Color Press Group blog » Momir Borocki http://www.color.rs/blog Korporativni blog kompanije "Color Press Group" Thu, 19 Aug 2010 19:23:38 +0000 http://wordpress.org/?v=2.9.2 en hourly 1 Prim. Ur. 07/09 http://www.color.rs/blog/?p=334 http://www.color.rs/blog/?p=334#comments Mon, 29 Jun 2009 12:20:20 +0000 Momir Borocki http://www.color.rs/blog/?p=334 Beše li poljski premijer ili predsednik taj koji je pre ove finansijske zavrzlame krizu dijagnosticirao kao običnu prehladu i predložio da se prema njoj tako ponašamo?

Njega (ili onog drugog) niko nije slušao i sada po radnim jedinicama “glave lete” uz veselu muzičku podlogu Bajagine “koraci k’o laki oblaci”… Nisam sklon teorijama konspiracije ali globalni finansijski masakr uživalaca plodova svoga vrednog rada liči samo na jedno… Neko je odlučio da uživaju previše plodova, ili da uživaju one sa neadekvatnom nutritivnom vrednošću (šta će ti kivi dobar je i oraj…) i da tom vitaminskom raspojasaniju valja stati u kraj. Da prevedem to na prostonarodski u stihu kao što je novi (dobro, stari) marketinški trend: “Ješćeš proju, ješćeš proju, jebla majku svoju…” Siti proje, pregaoci će navaliti na svoje rekonfigurisane radne zadatke i radiće u skladu sa sopstvenim energetskim zalihama. Paralisani od struka naviše, kreiraće nove poruke koje će, pak, kreirati nove ljude. Novi ljudi imaće manje želuce i trebaće im manje hrane. Imaće manje krvi a ona će nositi manje kiseonika do The Organa. Novi Advertajzinzi, Marketinzi i Kreativinzi navaliće na limese nečega što je moglo da bude veliko carstvo. Ovoga puta, ne radi pljačke, već da bi neko čuo njihove bajne ideje – “GROAAAR!” Makar i silom. Pokoreni radno sposobni ostaće bez, hm, rada, ženskinje razdevičeno, nejač nasađena na otomane biće pordvrgnuta Clockwork terapiji spinoffovima zezanja krize, fajronta i “da li se vaša žena pere” – bućkurišima… Jednostavno – novi trend će biti: “koliko para toliko muzike” a radio i TV emisije sa toplim željama i pozdravima, te nosači zvuka za 99 dinara potrudiće se da vam se ta muzika svidi!
Uvek sam se grozio nasilnih rešenja i smatrao sam sebe gospodinom iako za to nemam validne papire a jedini svedok završio je na ispiranju nakon što je otkrio Beherovku i opciju “repeat” na bendu u “Ciganskim noćima”, ali smatram da kao što očajničko vreme zahteva očajničke mere – tako se i mračna zavisnost od krize može lečiti samo mračnim metodama…

U cilju uspešnog odvikavanja a, priznajem, i našeg plezira, predlažem angažman Popa Lopatara, jedinog preostalog od svoje vrste na ovim prostorima.
Mi ćemo mu pričuvati Harleya dok ne završi…

Redakcijske dileme#1
Baba mog dragog kolege, inače negadljivog kada su oblici i ukusi žena u pitanju, ali veoma izbirljivog po pitanju mesnih prerađevina i hrskavice, postavila je najbolje pitanje: “Kada su novi izbori za Tadića?” Da, Tadić je institucija…

Redakcijske dileme#2
Drugi dragi kolega žrtvovao je pauzu za ručak razmišljući o tope hoće li se omladina PUPS-a zvati UNUKS?

