Zidine i kule starog grada Novgoroda

STEPPING INTO THE ADVANTURE

Naravno da je samo bolesna holivudska mašta mogla da iznedri ideju da u istočnoj Evropi postoje „tamo neki hosteli“ u kojima ljude zatvaraju i besomučno kolju zarad svojih suludih zadovoljstava. I naravno da se sve može srediti preko interneta, i raspitati gde su dobri hosteli, gde su dobri hoteli, koliko koštaju, na kojim su adresama itd. Naravno da ti i prijatelji mogu pomoći, jer čemu služe svi oni chatovi, forumi, socijalne mreže poput Facebooka, Myspacea…

E sad, prijatelji nisu mogli pomoći u slučaju Novgoroda, jer u Moskvi ili Peterburgu uvek možeš naći „nekog ko poznaje nekog“ a ko bi se bavio couchsurfingom, a posebice za nas, Srbe (svi građani Srbije se tako oslovljavaju u Rusiji, kao što i oni smatraju da su Rusi, iako po prezimenima i fizionomijama vidiš da su Ukrajinci, Jevreji, Estonci, Gruzijci itd.). U Novgorodu smo morali posegnuti za netom i naći prigodan hostel. Ime mu je „Rodnjičok“ i noćenje u dvokrevetnoj sobi je 5,5 evra. Odlično. Krenuli smo vozom, noćnim vozom (zvučim kao Bajaga) iz Moskve. U 6 ujutru smo u Novgorodu, kul, a krećemo u 10 eveče. Spavaća kola, klasa „plackarta“, što će reči, 4. po redu. Ima 5 klasa vozova u ex-SSSR-u, ali nemoj da sed prevariš pa da upadneš u „opštu“ klasu, 5. po redu, ma kako da je jeftina. Inače ćeš se provesti kao ja u Ukrajini, a biti celu noć sa rođacima Jevhena Hütza iz Gogol Bordella u zagušljivom vagonu nije nikakav provod, veruj. Dakle, 10 evra, tu je stjuardesa (zove se „provodnica“) i uz to što cepa karte, razvodi ljude po kupeima, donosi ćebad, jastuke, jorgane i ostalo, a možeš o nje naručiti i pivo, kafu, čaj, sok i ostalo što je tvome mladome telu potrebno.

Jurjev manastir u sumrak. Ovo je kraj sveta, zimi, iako je u šumi, pored reke, u zelenilu predivno leti… verovatno!

Zaboravih reći, saputnici smo moja malenkost i moja tadašnja, a sada već bivša devojka. Naravno, pošto je noćni voz u pitanju, nećeš naručiti ni kafu, ni crni čaj, jer onda nema spavanja. Dakle, jedno pivo. Pričam sa ženom iz Novgoroda dok pijem i gledam snežne predele kroz prozor. Žena mi kaže da je Novgorod mnogo siromašniji od Moskve i Peterburga, i proporcionalno jeftiniji. Videćemo. Ležem na svoj ležaj oko 23 h i uspevam da u pretoplom vagonu (super, samo moraš da se oslobodiš džempera, i ostaneš u kratkim rukavima, što u srbijanskim i balkanskim vozovima nikako nisam navikao!) odspavam prekoputa svoje drage nekih 6 sati. Da sve bude gore, i vozovi u Rusiji, kao i oni u Ukrajini, imaju običaj da dolaze pre vremena na konačno odredište! I to po pola sata. Znači, nije u Novgorodu u 6:00, već u 5:30! Posteljina se razdužuje u 5:00, dakle. Uhh. Vidim ja da ni u Uzbekistanu neće kasniti voz, i tamo da odemo, džaba se nadamo da ćemo malko duže odspavati. Izlazimo iz voza, mrak, 5:30 h. Prvi šok je taj da, kad udahneš vazduh, osetiš neverovatan bol u nozdrvama. Boliii kad diiišem! Neponovljiv osećaj. Tražimo semafor sa temperaturom.

Napolju je temperatura -28 C. U hostelu se grejemo na dodatni radijator, jer je grejanje zidnim radijatorima nedovoljno. Menjačnice u Novgorodu su retke, banke se rano zatvaraju… Od preostalih rubalja ima se za skromnu večeru! A sladoled uveče, na temperaturi debeeelo ispod nule jedu svi Rusi, pa i mi… Ne moraš žuriti da se ne istopi u ruci!

Minus 28! Wow! E, zato boli. Dobro, hajde da odemo u hostel što pre. Taksija nigde. Srećom, železnička stanica je čvorište za gradske buseve. Pitamo gde je ta-i-ta ulica, i kažu nam neki broj busa. Bus dođe, ali je potpuno zamrznut, što je nadrealno iskustvo: unutar busa je sve smrzuto, unutra je temperatura ispod nule! Sva stakla su potpuno zaleđena i nema šanse da ih ostružeš ili zagreješ da bi video gde izlaziš. Ljudi izgledaju kao da su loptice naduvene od ogromne količine odeće. U stvari, podsećaju na klince iz South Parka! Ja podsećam na Kennyja, pomislih. Imam istovetnu jaknicu sa kapuljačom koja podseća na starinskog ronioca. Sve neverovatno škripi, jer se mašinsko ulje zamrzlo i stvrdlo i ležajevi su kruti. Pitamo gde je stanica, i kažu nam gde je. Izlazimo u mrak. Svuda su u 6 ujutro otvorene cvećare, ali pekare nisu. Nema bureka, kifli i jogurta, ali ima buketa ruža, lala i čega god hoćeš. I ljudi kupuju bukete cveća po -28, i nose ženama u firmama na posao! Kakvi džentlmeni!

Dobro, ja ću biti džentlmen pa ću nositi torbu svojoj devojci, šta će joj sad cveće. Stižemo posle 500 m pešačenja na zadatu adresu. Piše: Rodnjičok! To je to. Ja zvonim, a svaki uzdah boli. Moja saputnica je izuzetno disciplinovana, a znam da je smržljivac, tako da joj odajem priznanje na hrabrosti i trudim se da sačuvam muževno lice, samouvereno poput britanskog oficira u Sudanu 1898. Everything’s gonna be alright, baby, vidi se iz mog kvazispokojnog pogleda. Neki tip otvara i pušta nas. Pitam, je li ovo Hostel Rodnjičok, a on će, jeste, jeste. Super, toplo je! On uzima pasoše da nas upiše i da nam ključeve, kad iznebuha, dolazi neka žena. Kaže, ko ste vi? Turisti. Jeste li rezervisali? Ne. E, ne znam onda, moram da zovem upravnika! I uzima telefon. Mi se smrzli, što od ideje da nećemo dobiti smeštaj, što od pomisli na minus 28 napolju. Ne opet na mraz! Ja počnem kao, nismo znali da treba, a žena spusti slušalicu i pita, namršteno, odakle ste vi, bre? Ja kažem, iz Srbije. Iz Srbije! Faca tetke koja je izgledala zlo i sumorno naglo se menja. Pa naravno da ima mesta! Ne treba da zovemo upravnika!

Železnička stanica u zoru, i spomenik Aleksandru Nevskom.

Eto sad će ključevi, sad će čaj na račun kuće, sad ćemo dodatne radijatore i grejanje da unesemo u sobe, bez brige! Što ne rekoste da ste iz Srbije! Gledaju sa zadovoljstvom naše pasoše na ćirilici. I ja ih gledam sa osmehom. Ne znam šta bi bilo da smo, ne daj Bože, iz Holandije ili tako neke „zabiti“, ali dobro je. Ima negde gde imaš preimućstvo ako si „naš“. U 6:20 upadamo u sobe, koje su srazmerno hladne. Radijatori tek treba da zagreju prostoriju, ovde je potrebno imati i one radijatore na zidu, i one koji stoje nasred sobe, kanda. ‘Ajd’ da odspavamo malo. U jaknama i sa kapama. Par sati, šta fali. Dok ne svane, ipak je to januar na severu, kasno sviće, oko 8:50 tek. Budimo se i shvatamo da se soba zagrejala. Super. Odosmo da se sredimo u kupatilo. Ja krećem prvi, jer ja znam ruski. Pored mene prolazi devojka koja liči na mongoloida ili nekog sa Daunovim sindromom, ako se dobro sećam kako oni izgledaju. Kaže, zdravooo! Ja kažem, zdravo! Nedaleko od nje stoji grupa od 5-6 mladih ljudi, svako retardiran na svoj način, tj. ometen u razvoju, kako se to kaže politički korektno.

Dobacuju se velikom loptom, prečnika 1 metar. Valjda manju ne bi lako uhvatili, a i ova im svako malo ispada. Svi mi kažu: zdravooo, sa osmehom iskrenih bića koja ne znaju za zlo. Njihova dobrota me je dirnula. Kao malena dečica su, ne pomišljaju na zlo, fini su i mirni. Ispostavlja se da su naši domaćini od jutros vaspitači, a ovi mladi ljudi su štićenici Doma za ometene u razvoju, koji izdaje polovinu svojih soba kao hostel, da bi se finansirao sam za sebe. Odlazim u kupatilo, a za mnom ulazi simpatičan mladić, gotovo neprimetno ometen u razvoju.

Pogled na stari grad Novgorod i zidine. Ovo iza mene, ova snežna livada… to je reka! Volhov. Smrznut.

Kaže, ja sam čuo da ste vi iz Srbije? Kažem, jesam. A vi ste Srbin? Ja kažem, jesam. One će, sa osmehom i klimanjem glavom: aa, razumljivo, razumljivo. A vaša devojka, je li i ona iz Srbije? Jeste. Je l’ i ona Srpkinja. Jeste. Aaa, razumljivo, razumljivo. I dok se umivam, on me sa osmehom gleda i smišlja još pitanja, a ja ga blago i sa osmehom upitam, da li bi izašao napolje, ja bih da budem malo sam u kupatilu? Aaa, razumljivo, razumljivo, kaže on, sa stidljivim osmehom i izlazi uz izvinjenje. Vraćam se u sobu i kažem, što delikatnije mogu: Gordana, znaš, kad izađeš napolje, videćeš gomilu dobrica koji su blago ometeni u razvoju, zato što je ovo dom za ometene, al’ ne boj se, skroz su bezopasni, i k’o u onom vicu, kažu svaki put kad te vide, kažu: zdravooo. Devojka prsnu od smeha. To samo na putovanjima s tobom može da se desi, kaže ona. Pa jeste, priznajem. Ne piše na sajtu da je… poluhostel. OK, imamo smeštaj. ‘Ajd’ sad u grad!

SIGHTSEEING

Prvo, temperatura se sjajno podigla na celih -22. Odlično! Drugo, sve izgleda kao da je apsolutno ukočeno i zamrznuto. Belo je i prepuno svetlosti. Kao bajka, kao kraj sveta. Kul. I doslovno. Ja vadim digitalni fotoaparat, i ustanovim da je privremeno preminuo. Not responding. Na kraju krajeva, ta elektronika i nije predviđena da radi na toliko niskim temperaturama, valjda. Srećom, imam i rezervi, analogni, koji nema ništa elektronsko, osim blica. Nećete dohakati Srbinu koji uvek ima rezervnu varijantu! Ha! Život pod Slobom i američkim bombama i sankcijama stvorio je od nas, umesto normalnih i bezbrižnih ljudi, sposobne ljude. Šta sad, nešto je moralo da se žrtvuje. Nisam siguran da sam baš želeo da postanem sposoban kao izraelski specijalac, ali izgleda da su Istočnoevropljani najbliži tom „starinskom“ tipu ljudi. Idemo do centra grada, da vidimo zašto je Novgorod toliko značajan i šta mi, koji vrag (#$*&%!!) radimo na ovom mestu zimi??! Obilazimo prvu prestonicu Rusije, dakle.

Elem, Novgorod, koji se od 1993. zove i Veliki Novgorod, da bi se razlikovao od Nižnjeg Novgoroda (do tada se ovaj Nižnji zvao Gorki, po Maksimu koji dade ime jednoj od najboljih NS-ulica), leži na super mestu, gde rekao Volhov ističe iz jezera Iljmenj. Nastao je negde u 9. veku, kada su Sloveni i ugro-finska plemena rešila da osnuju državu. Kako su Sloveni bili brojniji, to je postalo poznato kao Novgrodska kneževina Slovena. Za kneza je izglasan neki vikinški pustolov, poznat kao Rjurik, a koji je došao na nekom drakaru (vikinškom brodu) iz Švedske, i sa gomilom pustolova-Šveđana rešio da se nametne kao super faca i ratnik koji ima neverovatne ratničke i organizacione sposobnosti. Kako su Sloveni i Ugro-Finci imali omanjih problema sa organizacijom državne uprave (ponavljaće se kroz istoriju), izabraše oni Rjurika. Ovaj će postati rodonačelnik dinastije Rjurikovića, koja će 700 godina vladati Rusijom. Koja je tada i prozvana Rusija. Jer, na tadašnjem ugro-finskom dijalektu Iljmenja, „Šveđanin“ se reklo „Ruosi“ (uporedi sa finski „Ruotsi“), pa je Rusija, u stvari, na finskom jeziku, Švedska. Zgodna zabuna. Kasnije su Varjazi, kako su Sloveni zvali Vikinge, pokušali da pronađu rečni put do Carigrada, pa su uzgred osnovali još jednu Rusiju, ovaj put Kijevsku.

Manastir svetog Đorđa (Jurjev manastir), u sumrak. Hladnooooo….

