Tek mi je nedavno, posle godina i godina održavanja zagrebačkog festivala InMusic, palo na pamet da njegovo ime doslovno i znači „u muzici“. Naći će u sred muzike, na ostrvu u sred Save, koju mi, rođeni u Mitrovici, pamtimo kao reku bez ostrva i veliku, a bogme je tako pamte i Beograđani, na njenom zalasku, zvuči sjajno.

Mnogi ga porede sa drugim festivalima, pa sam čuo i izraz „zagrebački Exit“, ali sam skloniji da, zbog ravničarske i ostrvske prirode, upotrebim metaforu „zagrebački Sziget“. Ako opet bude kiše i kabanica, biće to i „istočnoevropski Glastonbury“.

Bilo kako bilo, line-up je ove godine i više nego impresivan, i to je mnoge ovdašnje fanove muzike nateralo da razmisle o festivalu na svega 4h+ odavde, i da se sete reči „glazba“. Da, ta reč potiče od reči „glas“, koji ćete, nadajmo se, izgubiti pevajući horski sa ostatkom opijene mase i bendovima. Bendovima? Eh da. Da vidimo ko nas to očekuje!

FLORENCE + THE MACHINE

Florence, ili kako bismo je ovde zvali, Cveta i Mašina (još je bolje u Hrvata: Cvijeta i Stroj), napravila je najbolje moguće izvinjenje za prošlogodišnji nedolazak na InMusic (iz opravdanih razloga): odmah je uvrstila Jarun i njegov otočić na mapu svoje sledeće turneje i za kraj juna 2016. odlučila je obresti se u Zagrebu. Upoređivali su je sa Siouxie & The Banshees, a evidentni su i uticaji mnogih drugih autorki (i autora), ali i izrazita individualnost. Florence Welch više volimo od Raquel istog prezimena. Emotivnija je, patetičnija, dramatičnija. Njene pesme nas voze od vrha do dna, i vokalno i emocionalno, a u svetu u kome se svi očajnički trude da budu cool i prikriju svoje krhkosti, Florence je pravi mali dragulj. Pojavila se u onom čuvenom talasu ženskih izvođača 2009. godine, kada smo dobili i La Roux i Ladyhawke, i Katy Perry i koga sve ne. Neke su se pritajile, neke do-zla-Boga komercijalizovale, a Florence je nastavila da nas oduševljava i biva sve bolja iz albuma u album, kupeći sve više dobrog underground mraka, ali mu dodajući pevljivost, baš kao recimo… Arcade Fire. Da, hoćemo da vrištimo „No light, no light!“. I ne samo to.

PJ HARVEY

Kada sam bio klinac, postojala je svojevrsna „besa“ kod underground ljudi, a posebice ženskog pola, koji su gotovo pretili izopštavanjem ako nisi smatrao Paulu Jean (i Alanis Morissette, da dodam), vrhunskim seks-simbolom. Kada smo jednom prilikom zaključili da je ona „ženski rock Nick Cave“, posle onog prejednostavnog a preefektnog spota u kome vrti tašnicom po londonskim uličicama, ona nam je odmah uzvratila duetom sa spomenutim genijem. Posle je volela da se vrzma „Down By The Water“ a nedavno je njema muzika, u pravom obrtu božanske pravde, opet zajedno sa istim tim australijskim genijem, ukrasila podjednako genijalnu seriju „Peaky Blinders“. I onda još i novi album! OK, koga briga što se danas pesme ne chart-uju visoko kao 90-ih. Ovo smo čekali 20 godina. I nemali kusur.

SKUNK ANANSIE

Ežen Jonesko je svojevremeno napisao komad apsurdnog teatra (urnebesno smešan, valjao sam se ceo dan kad sam ga pročitao prvi put) pod imenom „Ćelava pevačica“. Kako život imitira umetnost, nekoliko desetleća kasnije se i pojavila ćelava pevačica u stvarnosti. I još Crnkinja, da se doda na egzotičnosti. U jeku britpop i post-britpop manije, sve što je bilo iz UK i sviralo se gitarama bilo je obožavano, a ovaj bend, sa svojim igrarijama emocijama, i igrarijama svetlo-tamno i glasno-tiho, opčinio je svet. Tamnoputa Britanka koja se zove Skin, baš u inat nekim drugima koji se tako zovu a ne vole rasu kojoj Anne Dyer pripada, ponovo nas je ošamutila pre nekoliko goda kada je izdala singl „My Ugly Boy“, uz koji očekujemo da skačemo u prvim redovima. Spot je sniman u Beogradu, pa smo posebno ponosni! Naravno, ko ne zna citat „Just because you feel good, it doesn’t make you right!“. Bićemo hedonisti te večeri.