]]> http://www.color.rs/blog/?feed=rss2&p=334 0 Prim. Ur. 04/09 http://www.color.rs/blog/?p=297 http://www.color.rs/blog/?p=297#comments Tue, 31 Mar 2009 07:34:35 +0000 Momir Borocki http://www.color.rs/blog/?p=297 Narodna predanja i wikipedija slažu se u sledećem: Materice su najveći hrišćanski praznik majki i žena. Toga dana deca porane i unapred pripremljenim kanapom, koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad zavežu noge svojim majkama, na isti način kako su njih majke vezivale na Detince. Majka se pretvara da ne zna zašto je vezana. Deca joj čestitaju praznik, a majka onda deli deci poklone i tako se dreši. Na isti način vežu se sve udate žene…

Pojedini DS-ovci i naprednjaci pretpostavljaju Materice Osmom martu. Život bi mi bio mnogo lepši kada bih mogao da vidim njihove lepše polovine kako u toplom obiteljskom domu, kraj “smederevca”, učestvuju u ovoj bondage akciji. Lajtmotiv koji je svoj vrhunac i punu afirmaciju doživeo u nemačkim “ficken” filmovima, u nas se, eto, u potaji praktikovao dok još celuloida nije bilo ni na vidiku… Osmi mart im miriše na ustajale karanfile, Taška Načića i Staljinove brkove, te su se oni odlučili za slavu nakota radije nego za glorifikovanje žene kao radne jedinice i nosioca kakvih-takvih prava. Ženino najveće pravo jeste da rađa i oni je zbog toga obožavaju… Naravno, stoka će to razumeti na svoj način… Pogotovo ako radi u policiji…

E, tako je i moja supruga zanijela, i sirota, emancipovana, krenula da vadi pasoš i lična dokumenta. Mislila je, videće ljudi stomak, ustaće u busu, staviće je na spisak a policijski službenik će podrigivati na “Lenor”… Delimično je tačan samo ovaj poslednji deo… Preko reda – ne može, jeste li udati – jeste, što vaš muž ne dođe – privređuje, odgovara ona… Šta će vam pasoš kada ste trudni, dobro, ličnu morate imati… I tako niz besmislenih pitanja i zaključaka dok mu se niz mastan brk šunjala bećarska (slaboumna) fora: “A što si se uopšte j****?” Ne znam kako se suzdržao, možda se setio da je nedavno bio Osmi mart i da su mu preko TV-a poručili da i za taj praznik, kao i za Materice, žene treba poštovati, ali je izglednije da se umorio od stalno istog fazona. Ipak on tu radi svaki dan i svaki čas dođe neka blažena da ga davi… A on je, naravno, konstatno duhovit…

E, jebem li vam Materice…

P.S
Umalo da zaboravim: FHM od sada izlazi svakog trećeg meseca. Dakle, polako čitaj, neka ti traje. Predlažem neki prirodan tempo…

Tekst je objavljen kao uvodnik u aprilskom broju magazina “FHM“.

]]> http://www.color.rs/blog/?feed=rss2&p=297 2 Prim. Ur. 02/09 http://www.color.rs/blog/?p=266 http://www.color.rs/blog/?p=266#comments Wed, 04 Feb 2009 14:30:30 +0000 Momir Borocki http://www.color.rs/blog/?p=266 Netolerantan sam prema netoleranciji. Kakvim me to čini? Da sam to pitanje sebi postavio pre jedno dve hiljade godina luftirajući dokono nožne prste na obalama Mediterana, verovatno bih smislio kakav trotomni odgovor, ali s obzirom na to da mi mobilni telefon konstantno zvrnda, a i hladno mi je da sedim bos – zadovoljiću se jezgrovitim ekspertskim zaključkom – “Mislim da je to OK”…
Baš za Božić sretnem svog komšiju Stanislava kako za šapu tegli svog naslednika. Stanislav je veoma zadovoljan čovek i poseduje lanac mini-marketa, a malom Miloradu su se baš prijele perece koje ovaj nema u svom prodajnom asortimanu. “Pozdrav, komšija. Kuda ćeš?” “Do bankomata…”, odgovorim mu i krenemo tako zajedno istim putem do različitog cilja. Prvo stižemo do pekare, ingenioznog naziva “Pekara”, samo da bismo saznali da je Ramizova prodavnica zatvorena zbog praznika. “Aaarghh”, ispusti junior krik kakvim se ne oglašavaju božija stvorenja…

