Slika 2. Potpuno go, čovek duboko u šestoj deceniji života prolazi trgom isped Katedrale u Gotskoj četvrti. Tek poneka sredovečna turistkinja podigla je ili skinula naočare da bi ga bolje osmotrila, niko drugi se nije „potresao“. On zapravo i nije bio potpuno go, nosio je šešir a na mestu gde bi trebalo da se nalaze gaće, nalazila se tetovaža koja je „imitirala“ donji veš. Verovatno je reč o lokalnom friku na kojeg su svi navikli i koji bi bio sasvim sigurno uhapšen „zbog narušavanja javnog reda i mira“ u većini evropskih metropola. U većini, ali ne i u Barseloni.

Frankova nova fotka

Slika 3. Svega par metara od pločnika kojim je prošetao golišavi čiča nalazila se velika izložba na otvorenom fotografija ogromnog formata na kojima su prikazane scene iz 1970. godine kada je pre tačno 40 godina diktator Franko bio u poseti Barseloni. Tada su, prvi put od građanskog rata u kojem je Barselona bila jedno od glavnih uporišta repubikanaca, na ulicama ovog grada izbile antifrankističke demonstracije. Fotografija koja prikazuje Generalisimusa kako se vozi u paradnom automobilu vrlo brzo je išrarana uvredljivim porukama, Franku se nacrtani rogovi i đavolji rep. Poslednjeg dana našeg vikenda u Barseloni stavljena je nova, „čista“ fotografija. Pre 40 godina, Španija je bila još uvek dominantno konzervativna, katolička država u kojoj je pobuna protiv diktatora bila samo eksces, muškarci su oblačili štofane pantalone, brijali se kod berbera i negovali brkove slične Frankovim a žene su nosile crninu i glave pokrivale maramama. Danas ulicama Barselone hoda golišavi čiča iz predhodne slike, gej i lezbejski parovi se na ulicama drže za ruke i službeno venčavaju, mladi nedeljom ujutro umesto u crkvu odlaze na plažu…

Slika 4. Plaža u lučkom kvartu Barseloneta, sunce izlazi i zalazi za oblake čineći izležavanje na stolicama u kafiću na momente opuštajućim i opet sledećeg minuta sasvim nelagodnim. Ne primećujem veliki, gotovo „predratni“ zvučnik na banderi na metar od mene: „Atencion, Atencion…“ odjednom je grunulo iz zvučnika tako glasno i dramatično kako je trebalo žiteljima Gernike najaviti bombardovanje. Razglas je, naravno, najavio da se ne preporučuje kupanje jer je istaknuta „crvena zastava“ koja, dakako, znači da je more nemirno. Prvo na katalonskom, pa na kastiljskom (španskom) i na kraju na engleskom, dramatični glas je pojasnio i da se „drže na oku lične stvari“.

Slika 5. U Carrer de l’Argenteria, jednoj od kosih ulica u centru grada, na pločniku sedi tridesetogodišnjak obučen kao turista sa šeširom ispred i natpisom na parčetu kartona: „Got robbed, need help!“. Opljačkan, traži pomoć. Viđao sam po gradovima sveta ljude sa najrazličitijim „povodima“ za prosjačenje: bolesnike, invalide, rate veterane, one koji otvoreno kažu da im treba za pivo… Bez obzira da li blefira ili je stvarno bio žrtva pljačke, ovaj prosjak je oličenje Barselone 2010. koja je crni šampion Evrope u broju opljačkanih na 1.000 turista. Svaki put kada sam u nekom restoranu ili kafeu uključio punjač za mobilni u struju i ostavio telefon par koraka od stola za kojim sam sedeo, bio sam upozoren da to ne radim jer će isti „nestati dok kažeš Rambla“.

Vest dana

Slika 6. Arena u kojoj se održavaju Koride. Novinarka CNN-a stoji na nekoj gajbici isped ulazne kapije i govori u mikrofon vest o tome da je Parlament Katalonije većinom glasova doneo odluku da se od 1. januara 2012. godine zabrane borbe sa bikovima. Katalonija je tako postala prva kontinentalna španska pokrajina koja je zabranika koridu, pre nje to su uradila Kanarska ostrva još 1991. godine. Odluka je izglasana tesnom većinom a slično je i raspoloženje u javnosti. Korida je „relikt prošlosti“, očigledna surovost prema životinjama ali i simbol „jedinstvene Španije“ kojoj mnogi Katalonci ne bi više da pripadaju. Opet, kaže mi prijatelj koji je sredinom jula bio ovde da je pobeda španskih fudbalera na Mundijalu u Južnoj Africi na ulicama Barselone proslavljana možda još burnije nego u Madridu. Zamislite Prištinu kako slavi srpsku pobedu u vaterpolu, na primer. Zato se katalonsko „autonomaštvo“ ili „secesionizam“ teško može porediti sa bilo kojim sa naših balkanskih prostora ma mako se neki trudili da povlače paralele.

Ulični ples...

Slika 7. Na pločniku ispred našeg hotela „Catalonia Catedral“ ulični svirači izvode španske popularne melodije što je odmah privuklo desetak lokalnih penzionera i dvostruko više turista. Baka, nešto starija od 80 godina, sasvim sigurno svedok Građanskog rata, poziva na ples nepoznatog muškarca od oko četrdeset. Oboje plešu tako ritimično i strasno da je za nekoliko minuta broj posmatrača narastao na stotinu. Pozdravljeni su burnim aplauzom, baka uzima šešir od svirača i skuplja novac od posmatrača. Komentarišemo kojim bi epitetima neku našu penzionerku „častili“ prolaznici kada bi isto to pokušala na uglu Balkanske i Terazija recimo. Scenu na kamenu do nas posmatra majka sa dvadesetogodišnjom kćerkom koja ima Daunov sindrom i pri tome je gluvonema. Majka joj znakovima objašnjava šta se dešava, devojka se smeje. Ljudi žive svoj život iako su stari, nepokretni, fizički ili mentalno bolesni. Društvo ih nije precrtalo i to je jedna od najvećih i najstrašnijih razlika između našeg i većine evropskih društava.

