Kako legne uplata, privatna firma vraća 20 do 50% od tog iznosa u kešu “na ruke” lokalnom, pokrajinskom ili republikom funkcioneru. Sa još jednom obavezom: uoči izbora – imaće obavezu da zajedno sa tim istim funkcionerom, ili njegovim šefom – “svečano otvore” pogon podignut tim čistim korupcionaškim novcem.

Ministar otvara bazene tik uz blok zgrada, koje, gle čuda, zida firma u vlasništvu njegovog brata i oca. Gradonačelnik za 4 godine kupuje 20 stanova i uredno ih uknjižava na svoje i ime članova svoje porodice… Gotovo svaki grad u Srbiji ima identičnu priču. I ona se ne odnosi samo na jednu stranku, već na sve koje su na određenom nivou vladajuće.

Razgovaram ovih dana i sa piscima, filmadžijama, organizatorima festivala… U kulturi je ista priča. Opstaju samo “dvorski umetnici” – oni dobijaju novac za snimanje filmova, njihove izložbe dobijaju podršku sekretarijata i ministarstava, njihove knjige izdaju i plaćaju državna izdavačka preduzeća… Dvorski sportisti, IT stručnjaci, tviteraši, mediji…

O tome koliko je parola “stop stranačkom zapošljavanju” kada je reč o javnom sektoru potpuno besmislena iz njihovih usta neću ni da govorim jer je “virus” iz javnog sektora odavno preseljen i u privatni i u sferu umetnosti i kulture. Po tom pitanji nikad nije bilo gore. Ni devedesetih.

Istraživanja govore da 70% mladih ljudi svoju budućnost vidi negde u inostranstvu.

Hoće li Srbija 2020. izgledati ovako: Prosek starosti stanovništva 50 godina, 300.000 preostalih radnika u privredi izdržava 6.000.000 staraca, nezaposlenih, zaposlenih u javnom sektoru i nešto sitne dece. Shodno tome svi žive bedno, sa prosečnom platom od 200 eura. Sve što je vredelo od mladih i talentovanih ljudi iselilo se u Kanadu, Austriju i na Island – ostali su stranački poslušnici, mediokriteti, neodlučni i armija starih ljudi.

Takva Srbija do 2050. neće postojati i tada više nikom neće biti bitno ni čije je nekad bilo Kosovo, ko je gradio Gračanicu i Mileševu za koga se borio Car Lazar i koga je izdao Vuk Branković. Exit, Guča i Tamburica fest će preživeti. Dozvole za njihovo ozdržavanje 2020. izdavaće gradske vlasti Vankuvera, Toronta i Feniksa.

Između dva popisa (za samo 9 godina, od 2002. do 2011.) Novi Sad je narastao za čak 20% – sa 300.000 na 360.000 što je apsolutni rekord u zemlji. Desetine hiljada ljudi došli su iz ostalih delova Vojvodine, Semberije, Mačve, južne Srbije…zavedeni pričama o „boljem životu“ u „kulturnoj i civilizovanoj prestonici Vojvodine“. Svakodnevno gledaju priloge o tome kako pokrajinski funkcioneri otvaraju fabrike i nova radna mesta, prošetaju se gradom, vide – sve je naoko lepo, sveže okrečeno i upeglano. U zlatnim godinama pre krize kupili su stan na kredit, zasnovali porodicu i čekaju bolji život. Oni drugi, došli su da studiraju, tata im je možda kupio stan od novca iz neke od retkih uspešnih privatizacija poput one apatinske ili aranđelovačke…

Pošto industrije nema, stara je u privatizaciji potpuno uništena – a nova nije stvorena, čitav grad živi od budžetskih izvora grada, pokrajine ili republike, par javnih preduzeća i svega nekoliko uspešnih privatnih firmi. I nešto narko-novca od dilera iz dinarskih krajeva koji su pokupovali stanove mahom u Novom Sadu i čija dece takođe ovde idu u vrtiće “jer je u Novom Sadu lijepo”. Desetine hiljada njih čeka u ovakvom gradu „bolji život“ koji im je obećan u tv-prilozima i urbanim legendama o „divnom Novom Sadu“ koje se još uvek šire celim regionom.

Očajna, njihova deca uzimaju ciglu u ruku i razbijaju izlog „Nike“ prodavnice, uzimaju patike, jer im je savremeni kapitalizam objasnijo da nisu ljudsko biće ako ne nose obuću pomenutog brenda. U takvom gradu inspektor za 200 i električar za 100 eura puštaju u promet lokale u kojima svake četiri godine gore deca.