“Hoću perecu!”, nastavio je implodirajući na svakih pola sekunde… “Aaa, je l’ vidiš ti to, Borocki, Šiptar, a ne radi na NAŠ praznik?! Ne mogu detetu ni perecu da kupim, jebote!”, prasnu Stanislav. “Hmmm, doktore Watsone, šta vi mislite o tome?!”, pitao sam njegovog naslednika koji je u tom trenutku zaboravio na perecu i bio zauzet proučavanjem desetak golubova i vrabaca koji se se nervozno vrteli pred izlogom pekare. Neko neupućen lako bi ga zamenio za kakvog ornitologa, ali poznajući mentalni sklop malog Milorada bilo mi je jasno da dživdžanima radi o glavi i razmišlja kako da napravi mini-masakr ostatkom praznične pirotehnike. Pre nego što je počelo da leti perje, krenuo sam u spasilačku misiju: “Ej, pa ima pekara i tu iza ugla. Još ti se jede pereca, je l’ da?”, oprezno sam primio Milorada za ruku računajući na njegovu glad više nego na zdrav razum. Ovde je važno napomenuti da Stanislavljev desetogodišnjak uopšte nije mali. Glave kakva se sreće u odraslog medveda (kojeg su izujedale pčele) i kilaže koja se mogla veoma precizno utvrditi jednostavnim dodavanjem nule na njegov broj godina, više je podsećao na minijaturnu varijantu auto-prevoznika, nego na nekoga ko još kuburi sa razlomcima. Tako da sam se zaista izlagao riziku… Zamaknemo iza ugla, Šefćetova pekara sija, Milorad uleti odvaljujući zvono nad vratima kao da vrši raciju u drumskoj kafani… Dočepa se konačno perece, pocepa je na dva dela i krene da trpa pecivo u usta obema rukama naizmenično… Ja, naivan, zadovoljan, pljesnem Stanislava po plećima: “Eto, Staki, našli smo perecu! Vidiš da nema razloga za nervozu…” “Da, da…”, složi se on tmurno, “a reci mi, Borocki, kakvi, bre, to ljudi rade za Božić, pička im materina?!”

]]> http://www.color.rs/blog/?feed=rss2&p=266 0 Prim. Ur. 12/08 http://www.color.rs/blog/?p=264 http://www.color.rs/blog/?p=264#comments Tue, 09 Dec 2008 11:14:56 +0000 Momir Borocki http://www.color.rs/blog.php?p=264 Zviždućem ja tako i, nogu pred nogu, u hodu vidim poznato mi lice… Moj stari prijatelj prolazi pored mene. Novostečene konstitucije, koja bi se lako konstruisala šestarom i pravilne glave kao točak od “fiće”, podsećao je na neobrijanu i loše obučenu maskotu “Mišelina” koja se vuče kući nakon višemesečnog i zamornog poziranja na bilbordima. “Alo, Singer… Zašto se ne javljaš?!”, prenuo sam ga iz razmišljanja, “Jao, izvini, nisam te prepoznao…” Ima smisla… ja se nisam promenio ni za gram a on me nije prepoznao svojim novim, debelim očima i koprenom od masti preko zenica… “Nego, Singer, šta se tebi desilo?”, potražio sam objašnjenje za ovo naglo povećanje zapremine. “Aaa, pa, oženio sam se!” “Ako nisi odmah posle dirljivog Radovićevog eseja pojeo sveže inagurisanu gospođu, ne vidim kako to išta objašnjava…”, pokušao sam da ga otkravim. Ali, ništa… Gledao me je tupo sa svoja dva braon nablizu nasađena dugmetasta oka i izgledao je simpatično kretenski kao Sneško Belić sa loncem na glavi. Mislim da je počeo i da se topi. Ili se samo preznojavao od napornog stajanja… “Dobro, ništa, pozdravi svoju lepšu polovinu”, u njegovom konkretnom slučaju to je bila najviše trećina, “…i zvrcni ponekad! Aj’ u zdravlje…” I rastanemo su tu. Ja molim Boga da ne nazove jer će to biti druženje dosadnije nego sa drugarima iz vojske, a on moli Boga da ne sretne još nekoga poznatog usput…

Šta se tu, zapravo, desi? Mislim, kada se čovek oženi… Kakav je to mehanizam kada te toliko unazadi? Da li se uželiš blažene toplote placente? Da li si konačno stigao kući i pronašao novu mamu koja će te dojiti, previjati, podizati da podrigneš i hraniti da budeš veliki i jak? Je l’ to tvoj novi debeli početak ili prvi mršavi kraj? Stvarno ne znam… Ako neko zna, nek javi!

