O Njemu sam čula sve najlepše. Znala sam da je pažljiv, kulturan, fin, iz dobre familije, da radi na nekom institutu za neznamnijašta i da vozi neka kola čije cenjeno ime ne umem ni da izgovorim. Ograničena serija, rekla je. Takvih nema više. Kola ili tipova? – upitala sam. Kako god, sve što valja, brzo se proda. U njihovu vezu bila sam upućena od starta. Kako su se upoznali na nekom fensi prijemu, kako su pričali cele večeri, pa je onda odvezao kolima, pa je onda pozvao na kafu, i čašicu razgovora… i tako, mic po mic, eno ih, i dan-danas, pričaju.

Kakav je, pitala sam je. Mislim, ovako… kako izleda. On je bio njen prvi tip čije slike nisu bile u njenom mobilnom, nije ga imala na kompu, u novčaniku, nigde. Da ne bi one Pradine tašnice za koju se klela da joj je ON lično poklonio, pomislila bih da ga je sigurno izmislila, samo da nam napakosti.

Pa, dobar je, rekla je. Dobar? Tu mi je odmah postalo sumnjivo. Maja – plava, visoka, zgodna, poslednji izdanak, što bi moja mama rekla, nordijske lepote u ovim našim krajevima, dugonoga, dugokosa… Ta nikad nije imala “pa dobre” tipove. Dok smo mi pristajali na pametne, vickaste, prosečne, normalne, inteligentne, glupe, ovakve ili onakve, Maja je šetala sve same vanzemaljce. Njeni su tipovi bili toliko vaaaau, da smo ih smatrali bićima s druge planete. Bili su i lepi i pametni i simpatični i namazani i podmazani i sve. All inclusive… E zato mi je bilo čudno kad mi je rekla da je ovaj – pa dobar. Eskivirala je da nas upozna, nije ga dovodila na kafu, nije išla po rođendanima, uvek se pojavljivala sama, pod izgovorom da on ima neka neodložna posla ili je bolestan, pod temperaturom u krevetu. Niko nikad nije video gospodina Savršenog, ali i nakon pola godine Maja je o njemu pričala na sva zvona. Dugo sam mislila da je u pitanju sam grčki bog, čim ga toliko krije od očiju javnosti, a onda sam ih jednog dana srela u gradu. OK, nije sve u izgledu, ali ovaj je bio – dno dna, crnjak najveći… Bila sam bukvalno zblanuta njegovom pojavom. Onako štrkljast, krakat, mršav, rošav, nikakav… ma nikako mi nije išao uz nju. Iznenađenje je bilo preveliko da bi se dalo sakriti, te se brže bolje pozdravih, uz neki bezvezan izgovor da imam neka posla, žurim… Prva misao: šta će ako joj deca, jednog dana, povuku na njega?

Konačno, ne mogoh da izdržim, a da je ne pitam. Sestro slatka, šta ti bi…?! Ništa. Po prvi put osećam da me neko zaista voli, odgovori smireno. Nijedan moj bivši nikada me nije doživljavao kao osobu, ljudsko biće. Mi smo se samo međusobno šetali, pokazivali pred svetom. Jedno drugom smo bili eksponat, i to je bilo to. Ma kako lepi i snažni da su bili, nikada nisam mogla da zamislim sebe pored njih za ceo život. Nismo imali o čemu da pričamo. Bojan je prvi s kojim zaista razgovaram, prvi koji sluša ono što govorim i ne zeva na pola rečenice. Znam da je ružan, znam da nismo nikakav par, svesna sam da se ljudi na ulici okreću za nama i da svi u trenutku pomisle šta tražim s njim, ali baš zato… On je svestan sebe, svestan je i mene, zato se i bori da me zadrži. Oni lepi, od pre, nikada se nisu trudili da me zadrže, bilo im je svejedno ako odlazim, znali su da mogu imati svaku, oni su face… Bojan se ne stidi da mi pokaže koliko mu je stalo. Da mi donese čaj u krevet kad sam bolesna, da me čeka posle posla, da ide sa mnom u kupovinu, da satima sluša o mojim novim pramenovima, ili o tome kako je kozmetičarka previše zagrejala vosak. To niko pre njega nije umeo. I ja ne mislim da je šonja zbog toga. A izgled… Izgled je relativna stvar. Budeš lep jedno vreme, i onda i to prođe. Misliš da ću ja biti ovakva celog života? Naravno da neću, možda još koju godinu i to je to. Meni treba neko s kim mogu da se smejem. Neko ko nije uobražen. Neko s karakterom, a on to, veruj mi, jeste. I meni je na prvi pogled bio ružan. Strahovito ružan. Pomislila sam, ovo ni majka ne može da voli… Sada znam nešto što pre nisam – nema ružnih, već samo dosadnih muškaraca.