Kada je naša reprezentacija izgubila od Australije i završila na poslednjem mestu u svojoj grupi D, većina komentara koje sam uspeo da pročitam na našim sajtovima i portalima – od izjava javnih ličnosti do reagovanja običnih čitalaca bila je u duhu – “Sad treba biti uz njih!”, “Naši su naši – i kad dobijaju i kad gube!”…

Kada su ruski mediji dan posle objavili paparazzo fotografije na kojima se vidi nekolicina naših fudbalera kako u “karantinu” u Port Elizabetu puše i piju pivo veče pred utakmicu, reagovanja su bila slična. Koliko sam uspeo da vidim, jedini je Press od naših dnevih novina na naslovnoj oštro osudio to što se desilo: “Pili, pušili, Srbiju rušili!” i navukao protiv sebe stotine komentara u sličnom duhu kao što su ovi iznad, sa dodatkom: “Eto, bar su tad pobedili! Bolje da su pili i pušili i pre meča sa Australijom!”… (!?!?!)

Par dana kasnije u osmini finala sreli su se stari rivali Nemci i Englezi. Svi smo videli šta se desilo, pri rezultatu od 2:1 u ključnom momentu utakmice sudije nisu Englezima priznale očiti gol (lopta je ušla pola metra iza linije u gol), nakon čega su demoralisani Englezi primili još dva.

Sutradan, Daily Mail, The Sun, Times i svi ostali ostrvski listovi osuli su naravno drvlje i kamenje na svoje fudbalere i to je biilo na svim naslovnim stranama. Svi komentari mogu se sažeti u naslov iz Daily Mail-a: “Da su naši piloti u 2. svetskom ratu tako očajno branili Englesku – danas bi svi mi pričali nemački!”
Tek na unutrašnjim stranama osvrnuli su se na očitu krađu jednog gola ne zaboravivši da pomenu da je Nemačkoj učinjena slična nepravda 1966. godine na Vembliju.

Razmišljao sam šta bi naši listovi objavili na naslovnim stranama da smo mi izgubili 4:1 a da nam je pri tome tako bezočno ukraden jedan gol u odlučujućem momentu utkamice…
Takođe, ne smem da pomislim kako bi izgledale naslovne strane britanskih tabloida da su Runi i Rio Ferdinand, npr. veče uoči meča snimljeni kako puše i piju “badvajzer”…

“Pre dve nedelje smo ih kovali u zvezde a sad ih pljujemo!” – osnovna je samokritička nota koja se može čuti ovih dana u komentarima na našim sajtovima! Pa naravno, u tome je poenta! Kad uradiš nešto dobro, pobediš Nemce npr, budeš pohvaljen, kad zabrljaš – izgubiš od autsajdera Australijanaca – budeš izvrgunt kritici! Na tome se zasnivaju svi postulati savremenog društva – nagrada za dobro i kazna za loše…

Ne, kod nas je i dalje većinski prisutan stav da ako si nekog pre dve nedelje za nešto pohvalio da sad nemaš moralno pokriće da ga za nešto drugo, nešto što je loše uradio – pokudiš! Tako je svuda, u privatnim odnosima, poslovim relacijama, u javnom životu…

Za promašaje, greške i poraze zato kod nas nikome ne pada na pamet da snosi konsekvence, ne daj Bože ostavke… Dok se spremam na povratak u zemlju slušam na B92 vest o hapšenju direktora Instituta za onkologiju koji je sa grupom saučesnika namerno trovao decu prekomernim dozama citostatika da bi sebi priskrbio veći mito od međunarodnih farmaceutskih kompanija koje su Institut snabdevale tim lekovima. Posle toga i izjavu ministra zdravlja kome ne pada na pamet da podnese ostavku zbog toga, niti se oseća i malo odgovornim.

Dok je tako, slavićemo fudbalere koji su završili Mudnijal kao zadnji u svojoj grupi, u 21. veku će nam ginuti ljudi u prilično bezazlenim poplavama, direktori bolnica ce trovati decu da bi sebi sagradili stan u Herceg Novom i to se nikog neće ticati.

Jer, nije lepo kritikovati “naše momke” – naše fudbalere, naše doktore, naše političare, naše ministre, pa ni naše kriminalce na kraju krajeva… Sad treba biti uz njih, kad im je teško! Svi su oni naši i mi moramo da budemo jedinstveni. Naročito pred strancima.

Dan posle: Engleska stampa bila je (kao i uvek u takvim situacijama) nemilosrdna prema njihovoj reprezentaciji nakon katastrofalnog poraza od Nemacke 1:4...: "Da su nasi piloti u 2. svetskom ratu ovako ocajno branili zemlju, danas bi svi mi pricali nemacki", kaze komentator Daily Mail-a...

Kontroverznom postavkom mjuzikla “Kosa” beogradskog Ateljea 212 prošle srede je u Srpskom narednom pozorištu otvoreno Sterijino pozorje. Postavka je kontroverzna zbog polemika koje je u javnosti izazvala nakon što je Ivan Medenica posle loše kritike mjuzikla u NIN-u skinut sa liste akreditovanih pozorišnih kritičara u Ateljeu 212 čiji je upravnik Kokan Mladenović ujedno i režiser predstave. Zamerke su se uglavnom odnosile na to da je predstava nedovoljno umetnički provokativna, malograđanska, da povlađuje “ukusima široke publike”, da napada multinacionalne korporacije a finansirana je od strane DIN-a, dakle kompanije British American Tobacco…
Kako to biva uvek u ovo doba u Novom Sadu, zgrada SNP-a bila je krcata “sterijanskom publikom” koju na otvaranju uvek u najvećoj meri čine oni koje tokom godine retko ili nikako ne viđamo u SNP-u. Viđeni su tako Marijana Mateus, predsednik RRA i Vladika Jegarski Porfirije, predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić sa suprugom, gradonačelnik Novog Sada Igor Pavlićić, bivša gradonačelnica Maja Gojković sa majkom… Zanimljivo je da niko od republičkog establišmenta ovog puta nije viđen u SNP-u iako je Pozorje “manifestacija republičkog značaja”, svakako jedna od najznačajnijih kada je o pozorištu reč.
Možda je predstava “umetnički tanka” kada su strogi kriterijumi Ivana Medenice reč ali za ovu priliku je “poslužila”. Bilo je tako zanimljivo gledati vladiku Porfirija kako se kiselo smeška dok je Gordan Kičić pevao o pedofiliji i drugim devijacijama u crkvi. Još je zabavnije bilo gledati grimase pripadnika političkog establišmenta u 6. redu koji je uvek predviđen “za protokol” kada su glumci pevajući “Vreme za promene” (“The Age of Aquarius”) ušli u taj red i osvetljivali lica onih koji su u njemu sedeli…
Pred kraj, kada je krenuo song “Daj nam sunca”, deo pubike je krenuo sa “ritmičkim tapšanjem” i “udaranjem ritma”, kao da su se obreli na koncertu Željka Samardžića… A onda je, dok je trajao aplauz “tetkica” iz SNP-a ritualno iznela cveće na binu i svi su odjurili na koktel na terasi “Treme”.
Za vreme ovogodišnjeg Sterijinog pozorja biće prikazano 28 predstava iz Srbije i zemalja regiona. Za razliku od prošlogodišnjih visokobudžetnih produkcija Radeta Šerbedžije (“Kralj Lir” na Tvrđavi) ovo Pozorje je znatno skromnije i primerenije činjenici da su nedavno zaposlenima u SNP plate smanjene za gotovo trećinu.

