Pošto se, kao dugogodišnji pušač, u poslednje vreme osećam kao “redak zver” - a to je posledica “humanih” zakona koje država ubrzano donosi u želji da se približi standardima EU (bolje bi bilo da se brine za naše “evropske” plate) – odlučila sam da pokrenem inicijativu u vezi sa pravima pušača. Na radnom mestu odavno su nam zabranili cigarete i dobili smo prostorijicu (kao mini-geto) u kojoj možemo da upražnjavamo tu “ružnu naviku pogubnu po zdravlje”.

Ali, ukoliko budemo proterani iz svih lokala i kafića na teritoriji Srbije, a čini mi se da Tomica Milosavljević i ekipa oko njega baš tome streme (pošto se već operisao u Minhenu pokazavši time koliko ceni kolege u Beogradu, mogao je trajno da se nastani u Bavarskoj, ne bismo mu zamerili), preostaje nam da udruženim snagama kupimo (poveći) komad zemlje ili neko selo u odumiranju, a takvih je, nažalost, Srbija puna, pa – kao što je Blaško Gabrić na svom imanju na severu Vojvodine osnovao Titovu Jugoslaviju – da ga nazovemo Pušlend (jedna utopija manje-više), da se tu naselimo i pušimo do mile volje.

Zanimljivo je sledeće: većina intelektualaca spremna je da izrazi empatiju prema borbi za prava homoseksualaca (sada je to “in”), ali nisam čula da je bilo ko od njih rekao nešto nama u prilog. Da li to znači da smo mi obespravljeniji iako nas je mnogo više? Bogami, razne nevladine organizacije trebalo bi dobro da se zamisle.

Kako svaki ozbiljan pokret ima manifest, izabrala sam jasan, sažet i vrlo kratak: napisao ga je sedamdesetdvogodišnji poznati britanski dizajner, fotograf i slikar Dejvid Hokni koji je pre pet godina napustio Kaliforniju iako je u njoj je proveo dobar deo života, jer je bio ozlojeđen ponašanjem američke javnosti prema pušačima, pa se vratio u rodnu Englesku. Inače, Hokni je, osim po svojim nesvakidašnjim umetničkim delima, poznat i po britkom jeziku: on je čovek koji se ne ustručava da podigne glas protiv svega što smatra društveno i politički nekorektnim. Za nevolju, u martu ove godine britanski mediji osuli su strašnu paljbu po pušačima što je rezultiralo donošenjem zakona o zabrani pušenja na javnim mestima. Osetivši se “prozvanim”, Hokni je presavio papir i napisao pismo (najbolji deo izdvajam i nazivam ga “pušačkim manifestom”) koje je objavljeno u “Indipendentu”, a u njemu slavi život i podiže glas protiv opsednutosti smrću:

PUŠAČKI MANIFEST

“Lekari su, izgleda, opsednuti strahom od smrti. Za razliku od njih, moja strast je ljubav prema životu. Ne verujem ni u jednu reč koju izgovore o pasivnom pušenju. Evo, ja aktivno pušim već 52 godine i još uvek sam tu, i ne samo da mrdam već radim punom parom. Prezirem sve one koji propagiraju ono što je kvantitativno a nema ni trunke kvaliteta. Počinjem da mislim da je nusefekat feminizma infantilizam kojim ODRASLE OSOBE ZABRANAMA POKUŠAVAJU DA SE PRETVORE U DECU. Ako mene pitate, reći ću vam da ne brinete mnogo o budućnosti već da živite punim plućima, ovde i sada.”

Pa, dragi moji, Pokret za prava pušača je u osnivanju. Ukoliko ste se prepoznali, pridružite nam se.

P. S. Tekst o Dejvidu Hokniju, piscu našeg mini-manifesta, moći ćete da pročitate u drugom broju časopisa “Inteligent Life” koji će biti na kioscima od 25. juna.

U svom skromnom obraćanju pred kamerama Bajatović reče da je odlučio da se odrekne godišnjeg prihoda po osnovu članstva u Upravnom odboru “Jugorosgasa” – a to zaista nije zanemarljiva svota, 8.000 evra mesečno! – u korist 25 porodica i četiri ustanove, kao i da na taj način želi da podstakne svoje kolege da učine isto najavivši skorašnju donaciju još jednog iznosa koji se takođe meri milionima dinara. I, do ovog trenutka sve je u redu. Problem nastaje kada se postavi pitanje: iz kojih se izvora isplaćuju zarade članovima UO? To nije privatna, nego državna firma (u vlasništvu Srbije 49%, a Rusija kontroliše 51%) što znači da smo opet svi mi, na ovaj ili onaj način (plaćanjem visoke cene gasa, svih mogućih poreza i nameta), “zalegli” za, po raznim osnovama, enormne “nadoknade” političara iz stranaka koje participiraju u vlasti. (I zar sada treba da se pitamo zašto se političke partije prilikom “slatke podele” toliko bore za određena resorna ministarstva koja obezbeđuju članstvo u Upravnim odborima moćnih preduzeća?)

