Color Press Group blog » Lidija Ćulibrk

Vaše ili njihovo dvorište

Lidija Ćulibrk — Fri, 19 Mar 2010 12:04:47 +0000

Schadenfreude. Ceo svet je preplavila priča o ovom fenomenu, koji se smatra i jednom od posledica svetske globalne krize. Kada ljudima stvari ne idu najbolje, i kada izgube nadu da će se to uskoro promeniti, pokušavaju da nađu balans tako što se okreću negativnom vrednovanju drugih. Ne samo da negiraju njihove uspehe, nego se raduju njihovim neuspesima. E, to je baš gadna pojava koju, ako primetite kod sebe, treba da pokušate da suzbijete dok nije uzela maha. Nadam se da nismo zakasnili! Više o ovom fenomenu možete pročitati na strani 138.
A kako sprovoditi prevenciju?
Možda je najsigurnija zaštita od ovog opakog virusa, gledanje svoga posla i sređivanje sopstvenog dvorišta. U njemu uvek ima nešto da se radi, zar ne? A upravo je stiglo proleće!
Deluje možda preteško, sada kada je gledanje u tuđe dvorište postalo sasvim legitimno, štaviše, mnogima je postalo i omiljena zabava, npr. u vidu besomučnog gledanja reality show programa (iscrpan tekst na ovu temu, iz svih uglova ovog mnogougla, možete pročitati na strani 140), „tvitovanja“ ili „fejsovanja“. Ali, upravo zato! Jer, zamislite šta bi postigle dame koje su nam bile ispiracija u ovom aprilskom broju L&Z (sličice dole) da su gledale u tuđe dvorište. Pošto nisu, Ketrin Bigelou je postala prva nagrađena rediteljka u osamdesetdvogodišnjoj istoriji Američke filmske akademije – pogledajte film Hurt Locker i sami donesite o njemu svoj sud. Grozdana Olujić je postala jedna od tri žene-laureata u pedesetogodišnjoj istoriji NIN-ove nagrade – pročitajte njen nagrađeni roman Glasovi u vetru. A Vesna Bućan je postala jedina Srpkinja pilot koja vas može provozati na letovima Montenegro Airlinesa.
Čini vam se da u vašem dvorištu ne cveta tako lepo cveće?
Možda je drugačije, ali ako je vaše i ako se ipak može nazvati cvećem, to je za početak sasvim dovoljno. Zalivajte ga, brinite o njemu, pričajte sa njim, i – ko zna šta sve od njega može postati…

Tekst je objavljen u magazinu “Lepota i zdravlje” br. 110 april2010.

Bez velikih odricanja

Lidija Ćulibrk — Thu, 21 Jan 2010 13:05:58 +0000

Povodom našeg modnog editorijala i deset mladih devojaka, koje je prvi put obasjalo svetlo reflektora i koje su na početku karijere, želim i njima, a i vama, drage čitateljke, da, po ko zna koji put, osvetlim temu ciljeva i odricanja. Krajem prošle godine je američki model Kristal Ren objavila knjigu Hungry (Gladna ili Gladne). U ovoj knjizi na temu ambicija, apetita, predrasuda, mlada manekenka opisuje svoj trnovit put do uspeha na modnim pistama kroz svoju borbu sa konstantnom glađu.

Sa druge strane, nedavno se u prodaji pojavilo izdanje V magazine pod nazivom Size Issue, koje ukazuje na potpuno drugačiju modnu dimenziju – “veliko, malo, vitko, oblo – svako telo je lepo”. U njemu se mogu naći fotografije tzv. “big size” modela, na kojima su dame skockane po poslednjoj modi, ali i sasvim obnažene. Istovremeno je predstavljen i modni editorijal Size Fits All, kojim se modnoj industriji skreće pažnja da visoka moda ne mora da se prezentuje tipično anoreksičnom, manekenskom figurom, i samim tim proizvodi za iste takve potrošače. Dizajnirana odeća koja vrca od živih boja, printova, seksepila nalazi se i na izrazito vitkim i na veoma zaobljenim telima – i izgleda podjednako dobro. Odricanje od potrebe za hranom i borba sa glađu je neprirodna i surova, bez obzira na “savršeno telo”, koje je jedino tako mogla imati tada nesrećna, a danas obla i zadovoljna Kristal Ren. I bez obzira na ciljeve koje je time mogla postići – ostvarila je neke druge, na druge načine!