]]> http://www.color.rs/blog/?feed=rss2&p=264 4 Prim. Ur. 11/08 http://www.color.rs/blog/?p=260 http://www.color.rs/blog/?p=260#comments Mon, 03 Nov 2008 07:38:37 +0000 Momir Borocki http://www.color.rs/blog.php?p=260 Nekada davno u zemlji samoupravljana i besplatnih polutki postojale su samo jedne farmerice – Levis 501. I morao si da ih imaš! Besmislu u prilog – zbog toga da bi izgledao kao i ostalih 90% tvojih vršnjaka. Ipak, ne izgledati kao tih 90 posto, značilo je izgledati kao “onih” 10 posto a, za razliku od ostalih manjinskih elita, u toj grupaciji nisi želeo da se nađeš. Ovo “birano” društvo bilo je osuđeno da brani na golu, da ide po loptu, da se svojevoljno odriče užine i da vežba francuski poljubac na grliću flaše od Coca Cole do 18. godine. Dakle, svako odstupanje od osnovnog učenja (marka, broj, boja etikete) prolazilo je neslavno kao i skorašnje genetske modifikacije Smokija.

“Levare petstokec” prodavale su se u tri varijante: tamnoteget, koje su svojim naslednicima kupovale majke neoduševljene idejom da često uključuju veš-mašinu, svetloplave – izbor kraljeva lakih rešenja godinama kasnije zaposlenih kao portiri ili obezbeđenje, i one “srednje”. E, te “srednje” bile su prava stvar! Kada su nove, stekao si utisak da si uvukao noge u dva oluka i neko neupućen s pravom bi postavio pitanje: “U čemu je fazon?” Fazon je bio u tome što si na imidžu morao da radiš jer se “šmekerski” izgled “levara”, a automatski i njihovog bubuljičavog vlasnika, dobijao revnosnim habanjem.

“Levare” su bile “najšmekerskije” posle odprilike dve godine, nakon što je mladi petlić gotovo srastao sa njima a one ispuštale svoju kamenovanu dušu po šavovima i osuđivale mnogu zbunjenu majku na nedeljno lomljenje igala “Bagat” mašine. “Levare” su se “izlizavale” u školskim klupama, na drvenim, uglancanim sedištima autobusa, na uličnim bankinama i stilskom nameštaju na svečanom ručku sa roditeljima tvoje devojke koja te je volela takvog kakav si ali te je volela mnogo više baš zato što si u “levarama”. A u tim godinama “voleti” znači samo jedno… O, da…

Zbog toga je, u tim dermatološki traumatičnim godinama, i meni na um pala ideja da “zaradim svoje prve ‘levare’”. Taj mudri plan završio se u zadimljenoj policijskoj stanici sa dvojicom pijanih inspektora. Dobro, jedan je bio pijan… Ali, zahvaljujući tom demonski privlačnom parčetu teksasa, shvatio sam poentu – da treba da popravim keca iz geografije i da je pasivno pijanstvo moguće.