Dve Rusije, Novgorodska i Kijevska, postaće jedna država dosta kasnije. Elem, 988. godine, kijevski knez Vladimir krštava celu Rusiju, uz veliki otpor mnogobožaca (ova reč me uvek sa osmehom podseti na Neda Flandersa), a u 11. veku Rusi postaju veliki hrišćani i grade se manastiri i crkve koje stoje i do danas. Zapravo, Novgorod je i poznat po svom ogromnom broju srednjovekovnih građevina, od kojih su najvažnije Kremlj, poznat i kao Detinjec, i Jaroslavovo dvorišće (dvorište). Detinjec je prava pravcata srednjovekovna tvrđava, sa sve crvenim zidinama od cigala, prozorima za odbranu na kulama koje su natkriljene drvenim krovovima… Neverovatno mesto! Kao da se nalaziš u Srednjem veku, ili među kulisama nekog filma ili bajke. Zanimljivo je da je Novgorod bio oduvek prkosan i republikanski. Oni su ovde imali i Novgorodsku Republiku, i sami su sebi birali kneževe i ljude na funkcijama, a titule se nisu nasleđivale. Imali su prve parlamente, koje su zvali Veče (Veće, zaista, kao na srpskom!), i parlament je mogao da razreši knjaza dužnosti…

Zajedno sa svim ostalim ruskim snagama potukli su na ledu Čudskog jezera vojske Šveđana i Tevtonaca, a kadrove iz tog filma vi pamtimo. Vojsku je vodio Aleksandar Nevski. I tu je došao kraj Novgorodskoj slobodi, jer je Ivan Grozni, koji je s pravom dobio taj nadimak, u 16. veku imao običaj da impulsivno poubija sve koji su mu se suprotstavljali, pa je pokorio i republikanski Novgorod i to je to. Kažu da mu je jedan sveštenik, koji je izašao pred njega taman kada je Ivan Grozni nameravao da pokolje ceo grad zbog greha neposluha (poreko su ga pogledali, kanda), ponudio mesom, a bilo je vreme posta. Ivan dreknu, pa nudiš me mesom, a post je! Kako te nije sramota? A sveštenik će: pa šta je to tebi, ti ljudsku krv piješ svaki dan, ti ionako ne postiš! I tu se Ivan postidi i ne pobije ceo grad, a baš je hteo. Kasnije su sagrađeni Peterburg i proširena je Moskva, nastala je Odesa, proširen Kijev… I Novgorod je ostao mali, istorijski gradić, netaknut i lep za posete i slikavanje.

Da bi se došlo u Detinjec, slikovitu tvrđavu, mora se iz novog dela grada, kojim dominira neoklasicistička zgradurina pokrajinske skupštine i ogromni carski parkovi (monumentalno, ali ne i fotogenično, ukupno 5 slika u Novom Gradu potrošismo) preći u Stari Grad, preko mosta na Volhovu. Volhov je totalno zaleđen. Liči na livadu. Svetlost se odbija od snega i leda, nebo je sveeetloplavo, sve je prepuno svetlosti. Slike su nikakve, mi se smrzavamo, ali je sve super. Gledamo dve žene koje buše rupe u ledu i kupaju se.

Jedna je debeljuškasta gospoja srednjih godina, a druga je ribetina koja je mlada sportistkinja, i ja čak s mosta mogu da vidim da je mišićava kao Jelena Isinbajeva. Ja nisam toliko šokiran, jer nemam jajnike, ali moja devojka se ježi pri pogledu i pomisli šta im je sa tim organima. Njih dve se i sunčaju. Jer je supersunčan dan. Saznajemo da je tu leti strava plaža, da je +35, i da je njihov Štrand ili Ada Ciganlija mesto gde se hiljade ljudi osvežava. Prelazimo most i nalazimo se u starom utvrđenom gradu. Najznačajnije su kule, Spaska i Knjažna, koje su četvrtaste, i monumentalna Pokrovska, koja se nalazi na svim razglednicama. Kula Kokuj liči na malu crkvu, ali nije. Crkve su sve odreda bele. Najznačajnija je Sveta Sofija, bela i sa lukovicama, koje podsećaju na vojničke šlemove. Ovo je tipično za Novgorod, za razliku od Moskve. I logično, Moskva je bila uvek bezbedna i daleko od Litvanaca, Poljaka, Šveđana, Nemaca i sličnih okupatora.

Novgorodci su uvek bili ratnici, pa im i crkve deluju ratnički. Nisu šarene, jer im život nije bio kao u Moskvi. Kada nisu ratovali, bili su superuspešni trgovci. Sofijski sabor je najstarija crkva Rusije, izgrađena je 989. Imao je 13 tornjeva, jedan za Hrista i 12 za apostole. Poznata su i Magdeburška vrata sabora iz 12. veka, izgrađena u Nemačkoj, i Zvonik, koji ima zanimljiv oblik, kao neka kapija. Odlipčno, ako vidimo još i Jefimijevsku „časozvonjicu“, videli smo sve. Hladno je kao u zamrzivaču. Dosta arhitekture. Bilo bi je dosta i da je leto, ali ovako… U crkvama je tek malo toplije. Ništa do toga. Idemo u prodavnicu suvenira. Tamo ima svašta, a najzanimljivije su lutkice devojaka u ruskim narodnim nošnjama (moja devojka kupuje na tone, za sebe i za svu dečicu iz familije), matrjoške i specifikum Novgoroda: mali dobrohotni kućni duhovi, zvani Domaći, ili Domovije.

Oni su razbarušeni, simpatični i maleni, i čuvaju kućno ognjište. U engleskoj tradiciji se nazivaju „pixie“ i sad ti je jasno zašto je legendarna grupa The Pixies dobila ime, a o Draganu Stojkoviću da i ne govorimo. Sada idemo na drugi kraj, da vidimo Jaroslavovo dvorište. E, tamo je Jaroslav Mudri sazidao gomilu kneževskih zgrada, od koji su ostale samo crkve, desetak njih, svaka slična drugoj i svaka pomalo drugačija. Ne razumem se previše u crkvenu umetnost, ali mislim da bi moj negdašnji bubnjar, po profesiji ikonopisac, bio lud za ovim freskama. I sam se sećam da je Teofan Grk bio vrlo značajan slikar tog doba, jer nije ponavljao stare obrasce slikanja, već je bio… ekspresionista. Taj kad naslika Hrista Sudiju, poželiš da više ne napraviš nijedan greh! Mnogo popreko gleda. Meni najslađa crkvica Svete Petke, a i mojoj devojci. Super, ‘ajd sad da vidimo „građanski deo grada“. Ima jedna ulica, Uijina, gde očekuješ da ti iskrsnu Raskoljnikov i ona njegova prostitutka dobrog srca, i baba lihvarka, i ko sve ne. Super je civilna carska arhiktektura, i grad je lepo očuvan, stambeni blokovi su van centra. Sad nam je jasno zašto Rusi toliko piju. Mora se! Dve duple votke u brvnari od kafića, pa da razgovaramo dalje o izlasku na onu ‘ladnoću! Napolju, žene na tezgama prodaju suvenire. Na -22! Strašno.

Mrtve ‘ladne. Kažu nam da ima neko etno-selo, Vitoslavici, u selu jurjevo, gde ima i neki slavni manastir. Ulazimo u bus. Sve škripi opet. Ništa se ne vidi. Kondukterka nas izbacuje na stanici Jurjevo. Kraj sveta! Ako zanoćimo ovde, naći će naša beživotna tela ujutro. Malo je i frka. Nalazimo manastir. Plave lukovice sa žutim zvezdicama. Sve je stalo. Vreme je stalo. Popovi se zavukli pored peći. Samo dvoje ludih srpskih turista lunja i slika sve u sumrak. Neverovatna scena. U jednom trenutku su na nebu i Mesec i Sunce i Danica.

Nikad neću zaboraviti zalazak sunca nad Jurjevim manastirom. Opet je -28. Koliko smo daleko od „civilizacije“, govori i cena krštenja: dok sam u Moskvi u Hramu Hrista Spasa platio 30 evra, ovde je 2 evra. Odlazimo do etno sela. Možda je bolje da se vratimo leti, kada su tu devojke u narodnim nošnjama ispred drvenih kuća rekonstruisanih drevnih drvenih kuća… Ovde su prenesene cele kuće, mlinovi, vetrenjače, crkve, sve od drveta, iz cele Rusije, i nastalo je etno-selo, jedno od najslavnijih u svetu. Postaje neizdrživo hladno. Pokušavamo da pojedemo čokoladne štanglice, ali je nemoguće, polomićemo zube! Stvrdlo se sve. Idemo u hostel. Ispred hostela, neko prodaje sladoled na ulici. Ja se pitam ko ga jede.
Ali, ljudi kupuju! Kupujemo i mi i slikamo se. Ja shvatam da je zamrzivač u kome je sladoled na ulici u stvari grejač, jer mora da zagreje sladoled sa -28 na -5 stepeni! Pokupavam da osposobim digitalca. Devojka viče, +ajde požuri, topi mi se sladoled u ruuciii… Ja vičem, evo, evo, a onda iz njenog smeha svatam da je sve to ironija. Topi se, haha. Nije nego.

EPILOG

Vrćamo se u hostel. Naši drugari su veseli i govore nam: Zdravooo! Naša domaćica nam donosi poklone, knjižice Novgoroda sa posvetom. I male magnete na poklon. Oduševljena je što smo iz Srbije. Stalno nam donose čaj u sobu. Sve je toplo. Jedna noć u toplom, i ujutro za Sankt-Peterburg.

Ujutro izlazimo iz hostela i primetno nas manje bole nosevi kad dišemo. Svi nam mašu. Autobuska stakla su tek poluzamrznuta. Vidi se da je otoplilo. Semafor na stanici pokazuje: -20! Ha, pa ne trebaju mi ni rukavice sad! Pri dolasku u Piter, shvatamo da je -10. Skidam i rukavice i kapu. Ovde, bre, vrućina. Daj ‘ladno pivo. Tako se osećamo. Čovek je izdržljivo i prilagodljivo živinče.

Jedan od najdražih izleta u životu, na najbizarnijem mestu. Sećam ga se sa nekom nežnošću, i onih mladih ljudi, i gostoprimstva, i zamrznute reke, i bola u nosu, i duple votke da bih „procirkulisao“, idvaju kupačica u rupi u ledu, i „kraja sveta“ u Jurjevu. I sladoleda u mrkloj ledenoj noći. Mogao sam platiti silne pare i ići na neki fensi kraj sveta, ali ne bih se ovako dobro osećao. Nikada.

Sevilja je jedno od najsunčanijih mesta Evrope, gde se stara arhitektura meša sa gomilama stranih turista, mladih bekpekera, ali i običnih Španaca, koji čine većinu u izlasku u grad.

Grad nonšalancije, uriniranja uza zid, ispijanja piva, vina i sangrije ispred istorijskih građevina, nemilosrdnog vikanja po ulicama, lokanja na trgovima i klubova koji rade do 8 ujutru, tj. ne do zore, već duže od toga!

Odlično mesto za prolećnu, letnju ili jesenju posetu!

ZAŠTO SEVILJA?

Stigli smo u Sevilju jutarnjim vozom iz Malage, sa mediteranske obale, gde su se još tiskale gomile Nemaca, Engleza i Holanđana koji su se trudili da uhvate poslednje zrake letnjeg sunca da bi se izbrčkali na „playama” i „naprovodili” do mile volje na „fiestama”.

Ako imaš u glavi pojam „isprazne zabave” i ideala doslovno najispraznije zabave koju možeš imati na moru, a želiš da ga pretočiš u stvarnost, samo je potrebno da slediš ove likove iz onih ludih zemalja severa Evrope u kojima je masovni turizam u Španiji predstavljen kao „oaza sreće i sunca”, koju treba iskoristiti, zato što se uskoro „vraćaš u arbajt i oblake i kišu”.

U poslednje vreme sam se na youtube.com nagledao vanvremenskih ostvarenja vanserijskog švedskog umetnika koji sebe potpisuje kao Günther, i shvatio sam šta je i taj ideal, ali bogme, i šta je izrugivanje tom idealu.

Pre nego što poželiš da odeš tamo gde sam ja bio, i da se „ludo zabaviš na plaži”, pogledaj sajt www.gunthernet.com, i sit se nasmej punokrvnoj skandinavskoj budaletini koji se maskirao u tipičnog nemačkog fuck-and-drink turistu, sa sve šarenim košuljama, nepodšišanim seksi-repovima, tamnim naočarima i tripom da je veliki fucker, nenadmašan u univerzumu celom. E, pošto sam se i ja nagledao likova poput toga, i to u stvarnosti, sa sve onim „papagajskim” košuljama i patološkom željom da se „nešto desi”, pa makar i ne bilo spontano, odlučio sam da se sa svojim društvom elegantno odmaknem od obale Andaluzije, poznate u našem narodu kao Costa del Sol, i da odem tamo gde je zabava „španskija”, a i gde sam gledao da neke od najpoznatijih španskih manekenki žive i rade.

Pošto se nisam nagledao lepih Španjolki u matičnoj mi Malagi, odlučio sam da okušam svoju… „vizuelnu sreću” u Sevilji. A ima tamo i zgrada nekih lepih, a čim ima zgrada, ima i turista, a onda to znači da ima i bekpekera kol’ko voleš, i onda to znači da ima i mladih, i zabave i… ma sve sam rek’o! ‘Aj’ sad u voz pa na stanicu…

DOĐOSMO… U STARO I NOVO!