Pripadništvo strankama na vlasti je apsolutni conditio sine qua non za bilo kakav posao ili napredovanje u službi, u javnim ali i velikom broju privatih firmi, korupcionaški naslonjenih na vlast.

U takvom Novom Sadu već sada je procenat krivičnih dela po glavi stanovnika jedan od najvećih u Srbiji: ubistva, pljačke, požari, silovanja… Za 5 godina, ako se ništa ne promeni, a ni na jednoj strani ne vidim ni najmanju naznaku da razmišljaju o tome, Novi Sad koji u svesti celog regiona postoji kao „bajkoviti grad na Dunavu“ sa mirnim i pitomim stanovnicima i lepim devojkama, postaće mesto nepodnošljivo za život.

Razvoj Interneta je doneo na je novu paradigmu “novine svuda u svetu mogu da se čitaju, a ne moraju da se kupuju“. Print je nekada podrazumevao “prodaju vesti u papirnom izdanju” i “prodaju oglasnog prostora oglašivačima”. Digitala era primorala je sve izdavače da budu snažno prisutni na webu, ulažu mnogu u web sadržaje, a od web-čitalaca mogu mnogo manje da naplate.

Pionirski, američki izdavači najviše eksperimentišu u domenu iznalaženja modela monetizacije web sadržaja. WSJ i FT su odavno uveli “naplatne rampe” i pristupe većini sadržaja se nalazi iza “naplatnog zida” i njihov model je održiv ali zahvaljujući ciljanoj populaciji - visoko-obrazovanom poslovnom staležu. New York Times je uveo naplatu pristupa premium sadržajima i prilično podbacio.

Zbog izrazitog pada štampanih tiraža svi su spremni i preuzimaju rizik eksperimenata. Sam NY Times uveo je promenu premium modela naplate, i “platni zid” postavio nakon prvih 20 besplatnih čalanka i potom razradio naplatne pakete u skaldu sa brojem učitanih članaka. Pre par nedelja NY Times je spustio prag na 10 besplatnih članaka. Zapravo rezultat i nije toliko loš, za 2 godine NY Times sa podizdanjima ima oko 454.00 digitalnih pretplatnika.

Istovremeno prosečan štampani tiraž NY Timesa je radnim danima oko 770.000 primeraka što je poređenja radi, samo 5-6 puta više od Blica ili recimo 10-tak puta više od Politike. Što zapravo govori da tiraži naših novina i nisu tako loši, ali i ukazuje na kašnjenje digitalizacije kod nas i generalne upotrebe Interneta.

Na drugoj strani, The Washington Post potpuno je besplatan, i dalje, jer očekuje formiranje kritične mase online čitalaca kako bi uvođenjem plaćanja broj konvertovanih ipak bio veći.

Domaći izdavači imali su pokušaja raznih modela naplate pristupa sadržajima, od kojih se vrlo brzo odustajalo zbog neefikasnosti. Jedini koji istrajava u pokušaju je NIN koji s obzirom na ionakom zanemarljiv tiraž sigurno ima veoma mali broj digitalnih pretplatnika.

Bila je nedelja. Mnogima sveti dan. Meni lično baš i ne. Da budem iskren, nedelju mrzim koliko i utorak i uvek mi je čak i četvrtak bio više nalik vikendu nego nedelja. Ipak, znam da ljudi tad vole da ne rade ništa i da budu ostavljeni na miru. Napadali su na moja vrata i prethodnih dana, već sedmicama čini mi se. Mislio sam da će mene i komšije poštedeti makar nedeljom. Ali ne! Ne samo da su udarili na svetost nedelje nego su pogazili i instituciju nedeljnog ručka. A bio je onaj pravi! Sa tri jela i nečim slatkim posle. Na prelasku sa supe na pečeno pile oglasilo se zvono. Otvorio sam bez “ko je?” i gledanja na špijunku. Kad tamo – momak i devojka.