OK, pomislila sam, biće da dečko ima svoje kvalitete. Moguće da je sve što je rekla istina. Barem ne mora da strahuje da će je prevariti. I šta je, uopšte, lepota? Relativna stvar. Doživljaj onoga koji posmatra. A i on dobro rezonuje – nisam lep, nisam atleta, nisam pojava, šta mi onda preostaje nego da budem bolji i pametniji od drugih? Ustalom, šta znači biti lep? Da li su to idealni bicepsi, proporcije, boja očiju, kose… ili je to naša narav, personaliti i neki unutrašnji mir koji isijava. Elem, da skratim priču, njih dvoje su i dan-danas zajedno, vole se, lepo im je. Ona je počela da ga izvodi u svet i više joj nije neprijatno zbog estetskog disbalansa. Komentare drugih ljudi naziva optičkom vartkom. Srce vidi što oko ne može. Uostalom, da ljubav i lepota idu zajedno, devedeset posto ljudi se nikad ne bi poljubilo. Ni Monika Beluči i onaj njen, ni Rodni i Kasandra, ni Lepotica i Zver, niko, nikad….

I ko smo mi, uopšte, da sudimo? Ni ja nisam najlepša, pa me opet vole. Ni moj dragi nije Apolon, pa opet, ne dam ga nizašta na svetu. Ima krive prednje zube, nema kosu, mestimično ga ima i više nego što treba, ali me voli i zato je, ne “pa dobar”, nego – najbolji. Jedini primerak. Ma, čist limited edition, kad vam kažem!

I onda se ukljucise dvoje, muz i zena, kazu ”nekad smo imali divnu kucu, i divan auto, i divan zivot, rusku guvernantu, lexus, and all that, a onda je muz bankrotirao.” Pa su ostali bez kuce, auta, guvernante i cega sve ne. Pa je zena pala u depresiju, a muz se sve manje svijao u kuci. I kad se svima cinilo da su kola krenula nizbrdo i da ih nista ne moze zaustaviti, pojavila se knjiga koja im je promenila zivot.

I gle cuda, zena je preko noci postala druga osoba, vedra, vesela i privrzena svom muzu i nakon dvadesetdve godine braka. Dok nisu sve izgubili, nisu ni znali da im novac u zivotu nije ni potreban. Knjiga im je otvorila oci. Dve decenije su ziveli u mraku. Sada su blizi sebi i svom iskonskom bicu jer para nema i nema nicega s cim bi se poistovetili. Doduse, nema vise ni rodbine ni prijatelja, pa da porede, ko kako zivi, ciji je posao placeniji, ko vozi bolja kola, cija deca se lepse oblace, koja je snajka skuplje platila frizuru…

Super, pomislila sam u prvi mah. Blago njima, ne opterecuju se svakodnevnim brigma… Zive potpuno operisani od materijalnog sveta.
Ona vise ne mora da se dvoumi da li ce sivu ili belu bundu, on ima samo jedan stap za golf. Cinjenica da su ostali bez svega, ostavila ih je bez prava da biraju. To ti je, sto ti je.

S druge strane, kakvo pravo izbora nama preostaje? Ili imamo, za razliku od njih, samo privid da mozemo da biramo?
Na neki nacin, u masini smo, kako okrenes, i mi i oni. Samo je stvar u broju obrtaja. Ako se suvise sporo okrece, bude ti muka. Ako ubacis u petu, izleces u krivini.

Zalud trosimo vreme, kaze Toll, na opsesivnu preokupiranost stvarima. Kada više niste u stanju da osetite svoj život, velika je verovatnoća da ćete pokušati da ga ispunite stvarima. Kao duhovnu vežbu predlažem da preispitate svoju vezu sa svetom stvari putem samoposmatranja, i da posebno obratite pažnju na one koje oslovljavate s ,,moj,a”.

Krenuh da nabrajam u sebi… Moja kuca, moj auto, moja masina za sudje, moja ves masina, moj televizor, moj daljinski, moj haj faj, moj komp, moj krevet, sve moj do mojega. Na levo krug, rekoh sebi, nisam ti ja za tu novu zemlju, mani me, bogati. Ne palim se na filozofiju… Bar ne na onu koju ne razumem, koju nisam u stanju da je primenim u praksi. Sad, nek’ mudraci oproste…

Ali ako neko slucajno cuje da se prodaje neka kucica, u nekom seocetu, nadomak grada, gde dani traju beskonacno dugo, gde ljudi ustaju rano i posle drugog dnevnika idu na spavanje, i gde nikada nisu culi za Opru Vinfri, molim, neka mi javi!