Sevilja ima jednu od najmodernijih železničkih stanica u Evropi, komotno mogu reći i ne slagati. Uopšte, sve je ovde nekako supermoderno, u kombinaciji sa ultrastarim i ultraočuvanim. Za ovo ultrastaro, „krivi” su španski kraljevi koji su Sevilju učinili jednom od najvećih luka na svetu. U nju se slivalo blago iz američkih kolonija, i oni čuveni zlatni galeoni, puni kojekakve love, zlatnika, dragulja i ostalih stvari za bahaćenje.

U Sevilju su pristajali i trgovački brodovi, puni začina, drveta i svakojake robe koja je Španiju učinila najbogatijom zemljom na svetu u to vreme. I najvećom imperijom, uzgred. Znaš li da koja je bila svetska obračunska valuta pre dolara? Do 1945. to je bila britanska funta. A šta je bilo pre funte? Pa, pre funte, od 15. do 18. veka, obračunaska valuta, takozvani „svetski novac” bio je… španski pezos!

Nisi znao? Sad znaš. Bili su Španci velike face. Imali su i Inkviziciju da pazi na ideološka i verska skretanja, i Inkvizicija je imala divne i pedagoške metode da ubedi pučanstvo da ne skrene sa puta katoličanstva, barem kako ga je ona shvatila. Pedagoška mera smrti na lomači prilično je efikasno rešavala problem. Obično se spaljeni nije vraćao da počini isto ono nepočisntvo zbog koga su ga pripalili. Iz objektivnih razloga. Ali, gle, nisu ni drugi želeli da počinje taj isti greh, te je Španija bila zemlja sa jako malo kriminala i kriminalaca u Evropi u to vreme. Većina su otišli u vojsku u Amerike, i to se tad popularno zvalo konkvistadori. U prevodu na turski, to je bašibozuk.

Dakle, brodovi su se iz Amerike vraćali napljačkani svega i svačega i pristajali su u seviljskoj luci, a ne nigde na obali. Što su išli rekom uzovodno do Sevilje, uopšte, i kako su to uspevali, budući da je rekao Gvadalkivir prlično plitka? Pa, tad je bila malo hladnija klima nego sad, i proces poznat kao dezertifikacija ili „opustinjavanje” Španije još nije bio počeo, i Gvadalkivir je bio dublji. Bio je jako plovan, i za najdublje galije. Zamisli, Španci su u Sevilju doneli baš neke stvari bez kojih bi ti svakodnevni život bio jaaaako čudan. Iz Amerike, da. Te stvari su: kukuruz, krompir, paradajz, duvan i… čokolada! Najvažnije ide na kraj. Zamisli da odeš na pomfrit sa kečapom, pre otkrića Amerike. Ne možeš! Nema ni krompira ni kečapa! A prvi su ih videli i jeli – Seviljanci. Eto.

Novi deo grada je „sredio” Felipe Gonzales, prvi post-fašistički premijer Španije, koji je bio Seviljanac. Pa još socijalista! On je sredio da se prva brza pruga Španije napravi od Madrida do Sevilje, a ne do Barselone. Napravio je supermodernu železničku stanicu Santa Husta, „naštelovao” je da Sevilja dobije EXPO, i ubedio je svetski poznatog arhitektu Santjaga Kalatravu da se malo izmotava svojim fascinantnim dizajnom mosta preko Gvadalkivira baš u centru Sevilje. Sve su to sada atrakcije grada. Posle Gonzalesa, grad je postao definitivno treći najveći centar Španije, i povratio je staru slavu. Turisti ga danas posećuju zbog fascinantne ahritekture i noćnog provoda, kao i zbog klime koja je nalik na afričku, gde te topli vetar mami da izađeš uveče i ne vratiš se dok ne vidš đubretare kako umivaju ulice.

Prvi šok koji sam imao na ulici jeste – ulično rastinje. Drvoredi. Drvoredi su, ne k’o kod nas, lipe i šta ti ja znam, bagremovi. Ne! To su fikusi, filadendroni i sve ono što tvoja keva drži u saksiji u trpezariji! E sad, to što sam ja bio u tripu da je onaj fikus od 20 metara čudan, a da je fikus moje keve normalan, to samo znači da ja nisam im’o pojma o biologiji.

Ustvari, fikus moje i tvoje keve je bonsai drvce, a fikus i njegov brat filandendron i treba da narastu k’o prosečna lipa. To što su zakržljali kod tebe na gajbi, znači da im ne prija ‘ladno, i to je to. OK. Lekcija iz biologije za nas Severnjake. Hodamo dalje. Evo nas u starom delu grada, posle pola sata njuškanja unaokolo. Najbolje je tu tražiti smeštaj. Čitali smo na netu, najboljem drugaru svih turista današnjice. A i imamo i knjigicu Lonely Planet, za svaki slučaj. Vidi, investicija u takvu knjigu, od recimo, 20 evra, može da ti uštedi puno para već posle jednog dana, pa je nije loše imati. U istorijskom centru Sevilje ima puno malih hotelčića, koji se nekako svi isto zovu (kanda sam ovo već negde rekao): hotel, hostel ili hostal. Nemam baš puno pojma koja je razlika, ali nema veze.

Može i nešto što se zove „albergue” (alberge). Mada, zgodno je da upadneš u Stari Grad i da čekaš da te napadnu likovi koji nude smeštaj. To je stara fora koja pali od Ukrajine preko Crne Gore do Španije. Naišao neki lik, ponudio nam super cenu, jedna soba od 4 kreveta, odlično. Kupatilo? Deljeno. Ko ga deli? Ceo hotel. Hajde dobro. Ako se ona jedina devojka, lepa arhitektica-Poljakinja, među nama, nije bunila, pa šta sad mi da se pravimo fini i nemuževni? Ionako je moj idol Miroslav Lazanski svuda po svetu spavao i na gorim i na boljim mestima, pa vidiš kakav je sad.

U Avganistanu sigurno nije baš spavao u svili i kadifi, pa i dalje bira misice. Šta mu fali, vidiš koliki je momak porast’o! Elem, Poljakinja zaključuje da je šećkanje u donjem vešu kada zatreba, ispred 3 muškarca, u skladu sa dobrom tradicijom poljskog bon-tona, ja ipak balkanski sklanjam glavu. Grk balkanski bulji u Poljakinju. Ne znam ko je više Balkanac. Kuća u kojoj je naš hotel predstavlja pravu andaluzijsku hoću sa „patiom”, unutrašnjim dvorištem koje se nalazi unutar kuće, koja je u obliku kvadrata u kome je unutra kvadratna praznina, tj. dvorište.

Nadam se da sam bio jasan. U sredini je fontana i bazenčić, i sve je popločano. Ima puno cveća. Na zidovima je milion zidnih saksija sa cvećem, slikao sam to, i već sledećeg proleća je moja staramajka uredila naše dvorište kao usred Andaluzije. Na zidovima i kuće, i dvorišta, što je tipično za Špance, nalaze se gomile šarenih tanjira. Nema kod njih „napolje” i „unutra”. Ne treba napomenuti da je moja uvažena majka i ovaj momenat iskopirala na šokiranje komšiluka, ali i njihovo divljenje.

OBILAZAK

Srećom, u staom smo delu grada. Sve je super, možeš da odeš ka kaficu u kafić ispred kuće, koji je, gle slučaja, baš fensi i gde jedva nađeš mesto. Nedaleko je Palata, poznata kao Alkazar (Alcázar), koja je mešavina baroknog hrišćanskog stila i stila mudehar, tj. muslimanskog stila severne Afrike. Neverovatna mešavina! Kažu da je španski kralj, Fernando Katolik, toliko voleo muslimansku umetnost da je uzeo muslimanske majstore da mu rade rezidenciju u njihovom stilu.

Pošto oni nisu smeli da prikazuju ljude i životinje, morali su to da rade ornamentima od arapskih slova. Pošto nisu znali ništa drugo, svuda su pisali pasuse iz Kurana, i na mnogo mesta može se pročitati „Nema drugog boga do Alaha, i Muhamed je njegov prorok!” U hrišćanskoj palati! Neverovatno! A eto, to sam doživeo i u carskoj Rusiji, današnjoj Ukrajini, na Krimu. Kad bi kod nas bilo barem pola te tolerancije, ‘di bi nam kraj bio. Mislim na obe strane. Alkazar je neverovatno lep, dah Afrike u Evropi. Zlatni stubovi, lukovi… čipke, ukrasi… dvorišta. Fontane, mali bazeni, koji oličavaju islamsko poimanje mira i spokoja.

Nedaleko od Alkazara, kad se izađe kroz Vrata Lava, dođe se na trg gde su gomile fijakera koji voze po starom gradu. Osim što su divotalni, treba paziti da se ne ugazi u konjsku balegu, koje ima na sve strane… Malo nezgodno, ali gradska čistoća fercera odlično i sve se brzo očisti tokom i krajem dana. Glavni trg Sevilje je Trg Pobede (Plaza del Triunfo), a zna se na koju se pobedu misli, na proterivanje Mavara iz Španije. Tu se nalazi monumentalna Katedrala, koja je jedna od najvećih crkava na svetu. Zanimljivo je da je ona nekada bila džamija, pa je preuređena i dozidana da bude crkva. A pre džamije je isto bila crkva. Dobar štos. Najkarakretističniji je toranj, zvani Hiralda (Giralda), koji se tako zove zato što se na njegovom vrhu nalazi vetrokaz koji se okreće („giralda” bi bio vetrokaz).

Toranj je do 2/3 ustvari minaret džamije, na koji je nadograđen deo za zvono, pa zato izgleda kao da je „krpljen” u dva stila, što je naravno, i tačno. Donji deo je mavarski, gornji barokni. Ali, savršeno se uklapaju jedan u drugi. U Katedrali se nalazi jedan do dva groba Kristifora Kolumba. Drugi se nalazi u Santo Domingu, u Dominikani. Obe zemlje se kunu da je Kolumbo kod njih, a ja nemam snage da se raspravljam sa domaćinima. Mada mi španska priča, da je Kolumbo bio do pre sto godina na Hispanioli, pa su ga posle dopremili u Španiju, deluje skroz prihvatljivo. Trezor Katedrale je… prebogat. Vau! OK, najveća sila mora i kopna tog doba, pa mora biti i keša. Tu je i Dvorište naradži, Patio de los naranjos. Obavezno kod svake džamije, pa i one koja je pretvorena u crkvu. Narandže, limunovi i palme su ovde uobičajeno drveće. Cool.

Odlazimo na Gvadalkivir. Reka je skromna danas. Nekada se, u vreme Rimljana, zvala Betis, pa zato i klub Real Betis iz Sevilje. Eto, sad i to znaš. A zeleno-beli dresovi su sa zastave Andaluzije, koja je zeleno-bela dvobojka. Gradski rival je mrska im Sevilja. Inače, reč Gvadalkivir je arapskog porekla i znači „Velika dolina”, šta god im to značilo. Na obali reke nalazi se kvart Makarena (La Macarena), poznat po istoimenoj pesmi u stilu „seviljana”, koju su pevala dva debeljuškasta čilca 1996. Ova dva senjora, poznati pod nazivom „Los del Rio” („Oni s reke”), nehotice su probili uši svima te godine, jer je baš tad bila – Olimpijada! I to u najluđoj zemlji sveta, u gradu Atlanti, gde su se čak i muškarci upisivali na kurseve igranja „makarene” i pravili budale od sebe, kakvu ja ne bih mogao da napravim od sebe sve ni kada bih javno vrckao uz Bronski Beat ili neku disko-splačinu 70-ih.

Najmonumentalnije u Sevilji je, pak, Španski trg, Plaza Espana, mesto koje je u raskošnom neomudehar stilu (neomavarskom, napravljenom tako da liči na muslimanski stil) podignuto za prethodnu svetsku izložbu iz 30-ih godina, sa izrazitim imperijalnim ambicijama. svaka država, bivša kolonija Španije, dobila je u parku u blizini i svoj trg i svoju veličenatsvenu zgradu, a ceo trg se sastoji od polukružne gigantske građevine sa stotinama stubova, pa čak i rečicama, mostićima i gondolicama!

Svaki grad Španije ima svoj „separe” sa klupicama, a svaki „separe” je načinjen od fascinantnih „asuleho” pločica, i svaka se pločica uklapa sa sledećom i stvara mozaik ili neku sliku. Fantastično. Toliko sam se umorio da sam skoro zaspao u jednom separeu, a kad sam se probudio, imao sam šta da vidim: moj prijatelj Grk je otišao da lunja, a dobio sam dva nova „drugara”, Marokanca, koji su sedeli pored mene, „bdeli” nada mnom, i sa posebnom odgovornošću i pažnjom su gledali u moj fotoaparat i ranac, koje sam držao obmotane oko ruku. Kada sam ih pitao šta rade tu, kažu, odmaramo! Ma je li, od 100 separea, baš u moj, i baš buljite u mene dok spavam. Nije nego. Ja tu ustanem i kažem, hvala što ste pazili na mene, ja sad odo’! I bi tako.

Plaza Espana je korišćena za masu wallpapera, screensavera, filmova, pa i video spotova. Recimo, ja se lično sećam jednog spota Simply Red, iz vremana njihove „zlatne slave”, taman kad je Mick Hucknall zaključio da treba da turi dijamant u svoj zub, ne bi li se „osetio vrednijim”, kako je briljantno objasnio svoj dentalni potez. Odlična je za odmor, ali kao i sve što je popularno kod turista u Španiji, zgodno je da se pazite od džeparoša. Spot? Something Got Me Started.