Deluju nenormalno već na prvi pogled. Za dve nanosekunde shvatio sam da su iz sekte. Čak i pre nego što su mi rekli da jesu i pružili letak i set promotivnog smeća. Prvo sam mislio da biraju takve tunjavce ne bi li se neko sažalio i saslušao ih a onda sam razmislio i shvatio da je obrnuto. Tunjavci traže sektu! To je simbioza. Oni se učlanjuju u sektu jer nemaju nikakav društveni život, nesposobni su za veliki svet i traže, pored društva, i uhlebljenje. Sekta im to može pružiti. Ovi su bili iz vodeće opozicione sekte i nimalo se nisu razlikovali od uzurpatora kućnih pragova iz vladajuće sekte.

Treća sekta, ona što je valjda opoziciona a podržava sektu na vlasti po pitanju gde postoji burazerski konsensuz zvala me je telefonom: “Vi ste naš sigurni glasač, pa smo hteli da vidimo da li i dalje možemo računati na vas?”. Malo sam zbunjen, ali se brzo pregrupišem i kontanapadam: “Ja nikada u životu nisam glasao za vas. Jednom me je jedna prijateljica ubedila da vam potpišem neku peticiju koja je delovala zdravorazumski i to je sve. Mada, verujem da sam istog trenutka, u vašim glavama, postao vaš obožavalac. Ne bi me čudilo ni da sam nevoljni član”. Tu negde postajem Ilija Čvorović koji se drugi put javlja na telefon osobi koja je pogrešila broj i razgovor se završava eksplozijom. One ziljave (izraz koji nisam upotrebio od eksurzije u Veliku Planu u 8. osnovne) sektaše počastio sam zalupljenim vratima i vratio se obedu. Sa setom sam se prisetio vremena kada su sekte bile isključivo verske i kada sam umeo tako lepo da se zabavljam ugošćavajući Jehovine svedoke sve dok oni sami panično ne krenu da beže iz mog stana. Političke sekte su dosadne, napadne, iritantne i vizuelno neprivlačne. Sećam se priče da se u toj-i-toj verskoj sekti na skupovima svi, navodno, skinu goli, ugasi se svetlo, pa ko koga dovati.

Ove političke nesrećnike ne mogu ni da zamislim tako!

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 104 april 2012.

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 134 april 2012.

Verujemo da su ova zima, koja polagano ističe, i naš specijal upravo podsetnik na to da je priroda ponekad daleko iznad nas i da je dobro da budemo svesni te činjenice. I da sve što je čovek uradio od momenta svog postanka, pre 30.000 godina, do danas ume da bude nedovoljno ako priroda odluči da pokaže svoje divlje i veličanstveno lice. Baš zbog toga nekada mislimo da smo, kao pojedinci, premali da bi naša dela na bilo koji način pomogla da se u odnosu čoveka i prirode napravi malo reda. U L&Z verujemo da bi bilo dobro da svako preuzme svoj deo odgovornost i razvije ono što se naziva “eco friendly life style”. Kada bismo svi verovali u to, zaista bi jednoga dana tih sedam miliona malih, individualnih pomaka bilo dovoljno da svih sedam miliona ljudi živi srećan život na planeti Zemlji, u skladu sa njenim zakonitostima, i sopstevnim potrebama.

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 133 mart 2012.

Hvala vam što me saslušate svakog meseca. Mislim da sam hiljade uštedeo otvarajući dušu vama svakog meseca, ne plaćajući tako stručno lice da me sasluša. Ovog meseca najviše me je nervirao sneg i njegov krajnje nekorektni odnos prema mojem automobilu. Ama baš svaki dan Vanredne situacije doneo mi je novu štetu na kolima. Svaki jebeni dan mi je nešto novo otpalo ili riknulo, a sve zbog nenormalnih uslova vožnje. Sneg još i ne pokazuje nameru da se otopi, a već sam prevalio 150 evra u tim jadnim, malim kvarovima. Čekam da se skroz otopi i da vidim da mi fali 2/3 auta. S druge strane, prisustvo saobraćajne policije gotovo da je nepostojeće.

Ti najveći neprijatelji bezbednosti u saobraćaju uzeli su malo da se odmore jer shvataju da snegom prekriveni kolovozi i generalna govnjivost u prometu dovoljno maltretiraju vozače te njihove tlačiteljske usluge nisu neophodne. Ponos francuske auto-industrije s kraja prošlog stoleća u mojem vlasništvu ove zime bio je, od strane mene lično, otkopavan lopatom preko petnaest puta. Nisam se dugo družio s lopatom i mogu vam reći da jedno drugom nismo nedostajali. Komotno bih mogao da je ne vidim još jedanaest godina. Ipak, ako je ikad opet vidim, neka bude ova plastična za sneg, a ne ona ozbiljna, metalna. Nju kad držiš u ruci, znaš da si mogao mnogo bolje proći u životu.
Mamu mu, još pada! Hvala vam još jednom, dobri ljudi…

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 103 mart 2012.