Zašto vam to uopšte pričam? Pa, eto, u FHM-u smo, he, he, već dve godinice… Srastao je sa nama i dobio pravu šmekersku patinu. Uživajte i nosite ga ponosno… Da svi vide…

]]> http://www.color.rs/blog/?feed=rss2&p=260 2 Prim. ured. 10/08 http://www.color.rs/blog/?p=256 http://www.color.rs/blog/?p=256#comments Wed, 15 Oct 2008 10:30:05 +0000 Momir Borocki http://www.color.rs/blog.php?p=256 Veze. Ima nešto gotovo religijsko u ovom starom srpskom običaju. One su nevidljiva sila, čije je postojanje teško empirijski dokazati. Imaju svoje sledbenike, predane mistike koji su kao lokaciju svog služenja izabrali pošte, zdravstvene ustanove, proizvodne trake… Jedno je sigurno – od njih mnogo više zavisi nego od Božje volje. Religija veza nikada neće doživeti krizu, različita tumačenja i neće imati problem sa sekularnošću. Zapravo, u dualizmu svetovnog i duhovnog i leži njiena magična snaga. U čvrstom verovanju da će ti svetost veze pomoći sa svim mikroproblemima ovozemaljskog života. “Znaš li nekog tamo?” i potvrdan odgovor na ovo pitanje kod većine vernika ove kosmopolitske religije izaziva veliki mokri prasak koji se može porediti samo sa premijernim ukazivanjem Gospe međ’ kamenom, crvenicom i dračom u vukojebini Hercegovine. Ne kažem da Gospa treba da nastupi na Jazu, ali… Uglavnom, u zavisnosti od nemilice u kojoj se vernik našao “Sili koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar” može se prineti žrtva u vidu 200 grama mlevene ili ključevi stana na Novom Beogradu. Ili je barem tako bilo. Sada se ime gospodnje uzima uludo. “Komšija, ajde naplati mi cigare, molim te, žurim…” ili “Pusti mog malog preko reda…” i slične “izjavne molbe” postale su deo folklora čak i u situacijama kada je božanska intervencija potpuno nepotrebna. Ono što iznenađuje zapravo jerevoltiranost duhovne braće koja glasno negoduju na nečije javno objavljivanje ezoteričnog iskustva. Naglas izrečena rečenica: “Srediću ja to preko Pere…” kod njih izaziva napad ljubomore kao da dotični ima crkvu u svom dvorištu… Pored džakuzija. Gnušanje nad ovom nečasnom mehanikom podrazumeva se iako su i sami više nego spremni da uživaju u zabranjenim plodovima tuđeg rada. “Lako je njemu – on zna Peru!” (a Pera je inače j*beni poštar i veliki poštovalac Rubinovih proizvoda) napućenih usana i prekrštenih ruku duri se mala Luca, silno se trudeći da ne otkrije svoju kolaboracionističku prirodu i prizna da će ona isto to srediti preko Milana (majstora koji joj popravlja veš-mašinu i velikog poštovaoca Rubinovih proizvoda). Jer, Luca je ispravna. Luca ima hobi. Ona pije puno kafe i provera svoj rodoslov. Ona ima mamu i posao. Luca možda ne ume da obavlja bazične životne funkcije, ne mislim ovde na disanje i ostale instinktivne radnje, ali pitaj Boga gde gura četkicu za zube… Luca ne ume da radi svoj posao, ali zato odlično ne ume ni bilo šta drugo. Luca će dovesti firmu do bankrota, poslodavca do srčanog udara, a kolegu poštenog radnika do orgazma. Kratkog i neubedljivog. Umoran sam, Luco, evo ti za taksi, brinuće se mati…

