Pre neko veče posle Pozorja, pharm dok je na “Gardenovom” video-zidu pevala Beyonce razgovarao sam sa Saškom, prostate Mirkom i Bojanom o tome kako jako puno Beograđana koje znamo, za sada više u šali nego zbilji, govore da će zatražiti politički azil u Vojvodini. Daleko od toga da su im na srcu svi oni likovi poput Žike Pauka, Gorice Mojović i ostalih vladara beogradskih kasa proteklih 8 godina i da bez njih ne mogu da žive. Ali nije im lako da egzistiraju u gradu čiju će vlast činiti koalicija SRS-SPS-DSS. Priča se da će direktor “Beogradske arene” biti Saša Mirković, bivši menadžer Marije Šerifovović. Da, taj.
Bojan još reče kako bi taj talas “emigranata” bio jako dobar za “krvnu sliku” Novog Sada i kako bi posle vekova svakojakih migracija ovo bila svakako “najkvalitetnija kolonizacija” ravnice.

Setio sam se povodom njegovih reči veoma bitne epizode iz istorije Beograda koja je imala sudbinski značaj na stvaranje Novog Sada, grada kakvog danas poznajemo.
1739. godine Turci su posle bitke kod Grocke ponovo zauzeli Beograd iz kojeg ih je 22 godine ranije proterao Eugen Savojski. Ponovni pad svog grada u otomanske ruke naterao je na stotine beogradskih Grka, Jermena, Srba, Cincara, Nemaca i drugih, mahom trgovaca, zanatlija, lekara, advokata i intelekturalaca – da pokrenu svoje porodice u pravcu severa i dođu u Novi Sad.

ČEKA LI BEOGRAD NOVOG OSLOBODIOCA: Princ Eugen Savojski

Taj njihov dolazak u Petrovaradinski šanac, do tada zabarenu selendru u podnožju moćne Tvrđave, udario je temelje Novom Sadu koji je već 9 godina kasnije novcem, između ostalih, upravo tih trgovaca i zanatlija – od Marije Terezije kupio status grada.
Od tog doseljavanja do danas Novi Sad je primao na desetine migracionih talasa, kako sa severa u vreme Habsburške monarhije (Mađari, Nemci, Rusini, Slovaci…), tako i sa juga od 1918. godine pa nadalje (solunski dobrovoljci, kolonisti iz Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Like…) ili sa zapada – izbeglice iz Slavonije i Bosne posle 1991.

Uglavnom su u grad dolazili siromašni ljudi željni boljeg života i uspeha, često i činovnici po političkim zaslugama (mađarske birokrate i oficiri krajem XIX veka i posle 1941. ili “sremački partizani” posle 1945.).

Jedina “kolonizacija” koja je selektivno u grad dovela istinski “krem” tadašnjeg društva (trgovci, zanatlije, advokati i lekari su to tada u Beogradu svakako bili) bila je ta 1739. godine.

Da li nas čeka još jedna takva migracija? Hoće li nam se desiti svojevrsna 9. ofanziva, ovog puta iz pravca Beograda?

Da li nam se dešava ono što je Teofil Pančić u šali predložio pre par meseci – da se podelimo na “DDR Srbiju” i “Saveznu republiku Srbiju”, da dignemo zid, mi odemo u EU, oni ostanu “u duhovnoj Aziji” i nakon 40 godina se ponovo nađemo da vidimo ko je dokle stigao.

Hoće li ta granica između DDR Srbije i Savezne republike Srbije biti kod Beške?
Vojvodina koja je većinski glasala za kandidate demokratskih i proevropskih stranaka čak i u opštinama koje su donedavno bile tradicionalno radikalske (ceo Srem, Vrbas, Bačka Palanka…) pokazala je da je gotovo sve svoje emigrante pristigle u proteklih 65 godina uspela da “prevari”, “pacifikuje” i orijentiše ka evropskim civilizacijskim vrednostima.
Beogradu to još nije pošlo za rukom i to je pitanje nad kojim najviše treba da se zamisli upravo tamošnja društvena elita kojoj vlast upravo izmiče iz ruke.