• Helsinski, Finska – u svim restoranima postoji “smoking section” koji se nalazi na samom kraju lokala, takoreći uvek tik uz ulazna vrata toaleta. Na stolovima su pepeljare prečnika dvadesetak centimetara koje se prazne i čiste tek na kraju radnog vremena, te je lako zamisliti vizuelni “ugođaj” pepeljare pune pikavaca, kao i pratećih pojava – pepela po stolu i mirisa sagorelog duvana. Međutim, najveće “poniženje” zbog toga što ste svojom voljom izabrali da se trujete na javnom mestu je – self service. Naime, za sve ostale goste su tu konobari, ali ne i za pušače. Njih ne moraju da služe već je njima suđeno da sami svoju porudžbinu donesu jer perosnal nije obavezan da sebe izlaže duvanskom dimu i da se truje!
•   London, Velika Britanija – grad u kojem su priznata razna prava raznih grupacija po još različitijim pitanjima, istovremeno sprovodi žestoku borbu protiv konzumenta cigareta na javnom mestu. Naime, prema istraživanjima, više od 45% stanovništva Velike Britanije je u problemu od 1. jula 2007. godine kada je stupio na snagu jedan od najrigoroznijih zakona o zabrani pušenja na javnim mestima. Britanska vlada lansirala je polovinom maja jednu od najskupljih propagandnih kampanja sa ciljem da svoje građane blagovremeno informiše da uskoro gotovo nigde neće smeti da puše!
  Agencija “Farm” je odradila kampanju o zabrani pušenja na javnim mestima koja je realizovana na TV, radio stanicama, u štampanim medijima, putem postera i biliborda, oglasnim porukama na autobusima i u londonskom metrou, kao i na oglasnim tablama na aerodromima I koja je nedeljno koštala više od milion funti! Za kompletniju sliku o kakvoj reklamnoj kampanji, dovoljno govori da je svetski gigant “Coca-Cola” prošle godine potrošila 8 miliona funti za šestonedeljnu kampanju kojom je u Britaniji lansirana “Coke Zero”. Tada su u “Coca-Cola” kompaniji saopštili da je to najveće ulaganje u pojedinačnu kampanju u toj evropskoj zemlji za proteklih 20 godina.”
  Međutim, jasno je da ulaganje za promociju borbe protiv pušača neće biti bespovratno, o čemu najbolje govori i cenovnik za one koji se odluče da naprave prekršaj na javnom mestu i dozvole sebi nikotinsku krizu ili mali hedonistički intermeco takvog tipa na javnom mestu. Tako da je lako pretpostaviti da će novac vrlo brzo biti vraćen u budžet britanske vlade.
• Beograd, Srbija – Preseljenjem u nove kompanijske prostore, u pravilniku ponašanja “Color press group”-a posebna težina je data statusu pušača na radnom mestu odnosno činjenici da je uživanje u cigaretama dozvoljeno samo na terasama. Hteli to ili ne, svi to poštuju, a od jednog kolege kojem je cigareta stalni pratilac u životu, čujem komentar:”dolaskom glupih (?!) japija, ni novinske redakcije više nisu iste, te sada mirišu na apoteke”. Moram da priznam da mi je ovakav komentar prijao, kako kao nepušaču, tako kao i osobi u čijem opisu radnog mesta je, ne samo da sve funkcioniše, već i da se zaposleni pridržavaju internih kompanijskih pravila. No, ono što me zanima – da li takve zabrane, vremenom smanjuju broj pušača ili oni ostaju istrajni u tome da žele da uživaju u cigareti na terasi, nekoj zagušljivoj čajnoj kuhinji, staklenom pušačkom boksu,….

Potrudiću se da iz primera iz neposednog okruženja dođem do tog zaključka, ali već sada moram da priznam svoju fascinaciju onima koji iz prijatno klimatizovanih prostorija odlaze na terasu i na plus četrdeset se preznojavaju i to sa cigaretom u ustima. Ne osuđujem ih, svako ima prava na svoj izbor, ali će ostati pitanje da li će pravila funkcionisanja u savremenom (biznis) svetu, umanjiti raspostranjenu pojavu pušenja ili će se vremenom shvatiti da nikakve kazne niti milionski budžeti za reklamne kampanje nisu dovoljni da bi neko prešao u tabor nepušača?!

U petak, 27. aprila, bio sam u konzulatu Finske u Beogradu, kako bih dobio vizu i uskoro otputovao u Helsinki na “Evroviziju”. Do sada sam mali milion puta predavao zahteve za vizu, ali mi je ovaj izlet na stranu teritoriju u srcu Beograda ostao u posebno lepom sećanju. Naime, za razliku od većine ambasada, pred ovom nije bilo gužvi, dreke i larme ljudi koji satima stoje i čekaju sa željom da će uspeti da pređu granice naše zemlje, a već sama činjenica da imate svoj termin i da nema gužve, a da su službenice vrlo ljubazne – jednostavno oduševljava. Nakon što smo obavili formalnosti – popunjavanje upitnika sa bezbroj pitanja, a oko kojih sam i sam imao dodatna podpitanja, moj kolega Buda i ja smo nabrajali šta sve znamo o zemlji u kojoj uskoro putujemo,…

Finska jezera

U toku iznošenja činjenica, ali i pukih nagadjanja za koje se kasnije ispostavilo da i nisu najtačnija, prekinuo nas je poziv ljubazne službenice konzulata od koje smo dobili tri knjižice o toj zemlji iz kojih smo saznali mnogo toga, kao recimo da je prosečna temperatura u aprilu 3 stepena, da je Finska poznata po brojnim jezera – oko 190.000 jezera, te da na Severu iznad Artičkog kruga, sunce ne zalazi oko 73 dana izazivajući bele noći leta dok zimi sunce ostaje ispod horiznota 51 dan, stvarajući polarne noći i mnogo drugih zanimljivosti. Svakako fascinantan podatak, a posebno za ljude koji rade u oblasti štampanih medija je činjenica da su Finci treći u svetu i prvi u EU po tiražu novina po glavi stanovnika, a još više impresionira informacija da imaju 280 nedeljnika i da se novine retko kupuju na kiosku već pretplatom. O svemu tome, proćaskali smo nešto kasnije uz kaficu u bašti “Portobela” na Slaviji, a ni sveža informacija sa interneta da je beli pokrivač prekrio Helsinki i još neke gradove ove severnoevropske zemlje nam nije pokvario raspoloženje i želju da što pre krenemo na taj put i vidimo zemlju u kojoj ćemo se, ako je suditi na osnovu prvih kontakata, družiti sa vrlo ljubaznim domaćinima.
Naravno, već po dolasku u Helsinki znaću da li je sve baš kao što moj, često namrgođeni, kolega Buda i ja, optimistički očekujemo.