A KADA PADNE NOĆ…

Odeš na glavni trg, koji je super i monumentalan. Iznad glave je nebo, i topao vetar i mesec. Masa ljudi se skuplja na trgovima, kupuje piće u prodavicama, pijuckaju kao na velikoj žurki na otvorenom, i druže se, cirkulišu. Idu od trga do kafića i od kafića do trga. Ne zna se ko je u kom kafiću, i konobari jure da ti naplate odmah piće, jer ne uhvati tebe niko posle, ako šmugneš. Upadamo prvo u jedan kafić, pa popijemo piće, jer je „happy hour”, pa je isto kao da si kupio u prodavnici. Posle idemo u drugi, pa u treći. To se zove „movida” i tipična je zabava u Španiji i Južnoj Americi. Ne ostaješ na istom mestu na više pića, već se „krećeš” od mesta do mesta („mover” znači „kretati se”). Na kraju izlazimo na trg, pa opet u kafiće, pa u diskoteke, koje su malo veći kafići, klubovi, u zatvorenom, i registrovani su tako da rade do ujutru. Opet nema nigde ulaznica, već onaj stari, dobri, face-checking: ako se dopadneš izbacivaču, prošao si, ako ne, do v’đenja! Svi disciplinovano čekaju u redu, i ribe u minićima, i tipovi u Armani košuljicama. I deru se k’o nenormalni. Kao što reče jedan lik u jednom filmu, a to mu beše ideal življenja. Ovi Španci kao da ne znaju da pričaju a da ne viču! Ali, to je vrlo simpatično, ustvari. Jako su živahni, i lako te primaju u društvo, odmah si „njihov”, nema tu „bondinga” i sličnih tuposti. Odmah si Španac. Fini ljudi. ako izdržiš do ujutru u diskoteci, juhu. Onda možeš na trostruki espreso i zeleni čaj ujutro da se povratiš. Ako ne, prespavao si dan… Movida se nastavlja, ali mi ne možemo više. Odosmo kući. Trg je prepun ljudi koji su lokali celu noć i nema dovoljno toaleta da se svi oni nekako… isprazne. Ali, tu je stari španski nonšalantni način za eliminisanje telesnih tečnosti iz bešika: staneš uz zid neke istorijske zgrade i obaviš posao (sve su istorijske u širem centru). Jedan do drugog, stoje momci, kao da su pisoari u pitanju, i zalivaju kaldrmu. Pet, deset. Ja sam prvo malo šokiran, pa se smejem već od muke i od priviknutosti posle nekoliko desetinametara i nekoliko desetina muškaraca koji stojećki uriniraju. Prokomentarišem, e, sad bih samo mogao da vidim i neku devojku, ne bi me začudilo! Pet metara kasnije, zaista i srećem preslatku devojku koja je čučnula, podigla svoj minić i skinula gaćice i „obavljala šta je morala”. Pogledao sam  je totalno zabezeknuto, budući da je 1. bila jako lepa 2. imao sam savršen pregled njenih najintimnijih organa, kao kod… ginekologa 3. ponašala se kao da je to najnormalnije na svetu. Vršila je svoj posao i nasmejala mi se u stilu „Eto…!”, čak stidljivo, detinjasto. Nasmejao sam se i ja i produžio dalje. Grk je zabezeknuto buljio. Kanađanin je rekao, „Džiz’s Krajst!”, a Poljakinja se smejala kao pomahnitala. Dalje smo nailazili na momke koji vrše „svoj posao”, stojećki. Kaldrma je bila mokra od urina i smrdelo je na sve strane. Svuda su bile flaše od piva, viskija, votke, đusa, sangrije i plastične čaše. Svitalo je. Posle 4 sata, i „savršenog sna”, oko 10 ujutro, sa sve podočnjacima sam prošao tom istom ulicom u traganju za kafićem koji daje multi-espreso sa što većim sadržajem kofeina. Na ulici nije bilo nijednog otpatka, i mirisala je na svežinu… skoro pa na „domestos”… Prošli su čistači. Trg je bio patiniran, prelep, čist. Mali autobusi, kratki, narandžasti, upola dugački koliko normalni autobusi u ostatku Evrope, a sve zato da bi se mogli provući kroz one uličice Sevilje i zaokrenuti na raskrsnicama Starog Grada, probijali su se lagano kroz masu brzinom rikše u Kalkuti. Prekrio sam podočnjake tamnim naočarima. U nonšalantnoj zemlji jedino je važno biti… fensi. Barem ne biti ružan. Sve ostalo je nonšantno, a naročito ponašanje. Ali, ovo je jedno od mesta u koje svakako želim da se vratim. Bez obzira što mi to nije bio jedini dan u Sevilji, svi ostali su bili vrlo slični, i vrlo… puni „srećnih sati”…

Ako vam je dosta “ušminkanog lica” Latinske Amerike, ulickanih i bogatih likova iz vaših omiljenih serija, i želeli biste da upoznate one “marginalce” koji se svako malo pojavljuju u nekoj od “sapunica”, dobrodošli ste da nam se pridružite u našem proputovanju kroz Paragvaj!

U Paragvaj sam se uputio sa fantastičnih vodopada Iguasu, pošto sam već obišao Brazil i Argentinu i obe strane najvećih vodopada na svetu. Ostala nam je treća zemlja, misterija. Krenuli smo u susednu zemlju – gradskim autobusom! To je sasvim uobičajena praksa ovde, s tim što nas je kondukter “izbacio” na samoj granici sa Paragvajem, na Mostu Prijateljstva (tako je nazvan zbog stalnih ratova između ove tri zemlje). Tu su nas čekali policajci i carinici koji se nisu baktali time da gledaju naše pasoše. Kasnije sam shvatio da mi je za ulazak u Paragvaj bila potrebna viza, i da sam tamo bio praktično ilegalno, ali to nije bilo briga pogranične paragvajske policajce koji su nonšalantno promatrali ljude koji prelaze granicu tamo-amo sa ogromnim kesama u rukama. Moj prijatelj, Švajcarac dečijeg izgleda i plavih očiju, fasciniran je Paragvajem, koji je na ovom mestu mešavina šarenih solitera, bogate dece koja igraju tenis, ultrabogataša u Mercedesima, privatnih policija na svakom uglu, švercera i dilera droge i sitnih secikesa. Kažu da u ovom slikovitom gradu, koji se u obliku desetina šarenih zgrada (nalik na “Beograđanku” ili “Naftagas” u Novom Sadu, samo u jarkim, duginim bojama!) pomalja kroz zelenilo džungle na obali reke Parana, ima najviše privatnih bodigarda i obezbeđenja po glavi stanovnika na svetu! Hm, osim grada koji liči na ogromni novobeogradski buvljak tokom celog dana ne vidim te opasnosti. Ali, samo nakratko. Dok se probijamo kroz špalire sumnjivih likova, trgovaca i Indijanaca iz naroda Gvarani, praćeni žalopojkama iz lokalnih radija (nalik na naše narodnjake, sa glavnim motivom: “Ajajajaaaa!”), počinjemo da se raspitujemo o cenama. Ali, i lokalci počinju da se zanimaju za nas. Prilazi mi Indijanac koji nosi naramak donjeg veša i viče “Gaće! Senjor, gaće!”, a kada mi dolazi blizu uha, šapuće: “¿Cocaina, heroina, opium?”. Nesvestan svega i u šoku, ja pitam: “¿Qué?”, a Indijanac sa naramkom gaća ponavlja svoju narkomansko-dilersku ponudu. Kada sam se pribrao, posle dve sekunde, rekao sam odsečno „¡No!“, da bi mi „pošteni prodavac“ ponudio u sledećem trenutku „¿Armas?“ (Oružje?), na moje još veće zabezeknuće. Pribrao sam se i oterao nasrtljivca, a on je nastavio da se dere pijacom: „Gaćeee!“. Kada me je, onako prebledelog, video moj bledoliki i decoliki Švarcarac-prijatelj, pitao me je šta mi se desilo, a kada sam mu objasnio, počeo je da viče od zavisti: „Pa ja sam treći put u Paragvaju i niko mi nije nudio ni drogu ni oružje! Blago tebi!“ Na osnovu njegovog i mog lica, lako se moglo zaključiti da se njemu ni u 33. poseti neće „posrećiti“ da ga neko time ponudi. I onda sam shvatio zašto su ljudi iz Zapadne Evrope „ludi“ za biuzarnim destinacijama, kao što je ova. Zbog onoga što nemaju u svojim „uređenim“ zemljama. Prolazimo dalje uzavrelim ulicama, i vidimo ljude koji gledaju telenovele „na radnom mestu“, jer su doneli televizore i uključili ih iza tezgi, i u kamionima, i tu se okupljaju i gledaju svoje miljenike „na agregat“. Neverovatno! Kolika ljubav prema zapletima telenovela! Ne sme se propustiti nijedna! Naravno, kada su svaki dan za tezgom, ceo dan… Prilazi čovek koji nudi čarape: „Senjor, 6 pari za 5 dolara!“. Ja ga odbijam, kažem da ne želim čarape, uz osmeh. On me prati i stalno poboljšava ponudu vičući mi na uvo: 7 pari za 5 dolara, 8 pari, 9, 10, 11… i na kraju, 12 pari za 5 dolara! Po nabavnoj ceni! Ja se nasmejem i zahvalim i kažem da mi ne trebaju čarape, a prodavac se udalji psujući me i kaže mi da ga zavlačim. Shvatam da je ljubaznost u Paragvaju – zapravo cenjkanje! Treba biti neljubazan i dreknuti „NE!“, odrečno mahnuti rukom i skloniti pogled od prodavca. To je „ne!“. Svaki osmeh je „da!“. Odlično, naučio sam gestove! Odlazim kod megagojazne Indijanke (potpune kopije likova iz serija) i vešto se cenjkam da za 2,5 dolara kupim „original Nike šorts“. Služi me i sad, i moja je uspomena na vreli i ludi Paragvaj. Kada me neko na košarci pita odakle mi šorts, ja nonšalantno kažem: „Iz Paragvaja!“.

Kažu da su napadači na Njujork, oni iz Al-Kaide, upravo odavde krenuli, iskoristivši sve “blagodeti” slobode “otvorenog tržišta”. Nije ni čudo. Kada se pijaca završi, sve se pretvori u hrpu smeća, ali onda dolaze čistači i sve je ponovo savršeno uveče. Osim što nije preporučljivo izlaziti peške, upravo zbog gorepomenutih „marginalaca“ iz telenovela, spremnih da vas napadnu zarad 3 dolara i vekne hleba, a o zlatnom satu da i ne govorim.

Pa ipak, ništa nam se nije desilo. Sunce je sijalo, ljudi su bili ljubazni. Pili smo sveprisutnu coca-colu i jeli sveprisutne hamburgere. Sva roba je, očigledno, kineska. Ogromni kineski tržni centar na otvorenom. Ceo Brazil i cela Argentina su ovde, na pijaci. Ceo Paragvaj je u Argentini, i rade na „crno“. Lepota prirode, ljudi i muzike, indijanska kultura, utopljena u globalno, lagana prevara, težak kriminal, vatreni lokalci, jeftina roba. I ona ilegalna. Vrlo ilegalna i kažnjiva. Neverovatan kraj sveta. Moja avantura, druga strana medalje. Ono što nećete videti u vilama kod „Buntovnika“, ili kod bogataša u čijim se kućama snimaju savršeno izdizajnirane serije. Vredno posete. Iskonsko.

Prvi susret sa Januarskom Rekom…

Bilo je to sunčano novogodišnje jutro, 1502. godine. Na belim jedrima galije crveneo se krst Kraljevine Portugalije. Mornari su bili srećni, ugledali su kopno. Krenuli su dublje, u rukavac reke koja se ulivala u okean, široke i pitome Januarske Reke, kako su je, tada, u ushićenju nazvali. Tako se to dogodilo, tog svečanog jutra pre tačno 502 godine. Ali, to nije bila reka, to čime su plovili toga dana. Kasnije, mnogo godina posle toga, urođenici će im reći da je to bio, zapravo, slanovodni zaliv Gvanabara, koji su mornari zbog njegovog uskog i dugačkog oblika zamenili za reku. No, nema veze. Lepo i poetično ime ostalo je na večnost tom gradu, jednoj od najvećih turističkih atrakcija sveta, ako ne i najvećoj. A taj grad, takođe nazvan Januarska Reka, na portugalskom se kaže upravo ovako: Rio de Žaneiro.

