, nije mnogo znao o zemlji u koju je došao niti o hrišćanstvu ili juadizmu kao religijama.

U Crkvi Hristovog groba vodič nam objašnjava opštepoznate detalje iz poslednjih dana Isusovog života.

–        Razapet?! Neverovatno! Gvozdenim ekserima ga prikovali na krst!? Jel čuješ ti Roberte ovo!?“, gurkao me je Živorad zapisujući nešto u notes. U prvi mah nisam shvatio šta želi da mi kaže.

–        Marija Magdalena? Uskrsnuo treći dan? Roberte, ovo je sjajan materijal za feljton! Sve ću ja ovo da objavim kod mog druga Radevića u „Dnevniku“! – sa ushićenjem mi je saopštio Živorad.

Nisam imao srca da mu kažem kako je „taj sjajan materijal“ već objavljen pre bezmalo 20 vekova i da se knjiga zove Biblija. Ne sećam se posle da li je „Dnevnik“ to i objavio mada me ne bi uopšte čudilo i da jeste.

15 godina kasnije, 1. decembra 2013. naš brod pristao je u luku Haifa. 1998. u ovom gradu su, sećam se, gotovo svi govorili ruski jer je nakon propasti SSSR-a u Izrael došlo preko milion ruskih Jevreja od kojih se dobar deo zadržao Haifi.

Snalažljivi turisti iz Srbije organizovali su se u posebnu turu za Jerusalim sa vodičem na srpskom, turu koja je bila trostruko jeftinija od zvanične brodske. Nas 12 iz Srbije vozimo se u kombiju ka prestonici Izraela, sa leve strane su nam palestinske teritorije (Zapadna obala) sa desne Sredozemno more, Tel Aviv, Jafa… Stižemo u Jerusalim i na kapijama grada u autobus ulazi vodič tridesetogodišnji momak rođen u Sarajevu koji je 1992. sa roditeljima napustio svoj grad i od tada živi u Izraelu. Govori sa jakim bosanskim akcentom i već nakon nekoliko minuta ne ostavlja nedoumicu o tome da Arape ne može očima da vidi. O turskoj vladavini Palestinom pričao kao o najmračnijem periodu kada je na sve strane bilo samo smeće i kamilji izmet. Dok nam objašnjava položaj Jermena tokom turske vlasti Jerusalimom – palestinski tinejdžer se bučno spušta biciklom niz kameno stepenište: „Evo, pogledajte, stoka, šta drugo reći!“, komentariše naš vodič.

Razumem ostrašćenost nekog koji je, kaže, bio na par sahrana svojih drugova koji su poginuli u bombaškim akcijama terorista Hamasa. Opet, ne shvatam kako tako može da govori pred turistima za koje nije siguran da li međunjima ima neko ko je musliman. Ili on upravo tako govori jer očekuje da Srbi mrze muslimane i Turke (nije čuo za Sulejmana, Bali bega i Ezela) pa veruje da takvo seme pada na plodno tlo?

Međutim, dešava se nešto sasvim suprotno. Većina iz naše grupe, na moje nemalo iznenađenje, tokom celog puta isijava neskriveni antisemitizam. Padaju komentari uz šapat:„Ma, njih samo novaci zlato zanimaju!“, pitanja poput: „Kako tumačite da u napadu na Bliznakinje u Njujorku nije poginuo nijedan Jevrejin!“ (!?); ili konstatacija nakon vodičeve priče o Mojsijevom izbavljenju Jevreja iz egipatskog ropstva: „Aha, eto, znači ipka ih ije hrišćanin Mojsije spasao i izveo iz ropstva!“

Pri svemu ovome treba imati na umu da nije reč o seljacima iz zabitih sela istočne Srbije ili napaljenim tinejdžerima nego o tzv. „višoj srednjoj klasi“ koja sebi može da priušti desetodnevno krstarenje: privatnicima, vlasnicima auto-salona, bivšim direktorima velikih socijalističkih giganata, ljudima između 40. i 60. godine. Pri tome verujem, da nijedan od njih u životu nije sreo nijednog Jevreja da bi imao razlog da ga mrzi. Nijednom Jevrej nije bio šef na poslu, niti mu je zatrovao vodu… Država Izrael, da podsetim, nije priznala nezavisnost Kosova za razliku od svih njenih zapadnih saveznika i „zaštitnika“.