Kao i ova borba, tako i neke druge životne borbe, naprosto nisu prirodne, nisu u skladu sa našom ličnošću i našom dušom, ma šta mogle da nam donesu. Za sve nas, osim puteva i odredišta koji nam se čine pravim, suđenim i izuzetnim, postoje i drugi putevi i odredišta. Do njih možemo stići sa manje ili više odricanja. Pri tom, veličinu odricanja treba da merimo jedino u odnosu na nas same i naše suštine, ono što jesmo.

Tekst je objavljen u magazinu “Lepota i zdravlje” br. 108 februar 2010.

Šta je zaista važno

Lidija Ćulibrk — Mon, 28 Dec 2009 13:15:12 +0000

Dok se u novogodišnjoj noći budete spremali za glamuruzni provod i opijeni prazničnom atmosferom kao final touch stavljali na sebe svoj omiljeni nakit, nećete se setiti neveselog podatka koji je nedavno objavljen u dnevnoj štampi, ili ste ga naprosto prevideli. Ovog decembra je u zlatarama zabeležen najveći otkup zlata poslednjih nekoliko decenija. Žene su prodavale rasparene minđuše, lančiće svoje već poodrasle dece, polomljeno prstenje nekih prošlih ljubavi… Ali prodavao se i mnogo vredniji, stari porodični nakit koji je čuvan stotinu godina unazad. Za gram zlata dobije se oko 1.500 dinara (dok je gram srebra tek 10 dinara). Nije mnogo, ali dovoljno da se plate nagomilani računi ili dugovi koji pritiskaju na izmaku stare godine i da se tako deo tereta i brige bar na trenutak ukloni.
Ponekad je dovoljno samo predahnuti…

Ponekad, pak, da nas usreće, nisu dovoljna ni sva blaga ovog sveta. Kao u slučaju kćeri kralja Mide koji je, po legendi, taštoj princezi ispunio želju da sve što dotakne pretvori u zlato. Kada je dotakla svoje voljene, oni su svi redom izgubili život i pretvorili se u grumen zlata. Naravno, princeza nije bila srećna. Iako nam je ta priča, na ovaj ili onaj način poznata, ipak, u potrazi za onim što nas može usrećiti, često iz vida izgubimo ono što je zaista važno ili što nam je zaista važno. Svakako je lakše onima koji znaju u kom pravcu da tragaju, koji su njihovi putevi, a koje su stranputice. Drugi mnogo vremena provedu trčeći s jednog puta na drugi, stalno sa koferima pod miškom i kartama za daleke destinacije u rukama. Oni se uglavnom izgube na nekom od putovanja i zaborave ko su i gde su pošli i, naravno, šta je zaista važno. Sreća je kada naučite da živite bez nje, rekla je jedna mudra osoba. Ne, nije deprimirajuće – to je ono što je zaista važno.
Srećna Nova!

Tekst je objavljen u magazinu “Lepota i zdravlje” br. 107 januar 2010.

U susret plodnim godinama

Lidija Ćulibrk — Fri, 20 Nov 2009 13:17:56 +0000

U Bostonu je nedavno objavljena zanimljiva knjiga Women Want More. Autor analizira ekonomsku ekspanziju žena, koja će, po njegovim predviđanjima, u narednih pet godina biti veća od ekspanzije Kine i Indije zajedno. On smatra da kompanije u ženskom vlasništvu napreduju dvostruko brže od ostalih kompanija, te da će se u narednih pet godina prihod koji ostvaruju žene u celom svetu sa 5 triliona popeti na 18 triliona dolara.

Već danas, u Americi, udeo žena u potrošnji je 72 odsto, što znači da je novac, bar onaj za trošenje, u njihovim rukama. Sa druge strane, njihova potražnja je okrenuta ka stvarima i uslugama koje štede vreme, pružaju im interesantna iskustva koja ih ispunjavaju i emocionalno pokreću. Žene su takođe spremne da potroše više na poboljšanje kvaliteta ishrane, stila odevanja i nege.

Sve ovo ukazuje na to da nas nakon krize koju je produkovao svet biznismena-muškaraca čeka „zlatno doba“ nakon recesije, u kojem će se i te kako čuti ženski glas. Neke kompanije to shvataju i već sada kreiraju proizvode koji slave ženski princip i zadovoljavaju njihove potrebe, a s druge strane, u svom poslovanju se oslanjaju na snagu ženskog kreativnog uma, organizovanja i rukovođenja. Mnogo puta smo čuli da je kriza pravi trenutak za pronalaženje novih ciljeva, drugačijih puteva i stavljanje znaka pitanja nad sve ono što se do sada podrazumevalo samo po sebi. U skladu s tim, ekonomski analičari tvrde da je jedan od postulata koji je temeljno uzdrman onaj koji se tiče apsolutne muške dominacije, bilo da je u pitanju rukovođenje državom ili kućnim budžetom. Nemamo nikakvog razloga da im ne verujemo i da se ne radujemo njihovim predviđanjima.