Sećam se da je Čeda LDP Jovanović svojevremeno, nezadovoljan Bajatovićevim postavljenjem za direktora “Srbija gasa”, to prokomentarisao rečima (parafraziram):

“Šta je to Dušana Bajatovića kvalifikovalo za direktorsko mesto u tako važnom državnom preduzeću? Možda činjenica da čovek zna kako izgleda plinska boca?” A, eto, čovek ne samo što zna kako izgleda plinska boca, čini se da mu je, za razliku od većine “sapatnika” sa političke scene, poznato i kakve je boje beda u Srbiji… A, bogami, ume i da posegne rukom u SOPSTVENI džep (u svetlu ovog gesta gotovo da je nevažno kako je napunjen, uostalom, mogao je taj isti čovek da se, kao većina “kolega po prihodima”, pritaji i da, pošto isplati stranki “paušal”, polako krcka “zarađeni” novac). Pa, toliki broj njih “lopatama” zahvata u zajedničku “kesu” doprinoseći tako isključivo ličnom blagostanju (uskoro treba da budu objavljeni, najverovatnije lažirani, podaci u vezi sa prijavljenim prihodima naših “dobrotvora”), a tek retkima pada na um da je bogougodno delo “ponuditi sirotinji bar mrvice sa svoje trpeze”.

Ovo je bio veliki poen za SPS. Bravo, Bajatoviću! Ipak, plašim se da se niko više neće povesti za njegovim primerom.

Dobro, pitanje za gospodina Tijanića glasi: ako je zaista tako kako on tvrdi, iz kojih će to izvora, a da nas zaobiđe, Skupština namaknuti novac za potrebe prenosa (svih) najčešće dosadnih sednica kojima je cilj, pre svega, partijska samopromocija? Da neće, možda, da uskoče stranački donatori – to su oni čija su nam imena i danas nepoznata a zna se da finansiraju političke partije i zauzvrat se nesmetano bogate? (Refleks sticanja pravo je čudo jer, što više imaš, više ti treba a nebo je granica bez obzira na usputne žtrve. Pošto je to, uslovno rečeno, bolest, ili bolje – navučenost, zavisnost, smišljena je fina krilatica da umiri nas prosečne: “Nije bogat onaj ko mnogo ima već onaj kome malo treba” – iako zvuči povlađivački, ima nečeg… pravoslavnog u tome.)

Teško… Naravno, posegnuće i Skupština, kao i svi ostali korisnici, u budžet koji punimo isključivo mi, poniženi i uvređeni arbajteri prepušteni na milost i nemilost ovom liberalnom kapitalizmu, da bi svi, pa i onih 28.000 zaposlenih u javnim službama (koliko će ih ostati u radnom odnosu umesto da ih prepolove) mogli da primaju plate. I to ne makar kakve (zar je malo to što su, nikakvim zaslugama niti kvalifikacijama osim partijske pripadnosti, godinama dobijali plate za, uglavnom, nerad i mrzovolju u komunikaciji sa strankama)!
Što reče Ruža Ćirković u “Utisku nedelje” (parafraziraću je): “Ne razumem zašto se podigla tolika prašina oko otpuštanja prekobrojnih državnih službenika a niko se nije uzrujao kada je bez posla ostalo na stotine hiljada radnika propalih firmi”.

To što nam poslodavci skidaju kožu s leđa još ću i da podnesem (moraju da prosleđuju izdašne donacije strankama), ali da moje interese zastupa gorepomenuti Tijanić?! Previše je, brate! Ulogu narodnog tribuna (a namenio ju je sebi) zaslužiće samo ukoliko nešto učini da nam ukinu harač eufemistički nazvan pretplatom.

A dotad? Šta nam smeta da napr(e)dujemo?

I dok tamo neki marginalci menjaju žene, a poznati likovi muzu krave na “Farmi”, izmrcvareni “junaci” “Trenutka istine” podsećaju me na likove iz kultnog filma “I konje ubijaju, zar ne?”
I, šta bi bio zajednički imenilac maratonskog plesa u cilju preživljavanja i ovog preznojavanja pod reflektorima dok su sve (srpske) oči sveta uprte u čoveka koji upravo treba da odgovori na pitanje da li je bio sa ljubavnicom u trenutku kada mu se rađalo dete? Kriza, naravno (ekonomska, kriza morala…)!

