Kada sam pročitao jedno od tumačenja manifesta (PDF MANIFEST INICIJATIVE ZA ZAKONSKU ZABRANU I ZAŠTITU DECE OD TELESNOG KAŽNJAVANJA U SRBIJI), zalepile se, sve jedna na drugu, rečenice koje svrbe, mira ne daju:
“Svako ima pravo da vaspitava svoju decu kako hoće.
Netačno. Vas kao roditelja zaista treba da zanima i kako vaš komšija vaspitava svoje dete, i to ne samo iz patriotskih razloga, (jer su sva „naša“ deca budućnost zemlje), već iz vaših najsebičnijih, najličnijih razloga. Možda će vaše dete sa komšijinim detetom sutra poželeti da ode u bioskop, na letovanje, možda će sedeti u istoj klupi… Odnosno: nasilje koje se danas vrši nad nekim drugim detetom, sutra može uticati i na vaše dete. Možda će sa tim agresivcem (jer deca žrtve često postaju agresivne odrasle osobe) vaša ćerka biti u braku?” (ceo tekst možete pročitati ovde)

U ovom citatu “nekako na ćoše” stoji misao da je Čvorović negde u blizini i vreba. Doduše, ovaj odeljak je istrgnut iz konteksta i trebalo bi imati na umu da je suština u edukaciji roditelja, pre svih, o nenasilnim metodama vaspitanja. Mora se priznati da većina okreće glavu kada roditelji “šopaju” svoje mališane na sred nekog Merkatora samo zato što je “nerazumno” i hoće čokoladu pre večere. Prijavljivanje slučajeva “lakšeg” nasilja, bilo telesnog, bilo psihičkog, nije osnovni cilj kampanje, ali može da postane veći problem nego što jeste. Zaista, ne razumem kako bi trebalo reagovati u “Merkatoru”, jer “to je samo ćuška” i “nije moje da brinem tuđu brigu” i sve tome slično. Da li reakcija može da pokrene lavinu problema ili će “nasilnog” roditelja reakcija stranca da opameti (a šta je bilo sa onim: “Videćeš ti kada stignemo kući”?). Nije mi namera da širim priču na socijalne, pravne, psihološke niti bilo koje druge ravni, iako mi je jasno da se mnogo toga ne može zanemariti, samo sam u nedoumici kako to da neko drugi brine o vaspitanju dece? Da ne bude zabune, apsolutno podržavam inicijativu “Uvek milom-nikad silom” i kao pedagog, i kao roditelj.

Ne mogu da se otmem utisku da je veoma važno nedvosmisleno odgovoriti na pitanje da li postoji neprikosnoveno pravo roditeljstva? Jer, sve me nekako podseća na već viđeni model vaspitanja i obrazovanja nekih prošlih vremena… porodica je ćelija društva? Da li će inicijativa pokrenuti navalu Čvorovića, “dušebrižnika” dece i ostalih “pedagoga” ili će Srbijica “shvatiti” kako ima pametnijeg posla? Glede toga, i jedan naš ministar je nedavno izjavio u humorističkoj emisiji “Oralno doba” Fox televizije kako ga je otac “bio kao vola u kupusu” i eto, ništa mu ne fali (sic!). Da ne spominjem “rok upotrebe” za osudu sveštenog lica… Elem, ja govorim o mom komšiji, a ne o likovima iz crne hronike, mamama i tatama monstrumima. Ako će njegovo i moje dete da se druže , možda jednog dana da stupe u intimne odnose, pa će da se biju i svoju decu će da biju, kako ja to mogu da sprečim? Da ga prijavim? Da zabranim svom detetu da se druži sa decom iz komšiluka koju “pendreče” (ali, zar i to nije vid nasilja?)? A šta će biti kada deca shvate moć manipulacije…

I, šta bi sa komšijskom kravom? To me brine. Sve nešto mislim da će se komšijski računi prebijati preko leđa mališana.

Sada bi, možda, čika Duško rekao: “Tucite svoju decu čim primetite da liče na komšiju”