…i malo kasnije…

I Portugalci su rešili da se na ovom mestu i trajno nasele. Načinili su sebi naselje, koje su nazvali upravo Januarskom Rekom, i na račun domorodaca iz naroda Tupí počeli su da se šire, sve više i više na Zapad; sasvim nalik na svoje severnoameričke pandane. No, nije se Rio de Žaneiro odmah pretvorio u megalopolis i prestonicu, kao što se čini. Ne. Prvo su rasli i razvijali se neki drugi gradovi Portugalske Brazilije, kako se zemlja tada zvala; naravno, bilo je i drugih Brazilija, kao što je to ona Holandska, sa Pernambukom i Resifeom kao središtem, ali će ih “veštim akcijama” Portugalci pripojiti svojoj koloniji. Salvador (tada Sao Salvador de Baija) biće prestonica Brazila, prva i “najistorijskija”, o čemu se možete uveriti posetom ovom prelepom gradu. Ali, Rio će preuzeti primat, i postati ono što je danas – “čudesni grad”, ili kako to Brazilci milozvučno kažu, “cidade maravilhosa” (“sidađi maraviljoza”). Tokom sledećih nekoliko stotina godina, Rio se profiliše u kulturno, finansijsko, administrativno i ekonomsko središte Brazila, a bekstvo portugalske dinastije pred Napoleonom u Brazil, i proglašenje kolonije Carstvom (a sve da ne bi pala, po pravu, u ruke mrskih im Francuza), 1822. godine, ojačava snagu Rija. “Brazilski Versaj”, obližnji Petrópolis, postaje središte palata careva, a sve više evropskih naseljenika hrli u novootkriveni raj Južne Amerike. Italijani, Nemci, Česi, Španci… najviše će njih (posle, naravno, nezaobilaznih “Portugeza”) naći svoje uhlebljenje u Čudesnom Gradu. Oslobođenje od ropstva, 13. maja 1889. godine, dovešće u dotada “beli” grad i tamnopute stanovnike fazendi, koji će do danas činiti preko polovine žitelja… Naravno, u svim mogućim nijansama od crnpurastih “morenosa” do pravih pravcatih 100%-Crnaca… I načiniti etničku mešavinu ovog grada konačnom i potpuno fascinantnom. Konačnom? Pa, nikada nije ništa konačno što se tiče ljudi, ni u Londonu, ni u Moskvi, a ponajmanje u jednom toliko multirasnom gradu poput Rija… Sve se ovde, pa i etnički miks, neprestano menja; mnogi se ljudi, i Evropljani, ali još i više Amerikanci, doseljavaju ovde, tražeći spas od bezdušno komercijalizovanih i “nedruštvenih” društava Severa. Mešavina jezika i fizionomija rezultovala je fascinantnom slikom koja se pruža putniku-namerniku; a koja se ogleda i u šuškavom govoru. Stanovnici Rija, kao i kontinentalni Portugalci, krajnje -S uvek izgovaraju kao -Š, ali i neka druga “S” završe slično; no ovdašnji ljudi imaju običaj da i početno i krajnje “R” izgovaraju kao da su Fracuzi. Rezultat je fantastično “krckav” govor koji miluje uho, a koji obeležava i muzičku scenu Rio de Žaneira. Ali, o njoj kasnije. Prvo ide ono što je prvo. A to su…

…Kopakabana, Ipanema, Botafogo…

Naravno, kao što je Sajmon Le Bon već onomad u svom pesničko-muzičkom nadahnuću napisao i otpevao, svakome od nas je jedan od snova u životu bio da se na nekoj od plaža Rija divi plesu neke od žena, bila ona “domaća”, “sa lica mesta”, bilo da ju je poveo sa sobom… Plaže su, definitivno, prva asocijacija na Rio i njegovu privlačnost. A kad smo već kod plaža, tu smo i kod plaže nad plažama: Kopakabane. Copacabana, kako se to već ispisuje ovde, plaža je duga kilometrima, i na njoj se nalazi oko 50 ogromnih hotela, kao i pravo mnoštvo malih hotelčića i zgrada za iznajmljivanje soba… Za Karneval ili Novu godinu, teško je naći slobodno mesto, pa je i privatni smeštaj jedna od opcija. Plaža koja je neuobičajeno mirna i čista, s obzirom na ogroman broj kupača, obiluje kafeima u stilu “Tropske vreline” i još poznatijeg Nika Slotera; ali i igralištima za fudbal na pesku, nogo-tenis, ili čak nogo-odbojku! Možete gledati majstorsko umeće omalenih fudbalera koji igraju nogo-odbojku, tj. fudbal na odbojkaških igralištima, po odbojkaškim pravilima, sa propisno dignutim mrežama… Nema smečeva, a lopta ne pada minutima na pesak kada ovi majstori igraju… Poeni su spori, ali se nikome i ne žuri. Ima nekog čudnog spokojstva u ovom Brazilu, i u tropima uopšte. A na bezbrojnim igralištima za “regularan fudbal”, treneri posmatraju mlade nade koje nemaju klubove, i koji se udružuju zajedno sa veteranima i rekreativcima u mnogobrojne amaterske “klubove”, da bi igrali na Kopakabani po ceo dan… Kako “kvantitet rađa kvalitet”, što bi rekao Engels, a čega se veoma jasno sećam, sada mi je savršeno jasno kako je Brazil četvorostruki prvak sveta. Otprilike kao što je Italijanima jasno zašto je Jugoslavija košarkaška velesila, kada gledaju klince koji po vasceli dan igraju basket po školskim dvorištima Srbije, Crne Gore, Hrvatske… Ono što je, međutim, za “Kopu” i njen “produžetak”, plažu Leme, karakteristično i (meni bar) izuzetno upečatljivo i neobično, je da na njoj nikada nema prave gužve, na koju smo kod nas navikli. I kada je špic sezone, i najlepše vreme, uvek ima sasvim dovoljno mesta, a čim se oblaci nadviju nad more, pa makar bilo 35 u hladu i užasno sparno; plaža gotovo potpuno opusti. Tek tad se vidi ko je stranac… Kupamo se samo ja i jedan Nemac… Verovatno tako biva kada ste čitav život pored najlepših plaža sveta… Oguglate.

Ipanema je nešto drugo. Iako ih deli mačkama, alasima i zaljubljenim parovima “naseljen” Rt Arpoador, Ipanema je vetrovita. Za razliku od Kopakabane, koja pruža mogućnost uživanja u mir, bez vetra, to na Ipanemi nije moguće. Ogromni, okeanski talasi su raj za surfere, a za one kojisa daskom ne stoje najbolje, predviđena je zabava zvana “uhvatiti kajmana”, iliti “pegar jacaré”, kako se to već na domaćem jeziku kaže. “Bodysurfing”, kako glasi prevod na engleski, je veština da se sačeka talas i telom oponaša daska za surf. Kada se pravilno “pogodi” talas, on vas posle 20-30 metara nežno spusti na pesak; a kada se “promaši”, posledice su veoma bolne, i mogu biti krvave. Ali, to je “blaža varijanta”, jer se može desiti da vas talas toliko “isprevrće” u vodi da izgubite osećaj za gore i dole, i onda tu uskaču momci i devojke u crvenim kupaćim kostimima sa crvenim bovama: čuvari plaže. Nisu atraktivni/-ne kao u serijama, ali kažu da su najbolji na svetu. I tek tada shvatite da ni “Baywatch” nije tako naivna serija kao što vam se činilo, jer je okean ipak okean; s tim što je Pacifik posebno zloglasan po davljenjima… Ipanema, da sve bude još gore, na tupi jeziku znači “zle vode”, a Atlantik svake godine celu plažu odnese u vodu, ostavivši samo kamenje i beton, pa ga vredno gradski oci ponovo nasipaju iz godine u godinu. Još jedna crtica: ako vas domaćin pita da li želite na deo plaže gde su meleskinje ili belkinje, probajte da ogovorite kao ja: belaca ima svuda po Evropi, a nema pravog Rija bez tamnoputih lepotica (uups; neka žene čitaju: lepotana). Zanimljivo je napomenuti da je tačno na razmeđi Ipaneme i Kopakabane park Garota de Ipanema, koji je dobio ime po istoimenoj bosanova pesmi, “Devojka sa Ipaneme”; a pored njega je i kasarna Tvrđava Kopakapana, koja, doduše više liči na neku palatu ili Petrovaradinsku tvrđavu bez Fruške gore.

Ipanema se sa jedne strane nastavlja na plažu Leblon, koja svoje ime duguje jednom plavokosom Francuzu (francuski: “Le Blond”-”plavušan”); a na samom kraju kompleksa Ipanema-Leblon nalazi se bajkoviti planinski dvojac Dva Brata (Dois Irmãos). Sa druge strane Kopakabane, pak, nalaze se plaže na kojima srećete gotovo postupno “obojeno” stanovništvo autohtonog Rija: Botafogo i Flamengo. Nemojte prepustiti da se okupate i na ovim plažama, koje su dale imena i naseljima na svojim obalama, ali i znamenitim fudbalskim klubovima. Ove dve plaže predstavljaju sâmo srce već spominjano Zaliva Gvanabara, koji je “pogrešno protumačen” kao reka, pre 500 godina… No, preporuččujemo da se deo oko Rio Jahtkluba izbegne za kupanje… Gledanje i fotografije stotina malih brodića i jedara dovoljno je za užitak.

Glava Šećera i Urka

Naravno, psotoji i ono što deli Kopakabanu od Botafoga; a to je skup od dva brdašca koji predstavljaju jedan od vizuelnih simbola Rio de Žaneira. Obe plaže imaju sjajan pogled na Urku (Urca) i Glavu Šećera (Pão de Açúcar), crvenkaste jajasto-kupaste stene, na koje se penjete žičarom. Dvostrukom žičarom, naravno, jer postoji stajalište na Urki, manjem i jajastijem od dva brda. Prosto je nemoguće ustvrditi kada je penjanje na ova brda spektakularnije: danju ili noću! Noću su stene osvetljene moćnim reflektorima, pa se slika približavanja narandžastom zidu od stena zauvek ureže u sećanje. Pogled na ceo grad je podjednako spektakularan koliko i uspon. A za ljubitelje trekinga, evo smele ideje: neki Norvežani i Holanđani su se penjali uz brdo i pešice! Isti prodlog može se uputiti i onima koji nisu pri novcu, ali su pri zdravim nogama, jer karta za žičaru staje oko 10 dolara.

Karioka i Fluminenze – ko je ko?

Eh, da. Svi znamo da je Karioka Brazilac. Ali ne ma koji. Silno će se žitelji Sao Paula, Pauliste, naljutiti nazovete li ih Kariokama. “Karioka” je za ostale Brazilce simbol nekoga ko “po čitav dan sedi na plaži, udvara se devojkama i priča viceve, ne radeći za život”. “Sao Paulo radi, Rio se gradi”, grubi je prevod jedne brazilske izreke… koji nas veoma podseća na Balkan… Inače, Karioke imaju običaj da precenjuju odevne predmete koje kupuju, i “debelo lažu”, onako snobovski… Ako pitate nekog Karioku koliko je platio majicu, sat ili cipele, reći će vam bez griže savesti: “200 dolara!”, ma sve i da ih je pokupovao na rasprodaji. Kicoški mentalitet Karioka ne može da prizna da sve nije “top”…

Karioke su, da to još kažemo, isključivo stanovnici grada Rija, a ne svi Brazilci. Čak ni svi stanovnici Države Rio de Žaneiro nisu Karioke; oni potpadaju pod pojam “Fluminenze” (latinsko-portugalski: “rečni”), a tako se zove i jedan eminentni klub iz Rija. Karioke su dobili ime po reci Rio Carioca, koja teče ispod Ulice Laranžeiras (Laranjeiras) u istoimenom naselju, jer su je Portugalci pretvorili u “kanalizacionu cev”! Svakog proleća građani Laranžeirasa kubure sa poplavama i podzemnim vodama zbog ovog “briljatnog rešenja”, ali šta ćete. Ni reka Flit u Londonu nije bolje prošla. Iznad nje hodaju Englezi po ulici Fleet Street…

Sneg je fin kao pesak, samo je hladan kao led…

“Kako izgleda sneg? Reci mi, molim te! Znam da si ga video uživo!” – pitanje je koje svako ko živi u tropskoj klima Rija, a da nikada nije imao tu sreću da vidi zimu sa snegom uživo, mora da vam postavi, kada sazna da ste iz (Centralne) Evrope. Moraćete se potruditi da sačuvate živce i strpljivo odgovarate na ovakva i slična pitanja, a nemalo ćete se začuditi kada u jednom trenutku shvatite da ste ovde zapravo vi neverovatno egzotični, a ne oni… Pa vi živite tamo gde postoje 4 godišnja doba; gde pada sneg, a voda se ledi; gde sve lišće opada u isto vreme… U Riju svako listopadno drvo ima “svoj tajming”, i menja lišća “kad mu se ćefne”. Praktično, to znači da će jedno drvo imati rujno opadajuće lišće, dok drugo ima pupoljke…. i to će vas nemalo zbuniti! Ali, ne sekirajte se: lepo je biti egzotičan; svima ste interesantni!

Noćni život

Noć je vreme kada svaka zverka izmili iz svoje jazbine… Izaberite svoj kliše u Riju! Piće sa “drugarima iz kraja”, u nekom kraju grada koji nije izvikan; ili upravo odlazak na plaže, gde su klubovi i kafei, i gde vetar duva s mora i donosi mirise soli i sete… Bosanova, sa svojim tužnim polutonovima i svojim nostalgičnim tekstovima nema pandana nijednoj muzici u svetu. Nastala iz tužnog i setnog porugalskog fada, počela je da živi svoj sopstveni život u tipično “vranjanskoj” nostalgiji za mladošću i prošlim vremenima, prošlim ljubavima… Kafei na obali rade “punom parom”, piće od 1 $ na Kopakabani je omamljujući zov da se bacite u noć… Ako imate s kim da podelite ovu atmosferu, vi ste srećnik! Ako ne, uvek možete pokušati da nađete, jer se ovde živi za druženje, živi za ljubav. Ne traje život trista godina; kažu Brazilci; nema vremena za gubljenje… Možete i na divlji ples forró, ili na sambu, ili kakav drugi afro-ples… kako vam senzibilitet već propisuje… Na šarenom mozaiku pločnika Rija naći ćete i one koji džoginguju, one koji se vole, one koji samo druguju uz pesmu i piće, ali i prodavačice ljubavi i mnogobrojne travestite… Svi nekako imaju (neobjašnjivo za nas sa Balkana kojima mora da se piše “Tolerancija!” na bilbordima!) svoje mesto pod suncem Rija… ili pod mesecom i zvezdama nad Atlantikom… Pogled na kupaste brežuljke, gutljaj piva, miris okeana, zvuk šuštavog portugalskog jezika i bosanove, osmeh nekoga pored vas… To je magija Rija! Nema više mnogo šta da se kaže.