Ali, zapravo me je zadivio rialiti šou na B92, ali ne “Veliki brat”, taj je potpuno prevaziđen. Ovoga puta za moju konsternaciju bila je zaslužna informativna redakcija jer su mi “Vesti” na toj televiziji do 20. septembra, iz večeri u veče, razarale nervni sistem (kao, svojevremeno, TV Beograd početkom devedesetih izveštajima “sa ratišta”) “udarnom temom” koja se protezala na prvih petnaestak minuta a odnosila se, naravno, prvo na Paradu ponosa a potom na Povorku istog tog ponosa. Bar nedelju dana narečena parada bila je važnija od svega drugog, čak i od ulaska Srbije u Evropu, političkih i afera u privredi, važnija od života… Trebalo je po svaku cenu pred zapadnom javnošću zaslužiti predznak demokratske TV. Možda kane i neka parica…
Za nevolju, pročitah u novinama podatak da bi nas, poreske obveznike, ta šetnja po centru Beograda koštala milion evra. (?!) Dotad sam, uprkos svakovečernjem maltretmanu B92, na sve to gledala poprilično ambivalentno, međutim, na pomen tolike cifre, pao mi je mrak na oči. Dakle, ne treba biti matematički genije pa izračunati da bi nas predstavnici gej populacije (pet stotina prijavljenih) po glavi koštali – 2.000 evra! A koštali bi nas i više, s obzirom na pretnje nacionalističkih grupa kojima bi to bilo opravdanje da opet razbiju Beograd, da se ustreme na ambasade (ovoga puta na meti je bila švedska), o sukobima sa policijom i mogućim posledicama ne smem ni da mislim… Ipak mi se čini da je tu manifestaciju trebalo nazvati Paradom prkosa jer, kako drugačije objasniti njihovo neodustajanje (do zabrane) i neprihvatanje druge lokacije – parka na Ušću?

Zar je moguće da zemljica Srbija ne bi imala u šta pametnije da uloži taj novac? Nema kod nas sirotinje, gladi, bolesti, redova pred narodnim kuhinjama koje se polako gase jer Crveni krst nema sredstava za taj jedan obrok dnevno… (to je preslikano iz nekog drugog miljea pa nam je potureno da se malo nasekiramo).

Zar tim novcem ne bi mogle da se zbrinu desetine izbegličkih porodica, da im se podigne krov nad glavom i da se tako izbegne Parada jada (šta ako izbegla lica odluče da se, kao marginalizovana grupa, u povorci predstave svojim sugrađanima?) Zar su njihova prava na malo ljudskog dostojanstva toliko manje važna od prava gej orijentisanih? Evropa se odavno ne bavi prognanicima jer je “njihovo pitanje” rešeno na ovaj ili onaj način, ali Srbija mora da brine o ljudima koji nisu svojevoljno došli da se potucaju po nekakvim kampovima. Ko ono reče: “Dajte mi televiziju, pokoriću svet!”

Međutim… Čovek zaista uči dok je živ pa sam i ja, u pedeset i nekoj, naučila da je ponekad zaista dobro KAZATI ONO ŠTO OSEĆAŠ.

Dakle, kada ste poslednji put nekome rekli da je dobar čovek koji zaslužuje da ga volite? Ili – kada ste to čuli? Ne sećate se? Naravno, pri tom ne podrazumevam najrođenije – decu, muža, roditelje, braću i sestre. Ipak, razmislite i o njima, da ih ne pogubite u ovom međuprostoru koji se naziva “život u tranziciji”.

Evo, priznajem, morala sam dobro da pročeprkam po sopstvenom sećanju da bih se prisetila kada se to meni poslednji put desilo, svejedno u kojem smeru. I bila sam zadovoljna sobom jer sam nedavno svom dragom prijatelju, u trenutku kada sam pomislila da mu je teško, poslala SMS poruku kojom ga pozivam na razgovor naglasivši da ga volim.

A povod da se zamislim nad ovakvom temom dala mi je koleginica s posla, sa kojom u firmi delim i dobro i zlo već dvanaest godina, i to onda kada sam to najmanje očekivala, kada smo svi bili pod utiskom neminovnih, ali ipak neprijatnih, dešavanja koja su, naravno, u vezi sa ovom ekonomskom krizom.

