“U to vreme je čak i boja ljubomore što baca senku na te srećne dane bila drugačija.”
Pasus kojega je ova rečenica Orhana Pamuka deo (“Zovem se Crveno”) pročitala sam pet puta, ne da bih ga zapamtila već da bih uživala.
Naravno, ne može svako da piše kao Pamuk, Andrić, Selimović, Jergović… Ali, eto, volimo i mi, manje talentovani ponešto da zapišemo…
Ipak, odlučila sam da prikočim. Iako mi u poslednje vreme svakojake teme padaju na pamet, shvatila sam da odasvud vreba veoma opasna zamka zvana – skribomanija.
SKRIBOMANIJA, po Vukajliji: neutaživa strast za pisanjem, velika spisateljska plodnost, a – ukoliko dopustite da iznesem sopstveno mišljenje – bila bi to, između ostalog, i bolesna potreba da se svaka svoja celomudrenost podeli sa ostatkom sveta.
PROBLEM: Ljudi više vole da pišu nego da čitaju zaboravljajući pri tom da se veština pisanja stiče – čitanjem.
Ipak, skribomanima je teško pripisati lenjost, što ne važi za ogroman broj naših novinara i “novinara”. Zanatlije uvek ostaju samo zanatlije, dok je majstora među njima, nažalost, sve manje. Gotovo da se na prste (dve) ruke mogu nabrojati oni kojima je stalo do toga da svojim čitaocima, osim informacije, pruže ZADOVOLJSTVO ČITANJA. A upravo je u tome suština!
Izvesno urušavanje novinarske profesije posledica je, čini mi se, onih strašnih devedesetih (ne ponovile se!) kada je mladima bilo teško da nađu posao i većina onih koji nisu umeli ništa da rade birali su – diktafon i olovku, istovremeno nespremni i da uče i da čitaju. Pa kako onda da nas sa stranica dnevne (više) i periodične (manje) štampe ne zapljusnu loši, prazni tekstovi netalentovanih “novinara”, puni frazetina i rogobatnih konstrukcija koje “zvuče”. I, simptomatično je to što upravo najmanje talentovani najviše pišu. Većini njih (a to su, sigurna sam, oni BAŠ LENJI, kojima je stalo samo do toga da odrade svoj posao bez unošenja jer – nije dovoljno samo preneti informaciju, ona treba da bude i jezički “upakovana”) najlakše je da kažu, na primer: “U ranim jutarnjim časovima na autoputu Beograd-Niš DOŠLO JE DO SUDARA u kojem su poginula tri lica”. I nije to nepravilno, takvu konstrukciju dopušta “Sintaksa savremenoga srpskog jezika” ali, ako tekst vrvi od sličnih konstrukcija (kao što se često dešava – “došlo je do susreta, došlo je do eksplozije, došlo je do svađe, došlo je do rušenja aviona, došlo je do…” pa tako čekam i da do mora dođe), ne bi bilo loše da se lenjivci trgnu pa da se prisete da je glagol “doći” u tom slučaju vrlo jednostavno zameniti drugim, odgovarajućim ili, jednostavno, promeniti konstrukciju. Tako, na primer, može da se kaže: “U sudaru na autoputu Beograd-Niš poginula su tri lica.” Ili: “Dogodila se teška saobraćajna nesreća u kojoj su život izgubila tri lica,” etc.
E, za nas se “lepi” baš sve što je “stranjsko”! U poslednjih nekoliko godina često se može čuti ovakva rečenica (i na radiju, i na TV, a bogami i u štampanim medijima, zapisana): “U četvrtini finala turnira u … naša Jelena Janković PORAŽENA JE OD STRANE…” – sledi ime njene protivnice. Pa tako neko bude POHVALJEN OD STRANE nekoga, PODRŽAN OD STRANE nekoga i slično. Hajde, zamislite se malo: šta vama znači to …PORAŽENA JE OD STRANE…? Zar vam ne zvuči rogobatno (uostalom, sasvim je nepravilno!)? Ako već želite da upotrebite trpni oblik glagola poraziti, to može i lepo, srpski da se kaže: “Jelena Janković je poražena u duelu sa teniserkom…”, a ništa ne fali našoj staroj, dobroj (i vrlo primerenoj) konstrukciji: “Jelenu Janković porazila je…”
Očito, nije važno pratiti ni jezička pravila ni semantiku, važno je da ono što je izgovoreno ili napisano – “zvuči”. Baš tužno.