Narcis & Zlatousti – ili umesto zaključka

“Trebao si da vidiš kako je ova plaža izgledala pedesetih godina, u zlatno doba Rija, tek kada sam došao u ovaj grad iz Portugalije” – rekao mi je krepki sedamdesetogodišnji starac, Adolfo de Azevedo Pereira, moj domaćin u Čudesnom gradu, dok smo sedeli na Kopakabani u jednom od bezbrojnih kafea koji su u pravilnom ritmu raspoređeni po njenoj obali. “Tada, kada sam pobegao od Salazara i njegovog krutog klerofašizma u ovaj nerazrušeni tropski raj, na Kopakabani su se kupale mnogobrojne “plavušice” iz bogatih porodica Rija, kao i doseljenici iz svih krajeva razrušene Evrope…” – nastavljao je vitalni gospodin. “Svirao se džez i bosanova, vozila su se američka “king-size” kola… Stalno sam bio na plaži, imao sam mnogo devojaka; često smo išli u klubove ili na izlete. Oženio sam se kada mi je dojadilo, i sada imam petoro divne odrasle dece.” “Da li vam je žao što je sve sada prošlo?” – upitao sam ga, želeći da iščeprkam iz čika Adolfa nekakvu “žal za mlados’”, a dobio sam neočekivani odgovor: “Ne, ja sam svoje proživeo; i iako sam savršeno zdrav, ne plašim se smrti. Sve sam proživeo; ničega nisam ostao željan; ničega mi nije žao. Mogu mirno da umrem.” U momentu me je uhvatila jeza usred letnjeg januarskog sumraka. “Sreo sam čoveka koji je sve proživeo i spokojno gleda u pučinu, ne plašeći se smrti, i slatko se sećajući sopstvene “dolce vite”", pomislio sam.

Setio sam se najednom Heseovog romana “Narcis i Zlatousti”, gde je na samom kraju knjige, na samrti, iživljeni umetnik Zlatousti rekao Narcisu, statičnom učenjaku, rečenicu koja se svima nama jezivo urezala u pamćenje. O tome kako se lako može reći “zbogom” ovom svetu ako si dovoljno proživeo na njemu i imao vezu za majkom, tj. strašću. “A kako ćeš ti umreti, Narcise, jednoga dana?” …Čika Adolfo, koji je sedeo preda mnom, i svojim sinom, Adolfom Žuniorom, bio je Zlatousti. svi smo mi potencijalno bili Narcisi… “Zlatoustove poslednje reči pekle su mu srce kao živi oganj”…

Kakvo bogatstvo boja! Kosa je već prilično mokra, kao da rosi kišica… Da, rosi, ali ne kišica!

Kada se snima neka serija u Meksiku, onda se radnja veoma često odvija na dva mesta: u Sijudad de Meksiku i u, recimo, Kankunu, veštačkom gradu napravljenom planski da bi bio “drugi Alkapulko”. Jednom urbano, drugi put lepota. Ako se serija, pak, snima u Venecueli, tu je nezaobilazna Isla Margarita, koja će “olakšati življenje” u Karakasu. Ako se neka telenovela snima u Brazilu ili Argentini, onda će jedno od čestih pribežišta glavnih junaka, biti i veličanstveni vodopadi na granici ove dve zemlje: Iguasu. Sa naglaskom na poslednjem “u”, po-indijanski. Kažu da u jednom od najelitnijih hotela i dan-danas čuvaju zapis u Knjizi utisaka, koji je ostavila pre mnogo decenija Eleonora Ruzvelt, i koji glasi jednostavno ovako “Jadna, jadna Nijagara!”

Staza koja vodi ka Đavoljem grlu je sasvim bezbedna… Srpski turisti su sasvim nebezbedno seli na ogradu…

I nije ni čudo: 275 pojedinačnih vodopada tvore najčudesnije vodopade na svetu, vodopade Iguasu, mesto na kome se odmara elita Brazila i Argentine, u kome se mešaju turisti sa “domaćima”, i svet legalne trgovine sa svetom kocke, droge, prostitucije i šverca. Kutak raja na tromeđi Brazila, Argentine i Paragvaja, mesto kakvo sanjate dok ga ne vidite. A onda ga ponovo sanjate, zato što ste ga videli.

Mali nosati rakun kuaći nije baš miran i hoće da pobegne kada vidi da mu ništa od hrane nisam spremio… Slikaj me brzo, Milena!

Kada smo došli u Iguasu, posle 16 napornih sati vožnje od Sao Paula, betonske džungle i raja za biznis, bili smo umorni, ali radoznali: pričali su nam da ovde žive svakojake životinje (nadali smo se da ime gradića „Cascavel“ („Zvečarka“), koji se našao usput, nema nekakvo doslovno značenje i da gospođicu zvečarku nećemo sresti uživo!), u šta ćemo se i uveriti. Iguasu vam je kao da živite unutar kanala „Lonely Planet“: tu su plašljive iguane i drski rakuni, lepotani-papagaji i ko zna šta još… Iguane su strašno slatki i veliki gušteri koji su umiljati kao mačke kada ih pripitomite i uzmete za kućne ljubimce (obožavaju da se maze, ukoliko vam je to uopšte zamislivo, mislim, da mazite guštera po hladnoj koži!). Većina ljudi ih se plaši zbog grotesknog izgleda (liče na male, nekim čudom preživele dinosauruse), ali se ona ljudi plaše još više i šmugnu u žbunje poput plašljivih brzih Gonzalesa kada vas vide. Gušter dobre duše, zamislite! Najzanimljiviji su mali nosati rakuni, poznati u lokalu i kao koaći, koati ili kuaći (coatí, cuati). Vidim da ih moja knjiga životnijskih vrsta navodi kao “nosonje”, što mi je mnogo simpatično.

Vau!

Oni imaju šiljaste i duge noseve, i zaista su umiljati i vrzmaju se oko nogu, i moguće ih je ščepati i maziti, makar za fotografisanje. Međutim, oni su klasični „prosjaci“ za hranu i kada vide da im ne nudite nište osim isprazne fotografije, ubrzo će početi da se migolje i beže. Imaju običaj da visoko skaču od zemlje i ruše deci sladolede i sendviče i jedu ih sa zemlje, dok deca plaču a roditelji ih teše rečima: „Bezobrazni kuaći, kupiće tebi tata drugi sladoled!“. Tukani, najlepši papagaji na svetu, izgledaju kao da su šivene lutke, tim pre što imaju oči kao dugmiće i savršeno perje, i retko se miču. Žive na drveću u okolini, kao golubovi kod nas, pa nas je jedan stalno posmatrao kako se kupamo u bazenu našeg hotela.

Vidikovci (miradores) dopuštaju da se približiš vodopadima na… malkice!!

Nezgodno je što imaju neverovatno ružan glas, pa liče na one lepotice iz telenovela koje glume lepe, glupe i zle devojke. Dođe vam da kažete jadnom tukanu ono obavezno: „Molim te, ne progovaraj, lepši si kada ćutiš!“. Are su tek za nijansu manje neobične, dolaze u živim bojama i krešte takođe u veoma nemuzikalnom maniru „arará“, što im je i dalo ime koje je postalo svetski poznato. Mnogi stanovnici okoline, moramo to, na žalost reći, bave se nedoličnim aktivnostima, kao što je šverc ovih retkih ptica, ili jaja u bogate zemlje. Ovde dolaze mnoge devojke na „rad“ tokom sezone, kada kobajagi rade kao šankerice, a ustvari se bave prostitucijom, da bi se posle jedne sezone ili par godina vratile na studije i srećno udale za neku naivčinu. Iako sam se smejao, gledajući “španske serije” u Srbiji, i onome da neko uvek nađe svoju “davno izgubljenu majku” i tako to, ovde se ispostavilo da su sadržaji serija ovde “sušti život”: osim ove bizarne pojave, deca se često ostavljaju ispred crkava, ili kod siromašnih porodica uz bogati naknadu, da se ne bi saznalo za porodičnu „mrlju“ u vidu maloletne trudnoće neke bogatašice.

Vidikovac najbliži vodopadima… E, sad ličiš na… mokro mače, Žiko!

Zato se ovde i može desiti da se ne zna ko vam je majka, iako se u Evropi uglavnom ne zna ko je otac, a majka je sigurna. Poenta je u sledećem: decoubistvo je užasan greh, i ovde nije baš zamislivo da staviš dete u zamrzivač ili ga baciš u kontejner. Ipak je ovde humanost malko veća nego u Srbiji. Deca su svetinja. A što bogataši daju decu u siromašne porodice? Pa, prosto, bogat si, imaš para, a nećeš dete. Nađeš neku siroticu koja odgaja 5 komada na jedvite jade, daš joj svakog meseca toliko para da može da odgaja svih 6 sasvim solidno i da joj pretekne! Lepo vama, lepo nama, što bi rekao senjor Dijas, Srbin iz Gvineje Bisao (ponosan sam na ovog useljenika! Mnogo mi je simpatičan, a i govori portugalski, kao i Brazilci, pa eto…). Dakle, možete već shvatiti da je ilegalno usvajanje dečurlije odličan posao za sirotinju u Brazilu. A i diljem Južne Amerike.

E, sad, vodopadi, tj. voda. Prva stvar koja je pala na pamet meni i mojoj “pratilici” Mileni kada smo pogledali prvi put ove ogromne vodopade bilo je: “kakvo je iznenađenje bilo na licima konkvistadora” kada su prvi put videli ovako nešto što u Evropi ne može ni da se zamisli. Sklopili smo i priču, zatvorili oči. Zamislili smo gomilu španskih avanturista u oklopima koji su se teškom mukom probijali kroz bujno rastinje samog srca Zelenog kontinenta, koji čuju buku teške mase vode koja se survava niz litice. Zamislili smo ih kako su došli do litice i pogledali dole: e, to mora da je bio baš, baš čudesan prizor! Kada su rekli svojim prevodiocima – Indiosima da pitaju domoroce kako se zovu ova reka i ovaj prizor, dobili su odgovor: Iguasú, to jest, bukvalno, Velika voda.

Da sam se okliznuo… Pao bih niz vodopade kao u crtanom filmu… Samo bez bureta!

Sad malo u obilazak: što se tiče prirode, obilazak treba podeliti u dva dela: brazilska strana vodopada je gotovo pravolinijska i s nje se pruža sjajan pogleda na razuđenu, argentinsku stranu vodopada, što je raj za slikanje. Nemoguće je običi sve u jednom danu, pa preporučujem da se jedan dan ostavi za Argentinu, a jedan za Brazil. Zlokoban je huk „Đavoljeg grla“, najvećeg vodopada, koji je toliko živopisan i bučan da je nemoguće ostati suve kose i odeće ni na 200 metara od njega. I ne pokušavajte. Argentinska obala je fascinantno razuđena i mnogobrojne stazice vijugaju između malih vodopada, što je potpuno drugačije iskustvo. Elem, jedna prijatna scena na ulasku u Argentinu je bila ta da smo sa našim pasošima ulazili bez viza i bez pečata, dok je Švajcarac morao da plati 20 dolara, na sopstveno zaprepašćenje… Na ulasku u Argentinu, takođe, stoji i ogroman natpis “Malvinska ostrva su argentinska!”, sa delfinima koji skakuću oko belih slova, tako da je naš saputnik Britanac bukvalno prebledeo, znajući da Argentinci valjda najviše na svetu mrze – njegove sunarodnike (Maradona je to efektno pokazao još 1986. godine!). No, ovi ljudi su veoma ljubazni, i naravno da Britanac nije imao ama baš nikakvih problema. Kad smo se vraćali (doduše, i kada smo išli tamo, samo ih nisam spominjao), sa nama su bila i dva Izraelca, i sa njima smo se super družili, budući da oni znaju sve o Srbiji i odlično vladaju maltene i imenima i prezimenima žrtava Racije u Novom Sadu i Jasenovca. Impresivno koliko su informisani o sopstvenim stratištima i krvnicima. Elem, kada je konačno neki kamion stao i smilovao se da nas poveze za Brazil, i kada smo seli među lokalce, pitali su nas odakle smo. Mi kažemo “Jugoslavija!” i svi se nasmeju i počnu: “¡Aa, Yugoslavia!” ” (sa odobravanjem). Pitaju ovog Britanca, on kaže svoje, svi se snužde i iskuliraju bilo kakvu reakciju. Pitaju Izraelce, oni kažu “Izrael!”, a svi počnu da se zabrinuto došaptavaju: “¡Israeeel!”. Opet je naš čovek sve nadmudrio. Bar u ovom kraju sveta. Negde bi bilo sasvim drugojačije.

Argentinska strana vodopada je super za cunjanje među vodopadima – jako je lepo razuđena!

Hoteli, ponajviše oni najluksuzniji, nalaze se na najlepšim vidikovcima sa kojih se pruža pogleda na „Đavolje grlo“ i dugu koju stvara ovaj vodopad, ali i ostalih 274, po sunčanom danu. U hotelima sa 5 zvezdica, u kojima noćenje može biti i po 200 i 500 dolara, obitava elita obe zemlje. Iguasu, jedno od najčarobnijih mesta sveta. Čudo prirode. Ako se ikada zadesite ovde, obavezno budite deo ovoga. Osetićete život onakav kakav zaista i jeste u tropskoj Latinskoj Americi – uzbudljiv, pravi, pun snage. Jedini pravi, ustvari.

Art nuvo zdanje železničke stanice u Lavovu. U bivšem SSSR-u stanice više liče na zgrade opere ili pozorišta, nego na mesta gde dolaze vozovi!