]]> http://www.color.rs/blog/?feed=rss2&p=256 0 Prim. ured. 09/08 http://www.color.rs/blog/?p=251 http://www.color.rs/blog/?p=251#comments Tue, 02 Sep 2008 11:05:41 +0000 Momir Borocki http://www.color.rs/blog.php?p=251 FHM SeptembarSam đavo naterao me je da vadim novi pasoš. Ili su to ipak bili naši Silvani – carinici koji pečatom i masnim prstima obesmišljavaju svaku desnu stranicu putne isprave, s guštom mlade pop zvezde koja daje prvi autogram. Ne treba posebno napominjati da je moj pasoš imao veoma kratak vek – brzo je postao krcat neuglednim graničnim memorabilijama kakve su u svom crvenom spomenaru sakupljali samo šverceri devedesetih i žitelji pograničnih oblasti. Ko god da je krivac, odlučio sam da se ne žestim mnogo, te da se upustim u novu digitalizovano-biometrizovanu avanturu. Rek’o, prvih dve hiljade mačića je bačeno, sada je pravi trenutak. Kako sam mogao znati? Da su se Turci kojim slučajem danas dočepali Malog Radojice, ne bi mu zabijali klince pod nokte. Ne! Naterali bi ga da vadi novi pasoš… Došao sam u lokalnu policijsku stanicu, gde me je dočekao mlađani Šindler sa spiskom, zamolio za podatke i zakazao mi termin za dve nedelje. “So far – so good”, pomislio sam (na srpskom naravno, ne radim ja za Exit…). Te dve nedelje iskoristio sam da obavim fotografisanje i uplate i provedem malo vremena sa porodicom… Pojavio sam se revnosno tog velikog dana izjutra, mirišući na “Lenor”. Ispred stanice graja. Onako bunovan, pomislih da nisu uhapsili Mladića baš u mom kraju… Da li sam ga poznavao? Možda sam od njega kupovao burek? Ali, novi komandir stanice jasno mi je stavio do znanja da ipak nisam svedok takvog istorijskog momenta. Pre svega, svojim izgledom. Kreatura, kao iz radionice Jima Hensona, incestuozno čedo genetskog inženjeringa i neuspelog ukrštanja inspektora Harryja i Nicka Slaughtera, obratilo se, sa gornjeg stepenika, sve nervoznijim okupljenima: “Nema spiska! Vi što ste upisani, zapravo niste na spisku. Čekajte u redu…” Starija gospođa u sivom bila je glas našeg kolektivnog uma i jedina se usudila da preispita ovaj čvrsti filozofski postulat: “Ali, gospodine, kako nema spiska, čekamo već četrnaest dana, prošle nedelje ga je bilo!” Komandir je imao spreman odgovor: “Prošle nedelje ga je bilo, ove nedelje ga nema. Prošle nedelje nisam JA radio, ove nedelje JA radim. Je l’ vi razumete srpski?” Razumemo. Isto tako znamo da nas je u stvari pitao: “Je l vi razumete Srbiju?”, što je sjajan način da ti svaki lokalni siledžija, uniformisan ili ne, stavi do znanja da on u svojoj prćiji direktno rešava državna pitanja. Bivši otimač džeparca i klikera tu, naravno, ne prestaje da se sladi, već za naše dobro konstatuje: “Mora postojati neki red, valjda!” Zadovoljan svojom semantičkom vragolastijom, nasmejao se šeretski, što je u njegovoj izvedbi izgledalo kao da je progutao zub kojem je istekao rok trajanja. Okrenuo se raširenih ruku spreman da potegne svoja dva zamišljena revolvera, i odgegao do svoje ventilatorizovane prostorije. Podigao je noge na sto zveckajući mamuzama i počeo da čisti nokte skakavcem…
Ja krenem na burek, pa na posao, i mislim se usput šta mi radi Vuk – I’mTooSexy – Jeremić… Zamišljam ga kako, sav ushićen, pipa bicepse Miladina Kovačevića i tiho zbori: “Vauuu, ala si ti jak!” Ma… Sve je dobro. Koji će mi kurac novi pasoš…

]]> http://www.color.rs/blog/?feed=rss2&p=251 2 Prim. ured. 08/08 http://www.color.rs/blog/?p=249 http://www.color.rs/blog/?p=249#comments Fri, 01 Aug 2008 07:42:54 +0000 Momir Borocki http://www.color.co.yu/blog.php?p=249 Ne, Novi Sad nije najlepši kada dođe proleće. Neki se sekretar svojevremeno dosetio da bi bilo najpraktičnije kada bi se u gradu zasadile topole, tako da proleće u Novom Sadu više podseća na kakvu kilavu zimu sa iritantnom vejavicom, pogubnom za astmatičare, nego na ovo lirski eksploativo godišnje doba. Novi Sad je najlepši dok traje Exit. Zašto?