Tekst je objavljen u magazinu “Lepota i zdravlje” br. 106 decembar 2009.

Osvrnite se!

Lidija Ćulibrk — Sun, 20 Sep 2009 07:28:24 +0000

Ako bismo bili potpuno iskreni prema sebi, verovatno bismo priznali da su vrlo kratki životni periodi u kojima smo zadovoljni sobom i svojim životom. Gotovo uvek postoji nešto što nam fali i što nam sreću kvari.

U prirodi ljudskog bića je da teži da ostvari svoje potencijale, i da nije tako, svet bi se zamrzao u neolitskoj pećini. Upravo ta unutrašnja snaga bića vodi nas ka osećanjima nezadovoljstva – zbog posla koji nije dovoljno plaćen ili kreativan, zbog našeg izgleda koji bi mogao biti lepši i mlađi, zbog veze koja bi mogla biti skladnija ili dinamičnija…

U nekom trenutku ta snaga potencijala bi trebalo da pređe iz destruktivne u kreativnu fazu, tj. da vas odvede na viši, željeni nivo. Međutim, često se dešava da nezadovoljstva predugo traju ili su, pak, krajnja stanja iza kojih ne sledi ništa. Ništa bolje. Ako vam se čini da ste se zaglavili u jednoj takvoj fazi, izađite iz sebe i osvrnite se. Pre svega na one kojima je objektivno teže nego vama. Tek kada pogledamo u drugim pravcima, kada deo svoje energije prosledimo na neka drugačija mesta od uobičajenih, kada pružimo ruku onima kojima je obično ne pružamo, realnije sagledavamo i svoju životnu situaciju. Upravo zato razgovarali smo sa tri žene koje su svoj životni poziv nesebično usmerile na pružanje pomoći drugima (str. 138) i pritom i vama ponudili konkretne informacije kako da se i sami angažujete. Ne samo zbog potreba dece na ulici, žena žrtava nasilja ili gladnih i siromašnih, već zato što je osvrtanje na ljude oko nas i svet izvan našeg ličnog mikrosveta, neizostavni deo vašeg zdravlja i zadovoljstva sobom.

Brinemo o vama

Lidija Ćulibrk — Tue, 01 Sep 2009 07:40:50 +0000

S obzirom na to da nam ostaje još ceo mesec uživanja u kasnom letu, žao mi je što vas već u ovom broju uznemiravam pričom o tome šta loše može da nas zadesi ove jeseni i kako da se pripremite ako se to desi. Ne samo da vas podsećam na povratak na posao već i na nešto kud i kamo gore – sve alarmantnije vesti o novom gripu. Podatke o rizicima oboljevanja plasira u javnost Svetska zdravstvena organizacija, poznata kao kompetentna institucija kojoj se veruje. Međutim, istovremeno kolaju priče da je reč o običnom lažiranju i globalnoj prevari. Nedavno je u našu redakciju stigao mejl sa tekstom u kojem se govori o tome kako ćemo svi biti prinuđeni da se vakcinišemo, a da će vakcina zapravo sadržati virus od koga će pomreti devedeset odsto stanovništva planete jer je cilj „Velikih Gospodara“ depopulacija Zemlje?!?
Ovakve ideje, mada svetski rasprostranjene, naročito imaju plodno tlo u našoj zemlji jer mi, najpametniji narod na svetu, skloni smo da sumnjamo i sve stavljamo pod lupu, a teorije zavere su naša specijalnost. Ipak, u ovom slučaju nije lako biti pametan. Osobito je teško kada su u pitanju deca i … čitaoci. Reč je o odgovornosti.

Baveći se ovom temom, u L&Z redakciji smo shvatili da imamo isti problem i sa zabrinutima i sa nonšalantnim čitaocima. Zabrinuti u svom strahu mogu da učine ludosti, a nezabrinuti da se – razbole. Zbog toga smo odlučili da se pobrinemo za sve vas. Odlučili smo da vam sugerišemo da, bez obzira na to šta mislite o poreklu i sudbini virusa novog gripa, za svaki slučaj uradite ono što možete da biste poboljšali svoj imunitet, po onoj staroj „neće da se baci“. Kada kažem „ono što možete“, ne mislim da odročite svoju štednju ili podignete gotovinski kredit za nabavku preparata sa alojom i ehinaceom i noni napitaka, niti zaliha vakcina. Sve što treba da učinite, za sada, jeste da pročitate tekst na strani 106 i zatim racionalno postupite po našim savetima.
Pa, zato nas i imate – da se oslonite na nas kada je najteže!