No, eto, dođao je i taj svetli sudbinski dan, i mi pođosmo na put, ka Lavovu, prelepom austro-ugarskom gradu, prestonici Galicije, o kojoj Balašević i Crnjanski tako potresno pevaju s vremena na vreme, iz knjiga ili sa diskova. Prozor na Zapad Ukrajine, mesto na kome se zapadni Ukrajinci („zapadinci“) busaju u prsa da su baš oni, grkokatolici, najveći i najčistiji Ukrajinci. Mesto koje ostatak Ukrajine smatra „ćoškom nekih tamo ekstremista“ koji su daleko od „pravih Ukrajinaca, koji žive na istoku zemlje i koji su, naravno, pravoslavci koji govore ruski“. Raspolućena zemlja, između dva jezika, dve vere, dve pravoslavne crkve i dve politike.

Kasnije ću vam možda još pripovedati o ostatku Ukrajine, o Jalti careva i pesnika, Odesi Majakovskog i Ejzenštajna, o magičnom Kijevu u kome sada i Coca-Cola snima dirljive reklame da si „najbolji poklon – ti!“. Sada vam neću pričati čak ni o Lavovu. Pričaću vam o jednoj noći, nezaboravnoj i neponovljivoj. Ne ponovila se. O noći u vozu opšte klase između pograničnog Čopa i Lavova. E, ako ne znaš Ukrajinu, ovako prođeš. Kada se opečeš i saznaš šta ne smeš, posle kupuješ malko dugojačije karte, za malko drugojačije vagone, i putuješ vozovima koji su nalik na spejs-šatlove naspram naših šklopocija koje kasne i smrduckaju. Ali, odlučiš li se za opšti vagon, počeo si avanturu…

Čak i vrata na železničkoj stanici su impresivna! A ni lepih žena u mini suknjama ne manjka…

Posle nekoliko promena vozova i vožnje u lokalu (ima sve na elvira.hu, sa svim presedanjima i peronima, ne možeš da promašiš, a izađe višestruko jeftinije od međunarodnog voza!), stižemo od Segedina, preko Debrecina (mmm, kobaje?) u gradić Zahonj, poslednje mesto pre ukrajinske granice. Tu se konačno odlučujemo da prezalogajimo nešto, kupujemo karte za međunarodni voz koji vozi do Čopa. Košta skoro koliko i cela vožnja kroz Mađarsku, ali tu smo. Na oooogromnoj železničkoj stanici „Družba“, sa prelepim muralima, kompoziciono fascinantnim, spremnim da dočaraju Zapadnjacima monumentalnost i savršenstvo Sovjetskog Saveza, kupujemo karte za prvi voz. Za obščij vagon! Opšti vagon, pazi ovo! Uprkos svim uveravanjima i proverama, opšti vagon u bivšem SSSR-u nije običan vagon kao u našim „plavim letonskim RVR vozovima“ kojima se vozamo na kraćim linijama. Znate ono – voz k’o autobus, pa ko gde sedne, sedne, prozodi mogu da se otvore, putnici pristojni… Nikako! I baš smo se pitali što su te sve karte za skuplje vagone već rasprodate, kad je to vožnjica od svega… 5-6 sati? Pa može se izdržati „autobuski režim“? Kakva zabluda!

Inače, Ukrajinske Železnice, ili zvanično, Ukrajinski Zaljiznici, skraćeno UZ, imaju strava dobar sajt (uz.gov.ua), sa potpunim spiskom svih vozova, i sa (pazi sad ovo!) kompletnim spiskom slobodnih mesta u svim klasama, koji se inovira iz minuta u minut! Nije teško napraviti, imamo i mi stručnjaka za programiranje i web, ali nas mrzi, valjda. Svi terminali za prodaju karata u celoj zemlji su međusobno umreženi, i ako pogledaš da u spavaćim kolima sada ima 27 slobodnih mesta, za 2 minuta će ih biti 22… Sjajno! Sajt je samo na ukrajinskom i ruskom, što je baš cool i po principu „baš me briga, nauči“, i slatko se smejem strancima koji ne kontaju ćirilicu, i setim se kada smo planirali put po Maroku i surfovali po netu ne bismo li našli red vožnje, a na kraju ga našli samo na – francuskom, koji sam opet samo ja nešto malo razumeo! Pa svi su u tom fazonu – ja znam jedan svetski jezik, i dosta mi je. Francuski, ruski, španski… Nije to uvek engleski. Globalizacija, bato! Ide to obrnuto.

Fascinantne kompozicije murala na monumentalnoj železničkoj stanicu u Čopu, na granici Mađarske i Ukrajine

Dok kupujemo karte, srećemo jedno izgubljenu strankinju koja ne zna ni ruski, ni ukrajinski, pa ni samu ćirilicu, a krenula sama u Ukrajinu. U Odesu na more! I ona čitala Majakovskog i gledala Oklopnjaču Potemkin! Lepo, lutko, ali kako da kupiš kartu? Na engleskom, nemačkom? Ja uskačem i kupujem joj kartu. Zahvalna strankinja Veronika otkriva da je iz Beča i da je toliki češki nacionalista da je, iako joj je pradeda došao iz Češke, insistirala da joj u pasošu piše BARNAŠ, sa Š, na češkom. Braća Sloveni, kaže ona. Jes’, sestro! Slovenko. Ja pokušavam da pronjuškam okolo i nalazim pivo za 20 dinara, 0,5 l. Super. Vidim ja da će biti lep provod. Častim celu grupicu. Karta do Lavova je 160 dinara. Baš jeftina zemlja. Stiže voz.

E, sada ide hladan tuš. U SSSR-u, svako ima svoj vagon i ne sme da se premešta iz njega. Kod plackarte, imaš i striktno mesto na kome spavaš. Kod kupea, imaš i zatvorena vrata prema hodniku. Nema veze, sjajna su oba vagona. Ali, nama zapade baš onaj vagon u kome ne da nemaš svoje mesto, nego… je pun svakojakog sveta! Zagušljivo je da umreš. Kada se prozor malkice otvori, odmah ga neko zatvara jer ga „promaja tuče u glavu“! Crkavamo, a voz se vuče. Molimo konduktera da nas nekako smesti, a on me pita „Š’o treba?“. Ja se prenerazim, pa čovek govori sprski! Đavola, to je ukrajinski, toliko je sličan. Na kraju nam nalazi neko mesto pored nekih romskih, da tako poltički korektno kažem, porodica, gde niko nije hteo da sedne.

Železnička stanica i granični prelaz „Družba“ trebalo je da zadivi Zapadnjake preilikom ulaska u SSSR

Potpuno suluda situacija da treba izdržati baš 6 sati (o, da je bilo bar 6!) u odurnom vagonu gde se doimamo kao britanski kolonijalisti u Indiji. I po odevanju, i po stepenu šokiranosti. Pogled mi pada na krevet na kome kao sardine spavaju 3 Cigančića i pas! Jedna mlada, ali podebela Romkinja vadi dojku i doji dete. Svi govore na mađarskom, mislim na Rome. Žena koja doji dete vadi ogromnu teglu sa slatkim kupusom i kutlačom odnegde, iznebuha, i slobodnom, desnom rukom, sipa kupus u tanjire familiji!

Fascinantna spretnost. Svi muškarci su skinuli svoje majice i prikazuju nam svoja zmijska tela i zapahnjuje nas barem 20 različitih aroma znoja. Tu je i votkica. Super. Još jedna aroma za nozdrve. Pojedinci vade lavovske kobasice (jes’ da su specijalitet nadaleko čuven, ali mi je preseo posle ovoga, trebalo mi je par dana da ih pomirišem ponovo!). Jedna moja saputnica hoće da povraća, druga se šokirana smeje i pokušava da izvadi digitalni aparat i slika decu i ženu. Mi je sprečavamo, jer iako bi to bila „National Geographic“ fotka, ko zna kako bi reagovali naši saputnici. Moja druga saputnica, Marina (ona što joj je muka), i ja (kome je takođe muka), loše reagujemo na vazduh, i pokušavamo da nađemo prozor koji se može otvoriti. Ne uspevamo! Svi su zaptiveni ekserima! Odlazimo u susedni vagon, plackartni vagon, gde svi mirno spavaju kao bebice u tišini, mraku i čistom zraku. Kod nas je svetlo, sve je straaaašno zagušljivo i svi se non-stop šetaju. Bojiš se da zaspiš, ali nemaš zašto. Svi su stravično disciplinovani, pa i oni ćelavci sa ožiljcima koji neodoljivo podsećaju na krimose. Odlaze u hodnike da popuše cigaretu, jer je u vagonima zabranjeno pušenje! Niko ni da proba da se potpiše na zid vagona ili da ugravira ključem svoje cenjeno ime? Šta ti je drug Staljin uradio sa ljudima, kakva disciplina! Ne bi bilo loše da se i ovi naši antihristi malo poplaše gulaga pre nego što počnu da uništavaju zajedničku nam imovinu. Kod nas bi takav lik, koji izgleda kao najgori uličar, na kondukterovu primedbu da je zabranjeno pušenje u vagonu, verovatno ugasio cigaretu kondukteru na čelo. Ali, ovde i ne čeka da ga opomenu. Sam ode u hodnik da pripali.

Vožnja predugo traje. Voz mili. Ja pogledam kroz prozor, a tamo piše: Užgorod. Užgorod? Pa i to je na granici, kuku nama! a putujemo već 4 sata! Odlazim da vidim red vožnje. Jao nama, pa mi smo tek za 12 sati, u 6 ujutru u Lavovu! Put kroz Karpate je prespor. Kod svakog WC-a staje, što se kaže. Video sam kako u vagon na stanici koja se zove Karpati ulazi mršavi sredovečni čovek sa kaputom od crnog štofa, mornarskom majicom i proleterskom šapkom! K’o iz filma iz… 1912. Ovo se da videti samo još ovde! Pričam sa oficirom vojske, koji mi kaže da se vraća sa granice kući i da je za 10 godina službe ovo prvi put kako se „usudio“ da putuje opštim vagonom, i da je zasigurno poslednji! Ako ne bude bilo mesta nigde drugde, čekaće drugi voz, kaže. To i ja kažem. Karta je bila svega oko 600 dinara za onaj drugi razred, ali kakav gospodstveni luksuz je tamo! Vraćamo se u vagon. Ja pokušavam da održim prisustvo duha dok ostajem bez daha od sveopšteg vonja i govorim u maniru gurua jedno filozofsko: „Eto, jes’ da je neprijatno, ali je to jedno iskuuustvo, i mi smo sad bogaaatiji za iskuustvo (tako naglašavam, pedagoški, k’o deci, da ih smirim)…“, kad mi pored uveta odjednom sevnu dve prljave nožice romskog dečaka koji spava iznad mene. I ostanu tako da vise na 10 cm od mog nosa. Na moj zabezeknuti pogled svi počinju da se smeju, i govore mi: „Žile, super, nisi uspeo da nas utešiš, haha!“. Neki uspevaju i da zaspu posle toga. Ceo košmar se ponavlja 12 sati. Više puta pomišljam ono što sam pomislio u vojsci: ja ovo neću izdržati! Gotovo je! Sad kad padnem u nesvest, pao sam i to je to. Mirim se sa sudbinom. Ali, ne padam! Da li se bojim da zaspim, ili sam prosto, previše žilav, a da nisam znao? Nemamo se baš zašto mnogo bojati lopova, lopovi ne ordiniraju u vagonima za sirotinju. A ovo jesu vagoni za ordinarnu sirotinju! Sad mi ni železnica Mauritanije, Malija i Indije neće biti teška posle ove raskoši boja, fizionomija i… mirisa! Oduvek sam čeznuo za egzotičnim železnicama Trećeg sveta, ali nisam imao pojma da će me „strefiti“ već ovde!

Evo i železničke stanice u Lavovu! Monumentalna je! Izmučeni smo! Zraka, zraka! Kao što kažu oni u Alan Fordu. Sviće. Nismo spavali ni 20 minuta. Izgledamo kao aveti. Spavaćemo u hotelu. Sledeće noći, sad idemo da vidimo grad. Majko mila! Austrijanka je cool i baš je briga. Ona je i mislila da je ovo uobičajeno. Mi nismo.

Slikamo stanicu, art-nuvo, sjajno! Kada dođemo kući, biće nam drago što smo ovo doživeli, i prepričavaćemo k’o tipovi što prepričavaju smrdljive čarape iz vojske i brijanje ‘ladnom vodom ceo život, k’o da je to nešto lepo! Valjda od te stresne radosti što je sve prošlo. Sledeći put idemo jednom klasom više! I išli smo, već za Odesu! I bilo je super, komforno, kroz celu Ukrajinu, k’o u avionu. Ali sad… Moja tada buduća, a sada već bivša devojka uvek se radovala mojoj priči o opštem vagonu UZ, i jaukala je kako bi volela da je putovala i ona tamo… Pomislim, pa možda i bi, ko zna. Ali, da si samo sekund omirisala sve to… Možda i ne bi. U svakom slučaju, ko voli nek’ izvoli. Ekstremni turizam je tek na nekoliko stotina kilometara od nas. U Panoniji. I uz obližnje Karpate. Srećan put, braćo avanturisti! Spremite nozdrve. I živce

Pusta peščana plaža Podgradeca bila je divno mesto za poziranje. Da, jaaako smo odudarali od lokalnog stanovništva. Ja sa 190 cm i slovenskim crtama lica i crvenom majicom, i Goca sa istim takvim crtama lica i plavom kosom i očima… Šteta, moglo bi biti fino turističko mesto…

Da skratim priču, ove godine smo letovali na “slatkom moru”: Ohridskom jezeru. U dve zemlje. Ovo je priča o “onoj drugoj”. O Albaniji. I o izletu u najveći albanski grad ba Ohridskom jezeru, a on se nekako slovenski zove: Podgradec. Albanci progutaju ono prvo “G”, pa na kraju, u njihovoj varijanti, grad ima naziv “Pogradec”, ili još gore “Poradeci”, ali to već nije naša briga. Uostalom, svi će nas razumeti.