Zato što se u gradu, u kojem ne postoji ni pristojan bioskop već dokoni žitelji zabave radi prenose venerične bolesti, konačno nešto dešava. Stariji sedeoci dobiju priliku da se naglas zabrinu nad pridošlicama, mudro ustvrde kako su naša deca zapravo fina, i uvale im pri tom ukus egzotike u vidu klipa kuvanog kukuruza. Mlađi, pak, skeniraju goste sa kojima nakratko dele svoj habitat i jednostavnom opservacijom dođu do revolucionarnog zaključka da i ovi imaju ruke, noge, glavu, nose odeću kako bi pokrili itimne delove tela (ili ne…)

Ukratko, da su u osnovi isti. Gosti, doduše, malo više povraćaju po zelenim površinama, ali to je to. Stvari se malo zakomplikuju nakon što okupljeno društvo ugleda atraktivnu pripadnicu druge rase, ali i tada je prilično zabavno posmatrati unezverena lica domorodaca kada shvate da nisu sami u svemiru… A onda, cirkus ode iz našeg malog grada…

Naslednici našeg disk sveta shvataju da je vreme za povratak svojoj tribalnoj tradiciji. Vreme je da se nastavi ritualni ples pauna, da se odmere snage, pokažu mišići, skoči s mosta, popije Dunav, zaljubljeno gleda u sliku sopstvene nesreće… Shvataju da mogu da se… I eventualno to snime mobilnim telefonom… Eto zabave!

]]> http://www.color.rs/blog/?feed=rss2&p=249 3 Kako sam postao radikal? http://www.color.rs/blog/?p=231 http://www.color.rs/blog/?p=231#comments Wed, 04 Jun 2008 13:38:41 +0000 Momir Borocki http://www.color.co.yu/blog.php?p=231 FHMTaman sam krenuo da napišem uvodnik o predizbornom prostakluku i postizbornoj prostituciji, kada je moju skribomansku katarzu osujetio nemački konzul. Naime, dobio sam zadatak da se uputim u Nemačku i tamo popričam sa nekim finim ljudima o tome kako prave najbolje automobile na svetu. Paja Patak nije ispunio zadatak, ali je zato poljubio patku… Tačnije, nije dobio vizu… Pripremim ti ja svu potrebnu papirologiju – prosečna primanja, kopije svih kopija, pionirsku maramu, uzorak koštane srži, potvrdu da sam novinar sa specifičnom agendom, zakunem se nad hotelskim primerkom “Parcifala” da nemam nikakve veze sa Crnim septembrom, Baader-Meinhofom, izjavim svoju bezuslovnu ljubav prema G?nteru Grassu, priznam da mi je od svih “filija” od kojih bolujem najmilija “germanofilija” i uglavnom predam na uvid sve ono (i više) što bi omogućilo da usvojim petoro dece bez postavljanja suvišnih pitanja… I sedim ti ja tako u šatoru u Kneza Miloša, ponestaje mi sendiča u alu-foliji, hipertermija mi ozbiljno preti, predano dehidriram, kada poziv Kvinslinga prekide ovu, gotovo festivalsku atmosferu. “Borocki!”, čuh nezainteresovan i slabašan poziv, poput Noevog koji sa već potpuno iscrpljenim kapacitetima potpalublja poziva mladi bračni par pacova na ukrcavanje… Mog’o je i bez njih… Najgore je prošlo, ostale su samo formalnosti, pomislio sam… Naivno. “Kuda ste vi pošli?”, pitao me je dubok glas koji kao da nije pripadao onoj loše obučenoj gospođi sa druge strane stakla. “Idem da napravim neke intervjue i putopise o vašoj zemlji…” “Dođite za nedelju dana”, reče glas koji je sada, jebeš mi sve, stizao ako ne sa nebesa, onda barem sa tavanice… I dođem ja, iskusniji, ponesem više sendviča i portabl bunar… Čekam, društvo mi prave aplikanti sa ispravnim papirima i veoma neispravnim lobanjama i svi nekako odlaze srećni k’o da su našli dinar u česnici. Stižem na red. Glas, ovoga puta prizemniji, veli: “Pita šef, sa kime idete da radite intervju?” Ja objasnim, na mom hochsrpskom, a glas me pozove da se vratim za posla sata. Poslušam glas. Pomislim, valjda glas zna šta priča, i eto me nazad tačno na vreme. Taman sam u pauzi kupio evre i pojeo đevrek… Ali, glas nije završio sa pitanjima. “Pita šef, da li možete da nosite svu vašu poslovnu korespodenciju?” “Ne mogu. I neću, gospođo ‘Glas’! Vašim pitanjima nema kraja. A, ako vaš šef bude pitao koliko mu jaja treba za jednu tortu, recite mu dva! Jer to će biti jako mala torta koju će jesti sam…” Ispod vrata glas mi gurnu moj pasoš, a ja sam ga omirisao i pojeo… Sit, počnem kvalitetnije da razmišljam i hipotetišem. Nikada nisam bio pristalica paljenja ambasada, ali šta ako tamo spontano sagorim? Dešava se to. Retko, ali dešava se. I, recimo, baš u tom momentu ja stojim pored nekakve zavese… Sintetičke… Nisam ja kriv. Hm, okrećem se malim stvarima u životu i velikim pitanjima… Ima li života posle smrti i, ako ima, po kom kursu tamo menjaju evro?