Kako se onda dogodilo da ljudi u Srbiji postanu toliki antisemiti. Verujem da je koren svega u Miloševićevoj propagandi iz vremena bombardovanja kako su za sve krivi Medlin Olbrajt i američki Jevreji. To je ono na šta „misle“ Maja Nikolić i Miloš Bojanić kad pred milionima ljudi u rijalitiju tvrde da mrze Jevreje “jer su oni bombardovali Srbiju“.

Drugi razlog je univerzalan – uvek se mrze oni koji su uspešniji i bogatiji od nas! Oni koji čine 0.1% stanovništva planete a dali su 40% dobitnika Nobelove nagrade za medicinu, oni koji su u ratu 1967. ratujući protiv sva 4 svoja suseda – za samo šest dana osvojili Golan, Zapadnu obalu, Istočni Jerusalim, Gazu i Sinaj. Nas ima isto toliko, jedva smo „rodili“ jednog Nobelovca a u 100 godina ratovanja izgubili smo sve što se izgubiti moglo.

Treći razlog je neznanje. Od čoveka koji može da kaže da je Mojsije bio “hrišćanin koji je spasao Jevreje iz egipatskog ropstva“ a pri tome za sebe tvrdi da je vernik, redovno ide u crkvu, slavi slave…teško je očekivati razumevanje bilo kojih globalnih istorijskih tokova.

Znam da ni jedna ni druga grupa, ni ona iz 1998. ni ova 15 godina kasnije– nisu „reprezentativne“ ali mi se nameće utisak, ne samo kada je ro odnosu prema Izraelu reč, da su Trivun, Živorad i slični likovi iz „srca tame“ devedesetih– bili simpatičniji, usudio bih se reći – i bolji od naših savremenika.

„Carlsberg: Dobrodošli u najsrećniju naciju na svetu!“, clinic veliki reklamni slogan zeleni se iznad trake za prijem prtljaga na aerodromu u Kopenhagenu. Rezultati većeg broja anketa rađenih na globalnom nivou – govore da su Danci najsrećniji narod na svetu.

Evropsko prvenstvo u rukometu sa kojeg su srpski reprezentativci pre vremena ispali bio je povod naše posete Danskoj. Polusatna vožnja taksijem od aerodroma do Glavne željezničke stanice pored koje je bio smešten naš hotel „Ascot“, therapy protiče u razgovoru sa taksistom Enesom, Hercegovcem iz Trebinja kome je Danska nova domovina već punih 20 godina. Pitam ga za čuveni brod ukotvljen u luci u Kopenhagenu u kome su 1993. bile smeštene stotine izbeglica iz Bosne, o čemu sam tih godina pročitao reportažu u zagrebačkom „Globusu“. „Ja sam ti sa tog broda! Živjeli smo u sobama 3 sa 3, nas nekoliko stotina. Bio sam još dijete tad. Sad je dobro. Na taksiju mogu da zaradim oko 2.500 eura, supruga isto toliko na svom poslu i od takve plate i pored visokih cijena svega u Danskoj – može se pristojno živjeti!“, priča Enes dok parkira vozilo ispred hotela i vadi aparat za Visa kartice. Plaćanje karticom je moguće u svakom taksiju u Kopenhagenu.

Prva šetnja ulicama danske prestonice na 2 stepena ispod nule i susret sa hiljadama biciklista, muškaraca u kaputima, žena u krznenim bundama – koji po zimi i vetru – voze bicikl. „Ovako obučena devojka u Srbiji ne bi sela u bilo šta lošije od ’audija’“prokomentarisao je Milan. I zaista, na semaforima u špicu radnog dana u samom centru grada možete videti najviše 5-6 automobila. Svi ostali voze se biciklima ili savršeno organizovanom podzemnom železnicom, čiji vagoni takođe imaju specijalne odeljke za dvotočkaše.