Ulične table svedoče o bedi iz vremena Envera Hodže.

Naravno, turistička poseta najzatvorenijoj zemlji Evrope ne može se “ispustiti iz ruku” kada ti je već “pod nosom”. Ko da odoli bunkerima naslaganim kao kugle sladoleda duž puta? A da vidimo kako izgleda jezero sa njihove strane? A da se okupamo malo u albanskoj vodi? Naravno! Modaliteti pristizanja iz Ohrida u Podgradec, najbliži albanski grad su tipično balkanski. Prvo dođeš u Sveti Naum, mesto u kome je jedan svetac Naum, sa svojim drugarom Klimentom, koji je voleo da prebiva u obližnjem Ohridu, izmislio ćirilicu jer mu je bilo dosadno da se više gnjavi glagoljicom. Tu ima jedan lep mali manastir, ušće Crnog Drima u Ohrid i super plaže. Brodići koji se nalaze ukotvljeni u okolini besomučno puštaju pesme tipa “Ekspresno” (“Neki rekli biiii da je pornografijaaaa…”), “Crveni brushalter”, “Gaćice” i tom slično ispred manastira. Rek’o bi čovek da su antireligiozni aharhisti, a ono žučni makedonski kleronacionalisti. Opet krš u glavama. Balkan. Na tezgama u okolini možeš kupiti tavče za gravče, ili pojesti gravče na tavčetu. ako nisi shvatio, to je gusti pasulj sa dodacima. Tavče (hrvatski: tava) će ceniti tvoja staramajka, a gravče (hrvatski: grah) ćeš stotinama puta jesti ti, kada se vratiš, tako da ti preporučujem dotičnu investiciju… A, sad, pravac – Albanija! Iskušenje je preveliko!

Ribarski čamci spremni za lov na preskupe ohridske pastrmke? Lov je na ovu vrstu ograničen, a koliko se to poštuje… ko zna? Posebno u Albaniji…

Kada pitaš čoveka za tezgom koji prodaje neke džidža-bidže, kako da stigneš do Albanije, on ti kaže da ima 1 km do granice, i da se treba ići uz brdo, ali to je ustvari kasarna Makedonske vojske, pa to baš i nije zgodno, ali i nije uošte neizvodljivo, samo treba ići pravo i kada te zaustave vojnici, ti samo kažeš “Poslao me Ljupčo!” (Doslovno sam prepričao!) Kako???? Nisam zadovoljan objašnjenjem, iako govorim makedonski kao maternji. Ipak nekako uspevamo da saznamo da ima tu negde stanica prigradskog busa koji vozi od Ohrida do graničnog prelaza. Makedonskog. Super. Put traje 5 minuta, 5 km. Bolje to nego “Poslao me Ljupčo!” pred cevima vojnika. Onda ide granični prelaz. Peške prelazimo i predajemo pasoše ljubaznom graničnom službeniku. Fino objasnim čoveku da idemo na jedan dan u Albaniju na kupanje i klopu. Naravno da mu je teško da shvati. Makedonci to ne rade, zašto mi to hoćemo?

Grčke telefonske govornice su i u Albaniji! Svuda na Balkanu, od Albanije do Rumunije, osim… naravno, u Makedoniji! Iste su kao naše…

Pa, nova zemlja, novi grad! Nismo nikada tu bili! Pričamo na makedonskom. Pita me da li sam Makedonac. I jesam i nisam, kažem. Kako? Pa, deda mi je menjao prezime iz Milošević u Milošev bar dva puta u svom životu, i dva puta obrnuto, a da je ostao u Makedoniji posle 1945, ništa mu ne bi pomoglo da mu komunisti ne dodaju jedno –ski na prezime, pa bih sad ja bio Miloševski. Ili Milošoski, kao onaj njihov ministar. Narodni običaj u tim krajevima je kada dođu Bugari, Srbi, Grci ili makedonski komunisti da se menjaju prezimena. I nacije. Đuture. Službenik se smeje zbog mog objašnjenja. Zna da je istinito, a ne sme da kaže. Sad peške do albanske strane. Nije nimalo blizu. Ima par kilometara izuvijanog puta. Sunčan dan pored jezera, ničija zemlja. Pojavljuje se natpis “Republikë e Shqipërisë”, izrešetan mecima.

Pite i burek. Šta tu ima nejasno?

Hoću da slikam, Goca ne da. Sad mi žao, nikog nije bilo u okolini. Kada nas graničari vide kako peške prelazimo granicu sa srpskim pasošima, zabezeknjuju se. “Mir dita!”, kažem ja. “Ol for – Serbija?”, pita carinik. “Ol for!”. Popunjavaju neke formulare, plaćamo turističke takse od 10 evrića i dobijamo pečate da možemo da ostanemo mesec dana u Albaniji. Eej, možemo i do mora ako ‘oćemo! Drač! Saranda! Pa posle i na Krf, ako imamo vize! OK, nemamo, nema veze. Dosta je i Podgradec. Jedan carinik sa neodobrvanjem primećuje da se četvrta članica naše grupe zove Sanja. Zbunjen je. Mrmlja nešto kao: “Anja, Sanja, Tanja, Vanja… Ovi se svi isto zovu tamo, bre!”. Nalazimo prvi taksi. Crni mercedes. Jedan elegantan i vitak stariji prosedi čovek stoji pored. Ja idem da se cenjkam. Upozoravam saputnike da sam na netu čitao da je prava cena od 4 do 8 dolara, ili evra, šta već, i da ako taksista kaže, recimo, 30 evra do Podgradeca, da moramo da primenimo ono orijentalno: “Ne, hvala, idemo peške!”. “Peške 15 km?”. “Da, peške!”. I da krenemo, jer tako se cenjkaju Englezi i Holanđani, pa onda taksista pojuri za njima i snižava cenu na podnošljivo. Ispostavlja se da čovek zna da kaže nekoliko stvari na ne-albanskim jezicima.

Ispred splava-diskoteke na “rivi. Tu su zastave svih albanskih prijatelja: najbliža je američka, a zastupljene su sve NATO-perjanice. Muslimani su ubacili tursku, a pravoslavci grčku zastavu. Makedonce niko nije pitao, iako su 10% stanovništva.

Kada ga pitam “Zboruvate li makedonski?”, čova kaže “Malo!”, uz osmeh. Ohrabren sam i pitam ga: “Kolku košta do Podgradec?”, a on će: “Pogradec? Pet evro!”. Opa, čovek govori makedonski! Ma đavola! Zna još pokoji broj i još 10 reči, ali je ljubazan i nasmejan. Bogznakako se napričamo svi mi sa njim. Prolazimo zgodnu plažu Tušemište, u istoimenom selu, ali odlučujemo da odemo do grada. Stižemo do Podgradeca. Dogovaramo se da nas dočeka ispred istog restorana u centru gde nas je istovario. “Restoran Krim. Đašte? Štate? Ejt o’klok? Osum?” Zaboravio sam kako se na albanskom kaže broj 8, od svih brojeva jedino njega ne mogu da se setim, a hoćemo kući baš u osam! Pokazujem brojku na časovniku. Taksista se smeje. Dogovor je pao. Preziva se Agoli. Sa dva L. Ako je jedno L, na albanskom je to LJ. Dobijamo vizitku za svaki slučaj. OK. Grad? Ništa spektakularno na prvi pogled. Jedna džamija. Buregdžinice i kafići. Ali, gomila pravoslavnih crkava. Uups, pravoslavna Albanija? Da, oko 20-30% Albanaca su pravoslavci, još od ranog Srednjeg veka. Ovi ovde u svakom restoranu imaju albansku i grčku zastavu, trešte grčki hitovi, svi se nose kao Grci. Ime grada je makedonsko, jer ima dosta Makedonaca ovde. Ovo geografski i jeste Makedonija. Na plaži može da se kupi Chipsy iz Srbije na svakom ćošku. Svi su ljubazni. U jednoj berbernici ima ogromna slika Džordža Buša, ali mi Bojan ne govori o tome, pa je ne primećujem, inače bih je možda i slikao! Veliki donator satova, Džordž Dablju. Odudaramo izgledom. Okreću se i momci i devojke za nama, pa zaključujemo da možemo glasno i na srpskom da pričamo, vidi se iz satelita da smo strejndžeri. Mladi Albanci zvižducima pokazuju da su fascinirani mojom plavokosom devojkom. Ona nije.

“Kaon” je lokalni svealbanski pivski brend koji se nije smeo propustiti!

Svima smešno. Pola grada je u polukršu ostalom od Enver Hodže, a pola je superurbano. Turizam se tek razvija. Menjačnice i banke ne rade, subota je popodne, ali hoće da promene pare i na kiosku. Super! Plaža je ogromna i peščana. Još jedared: super! Kakva razlika! Ali, i kada se kroči, zaista liči na Štrand u Novom Sadu: malo je muljevito, jako je plitko i neki đavolčići brboću iz vode. Dali smo im kodno ime “Brboći”. Ili na albanskom, “bërboqi”. Naravno da ta reč ne postoji kod njih. Ja ne gledam horore, pa se ne plašim, kao neki članovi, da ne kažem članice. Iskustvo sa kanala Animal Planet mi kaže da je to nešto… normalno, valjda. Dobro, kupali smo se u albanskom Ohridskom jezeru. Sledeći put ćemo ići u ono Tušemište, odmah posle granice, tamo je šljunak i gomila kafića. Nema mulja, više je morski. Odosmo na hranu i “Kaon” pivo. Nalazimo restoran po imenu “Borana”. Lako se upramti, kao miks između “Boranija” i “Gvarana”. Što su ti tehnike pamćenja! “Kaon” je nacionalni pivski brend, koji vredi ispoštovati. Kad kažemo da ćemo roštilj, a gazda priča makedonski, cela familija se razletela da nam napravi hitni roštilj (objasnili smo da do 8 moramo da smo… otišli).

Što bednija zemlja, to više Mercedesa. I to onih starih modela. Ne, nije podgorička registracija. Tamo je orao žut.

Klinci duvaju fenom u žar, nema električnog roštilja. Pravi ugalj. Ćerka i majka, kao i drugi sin, svi mese neke pljeske punjene slaninom i kačkavaljem. E, naspram Crnogoraca… Što Goca kaže, tamo te ubede da si srećan ako se samouslužiš ili te primete posle 34 minuta sedenja. Dobijamo i poklon – beli sir na žaru, specijalitet kuće. Smažemo sve ultrabrzo. Da platimo. Sve zajedno (nema fiskalnog računa), nekih 11 evra za 4 osobe, sa salatama i gomilom pića. Ja dajem 15 i kažem, dobro je. Gazda viče – ne! Ja vičem – da! I na kraju ostajemo na tome da je dobio moćan bakšiš. Da znaju Albanci kad Srbi gostuju! Ili su oni mislili da smo Makedonci? Nema veze, Sloveni. Ne razlikuju oni to mnogo. Pa i mi se ne razlikujemo. Na obali smo. Da ne kažem Rivi. Kada padne sumrak, izlaze svi na šetalište. Ribe su im toliko obnažene, da bi i Grand Show poželeo da ih ima kao pozadinu. U Albaniji nismo videli nijednu feredžu ili maramu, ili dimije, ili keče, dok smo u Ohridu videli i vehabije, i umotane žene, i bele kapice i šta sve ne. Eto ti relikvija zemlje u kojoj je religija bila oficijelno zabranjena godinama! A i hrišćani su… Gospodin Agolli čeka sa osmehom na zadatom mestu. Mi stižemo u dva minuta do 8, a on je već tamo! Dao nam je besu, šalimo se. Nema sa Albancima “neću ispuniti obećanje”.

Povratak u Makedoniju peške. Sunce je zašlo, a vukovi se još nisu ohrabrili…

Elem, vraćamo se. Bilo je ukusno, zanimljivo, poučno i povoljno. Taksista, koji, kao što rekoh, vozi jedan od mnogobrojnih mercedesa (uzgred, što siromašnija zemlja, više mercedesa, i to onih starinskih modela), pita da li je bilo skupo. “Mnogo pari?”. Ma, jo! Naučili smo i mi nešto od suđenja Slobi, pa znamo da kažemo “jo” ili “po”. Kada pređemo granicu, hodamo još par kilometara dok se noć spušta nad Galičicu. Bila bi to sjajna romantika da nismo shvatili nešto kasnije da to i nije baš bila veleumna ideja. Taksista nas kupi i vozi za Ohrid. Uzgred nalećemo na dva psa pored puta. Ja pitam: “Kučišta? (Kerovi)”. Taksista odgovara: “Ma, ne, volci (vukovi)!”. Slatko. Mogli smo biti večera nekome, taman pošto smo i sami večerali. Smejemo se od olakšanja. Idemo na par pića u Ohrid da se smirimo, pa onda u Srbiju. Balkan je već sam po sebi avantura. Afrika i Azija mogu da čekaju. Još ćemo se mi smucati po niskobudžetnim destinacijama tranzicione Evrope… Ako nas nešto ne pojede u međuvremenu.