“Da, ali ovo je Srbija… Balkan. Ne bi to išlo kod nas” verovatno je rečenica koju najviše mrzim da čujem a slušam je ceo život. Prosto me fascinira ta opredeljenost ovdašnjeg “običnog” čoveka da živi kao napuštena životinja i da ne mari ni za kakav lični ili kolektivni, društveni razvoj. Ideja da smo mi ovde, samo zato što živimo na ovom komadu planete Zemlje, genetski i ko zna kako sve još predodređeni da budemo marva koja ne zna ni za šta – verovatno je najekstremniji primer auto-diskriminacije u istoriji. Kako to da neko za sebe pomisli da ne zaslužuje da živi bolje i da ga uopšte i ne interesuje da bilo šta promeni? Kako to propadanje postane način života a potom preraste u neku vrstu ovisnosti pa čovek neće više ni da mu se odupire? Ne znam i ne zanima me!

Ono u šta jesam siguran i što odgovorno tvrdim jeste: Mi jesmo za bolje! Dosta više tog cinizma koji čak nema ni stila, a nije više ni duhovit a ni interesantan. Znam da može bolje i isto tako znam da drugi ne znaju za to bolje pa zato i misle da ne postoji i da ne može.

Ovu epohalnu misao izrodio sam nakon što sam posmatrao grupu dece, ne stariju od sedam-osam godina, kako prvi put bivaju izložena muzici koje nema mnogo po medijima. Ja znam da bi sva ta deca, kada bi ih upitali šta vole da slušaju, izgovarala imena nekih nesrećnika koji se takmiče na TV muzičkim stočnim sajmovima kako bi dobili priliku da se odsele iz ambara u kojem žive i dobiju tezgu u Beču, ali ovaj put čuli su nešto sasvim suprotno tome. I uživali su! Iskreno. Niko im nije rekao: E, ovo ti je to-i-to i to se sluša tako-i-tako i radi se o tome-i-tome. Ne, klincima se zaista, maltene organski, dopao glasni zvuk gitare, nadrkani bubnjevi i himnične melodije. Roditelji su posle izjavili kako im je drago da su klinci čuli “tako nešto” jer eto, u vrtićima, na TV-u i svuda drugde daju im “ono sranje”. Ne želim da sudim da li je nešto sranje a nešto dobro, ali morao sam da se zapitam: “A što im ti nisi pokazao/la nešto drugačije? Jel’ ti teško da toliko budeš roditelj? Otvaranje horizonata mladuncu trebalo bi da bude jedan od najvažnijih delova roditeljstva, a pritom je i najzabavniji. Učite ih da ne provedu život zagledani u vlasititi pupak i da na svetu i te kako ima da se bira i istražuje. Tako ćete podsetiti i sebe na isto, pa ja više neću morati odasvud da slušam glupe, kukavičke žalopojke.

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 102 februar 2012.

Pravo iz užurbane redakcije! Najlepši deo procesa je kada se svi članovi L&Z ekipe spontano i sa žarom uključe u diskusiju o nekoj vrućoj temi. A njih je, naravno, u izobilju, kolaju oko nas iz svih mogućih izvora. TV emisije i filmovi koje smo gledali sinoć, štampa koja nam je stigla jutros, sajtovi koji su nam stalno otvoreni, informacije koje stižu mejlovima iz PR agencija, FB i Twitter postovi, nove knjige koje nam dolaze pravo iz izdavačkih kuća i, naravno, nova kozmetika koju prvi isprobamo… Uz sve to, paleta naših mišljenja, necenzurisanih stavova i ideja. Ima li išta lepše?! Evo primera, pre nekoliko dana u redakciji se zakuvala diskusija tragom sledeće vesti: “Amerikanac Endru Hajd, biznismen i organizator konferencija, rasprodao je skoro sve što je imao i sada ima samo 15 stvari.” “Divno je kada ne moraš da brineš o tome da li se pokvario bojler i da li je vreme da se registruje auto”, “Volela bih i ja da uživam samo u predelima i ljudima, a ne u stvarima…”, “Znala sam da će doći novo vreme kada će duhovnost opet imati primat!”, “Kako on uspe da napuni mašinu za veš, kada ima samo tri košulje, he he he?!”. Najmudrija među nama, Nataša, rekla je: “Ne budite naivni, to je bogataš koji koristi sva materijalna dobra koja koristimo i mi i još mnogo više od toga! Mi ih posedujemo jer smo siromašni, a on može da ih ne poseduje jer je bogat. Rentira auto po svojoj meri i meri svog najnovijeg putovanja, kao i hotel u kom želi da boravi dok mi krečimo svoje stanove i pregrađujemo sobe kako bi svaki ukućanin imao svoj kvadrat… I na kraju, nigde ne piše da se odrekao platinaste platne kartice! I to je kao minimalizam.” Vatromet ideja! Eto, tako nastaju novi brojevi zahvaljujući kojima učite, postajete lepši, zdraviji i bolji. Budite uz nas, a svoje ideje i komentare podelite sa nama na našem portalu www.lepotaizdravlje.rs/category/magazin.