OVAJ SVET JE IPAK LAŽAN: Veštačka ostrva "The World" kod Dubaija

Vest da je kompanija “Dubai World” zatražila odlaganje vraćanja svog basnoslovnog duga od 59 milijardi dolara, oborila je preko noći vrednosti akcija na berzi u Dubaiju i drugim delovima Ujedinjenih Arapskih Emirata izazvavši tako novu histeriju na finansijskim tržištima širom sveta. “Dubai World” poseduje veštačka ostrva “Palma” i “Svet” u Dubaiju, veliki broj nekretnina širom UAE i Evrope, suvlasnik je i brojnih turističkih atrakcija u Londonu poput muzeja “Madam Tiso” ili velikog točka pozatog kao “London Eye”.

Kada sam pre manje od mesec dana po treći put bio u Dubaiju – u hotelu “Jumeirah Beach” u kojem je bio organizovan FIPP sajam magazinskih licenci – jedini turisti bili su Rusi. Šest godina ranije, u istom hotelu smeštenom tačno preko puta “Burj el Araba” bio sam sa suprugom na odmoru, to je bio svadbeni poklon jednog prijatelja. Te, 2003. ovaj je hotel, podjednako skup kao i danas, bio pun turista iz celog sveta.

Sada, u novembru 2009, jedino su Rusi spremni da plate besmisleno visoke cene najekskluzivnijih rizorta u Dubaiju. Učesnici sajma licenci bili su ozlojeđeni na organizatore što su – u godini koja je zbog ekonomske krize bila najpogubnija po izdavače širom sveta u poslednjih nekoliko decenija – odabrali da manifestaciju održe na jednoj od najskupljih i najekstravagandnijih tačaka na planeti.

Dok smo se kupali na zaista besprekornoj peščanoj plaži posmatrajući impresivne konture nedvosmisleno arhitektonski originalnog “Burj el Araba”, razmišljao sam o tome da je ovaj hotel (za koji je naša javnost prvi put čula kada je u njemu Novu 2002. godinu dočekao tadašnji srpski premijer “sa ekipom saradnika”) tokom proteklih godina postao sinonim za pomodarska letovanja novopečenih ovdašnjih (i ruskih, dakako) bogataša. Tu nema istorije, muzeja, kulture, koncerata, “domorodaca” i njihovih običaja – samo zlato, luksuz, plaže i shopping. Dubai i Maldivi – kao braća blizanci za “letovanje bez mozga”. Kada čujem da neko tamo ide na letovanje bez naročitog povoda, sve mi je jasno.

Drugi put obreo sam se u Dubaiju aprila 2008. godine na svadbi svoje dugogodišnje prijateljice Jelene Jakovljević, zvanične Miss Jugoslavije 1998, koja je, na užas svojih koleginica i “prijateljica”, jedina uspela da se uda za pravog milijardera, pri tom još i mladog, i sasvim različitog po izgledu od bogatih muževa ovdašnjih “uspešnih udavača”.

Mladoženjina porodica poseduje mnoge zgrade u Dubaiju, u jednoj od njih – neboderu “The Place” bili su smešteni (naravno, o trošku domaćina) mnogobrojni gosti, Jelenini rođaci i prijatelji iz Srbije. Tada sam, na ovom istom mestu, napisao blog inspirisan poslom Abdulaha koji izdaje skijašku opremu na fejk skijalištu u sklopu Shopping centra “Emirates Mall”.

U Dubaiju rade na hiljade devojaka i momaka iz Srbije i drugih republika bivše Jugoslavije, uglavnom na poslovima stjuardesa i stjuarda ovdašnjih avio-kompanija te konobara i obezbeđenja, ali bave se i poslovima u finansijskom sektoru, kao stručnjaci za HR i sl… Ima mnogo i manekenki i modela za koje zlobnici tvrde da im se posao ne završava kada siđu sa modne piste.

Manje sreće od njih imaju na desetine hiljada fizičkih i građevinskih radnika koji godinama za bedne plate grade nebodere i luksuzne hotele u Dubaiju. Dolaze uglavnom iz Pakistana, Indije, Bangladeša ili Filipina, privučeni obećanjima o velikoj zaradi. Po dolasku u zemlju oduzimaju im pasoše (zvuči poznato?) i smeštaju ih u kontejrnerska naselja van gradova gde uživaju tretman kakav su imali robovi na rimskim galijama. Crne statistike pokazuju da na stotine njih godišnje biva teško povređeno na građevinama na kojima rade a više desetina izgubi život na poslu. Nekoliko registrovanih pokušaja pobune ugušeno je u krvi brutalnim policijskim akcijama.
Sjaj luksuznih hotela, šoping molova i brendova “Gucci”, “Prada”, “Dior”, “Louis Vuitton”… izglancan je znojem i krvlju “robova sa istoka”. Dubai, kao i ostalih šest članica emirata UAE, po političkom uređenju je autoritarna diktatura u kojoj svu vlast drži vladarska porodica okružena svitom oligarha, nema demokratkih izbora ali Zapadu to ne smeta i niko ne šalje avione da ih disciplinuje i tako obezbedi poštovanje ljudskih prava.