Juče je na novosadskom SPENS-u održan, drugi po redu, regionalni susret blogera pod nazivom BlogOpen Jesen 2007. Pošto sam prisustvovao i prvim susretima početkom godine u Pančevu, mogu da ih uporedim i da slobodno konstatujem kako je jučerašnja manifestacija daleko prevazišla onu prethodnu, kako sadržajno, tako kvalitativno i organizaciono (zahvaljujući pre svega blogerima koji su se potrudili da ova manifestacija bude ovakva kakva je, zato se zahvaljujem Tanji, Peđi, Aleksandru i mnogim drugima uključenim uorganizaciju ovog događaja).

Ovogodišnja sesija, iako svedena na jedan dan, obilovala je dešavanjima, diskusionim panelima i radionicama namenjenim pre svega blogerima, ali i ostalima zainteresovanim za fenomen blogovanja. Detaljan održan program dešavanja možete videti ovde.Na žalost zbog privatnih obaveza nisam bio u mogućnosti sa se pridružim prepodnevnom delu sesije, ali sam zato stigao na vreme na panel “Novinarstvo u doba blogova” u kojem sam uzeo aktivno učešće na poziv Miloja Sekulića, moderatora ovog panela.

Novinarstvo u doba blogova

Učesnici ovog panela, pored moje malenkosti bili su i bivši kolega Marko Herman (PC magazin) novinar, izvršni urednik časopisa PC press i autor bloga Samo malo, Dušan Belić stručnjak za SEO Web sajtova i jedan od pionira affiliate programa u Srbiji (autor bloga o Symbian tehnologiji koji je prodat jednoj kalifornijskoj kompaniji), zatim Nebojša Spaić medijski konsultant i novinar, direktor partner u agenciji za poslovni i medijski konsalting Farmer&Spaić i VIP bloger B92, te na kraju Zoran Zoza Stanojević, novinar RTS-a (magazin OKO) i autor rubrike Navigator u nedeljniku Vreme.

Panel je opušteno započeo predstavljanjem učesnika, da bi se zatim prešlo na teme vezane za motive započinjanja i vođenja blogova, diskutovalo se doduše delimično o vrstama blogova (među korporativnim naravno da sam pomenuo i [b]CPG blog[/b]), te o mogućoj komercijalizaciji ove delatnosti. Zatim se prešlo na temu kredibilnosti blogova i blogera, cenzuri i autocenzuri, te o blogovima kao izvoru informisanja.

Naposletku povela se diskusija o tome da li je blogovanje novinarstvo, u kojoj se Zoza Stanojević čvrsto držao stava da se, bar prema definiciji, blogovanje ne može uzeti kao novinarstvo. Moj stav je sa jedne strane sličan Stanojevćevom, ali sa druge strane ne tako isključiv, ne u potpunosti. Naime, naravno da ne možemo staviti znak jednakosti između blogovanja i klasičnog novinarstva, ali pojedinie blog zapise, pa i cele blogove možemo definisati kao klasično novinarstvo, jer zadovoljavaju kako sve principe novinarstva, tako i ona zanatska pravila i uzanse. Ono što smo možda propustili pre ove rasprave je da definišemo blog, te odedimo njegove osnovne karakteristike, kako bi bolje mogli da pojasnimo ovaj fenomen i odedimo ga prema onome što nazivamo klasičnim medijima.