– Dobar dan, danas imamo promociju „Milka“ ČOKOLADI, ako uzmete dve…

Dalje je nisam čula, ali sam prisilila sebe da sačekam da završi, potom sam se smušeno zahvalila i produžila.

Vraćajući se iz tog dela marketa, opet sam je ugledala, ovoga puta zaustavila je bračni par.

– … promociju „Milka“  ČOKOLADI…

Odlučim u trenutku da joj ipak kažem reč-dve. Sačekam da ostane sama, priđem joj i počnem:

– Dušo, sigurna sam da mi nećete zameriti ovo što ću vam reći: danas ćete stotinu puta ponoviti tu rečenicu, pa bar je pravilno izgovorite. Genitiv množine imenice čokolada glasi čokolada, s dužinom na pretposlednjem slogu – dok to govorim, ona podiže oči i mrmlja nešto kao da se priseća gramatike petog razreda osnovne škole – uostalom, da li ste, na primer, pročitali sedam knjigi ili knjiga, da li ste prošetali po šest ulici ili ulica, rivi ili riva, da li ste posetili pet biblioteki, pošti, ustanovi ili biblioteka, pošta, ustanova…

Vidim da joj je neprijatno pa brzo završavam i odlazim u nadi da će ipak razmisliti o tome što sam joj rekla. Međutim…

Zaboravila sam da kupim „koktu“  i ponovo sam zabasala na teritoriju mlade promoterke. Uporno je ponavljala: „… imamo promociju ‘Milka’ čokoladi…“! Devojka zna znanje i zašto bi pokleknula pred uveravanjem sredovečne žene, čiji joj obrazovni profil nije poznat? Zaista sam bila obeshrabrena. Zar je moguće da ova naša omladina nije spremna ni na kakvo dobronamerno skretanje pažnje na ELEMENTARNO neznanje? Pa šta su je profesori srpskog jezika učili dvanaest godina? (A možda nije ona kriva, ta lekcija se verovatno zagubila u nadoknađivanju časova propuštenih u štrajkovima početkom protekle decenije, ali će deca, nažalost, opet biti uskraćena, možda za tu a možda i za neku drugu lekciju tokom skraćivanju časova za potrebe štrajka upozorenja jer prosvetarima nisu isplaćene jubilarne nagrade.) I šta bi tek bilo da je kojim slučajem koristila imenice ženskog roda koje se završavaju na suglasnik, kao što su: žeđ, ljubav, strast, laž, glad? Verovatno bi Šojićeva rečenica iz „Bele lađe“ – „Ja lovim sa STRAŠĆOM“ – dobila puni smisao.

Važno je u raznim anketama u rubriku „strani jezici“ upisati engleski, ali nešto mislim: jadna im majka, kad ovako znaju svoj maternji jezik, kako li tek koriste taj strani?

Inače, ovih dana aktuelan je štrajk zaposlenih na TV Avala, koji nisu dobili poslednjih pet-šest ZARADI ili PLATI (ovako bi rekla gorepomenuta promoterka), a baš u tom duhu, pred kamerama, Željko Mitrović je izjavio (morala sam odmah da zapišem jer sigurno ne bih zapamtila), i čak ponovio nekoliko puta – verovatno mu se dopalo kako zvuči, pa da naglasi:

– Ja sam kao personaliti organizovan da sam osetljiv na takve stvari…

Nije važno šta je potom izgovorio jer: ŠTA REČE OVAJ ČOVEK?!