U odličnom kineskom restoranu hotela “Madinat”, odmah do “Jumeirah Beacha”, u proleće 2008. godine jeli smo patku. Ovoga puta nisu nas pustili unutra, ceo restoran zakupio je Bil Klinton koji je, sa suprugom Hilari (ili ona sa njim?) i svitom, ovde večerao. Hipokrizija na potpunom vrhuncu: američki predsednik koji je tokom devedesetih uveo praksu “vojnih intervencija u cilju zaštite ljudskih prava” večerava u hotelu koji je sinonim finansijski neodržive “kule od karata” i “balona od sapunice”, u gradu izgrađenom na najbrutalnijem kršenju ljudskih prava robovske radne snage, u državi kojom vlada autokratski šeik…

Pored toga što je, kako smo saznali ovih dana, izgrađen na finanskijski trulim temeljima, Dubai počiva i na moralno problematičnim postulatima društva u kojem kasta bogataša i njihovih bogatih gostiju-turista živi na račun robovskog rada desetine hiljada “ljudi iz kontejnera”.

Ako se zna da se sve ovo dešava u mesecu kada se u Srbiji najviše govorilo o porastu nasilja i eskalaciji netrpeljivosti prema strancima, stvari postaju još manje jasne.

Zanimljivo je i da je reč o izvođačima najšireg muzičkog spektra: od pop-folka (Severina, Grašo), preko densa (Colonia) fanka i džeza (Josipa) i retro-popa (JINX) do starog dobrog roka (“Pozdrav Azri”)… Dakle, ne može da bude reč o poplavi popularnosti samo jednog žanra kao što je slučaj sa navalom srpskih folk pevača na Hrvatsku i Bosnu (naročito na hrvatske i bošnjačke delove BiH).
O čemu je, dakle, reč? Vratimo se 15 godina godina unazad.

Godina 1994: dens hit “Tek je 12 sati”, grupe ET, vrti se u proseku desetak puta na veče u svakoj srpskoj diskoteci. To je bio prvi “hrvatski hit” koji je posle rata stekao popularnost u Srbiji. Pre njega tako se kotirao Tajčin “Hajde da ludujemo” iz 1990. Za grupom ET i “Tek je 12 sati” slede: “Kad će taj petak”, “Al’ je danas lijep i sunčan dan” i desetine drugih. I sve to bez ijedne emisije, intervjua ili emitovanog spota na tada jedino postojećoj državnoj televiziji.

Potom dolazi 1995, “Oluja” i nekoliko godina “zatišja” kada je reč o popularnosti hrvatske muzike u ovim krajevima.
Sa srpske strane prvi vrata otvara, očekivano, Đorđe Balašević svojim koncertima u Zagrebu i po Istri a vrlo brzo slede ga Bajaga, Čola, “Električni orgazam” i ostali kojima tokom ratova devedesetih nije pripisana “ratnohuškačka propaganda”…

Zatim, pod uticajem sve moćnijeg JUL-a i njegove predsednice Mire Marković koja u svojim dnevnicima u “Dugi” piše da voli hrvatsku pop muziku (Olivera naročito), počinje novi talas popularnosti hrvatskih pevača u Srbiji, ovoga puta podržan na televizijama “Pink” i “Košava”.
Godina 1999, mesec dana uoči bombardovanja Maja Nikolić drži prvi solistički koncert pred punim Sava centrom. Osim svojih pesama, nekoliko puta na bis izvodi numeru Doris Dragović “To” i hit grupe “Magazin” iz te godine “Ginem”… Bile su to godine (1999. – 2003.) apsolutne supremacije hrvatske pop scene na srpskom tržištu. “Magazin” je ređao svoje prve “posleratne” beogradske, novosadske i niške koncerte, duet “Godine” Ivane Banfić i Dina Merlina treštao je iz svakog beogradskog i budvanskog kafića, a pevači poput Gorana Karana, Petra Graša, Severine i drugih sticali su prave armije fanova “sa ove strane Drine”. Uređivao sam “Svet” u to vreme i sećam se da nije bilo nedelje bez veće ili manje najave na naslovnoj strani u vezi sa nekim muzičarem iz Hrvatske.

I onda, odjednom, 2004. – kao nožem presečeno opada interesovanja srpske publike za hrvatsku pop muziku. Zašto?
Tri su ključna razloga koja su baš te, 2004. godine rezultirala nezainteresovanošću srpske publike za muziku iz Hrvatske. Prvi leži u produkciji Saše Popovića koji je te godine započeo veliku akciju izbora za “Nove zvezde Granda” što je posle godina dominacije starih, već “izanđalih”, narodnjaka odjednom osvežilo srpsku folk scenu i na površinu izbacilo nova, mlada i zanimljiva lica dobrih glasova i intrigantnih životnih priča.

Drugi važan momenat možemo pronaći u osvežavanju srpske pop scene za šta je zaslužan Željko Joksimović i njegov trijumf (2. mesto, koje je nacija doživela kao 1.) na Eurosongu te godine pesmom “Lane moje”, čijem je publicitetu doprinela afera koju je pokrenuo “Svet” tvrdnjom da je veći deo numere pozajmljen od jednog azerbejdžanskog autora.

Međutim, kako ništa ne uspeva kao uspeh, visoki plasman na Eurosongu i pevljivost “Laneta” lansirali su Joksimovića iz druge u vrh prve lige srpske muzičke scene ohrabrivši na desetine drugih pevača u Srbiji da ponovo počnu da se bave već pomalo zaboravljenom pop muzikom koja je gotovo deceniju bila u defanzivi u odnosu na lake note iz komšiluka.