Pomenuću ovde samo par obeležja koja pomažu u determinisanju bloga, a to su pre svega lični pristup, odnosno viđenje stvari iz prespektive pojedinca, te nedostatak “više” (kontrolno-uredničke) instance. E sad, ovo je sa jedne strane prednost, jer blogeri se bave slobodnim temama (nema zadatih tema) te slobodno pišu o svemu bez ikakve cenzure, potpuno nezavisno (nezavisnost je jako bitna, jer po pravilu blogeri nemaju interesa da pišu u nečije ime i za nečiji račun). Sa druge strane nalazi se ono što je pomenuto tokom panela, a to je površnost, koja proizilazi iz te neobaveze, odnosno bespotrebnosti zadovoljavanja i davanja odgovora na ona osnovna novinarska pitanja koja treba da zadovolji svaka plasirana vest ili informacija.

Takođe, postavilo se i pitanje pitaju da li novinari (iz klasičnih medija) danas mogu da ignorišu blogove ili su oni mesto za istraživački novinarski rad i izvor kvalitetnih informacija. Odgovor se delimično nalazi u činjenici da današnji novinari bilo kakav akt istraživanja započinju od Interneta, ili ga korsite kao pomoćno sredstvo za dolaženje do nekih informacija, a samim tim ne mogu da zaobiđu i blogove. Nekada su napisi na blogovima samoinicijalna kapisla za neki klasični novinarski prilog (ovo je uglavnom kod nas), a nekada predstavljaju vest za sebe (kao recimo u Hrvatskoj, gde blogosfera mnogo razvijenija).

Blog aktivizam

U nastavku BlogOpena sledilo je after-panel “Blog aktivizam” gde su učešće uzeli blogeri iz Bora okupljeni oko projekta BITNO ispred kojih je istupio Zoran Stanković (čovek koji je iz opozicije preduhitrio opštinsku administraciju u registraciji opštinskog domena ;) pa je zbog toga ima izvesnih problema) i gost-bloger Željko Peratović iz Hrvatske, novinara autora bloga 45 Lines, koji je zbog svojih napisa pre neke tri nedelje pritvoren zbog odavanja navodne “državne tajne”, po nalogu lokalnih sudskih vlasti, pri čemu mu je oduzeta sva informatička oprema najprogonjeniji bloger u regionu. Kako je sam Peratović naveo kao delikt uzeto mu je to, između ostalog, što je na blogu preneo reprint Nacionala star oko 2 godine, na čijoj se stranici našla slika sa dokumentom koji je imao oznaku “Državna tajna”, te ga tužilaštvo tereti po ovom osnovu kza odavanje tajne (?!)

U svakom slučaju veoma zanimljiv sagovornik koji je tokom svoje novinarske karijere, u drugim medijima, ali i na svom blogu razotkrio mnogobrojne afere aktuelne vlasti u Hrvatskoj, kao i moćnih tajkuna.

Nekako sam uspeo da sa HTC-om snimim izlaganje tokom ovog dela sesije, pa vam ga ove reprodukujem putem Google video zapisa. Predlažem da stavite slušalice tokom gledanja video zbog nešto lošijeg audio snimka – p.s. podseća malo na Špegeljev video ;) :

Drugi BlogOpen protekao je u sjajnoj atmosferi, odličnim temam, predavačima i diskutantima, a jedina zamerka sa moje strane bila bi upućena lošoj podcast propraćenosti događaja. Smatram da bi ceo događaj morao biti snimljem kamerom ili bar mikrofonom, te zatim stavljen na raspolaganje svima koji nisu bili u mogućnosti da prisustvuju manifestaciji.

Za one koji nisu bili, evo Flickr fotki koje sam ja snimio i BlogOpen Flick grupe gde se agregiraju fotke više autora snimljenih tokom ove manifestacije.