Tekst je objavljen u junskom broju magazina FHM

]]> http://www.color.rs/blog/?feed=rss2&p=231 2 Dve čađave dvocevke http://www.color.rs/blog/?p=232 http://www.color.rs/blog/?p=232#comments Sun, 04 May 2008 18:41:02 +0000 Momir Borocki http://www.color.co.yu/blog.php?p=232 FHM Prošli mesec bio je više nego “zabavan”. Otkrili smo čari banjskog turizma, dobili smo od firme bonove za benzin i organizacija (navrat) NANOS (mislim da se ovako zovu, ali nemojte me držati za reč, a ni za bilo šta drugo…) spremila je tužbu protiv nas zbog “širenja rasne mržnje i podsticanja nasilja”. I to sve zbog modnog editorijala iz FHM Collectiona u kojem maneken drži pušku. Uz malo masla još bi ovo neko siroto pašče i progutalo samo da naša pacifistička orijentacija nije toliko očigledna. U našim novinama imamo sagovornike svih boja i ukusa, na naslovnim stranama smejuljile su vam se devojke sa svih meridijana, oružje po mom izboru isključivo je pecaljka, a u svojim “robinhudovskim” trenucima, dok je Toma davao krv, ja sam radio “for free” u centru za socijalni rad, tačnije u prihvatilištu za zlostavljanu decu (pretpostavljate kakva je demografija jedne ovakve ustanove). Uglavnom, tematika spornog editorijala je “Klasna borba”, odnosno metaforički prikaz položaja malog čoveka u rastućem globalističkom društvu koje praktično “ubija” i uništava individuu kao simbol kritičke i angažovane građanske svesti. Kakav žandarm il’ brkati major rekao bi mi na to: “Mali, ti nas ili zajebavaš ili si neviđena pička!”, tako da apsolutno razumem da ovako fine frekvencije i ne mogu da detektuju ljudi koji se celog života bave oružjem. Pretpostavljam da im je metafora takođe velika nepoznanica ukoliko na vatrenom oružju ne postoji nekakav deo sličnog imena – Borocki! Je l’ si očistio metaforu?! Jesam, jesam, gospodine majore! E, sad, o ovom “kršenju ljudskih prava” bili su obavešteni svi mediji od kojih su, pretežno oni iz probuđene Savesti Srbije, ovu vest preneli jednostrano i senzacionalistički – što ja, opet, smatram kršenjem naših prava. I šta ćemo sad?! Pa, ništa, ukinućemo strane kanale na kablovskoj, američke filmove, slušaćete isključivo etno muziku (ali ne i “kalašnjikov!”), gledaćate domaće serije (fimove nikako, jer tu ume i “neko lepo selo lepo da izgori”) i promenićemo ime naše domovine u Iran. Šta? To već ima?! E, jebiga, onda ne znam šta ćemo…

Tekst je objavljen u majskom broju magazina FHM

]]> http://www.color.rs/blog/?feed=rss2&p=232 0