Treći razlog svakako treba potražiti u velikom padu kvaliteta hrvatske pop scene koja u drugoj polovini aktuelne decenije jednostavno nije uspela da pronađe kopču sa novim milenijumom i novom publikom koja koristi My Space, Youtube i Facebook i nije joj više dovoljno da sluša lagane note “se plavog Jadrana”…

Takvo stanje je, dakle, potrajalo pet godina – od 2004. do ove, 2009. To su godine tokom kojih su srpski narodnjaci gotovo potpuno “okupirali” Hrvatsku: najposećeniji klubovi u Zagrebu, Splitu i Karlovcu upravo su oni koji puštaju “cajke”, Brena i Seka pune hale i diskoteke, Cecine pesme svi napamet znaju…

Srbija je tih pet godina živela razapeta između EXIT-a, RHCP-a, Stinga i Rolingstonsa sa jedne, i Zvezda Granda sa druge strane. U sredini su se praćakali Joksimović i još nekolicina srpskih pop zvezda sa sve slabijim uspehom kako su godine proticale. Hrvatska muzika gotovo da se uopšte nije slušala uz izuzetak izolovanih slučajeva poput Josipe Lisac koja decenijama ima svoju vernu publiku.
A onda je počelo… Severina, njena saradnja sa Bregovićem, album “Tridesete” koji je, izgleda, baš “legao” srpskoj publici, naročito njenom lepšem delu koji, uostalom, određuje trendove…

Sve se završilo pravom invazijom hrvatskim muzičara na Beograd i Novi Sad u proteklih mesec dana.

Jedno je sigurno – isprepletanost hrvatske i srpske muzičke scene i publike, naravno, uključujući tu i bosansku koja je “u sendviču”, neminovnost su na koju moraju da računaju svi koji se bave muzikom, novinarstvom, izdavaštvom ali i političari i oni naučnici i teoretičari na obe strane, koji se decenijama upinju da dokažu da ovi narodi nemaju ništa zajedničko.

U ovom Zakonu dakle, gotovo sve je problematično i sa stanovišta slobode štampe, i sa stanovišta sukoba sa odredbama drugih” starijih” zakona:

• Osnivački kapital od 50.000 eura za izdavačke kuće koji se ne može umanjivati (što je doduše amandmanima izbačeno ali svedoči o ostrašćenosti i dilentantizmu predlagača!) doovdi izdavače novina i magazina u neravnopravnu poziciju u odnosu na ostale provredne subjekte za koje je osnivački kapital – 100 puta manji – 500 eura.
• Određivanje kazni prema prodatom tiražu i prihodima od oglasa (pa puta sedam ako je vest objavljena na naslovnoj strani!) je bez presedana u celom svetu
• Visina kazni od 10 do 20 miliona dinara je višestruko iznad kazni predviđenih Zakonom o privrednim prestupima i Zakonom o prekšajima i toliko je drakonska da bi u jednom udarcu ugasila 80% medija u Srbiji koji na računu nemaju taj novac
• Zabrana prenošenja lista sa firme na firmu je rešenje nečuveno u svetu. Dakle ja ne mogu nekome da prodam svoj list ili neko da ga proda meni!
• Automatsko gašenje lista ukoliko je osnivač duže od 90 dana bio u blokadi! Ovakvo rešenje donosi se u sred ekonomske krize kada je u Srbiji preko 50.000 pravnih subjekata u blokadi a na jesen će ih biti još više!
• Drakonske kazne za kršenje „prepostavke nevinosti” će potpuno ućutkati kritičko novinarstvo u politici (nema više pisanja o političarima i tajkunima korupcionašima), osakatiti „crnu hroniku” (nema više tektova da je „Deda ubio babu” dok se to za 3-4 godine pravosnažno ne presudi), neće moći da se piše ni o Ratku Mladiću kao ratnom zločincu niti o „teroristima sa Juga Srbije” koji to nisu dok se sudski ne dokaže. A što je najbolje – neće smeti ni da se citira niko ko bilo šta od gore navedenog tvrdi jer zakon ne poznaje razliku između izjave sagovornika i novinarske tvrdje.

Kao što sam u intervjuu i rekao, ova zakonska rešenje mi liče na uspešnu kompilaciju zakona o informisanju Salazarovog Portugala, Frankove Španije i aktuelnih zakona Irana i Severne Koreje.

DNEVNI TELEGRAF 1998. GODINE: Hoće li ponovo zidovi ostati jedini slobodan medij u Srbiji

Kao što sam u intervjuu i rekao, ova zakonska rešenje mi liče na uspešnu kompilaciju zakona o informisanju Salazarovog Portugala, Frankove Španije i aktuelnih zakona Irana i Severne Koreje.

Ovo su dakle činjenice – pravne i ekonomske. Ima tu još par stvari koje su posebno paradoksalne i sramne:

• Ovakav zakon donosi se u zemlji u kojoj je u proteklih 9 godina (da se ne vraćamo još i dvedesete!) bilo toliko korupcionaških afera političara zbog kojih niko nije odgovarao (sem jednog promila kao što je slučaj gradonačelnika Zrenjanina) ni finansijskom ni zatvorskom kaznom da bi gušenje medija još više pogodovalo bujanju nekontrolisane korupcije.
• Da li je pravosnažno presuđeno išta od ovih afera u koje su upleteni ovdašnji političari i državni činovnici: Kolesar, Davinić, Janjušević, Krišto, Dinkić…i još stotine drugih koji su ovu zemlju olakšali za milijarde evra, pokradenih u javnim preduzećima, kriminalnim privatizacijama, iznešenim na Kipar i Devičanska ostrva. Ovakav zakon bi ućutklao i medije – jedine u kojima su pomenuti političari i činovnici do sada bili za svoja dela kritikovani! To se naravno i želelo postići.
• Posebno je tužno što medije od ovog zakona danas moraju da brane oni koji su 1998. godine jedan sličan zakon doneli (socijalisti, radikali i naprednjaci) a što zakon donose oni koje su upravo najviše podržavali i promovisali mediji koji su tada najteže kažnjavani (demokrate, G17…)!
• Kao ilustraciju za odnos ovdašnjih političara prema novinama i medijima uvek mi padne na um scena sa momačke večeri jednog prijatelja, tada pre dve godine kada se to dešavalo, veoma uticajnog u beogradskim političkim krugovima. Na pijanci je bilo desetak političara iz različitih, tada vladajućih partija koji su, negde oko ponoći kada je stigao kolporter sa sutrašnjom dnevnom štampom , razgrabili sve novine, naročito tabloide, grozničavo tražeči da li je izašao neki njihov intervju, izjava ili slika. Kada su zadovoljili znatiželju, sve novine su završile ispod stola, bukvalno pod njihovim nogama.

Razmislite o ovome kada se sledeći put primaknete glasačkoj kutiji. Ja hoću.