Prosečna cena točenog piva od 0.5 u pabovima je 8 eura. „Ako vam je ovo skupo, nemojte nikako da idete u Švedsku ili Norvešku, tamo je još gore. Hamburger na ulici u Oslu je 30 eura!“, ćaska mlada kasirka u „Lego“ prodavnici u centru grada. Na kraju mi daje papir na kojem je njeno ime i sajt na kome mogu komentar na račun usluge u prodavnici.

Zabavni park „Tivoli“, jedan od simbola grada – zatvoren je do proleća. „Mala sirena“ međutim i dalje stoji na svom kamenu i prkosi vetru i zimi. Pre nekoliko godina bila je zamenjena replikom jer su „evropskim znamenitostima“ opsednuti Kinezi platili milione da original „gostuje“ u Šangaju godinu dana. Na putu do „Male sirene“ prolazimo pored Ruske pravoslavne crkve koju je izgradila Dagmar Maria Feodorovna, majka poslednjeg ruskog cara Nikolaja, inače Dankinja. Milan opaža na zidovima ikone Svetog Save i Sv. Vasilija Ostroškog. Uskoro stiže i odgovor iz usta sredovečnog čoveka koji se zatekao u crkvi i na bosanskoj ijekavici nam objasnio: „Pre nekoliko godina pop je ovdje u crkvi bio Srbin pa je on dao da se izrade te ikone!“. Na pitanje odakle je on, odgovara: „Iz Kraljevine Srbije“ i užurbano odlazi uz komentar: „Imamo dole u kapeli jedno krštenje pa posle svi idemo u srpski Sevastopolj!“.

„Većna Srba u Danskoj je iz Bosne a ima i puno Vlaha iz Srbije!“, objašnjava mi prijateljica koja živi u Kopenhagenu. Ne rade naši ljudi ovde samo kao taksisti i prodavačice – jedan od vodećih direktora „Carlsberga“ bio je naš Srbin iz Beograda koji je, nažalost, preminuo pre mesec dana; Draganina prijateljica Stanislava radi u prestižnoj farmaceutskoj kompaniji koja proizvodi „inuslin“, njen suprug je profesor na Univerzitetu.

Do „Carlsbergove“ pivare stižemo podzemnom železnicom. Na parkingu razvučene „mreže zaljuljanje“ koje služe za opuštanje radnika tokom pauza. U fabričkom krugu, između upravne zgrade i muzeja – na okolnom drveću razapet „adrenalin park“, takođe za opuštanje zaposlenih. Muzej sličan onom „Amstelovom“ u Amsterdamu i „Guinnessovom“ u Dablinu: istorijat, stare fotografije, štale sa „pivarskim konjima“, pab za degustaciju (uz ulaznicu se dobija i konzumacija dva piva…), suvenirnica… Zanimljiv detalj: između dva rata simbol „Carlsberg“ piva bio je kukasti krst – svastika, kao istočnjački simbol mira i prosperiteta (do kojeg se, valjda, dolazi nakon nekoliko popijenih pinti piva). „U periodu 1941-1945. ovaj simbol je napušten zbog ’promenjene globalne percepcije ovog znaka’“, zvuči zanimljivo objašnjenje ispod. Odeljak pod naslovom „Disciplina“ govori o vrlo striktnim pravilima kojih su se morali pridržavati zaposleni u „Carlsbergu“ pre 100 i više godina. Svako kršenje pravila povlačilo bi novčane kazne, isticanje imena prekršilaca na oglasne table a sav novac od kazni išao bi u korist lokalnog sirotišta koje je godinama živelo od „Carlsbergovih grešnika“. Još jedan argument u prilog superiornosti mešavine “protestanskog odnosa prema poslu” i socijalno odgovornog pristupa u odnosu na društvenu zajednu, koja je od Danske vremenom stvorila ovo što je danas.