THE KOOKS

Britanija ima uvek jednu šizoidnu situaciju. U dokumentarcu „Synth Britain“, intervju sa „ostatkom sveta“ je pokazao da svi u svetu Ujedinjeno Kraljevstvo povezuju sa synthpopom, i našminkanim pevačima. Većina zaključi da esenciju Britanije čine, recimo, Depeche Mode, Duran Duran ili Pet Shop Boys. Ali, Britanci uporno misle da su oni jedna opaka gitarska nacija i oduvek u njih postoji ta fascinacijama gitarskim bendovima, bilo u grupi 4 ili 5 ljudi. Zato su i The Libertines, i Oasis, i The Stone Roses i Arctic Monkeys uvek bili mnooogo veći unutar granica UK nego van. Isto važi i za The Kooks. Ovi momci iz Bristola su sve ono što očekujemo od britanskog gitarskog pop-roka: bezobrazluk, uglađenost, grubost, melodičnost, spoj visoke estetike i uličnog kredibiliteta. Nisu oni uopšte toliki ludaci i čudaci, kako im već stoji u imenu, ništa više nego što su The Beatles bili insekti.

YEASAYER

Yeasayer, doslovno od yea-sayer, onaj koji govori „da“, dakle, pozitivac, su bend koji uopšte nije nov. Imaju već dobrih 10 godina, a uspeli su da u svojoj muzici iskombinuju i 70-e i 80.e i 90-e i 00-e, i crno i belo, i rok i pop i etno i eksperiment i  mejnstrim. Ali, svakako vam se učini pored njih da vam je život lepši. No, šta ste očekivali od ljudi koji dolaze iz jednog od najkosmopolitskijih gradova sveta, Njujorka? Eto ih u našoj blizini, pa ajmo malo zaplesati, valja se.

DJANGO DJANGO

Za sve kojima art-pristup muzici nedosataje u ovo vreme „štancanih zvezda“ (da, da li se i vama učinilo da kad uključite radio, izgleda da su sve pesme takve kao da ih je pisao isti čovek i peva ista osoba ili bar nekoliko osoba koje jedna drugu imitiraju? Da, zato što i jeste tako!), i čeznu za 80-ima i Devo i Thomasom Dolbyjem i Idolima (možemo i bliske primere naći), radovaće se što bend imena Django Django dolazi u našu blizinu. Ove art-rokere je štampa puno nahvalila, a ima i rašta, što bi rekli naši stari. Jeste da muzika dolazi poprilično iz glave, ali i iz njihovih veselih sr(da)ca. Uvek kad bend ima dve iste reči u imenu ispostavi se da mi se dopadne. Duran Duran i Talk Talk su dobri primeri, a treći je Django Django.

WILCO

OK, kome je dosta arta i Brita, evo odmora za uši uz tradicionalniju američku verziju gitarskog roka, koji su mnogo vidljivije promovisali The Black Keys i bratija. Dakle, sve je tu, stari dobri cool stav, zarazne melodije, opuštencija i sasvim dovoljna, impozantna, količina uma i rokčine. I testosteron i neuron.

GUTTERDÄMMERUNG FEAT: HENRY ROLLINS

And now, for something completely different! Citiraću, pošto ne mogu pametnije da zvučim, „Gutterdämmerung je jedinstveni multimedijalni spektakl koji kombinuje rock ‘n’ roll, koncert i film.” Dakle, pravi Gesamtkunstwerk, da se izrazimo dosledno jeziku na kome je dat i naziv Gutterdämmerung. U trejleru ga opisuju “kao najglasniji nemi film na svetu”, a to je zapravo filmsko-muzička turneja, gde bend čine u prvom planu gitarista Kevin Armstrong (radio sa licima kao što su David Bowie, Morrissey, Iggy Pop) i energičnim dobrućudnim demonom Henryjem Rollinsom kao frontmenom. Ovo je jedan iskorak unapred za umetnost i rok.

JAKE BUGG

Kada ga slušate, ne biste rekli da ima samo 22 godine, ali kada svirate već 10 godina gitaru i slušate gitarsku muziku, može vam se da zvučite ovako zrelo. Kao da je dete iz braka Oasisa i Jimija Hendrixa, uz malo Dylana. Ček’ ček’, pa to su mu omiljeni izvođači? OK, bilo je jasno. Nismo dugo čuli ovako dobar crossover britpopa i američkih sedamdesetih. Britanci ga hvale, a dugo nismo čuli nešto tako dobro iz Notingema. Zapravo, otkad je Nottingham Forest pre 30 godina bio prvak Evrope, nismo nešto baš ni čuli za Notingem. Hvala, Jake, sada Robin Hud nije jedini zemljak kojeg znamo, ima i  klinaca sa gitarom koji razbijaju!