Posle Bara i albanskih sela u unutrašnosti opstine Ulcinj – krivudavim i izlokanim “medjunarodnim” drumom, neretko ometani od strane kokošaka i krava – izbili smo na granicu sa Albanijom. Novi prelaz se gradi a do tada – blatnjava staza uz gradilište pa do stare napuštene zgrade iznad koje je bunker iz perioda Enver Hodzine vladavine.

Nakon što smo stali u drugu po redu kafanu-suvenirnicu u kojoj Zoki i Mili očigledno imaju dil sa gazdom – stigli smo do obala reke Bojane i za par minuta pred nama se ukazalo brdo za tvrdjavom Rozafom u našem narodu poznatoj kao Skadar na Bojani u čije je temelje uzidana mlada Gojkovica…

Prelazimo drveno-železni most koji su Austrijanci podgili 1916. (na početku svoje dvogodisnje okupacije grada) i koji je još u funkciji. Pored mosta – tone smeća koje se “slivaju” u prelepu Bojanu. Jedino u Albaniji video sam više smeća nego kod nas. Po broju prosjaka smo izjednaceni.

U centru Skadra velika nova Al-Zamil dzamija koju su izgradili Saudijci, zatim – verovali ili ne najveca katolička katedrala na Balkanu (veća i od zagrebačke), pozoriste koje su po ugledu na Boljšoj teatar izgradili Rusi… Tu je i nova pravoslavna crkva, ostaci stare engleske misije, franjvački samostan, parkovi, bazari… Inače, impresivna katedrala u Skadru kao i većina albanskih crkava i i džamija za vreme komunizma – nije služila u verske svrhe već je 1967. pretvorena u košarkašku dvoranu.

Posle Skadra idemo ka Draču i uz put se nižu novosagradjeni hoteli, benzinske pumpe, moteli i privatne kuće – u najrazličitijim stilovima: od imitacija Gaudija preko piramida (!) do srednjovekovnih zamaka a jedan aqua park je bio u obliku “Titanika”!!! Stajemo pored jednog od zamkova preko puta kojeg se nalazi niz ogromnih betonskih bunkera čiji je arhitekta po lokalnom predanju morao da udje u svaki od njih i istrpi avionska granatiranja kako bi se “narucioci radova” uverili da su gradjevine dovoljno cvrste. Arhitekta je preziveo ali je navodno posle toga poludeo.

Drač, najvažnija albanska luka koja će uskoro biti auto-putem preko Kukeša spojena sa Pristinom! Završiće tako kosovski Albanci svoj put ka “toplom moru” pre nego sto smo mi zaboli i prvi ašov (kod nas se ašovi koriste više u druge, terapeutske svrhe!) za Koridor 10, auto put Horgoš-Požega itd. Vozač Zoki nam kaže da je put od Skadra do Drača još do pre samo dve godine bio – izlokani makadam. Sada je to savremena magistrala koja posle Drača prerasta u autoput sa 4 trake.

Dakle, Drač: nekadašnja prestonica Albanije (od osnivanja drzave 1913. do 1920. kada je glavni grad postalo dotadašnje selo – Tirana). Uz obalu načičkani hoteli, sve je prilično natrpano, haoticno i prljavo. Iznad rive dvorci i vile nekadasnjih albanskih patricija, izmedju ostalih i zamak kralja Zogua čiji se sin Leka posle višedesenijskog izgnanstva vratio u zemlju i sada živi u Tirani. Ceo Drač je neverovatna mešavina mediteranske arhitekture XIX veka, ar dekoa, moderne, sivih gradjevina iz vremena komunizma, “papagajki” iz devedesetih i pseudomodernističkih gradjevina XXI veka… Navodno, Rusi masovno prodaju svoje nekretnine u Crnoj Gori u kupuju kuće i stanove uz albansku obalu gde su cene jos uvek izmedju 500 i 1.000 eura po kvadratu.

Prolazimo popred Aerodroma “Majka Tereza” i ulazimo u Tiranu. Ulaz u grad podseća na prilaze Beogradu iz pravca Novog Sada – fabrike, hale, benzinske pumpe, divlja i poludivlja naselja, deponije… Jednim od dugačkih bulevara stižemo do Trga Skenderbeg. Albanski glavni grad je na prvom službenom popisu iz 1923. godine imao – 10.845 stanovnika, 1985. – 200.000 a danas se procenjuje da je populacija Tirane brojnija od jednog miliona. Dakle grad se ustostručio za 85 godina i upetostručio za 25 godina.

Na glavnom trgu prepoznatljiv je spomenik Skenderbegu, postolje na kome je nekad stajala statua Envera Hodze sada je sablasno prazno, zatim džamija Etem Bej gradjena početkom XIX veka, Sahat kula, Nacionalni istorijski muzej sa ogromnim socrealistickim mozaikom u pročelju…

Obišli smo par prodavnica novina i videli da sem domaćih dnevnih listova i uvezenih inostranih magazina – Albanija još nema svojih čaopisa. Iz “mercedesa” parkiranog ispred Muzeja nacionalne istorije na sred trga – trešti “himna Južnog vetra” s kraja osamdesetih – “Mi se volimo” (Šemsa, Dragana, Sinan i Mile), Turbofolk kao srpski ubedljivo najefikasniji izvozni proizvod nije mimoišao ni Albaniju!

Desetogodisnji prosjak prati Dušana pola kilometra uporno pokušavajući da mu na solidnom srpskom proda hemijsku olovku sa albanskim grbom. Jedan drugi ispod spomenika Skenderbegu prodaje albanske i američke zastavice. Inače, Albanija je sigurno jedina zemlja na svetu u kojoj ima više američkih zastava nego u samoj SAD. Ne zaostaju mnogo ni zastave EU i Nemacke…

Odlicna pizza i nekoliko krigli tocenog “Amstela” u restoranu na rubu parka nedaleko od Trga Skenderbeg i – povratak za Crnu Goru.

Posmatram reakcije sautnika – ja sam očekivao više u smislu uredjenosti i čistoce (ni sam ne znam zašto!), Nemci, Finci i Englezi jedva mogu da povežu bilo šta, moji saputnici iz Srbije su prijatno iznenadjeni napretkom a vozac Zoki nas uverava: “biće oni za dvije godine ispred Crne Gore!”