Sedele smo u našem kafeu i, ničim izazvana, ovako mi je rekla: “Nisam sigurna kako ćeš ovo shvatiti, ali mnogo sam razmišljala o tebi u poslednje dve nedelje i… užasno mi je žao što te otpočetka nisam volela ovoliko koliko mogu i koliko zaslužuješ.”

Nenavikla na ovako neposredno i prekrasno očitovanje emocija, za trenutak sam zaista bila zatečena, a onda sam joj rekla da mi nije jasna uvodna rečenica jer – šta tu može pogrešno da se shvati – i da ništa lepše nije mogla da mi kaže.

I celi taj, inače po mnogo čemu teški, dan bio mi je podnošljiv, čak divan.
Draga moja koleginice, toliko si tim gestom učinila za mene… i, što je još bolje, podstaknula si me na razmišljanje i – delanje. Pobrinula sam se za to da, u narednih nekoliko dana, isto to učinim drugim osobama koje to zaslužuju. I baš sam se dobro osećala, gotovo isto onako kao kada si ti meni “istinu sasula u lice”. Baš ti hvala.

Baš nas je krenulo! Uprkos sporadičnim porazima, naši sportisti (teniseri, košarkaši, vaterpolisti, kajakaši… – sa izuzetkom fudbalera, naravno) ruše sve pred sobom! Nama, ovako jadnima, oni su jedina “svetlost na kraju tunela” jer, zbog dešavanja u vezi sa Kosovom, zahuktalih poskupljenja (hrana, struja, komunalije, prevoz), ograničavanja potrošačkih kredita a, bogami, i zbog klimatskih promena, malo je kome dobro. Naravno, uvek ostavljam rezervu za onaj društveni sloj kojem je u svakom sistemu i u svim okolnostima – sasvim fino. Ali, njima ne želim da se bavim jer su sigurno dovoljni sami sebi i “boleće ih baš”, kako kaže naša drugarica Beba. Imaju oni drugih problema, na primer, kako da za 5.000 evra upišu decu u privatne osnovne škole.

Pa, kada smo već kod sportista koji baš umeju da unesu radost u naše male, tmurne živote, primetim ja tako da različite televizijske kuće različito reaguju na “prateće pojave” u vezi sa nastupima naših sportskih predstavnika po svetu. Naime, kada je pre izvesnog vremena mlada košarkaška reprezentacija Srbije pobedila na Evropskom prvenstvu u Gorici, desio se uvredljivi incident kakav nijedna država koja drži do sebe (?!) ne bi propustila da “udari na sva zvona” – organizatori nisu pripremili himnu zemljice Srbije verovatno zato što nisu očekivali našu pobedu, pa su, gle čuda, naši momci na pobedničkom postolju pola sata čekali da čuju prve taktove “Bože pravde”. E, na taj “detalj” primereno je reagovala RTS (kojoj, priznajem, sa žaljenjem plaćam pretplatu), B92 osvrnuo se na tu činjenicu, a moj “omiljeni” “Fox” elegantno je izbegao da je spomene. Isto se ponovilo u slučaju trijumfa Novaka Đokovića na Masters turniru u Montrealu – to što ga je oficijelni spiker predstavio kao takmičara iz Hrvatske, slično kao u prethodnom “slučaju” sa košarkašima, “zabolelo” je pobrojane TV kuće sa “nacionalnom pokrivenošću”.

Zaista nisam ksenofobična (tu pre svega mislim u odnosu na Amerikance koji su vlasnici TV “Foks”) ali mera dobrog ukusa morala bi da važi za sve koji se bave javnim informisanjem. Ne bi smelo da bude “poželjnih” i “nepoželjnih”, treba baratati samo INFORMACIJAMA, a “prekobarske demokrate i lideri u svim oblicima informisanja pa i u elektronskom”, umesto da nas nečemu pouče, pokazali su kako se istina zaobilazi. (Ili to, možda, beogradski uređivački kolegijum tako radi na svoju ruku da ne naljuti poslodavce?)

Mi, naravno, nismo nikakva ni politička ni ekonomska velesila, ali sportska, dopalo se to nekome ili ne – jesmo! Dakle, BRAVO! za sportiste. (Nadam se da mi naša bivša koleginica neće zameriti to što sam upotrebila njen večni poklič sa ekrana TV “Pink” sredom uveče).

Elem, Jovana je pozvala gospođu Mujović (izvinjavam joj se što nisam zapamtila njeno ime i nadam se da je prezime tačno napisano, ali to gostovanje zaista je kratko trajalo), a ona je jedva uspela da kaže da naša zemlja treba da poradi na zakonskoj regulativi kojom bi se porodicama pacijenata omogućio uvid u medicinske protokole tragično okončanih operacija i, u trenutku kada je zaustila da to objasni na konkretnom primeru preminule devojčice, odnosno na pravu njenih roditelja da saznaju sve detalje u vezi sa operacijom i ulogom anesteziologa, prekinula ju je plavokosa voditeljka najavivši ono što svakog Srbina MORA da zanima: “O tome ćemo drugom prilikom, a sad – Paris Hilton!”