Utisak leta

Lidija Ćulibrk — Sat, 20 Jun 2009 08:11:46 +0000

Kao nekada kad sam bila dete i sa mora nosila kući školjke, suvenire i simpatije, sada sa svojih putovanja ponesem novoprobuđenu energiju, sećanja na neke gradove i ljude i još poneke zanimljive utiske leta. Nedavno sam se vratila sa info putovanja u Tursku, u organizaciji turističke agencije Big Blue i My Brand Doctor, gde je grupa novinara imala zadatak da poseti desetine novih, luksuznih hotela i da vam iz prve ruke prenese svoje utiske.

Iz razgovora sa menadžerma i vlasnicima hotela koji vrede pravo bogatstvo saznali smo sve o trendovima visokobudžetnog turizma. Od toga da svaki hotel koji drži do sebe ima sopstveni jedinstveni koncept koji se ogleda u sinergiji arhitekture, enterijera i usluge, pa do toga koliko je važno imati pravu mikrobiološku laboratoriju u kojoj se kontroliše hrana koja se poslužuje u hotelu.

Ipak, pored svih zanimljivosti izdvojio se “utisak leta”. Na jednoj od press konferencija, neko od novinara iz naše ekipe je upitao menadžera hotela Amara Dolce Vitae, kako uspevaju da kontrolišu iznošenje stvari iz hotela (čemu su osobito skloni srpski turisti), s obzirom da je režim odnosa prema gostima veoma opušten i velikodušan (kada izađete iz sobe niko ne proverava da li ste razbili čašu ili pepeljaru, a desilo mi se i da odem iz hotela i greškom ne vratim ključ od sobe). Mendžer je bez razmišljanja odgovorio da apsolutno podržava sitne krađe stvarčica iz hotelskih soba jer su one gostima stalna emocionalna veza, koja traje tokom cele godine, sa hotelom u kom su se fantastično proveli! Te sitnice, naizgled nevažne, uveliko doprinose da se ljudi ponovo vraćaju. Dakle, na prvi pogled, gubeći – oni, na dugiročnom planu, dobijaju. Samo za mudre!

PRISNI SMO

Lidija Ćulibrk — Sat, 23 May 2009 08:03:13 +0000

U ovom jubilarnom broju pozvali smo naše saradnike, poslovne partnere i kolege, da podele sa nama svoju najsvetiju tajnu, odgovor na pitanje “kako pronaći sreću?“. Dugo se već znamo i mogli smo da budemo tako prisni sa njima. I unapred se izvinjavam što smo većinu izjava morali da skratimo jer su nam novine ipak premalene za toliko njihove dobre volje da sa nama i čitateljkama podele svoju intimu.

Na istu temu razgovarla sam i sa svojim divnim devojkama, urednicama regionalnih „L&Z“ izdanja. „Kako “dobaciti” do sreće, a da se na pola puta ne polomimo?”, zapitala se Jelena Joksimović, urednica bosanske L&Z. „Istinska ispunjenost se krije u čarobnoj formuli ravnodušnosti: kada prestanete osuđivati ljude, razmišljati “zašto i kako neko…“, kada postanete svjesni sebe. Uvijek me je zanimalo da li smo rođeni za nekom skrivenom misijom i zadatkom da u toku života to i otkrijemo. Možda je ono što treba da radimo baš to što radimo sada?!“

Makedonku Veru usrećuju ljudi kojima je potrebna i oni koji su potrebni njoj, Hrvatica Sunčica je sažeto rekla “Moja sreća je sastavljena od više elemenata. Najvažniji je mir, najpotrebniji glazba, a najljepši ljubav! Tajna naše Slovenke Mateje je da se ponašaj prema drugima tako kako želi da se drugi ponašaju prema njoj. Kaže – djeluje!”

Drage čitateljke, o različitim putevima ka sreći čitajte i počev od strane 34, i razgovarajte o tome sa svojim bližnjima. Možda vas neće spasiti njihov „srećni recept“ ali osetićete čarobni trenutak otkrivanja intime i prisnosti koji vredi skoro kao sreća sama.