Posle smo otišli na piće do „Supermarketa“ a jutro dočekali u jednom dorćolskom kafeu preko puta džamije. Posle nekoliko pića stigla je na red i tema o predrasudama, tačnije o tome šta je o pre ove emisije mislio o onom drugom obzirom na to da je većina nas sada prvi put razgovarala sa ostalom trojicom. Poslovni ljudi su dosadni, hladni, bezobzirni i zainteresovani samo za pare i priče o poslu, šoumeni su privatno jako dosadni i namćorasti, muzičke zvezde su umišljene i izfolirane a arhitekte sujetne i introvertne. Alkohol, jutro ili prisustvo Dragane i njene šarmantne sestre – tek sva četvorica smo priznali da smo o onima koje nismo poznavali imali unapred izgrađen stav, često prilično negativan.

Sutradan sam ponovo u Beogradu, ručak u restoranu „Tika’s“, opuštena atmosfera u senci bagrema i ponovo ista tema. Bilo je potrebno da gostujem u kultnoj emisiji Dragane Ćosić na urbanoj televiziji Studio B. da bi mnogi ljudi o meni izgradili novu, potpuno drugačiju sliku. A to veče sam govorio slične stvari koje govorim uvek, ali možda ne na ovakvim, za neke dovoljno „društveno prihvatljivim mestima“.

Razmišljao sam posle o tome da li i ja o ljudima imam predrasude i sudim im unapred pre nego što ih upoznam i priznao sebi da sam često vrlo sličan onima čijim se prekim sudovima neretko čudim i osuđujem ih. Pokušaću da radim na sebi kada je o ovoj temi reč.

Kada sam u junu mesecu na ovom mestu napisao „Rekvijem za bioskop Jadran“ znao sam da će se to desiti pre ili kasnije. I desilo se: u sredu sam požurio iz Beograda gde sam ceo dan bio po sastancima, stigao u grad u 21,45h, kupio veliku „amerikano kafu“ u „Costi“ da dođem sebi i našao se sa Sandrom ispred blagajne „Arene“ kao i stotinama puta svih ovih godina… Samo što je ovog puta povod bio poseban – poslednja bioskopska predstava u Novom Sadu. Posle više od 100 godina, Novi Sad je ostao bez ijednog bioskopa. Film za oproštaj: „Quantum of Solace“, zrno milosti, poslednji Bond, ima simbolike.

Tog jutra u „Dnevniku“ sam pročitao poziv Novosađanima da dođu na tu poslednju bioskopsku predstavu pošto u četvrtak bioskop (ni ovaj a ni „Jadran“) više neće raditi jer je „Zvezda filmu“ Toplana zbog dugova isekla grejanje a uskoro sledi i seča struje i vode kao i potpuna blokada računa, takođe zbog milionskih dugova. Mislio sam da ću prisustvovati sentimentalnom oprostaju stotine Novosađana od nekada kultnog mesta, bioskopa u kome su se prvi put poljubili sa devojkom, u koji su izvodili svoje ljubavi, jeli kokice i gledali mnoge Bondove pre ovog.

Bilo nas je, međutim, svega nekoliko desetina, tačnije 57 kako sam sutra pročitao u novinama. Dakle, bioskop se Novosađanima toliko ogadio da mu ni na sahranu nisu došli!?

Piratski DVD-i? Skupe ulaznice? Neatraktivan prateći program? Loši filmovi? Neudobna sedišta? Razloge zbog kojih su ugašena poslednja dva novosadska bioskopa mogli bi nabrajati do sutra. Ovih se dana organizuju tribine, oglašavaju se sadašnji i bivši direktori, iznose se podaci o rekordnih 1.800.000 bioskopskih gledalaca u Novom Sadu pre tačno 25 godina (te 1983. godine davali su se „Gandi“, „ET“, „Oficir i džentlmen“, „Tutsi“, „Sofijin izbor“) u odnosu na 250.000 prošle godine… Grad pere ruke, kao pokušao je da spase bioskope od privatizacije, ali eto, sudski spor još traje, drugi opet kažu kako je to sve zbog budućeg „Delta Sitija“ u kome će biti bioskop…

Činjenica da na sahranu nije došlo više od 57 ljudi govori o tome da Novom Sadu bioskopi jednostavno ne trebaju. Ekonomska kriza koja kuca na vrata još će više smanjiti potrošnju i vezati ljude za TV, piratske diskove i internet tako da pokušaji novosadskih „Sinepleksa“ , „Roda“ ili „Takvuda“ uopšte nisu izvesni.

Grad bez bioskopa teško se može nazvati gradom. Kako se Novom Sadu desilo da izgubi i ovaj atribut urbane zajednice ostaje pitanje na kojim će verovatno narednih dana i nedelja bistriti novinari na blogovima i stručnjaci po tribinama a Balaševićev film ćemo verovatno premijerno gladati u Beogradu.

FIPP konferencija u legendarnom Roosevelt Hotelu bila je povod da se pre dve nedelje po šesti put u životu nađem u Njujorku.

Prvi put sam u Njujorku bio kao kao stipendista američkog International Visitors Programa koji je u to vreme uspešne ljude iz raznih oblasti života u Srbiji (i drugim zemljama, naravno) dovodio u SAD i upoznavao ih sa radom i životom njihovih kolega u Americi. Program je trajao pet nedelja tokom kojih sam obišao gotovo sve delove SAD: Vašington (Senat, Kongresna biblioteka, Bela Kuća, mediji…), Atlanta (CNN, “Coca Cola”, Martin Luther King Foundation…), Nebraska (dvodnevni boravak na jednoj tipičnoj farmi Srednjeg Zapada), San Francisko (tamošnji mediji), Las Vegas (“MGM Grand”, tada najveći hotel na svetu), Boston (“Boston Globe”, “Šindlerova lista”, premijera) i na kraju Njujork (intervju sa Dž.Sorosem, UN, intervjui sa ambasadorima pri UN Srbije, BiH i Hrvatske, Brodvej, “New York Times”…).