Preplavila me je neka milina, bila sam beskrajno zahvalna Jakićevoj što nije dopustila da se gledaoci muče suvoparnim momentima kakvi su, je li, detalji iz pravničke prakse vezani za medicinu jer – koga to zanima? Greške naših lekara gotovo su raritetne, svi smo srećni i bezgranično verujemo ljudima u “belim mantilima”. Lepo njima, lepo nama, a bogami i Jovani. Zašto bismo se brinuli za sporadične slučajeve lekarskog nemara?

“Fox” televizija dobila je posle 26. juna uveče svog najvećeg fana svih vremena, obećavam da nikada više neću propustiti njihove vesti!
Rahitična, praznoglava Paris je moj idol!
Pa, kud ide ovaj svet?!

P.S. Duboko se izvinjavam svima koji misle drugačije od mene a ja smatram da većini naših građana mozak nije na nivou amebe, duboko se izvinjavam i onima čiji mozak to jeste zato što znam da ne mogu protiv sebe. Njima će “Fox” i Paris uvek biti ispred male Anje.

Ne mogu više ni da ih gledam ni da ih slušam. A kadgod sam pred ekranom sedela kao prikovana. Zainteresovana, tolerantna (koliko je to bilo moguće) i prema milim i prema nemilim govornicima jer sam ih u to, ne tako davno, vreme na takve delila. Sada je moja tolerancija iščilela, nestala, ni trag od nje ostao nije a na sva lica koja mi se smenjuju pred očima reagujem isto – zgađeno. Zato razmišljam o tome da tužim srpski Parlament jer, ne samo da je od mene načinio netolerantnu osobu, već mi je oduzeo i nadu i Evropu. Poznato je da je u Srbiji nadoknada za takozvani “duševni bol” mnogo viša nego za onaj sirovi, fizički (pouzdano to znam jer sam se kao novinar naplaćala takvih kazni), pa pretpostavljam da bih i ja mogla da se ovajdim. Međutim, ima tu jedna “kvaka”: naša država jeste u poslednjih nekoliko godina, stremeći ka Evropi, donela mnoštvo zakona, na primer, odličan (kažu) Zakon o zaštiti ljudskih prava i prava manjina (samo da ga još implementiramo), Zakon o zaštiti potrošača (o kojem potrošači nemaju pojma), čak i Zakon o zaštiti životinja po kojem je zabranjeno “uspavljivati” pse lutalice (jedine svesne elemente našeg društva koji i te kako koriste svoj novoizboreni status pa ujedaju sve što stignu), ali se nije potrudila oko najvažnijeg – Zakona o zaštiti birača čijom zaslugom poslanici sede u skupštinskim klupama i ne odbijaju “masne” plate.

Razumem ja da sam sasvim odgovorna za to što se Čeda i bratija bahate za govornicom praveći od nas budale ali i zahtevam da budem zaštićena bar toliko koliko pas lutalica. Jer, sve nas, birače, još uvek mogu i da uspavaju, i da maltretiraju, i da nad nama vrše najstrašnije mentalne eksperimente (kako drugačije nazvati smenjivanje za govornicom Nataše Jovanović i Aleksandra Vučića, kojima ni 56 sati ne bi bilo dovoljno da iznesu svoje britke opaske na račun političkih protivnika?) a da nam nikakav instrument za odbranu nisu dali ni u nagoveštaju.

Zato, pozivam birače da se organizujemo kao manjinska grupa (iako nas je najviše, zapravo smo toliko uniženi da se ponekad osećamo kao da nas nema) jer je činjenica da takva udruženja mogu da se izbore za ponešto, pa čak i da dobiju svoj zakon koji će ih štititi. A onda, umesto neba, Evropa će nam biti granica! Moći ćemo da pokucamo na vrata suda u Strazburu i da namaknemo koju crkavicu, bar kao građani Kraljeva koji, čuh nedavno, istržiše za poslednjih nekoliko meseci iz opštinske kase višemilionsku svotu na ime pretrpljenog straha i bola zbog ujeda pasa lutalica. Pa da i mi (zaštićeni) jednom ujedemo ruku koja nas ‘lebom ‘rani!

I neće nam u tom slučaju biti važno da li imamo Vladu.