Nedaleko od „Male princeze“ večna vatra, spomenik Dancima poginulim u ratovima. „Ovo je za svih 17 poginulih Danaca u oba svetska rata“, kaže Milan. „Toliko ima svaki ulaz u zgradu kod nas!“, dodajem ja. „I ko je ona glup!?“, zaključuje Dragana.

Poslednjeg dana ni mi nismo odoleli: „When you are in Rome – act like a Roman!“. Iznajmili smo bicikle ispred hotela i krenuli ka Kristijaniji, nekadašnjim vojnim barakama koje su 1971. zaposeli skvoteri – hipici i pretvorili u „nezavisnu državu“ na čijem izlazu je velika drvena kapija na kojoj piše: „Sada ulazite u EU“. U Kristijaniji je zabranjeno fotogrfisanje ali je zato dozvoljena prodaja marihuane. Miris trave širi sezimi prilično sumornim prostorom koji preko leta sasvim sigurno dobija poseban šarm. Pored „naselja“  je jezero u kojem se stanovnici Kristijanije leti osvežavaju, zgrade su išarane zanimljivim umetničkim grafitima, tu je i mali teren za fudbal, radionice za izradu predmeta od drveta, priručna ambulanta… Više danskih vlada pokušavalo je da „demontira“ Kristijaniju i „inkorporira“ je u EU. Bez uspeha.

Na putu kaNacionalnom muzeju nailazimo na grupu protestanata koji sa zastavama u duginim bojama na kojima piše „Peace“ protestuju zajedno sa svojim četvoronožnim prijateljima. Jedan momak svira gitaru na improvizovanom stejžu nastalom na platformi malog kamiona. Starac sa dugom sedom bradom koji stoji ispred natpisa 4.481 (koji označava broj dana koliko traju njihovi protesti na ovom mestu povodom raznih tema) – objašnjava nam da je ovoga puta reč o protestu protiv novog restriktivnog zakona o držanju kućnih ljubimaca.

Nacionalni muzej objašnjava dansku istoriju od najranijih dana. Meni je posebno zanimlji vodeljak o Grenlandu, teritoriji koja i dalje pripada Danskoj (čineći je najvećom evropskom državom ako se izuzmu Rusija i Ukrajina). Naziv „Zelena zemlja“, dobio je da bi privukao doseljenike prilično obeshrabrene pričama ozemlji večitog snega i leta. U svojoj kolonijalnoj prošlosti Danci su držali i neke egzotičnije i toplije zemlje od Grenlanda i Islanda – delove današnje Gane u Africi, neke luke u Indiji i Kini, ostrva na Karibima (St. Thomas, St. Jon..)

U „Carlsbergovoj“ gliptoteci par desetina metara od Nacionalnog muzeja – remek-dela Gogena, Van Goga, Manea, Monea, Degaa, Pikasa… Na Zapadu velike i uspešne kompanije imaju običaj da osnivaju i finansiraju značajne ustanove kulture poput galerija, muzeja, pozorišta…što u tranzicijskim zemljama poput naše (sa izuzetkom „Madlenijanuma“) deluje gotovo nestvarno. U Beogradu čak i muzeji za čije je funkcionisanje nadležna država: Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti – godinama čame zakatančeni…

Danska kao skandinavska država blagostanja finalna je destinacija velikom broju ilegalnih imigranata širom sveta. Kada smo jesenas u Bogovađi razgovali sa tražiocima azila iz Somalije, Eritreje, Sirije, Sudana i drugih zemalja zahvaćenih ratovima ili bedom – svaki drugi nam je naveo Dansku kao krajnju tačku svog puta. Slično su razmišljali i „lažni emigranti“ i Srbije koji su sa svojim desetočlanim porodicama (danska država je davala 800 eura mesečno po članu domaćinstva) ponekad uspevali da se vrate kući sa 100.000 eura u džepu. Onda su pravila izmenjena i pooštrena ali snovi o državi blagostanja na severu Evrope i dalje zaokupljaju maštu miliona „sužnjih“ širom planete.