I tako, iz tog nemilog sveta kartonskih kutija, s oznakom ”pažljivo, lomljivo, stare stvari” i slično, izdvojilo se nekoliko, razume se najtežih, kutija s knjigama…

Od školske lektire od pre dvadeset i kusur godina pa na ovamo… Desanka, Branko, cika Jova i 1000 zašto, 1000 zato, štampana davne 1985 od strane IP Vuka Karadžića, u neverovatnih 20 000 primeraka. Verujem da je svaka kuća koja je iole držala do sebe imala po jednu takvu… Poklanjali su nam je imućni rođaci, bake i deke, a verujem, ponajviše roditelji u nadi da će tako izbeći dobar deo pitanja na koja nisu imala odgovor…

Šta su to ćelije, pita knjiga. Pa, šta su geni? Zašto na koži rastu dlake? Kako dišemo? Šta je bol? Koliki je atom…? I onda slede detaljni odgovori. Teoretski, lepo smišljeno. Dete se zapita, uzme knjigu, pročita odgovor i to je to. Ali deca ne bi bila deca kada bi tražila pitanja u knjizi. Deca imaju bolja, teža, neverovatnija pitanja, na koja mi, i pored najbolje volje, često nismo u stanju da damo odgovor.

Evo, recimo, danas – prošle su dvadesetdve godine od poslednjeg izdanja 1000 zašto. Danas čak i deca znaju šta su ćelije, koliki su atomi i zašto nam rastu dlake. Deca danas imaju nova, mnogo kompleksnija pitanja. Kako radi mobilni telefon? Ko je izmislio mikrotalasnu? Šta je to globalno zagrevanje? Šta je to sms, gps, abs…?

A tek internet, mikročipovi, optička vlakna…

Jednoj prosečnoj mami bi danas bilo potrebno barem pet doktorata iz raznih oblasti da detetu ponudi smislen odgovor. I živci povećeg slona. Stoga molim Vuka Karadžića da što pre, najhitnije, izbaci još jedno napredno ”zašto-zato” izdanje. Plaćam pouzećem.

Jedna od emislija, simboličnog naziva ”Oko za oko” bavi se, prosto rečeno, isterivanjem pravde. Zamišljena u koncepciji suđenja uživo, sa svim elementima pravog procesa, tuženim, tužiteljem, sudijom i naravno – publikom.

Elem, posvađaju se dvoje pa dođu da, na očigled širokih narodnih masa, isteraju pravdu.
Sudija je i ovog puta, razume se, u velikoj, kožnoj, tapaciranoj fotelji, čudnog imena, uvaženi Extreme Akim, ako se ne varam, sa ogromnom bejzbol palicom u ruci, na kojoj piše Justice, iliti Pravda.

A tu su i dve korpe, jedna za tužitelja i druga za tuženog. U konkretnom slučaju, tužiteljka je Mlada, (biće od nepunih trideset godina, debela i ružnjikava, koja ni likom ni delom ne podseća na mladu…), koja tuži dotičnu da joj je svojim dolaskom upropastila venčanje, s obzirom na to da je pre braka imala odnose s njenim, tada verenikom, sada već mužem. Mlada se kaje što ju je uopšte pozvala, ali šta je – tu je. Osim što joj je na rođenom venčanju napravila pičvajz, polomila figuricu mladoženje sa svadbene torte, i polila šampanjcem, usledila je tuča jastucima, grebanje noktima, čupanje kose i sve što i dolikuje dvema pobesnelim ženama.

E sad, mlada, na ime pretrpljenog straha traži nadoknadu od deset hiljada dolara i novog mladoženju od marcipana, što me navodi na pomisao kako se na kraju sve svede na lovu i kako je svežanj zelenih novčanica, barem na trulom zapadu, u stanju da isceli sve, pa i one emotivne, rane. Ali, šta da se radi, show must go on… Masa traži krv. Sudija ih na kraju osuđuje na borbu jastucima, pa koja pobedi – dobija pet hiljada dolara. Pošteno! Emisija završava tako što se njih dve, po scenariju ”mrtva si, kokoško”, polivene nekim slatkim sirupom, rvu u ringu i mlate jastucima, a presudu donosi petogodišnji dečak, koji pravično procenjuje na kojoj od dve kokoške ima više perja. Banalno, pomislim. I šta sad…? Ništa. Baš ništa. Ali ostaje pitanje – ko su ljudi koji se prijavljuju za takve emisije? Lakše mi je da poverujem kako je cela priča izmišljena i da je sve u svrhu šoubiznisa, nego da živim s mišlju da takvi ljudi zaista postoje, tu negde oko nas. Ljudi koji su spremni na sve, zarad svojih pet minuta slave. Ljudi čija usta liče na kante za đubre, koji se ne stide da pljuju i vređaju i čije su rečenice isprekidane sa onim biiip toliko da i sami zaborave šta su ono hteli da kažu… A onda, tu je i publika… Opet, naivno, ubeđujem sebe kako se radi o sirotinji, koja pristaje da pomahnitalo urla i aplaudira, u zamenu za dvadesetak dolara i sendvič, ali… nešto mi govori da nisam u pravu, jer u ljudskoj je prirodi da gura nos u tuđe stvari. Gledanje svoga posla više nikom nije interesantno. Nikog ne zanima sopstveni život. Kod Velikog Brata je mnogo lepše. A šta poručiti Pravdi? Ništa. Čak i da nije slepa, ovde bi trebala zažmuriti na oba oka.