Bitno je reći da se sve to dešava u januaru i februaru 1994. godine: ja sam glavni urednik lokalnog političkog dvonedeljnika “Svet” sa jedva 3.000 prodatih primeraka, u Srbiji je glad, beda i hiperinflacija (tek po mom povratku krenuo je “Avramovićev program”), u Bosni besni rat, u Hrvatskoj sporadični sukobi… Grickao sam sir, smejao se i pio belo vino u stanu Marine Perazić i Firčija u Sohou kada je objavljena vest o bombi koja je pala na pijacu Markale i usmrtila na desetine civila. Preselo nam je, ućutali smo i narednih nekoliko minuta mogao se čuti samo plač male Mie.

Njujork s početka devedesetih bio je grad tek oslobođen uličnog nasilja u čemu najveću zaslugu ima Rudi Đulijanu, tada na početku svog prvog gradonačelnčkog mandata. Homlesi su ležali na svakom ćošku, “Cats” se još uvek davao na Brodveju, Klinton je davao svoj prvi “State of the Union Adress”, bila je jaka zima a Amerika je bila ovenčana oreolom “domovine demokratije” i omiljena u svetu tek oslobođenom “gvozdene zavese” i blokovske podele.

Sećam se da sam po povratku u Beograd u šali rekao Majku Sajdonstrikeru, pres-atašeu Ambasade SAD da su za američku državu to bile bačene pare jer sam ja i pre puta bio žestoki amerikanofil.

Sedam godina kasnije, u junu 2001. bio sam ponovo u NY: “Bliznakinje” su još stajale na svom mestu; “Mačke” više nisu igrale ali zato jesu “Phantom of the Opera”, “Cabaret” i “Chicago”; Marina Perazić se vratila na Balkan, Đulijani je još bio gradonačelnik, Džordž Buš u prvoj godini svoje vlasti a Amerika se još uvek u većini zemalja “nosila”, kod nas nešto manje zbog 1999…

U oktobru 2004. godine bio sam ponovo, Buš se tukao sa Edvardsom u finišu predizborne kampanje i bilo je jasno da će na talasu “borbe protiv terorizma” pobediti. Amerika je i tada bila “na pravoj strani” ali je sve veći broj zemlja i sve više ljudi u svetskom javnom mnjenju okretalo glavu od Bušove politike rata i nasilja. Na Brodveju sam gledao sjajne “Producente”.

Sledeće 2005. sam bio još dva puta, Njujork sam sve više voleo a Ameriku sve manje. Za dva mandata svoje vladavine Džordž Buš je uspeo da nekada omiljenu zemlju čijim su idealima stremile generacije ljudi širom planete učini omraženom “imperijom zla”.

Njujork u jesen 2008. godine, predizborna kampanja Obama-MekKejn je u toku. Na dan našeg dolaska na 5. Aveniji je “Labor Parade” u kojoj na hiljade radnika iz raznih železara, topionica i drugih fabrika u okolini Njujorka maršira ispred prodavnica brendova kao što su “Louis Vuitton”, “Armani”, “Prada” i “Gucci”. Odatle nastavljaju 5. avenijom uz Central park pred elegantnih zgrada “Upper East Side”-a u kojima su najskuplji njujorški stanovi. Jedna od tih zgrada, najmanja “rastom” ali na najboljoj poziciji (5. avenija, sa pogledom na Central park i hotel “Plaza”) je i Stalna misija Srbije pri UN-u. Dok američki livci prolaze isped zgrade sa našom zastavom, gledam ih sa bajka iz Central parka i razmišljam kako bi izgledale radničke parade u Srbiji u kojoj je, jel da, na vlasti “koalicija levog centra”.

Sa druge strane parka “Strowberry Fields” i “Dakota Buliding”, mesto na kome je ubijen Džon Lenon i zgrada odmah pored u kojoj je živeo, poznata i po tome što je u njoj snimana “Rozmarina beba” Romana Polanskog.

Kada sam 2004. i 2005. bio u Njujorku odsedali smo u čuvenom “Drake Hotelu” na uglu 56. ulice i Park Avenije. Hotel je bio dobar, njujorške odlicne 4*, građen 1926 godine, imao je 2 sprat i 495 apartmana i soba i bio je veoma popularan. U njemu su odsedali Muhamed Ali, Frenk Sinatra, Džudi Gardland, članovi grupa “Led Zeppelin” i “The Who”. 1973. godine hotel je bio poprište skandala kada je iz sefa u hotelskoj sobi “Zeppelina” nestalo 180.000 dolara!
Ciriška kompanija “Swissotel” koja je “Drake” kupila ranih osamdesetih, 1991. godine uradila je kompletno, 56 miliona dolara vredno renoviranje kompletnog hotela od sobe do sobe.
Onda je prošle godine hotel srušen! Kupio ga je za 440 miliona dolara građevinski preduzimač Hari MekKlou i – srušio do temelja! Trenutno je tamo samo ograda koja od očiju prolaznika skriva gradilište koje tek niče. U Njujorku je, dakle, srušiti tek renoviran 21 sprat visok hotel sa 495 soba – posve uobičajena stvar.

“Bože, kako mi je nedostajao Njujork!”, kaže u filmu “Seks i grad” Samanta tek pridošla iz LA nakon što joj na izlasku sa NY Fashion Week-a jedna od protivnica prirodnog krzna crvenom fabrom polije bundu. Prošli smo jedno popodne kroz Brajant park i klupama i u kafeima je bilo jako puno prelepih doteranih devojaka što se ne dešava nigde u svetu sem u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Banjaluci ili Splitu. Tek posle smo shvatili da je reč o modelima koji učestvuju na famoznom NYFW koji je razapeo svoje šatore upravo u ovom parku.

Ovog puta sam i pored obaveza na kongresu stigao da prepešačim Bruklin Bridž; večeram u restoranu “Tao”; dva puta ručam u Little Italy, vozim bicikl kroz Central park sa slušalicama na ušima i “New York State of Mind” Bili Džoela u njima; vidim uživo Klimtovu “Adelu Bloch Bauer” u “Neue Galerie”, posetim Ukrajinsku četvrt, odgledam “Hairspray” i večeram kod “Sardi’s”-a za čime je tako čeznuo Maks Bijalistok; spustim se niz spirale “Guggenheim”-a, prokrstarim Mitpaking distriktom i Sohoom…

“Bože, kako mi je nedostajao NY!”. I kada otpadnu svi drugi razlozi da čovek voli Ameriku, ovaj jedan će ostati.