The big picture

Lidija Ćulibrk — Tue, 24 Mar 2009 14:56:35 +0000

Nedavno mi se prijateljica žalila kako ima mnogo posla, da joj je svega dosta, premorena je, ne oseća se više kao žena i da joj emancipacija “diše za vratom”.
“Moja baka nikada nije radila, bila je domaćica i živela svojim ’slow-motion’ životom pored dede, tihog zanatlije. Mama je posle srednje škole radila nekoliko godina, a onda se udala za imućnog čoveka, mog oca, i posle nikada više nije radila! A ja? Završila sam fakultet, specijalizaciju, radim odgovoran i human posao, i to danonoćno, bukvalno danonoćno! Baš me zanima kakav će biti tek život moje ćerke?! Može li to dalje da se nastavi istim pravcem, i kuda to vodi?!” “Ali, znaš i sama, bar si mi tako rekla…”, pokušala sam da se ubacim. “Ništa mi više ne treba, ni čokoladna masaža subotom, ni Bata cipele, ni Max Mara haljine, ni letovanja u Grčkoj i Turskoj! Hoću samo da se opustim, hoću svoj mir!”, nastavila je svoju šaradu. “Ovaj, htela sam da ti kažem, znaš… tvoj deda Mirko, a osobito tvoj tata Pera, nisu bili neke cvećke… Nije tvojoj mami, a ni babi bilo lako… A ti nisi morala da trpiš Gorana! Njegovo švrljanje… Zašto? Zahvaljujući svom radu pre svega!”
Kao da sam joj skinula mrak sa očiju. “Jao, stvarno!!! That is the big picture! Ponekad zaboravim na sve to. Podignimo uvis čela, mi, junaci rada svog…”
Eh, da! Ponekad zaboravimo celinu slike – opšti kontekst, kako bi psiholozi rekli – geštalt! Dobro je da se, s vremena na vreme, zapitamo da li smo se u svom životu previše fokusirali samo na one puuzzle koje ne možemo da pronađemo i koje nam fale, a ne vidimo šta smo sve poslagali. Po uzoru na naše lice s naslovnice Anđelinu Džoli, poređajte svoje Sveto trojstvo, svoje prioritete, i bićete sigurni da ste na pravom putu.

Tekst je objavljen kao uvodnik u aprilskom broju magazina “Lepota i zdravlje“.

Fokus je na…

Lidija Ćulibrk — Fri, 20 Feb 2009 12:46:55 +0000

U prošlom broju L&Z pozvali smo vas da učestvujete u fokus grupi na kojoj bismo razgovarali na temu uređivanja magazina koji kupujete, volite i, sigurna sam, ponekada, poželeli da ga doterate po svojoj volji.

Pišete nam: “Nema tekstova na temu problema mršavih žena, pišite više o roditeljstvu i vaspitanju dece, o tome kako se negovati i ulepšati za malo novca, ali i o tome kako luksuzno letovati, gde nabaviti odeću visokih modnih brendova i kako otići u ludi provod i to baš tamo gde ima puno zgodnih, slobodnih muškaraca.”

I šta reć! Nije nam lako da vas zadovoljimo.

Drage, čitateljke, vi ste žene, kao i mi koje stvaramo ovaj magazin smo žene, i ponekad iz svih tih htenja, želja, očekivanja i raznolikih života, pa i problema, nastane pravi prasak i eksplozija sjajnih kreacija, a ponekad opšte nezadovoljstvo i rezignacija. “Uf, dosadile su mi ove novine…” Ponekad me ta naša ženska kompleksnost, promenljivost, nezadovoljstvo postojećim i težnja ka boljem ili bar drugačijem podseća na vic koji mi je nedavno poslala jedna saradnica.

Ženska verzija: Žena 1: O, bila si kod frizera! Kosa ti izgleda fanstasticno! Žena 2: Nisam bas sigurna. Ne čini li ti se da je previše neuredno? Žena 1: I ja bih volela da imam takvu frizuru, ali mi je lice preširoko. Žena 2: Uopšte nisi u pravu! Tebi bi stajala ova stepenasta frizura koja se sad nosi. I ja sam tako htela da se ošišam, ali bi to naglasilo moj predugačak vrat. Žena 1: E, sad stvarno preteruješ! Ja bih sve dala da imam takav vrat kao što je tvoj. Kako bi ti tek bilo da imaš ruke kao moje! Žena 2: Šalis se! Pogledaj samo kakve su moje! Ja nikada ne nosim majice bez rukava!

Muška verzija: Muškarac 1: Šišao si se?, Muškarac 2: Da. Nakon naše fokus grupe, nadamo se ovakvim, muški usaglašenim stavovima koji će nam pomoći na putu ka sadržajnijem, svestranijem i boljem magazinu.

Tekst je objavljen kao uvodnik u martovskom broju magazina “Lepota i zdravlje“.