Izveštaj medija

• Dnevnik
• Građanski list

Olimpia hala

Imam neopisivi strah od solo putovanja pa sam se neizmerno obradovala kada sam cula da na dodelu EMA u Minhen ide jos jedna novinarka iz Srbije. Bojana je slatka i prijatna i vodi da kafeniše i šopinguje, idealno. Ona je odabrala hotel u Schwabingu, po preporuci doduše, ali mislim da te persone više neće moliti da joj bilo šta preporučuju :). Hotel i nije tako važan, iako smo zbog njegove udaljenosti od centra potrošile pravo malo bogatstvo na taxi, tamo smo samo spavale…

Dani i Milica

U prestonici Bavarske bile smo gosti MTV-a i uživale smo u njihovoj ljubaznosti.
Novinari iz cele Evrope su zaista imali VIP tretman, pre dodele upriličen je Pre Show Hospitality na kom smo mogli da degustiramo tajlandske, japanske, kineske i nemačke specijalitete, da cupkamo uz bavarsku tradicionalnu muziku i pijuckamo pivo ili penušavo vino- proseco.

Razveselili smo se i bili spremni za glavni šou :).

Cela Evropa je gledala, glasala i uživala u najvažnijoj noći za muzičku scenu ovog dela sveta. Na stejdžu su se smenjivali Avril Lavigne, Nelly Furtado, Tokio Hotel, FooFightersi, Amy Winehouse i Snoop Dogg, koji se našao u ulozi voditelja i neobičnim stajlingom i doskočicama animirao publiku. Minhen je blistao dočekujući američkog repera i producenta plakatima “Snoop welcome to Munich fucking city” a zastave sa natpisima EMA vijorile su se na gradskim trgovima i značajnijim saobraćajnicama.

Wyclef Jean sa voditeljem MTV-a Patrisom

Odbrojavanje 5, 4, 3, 2, 1 i na sceni su se pojavili igrači sa Snoopom u šarenom oldtajmeru dok su se u djakuziju postavljenom na VIP sceni brčkali nominovani, izvođači i gosti MTV-a. Od Snoopa, kao glavnog voditelja šoua, mnogo se očekivalo ali ipak su Foo Figtersi i čarobni i tako sexy Dave Grohl, na svojoj bar sceni bili mnogo zapaženiji i duhovitiji. Oko nas su se tiskali najbolji izvođači a masu na noge podigli su upravo FooFigtersi stihovima pesme “Pretenders”. Odlični su na sceni bili i momci iz benda Good Charlotte koji su saopštili da je Nelly Furtado osvojila MTV nagradu za album godine. Presrećna i dirnuta, Nelly je kroz suze izgovarila “I love you Europe!”,( inače nekoliko puta je spomenula da otkad je majka mnogo lakše zaplače i emotivnija je9. Snoop je zabavljao gledaoce obučen u lederhozne i u nekoliko puta se provukao kroz publiku sa telohraniteljima, koji su by the way najveći ljudi koje sam ikada videla.

Foo Figthers

Gledaoci su oduševljeno dočekali nastup dobitnika nagrade za Inter Act- Tokio Hotel.
Na VIP sceni primetili smo i Amy Winehouse, koja je kada su joj saopštili da je upravo ona naj, naj izvođač i to po izboru samih zvezda (Artists choice), od siline aplauza jedva uspela da izgovori “Thanks”. Već naredne sekunde masa je u glas pevala sa Avril: “You are so good to me”, izabrala je pravu pesmu s obzirom na činjenicu da je publika zaista bila dobra prema njoj i dodelila joj nagradu čak u dve kategorije, za naj “SOLO” i “Most Addictive Track” (Girlfriend). Preslatka Kanađanka bila je ponosna i iznenađena što je njena muzika našla svoj put do Evrope i osvojila njene stanovnike. U “Rock Out” kategoriji pobedu su ubedljivo odneli “30 seconds to Mars” a pobednici “Video Star” su Justice i njihova pesma D.A.N.C.E.. Album Nelly Furtado- “Loose” proglašen je za najbolji a najviše glasova među nominovanima za “Headliner” dobila je grupa “Muse”.

Naj bend u 2007. je “Linkin park” a mnogo pažnje privukla je i kategorija “New Sounds of Europe”, koja pomaže mladim talentovanim muzičarima da lakše osvoje publiku. Gledaoci MTV-a su i sami mogli da nominuju svoje favorite, glasalo se online za talente iz 18 zemalja. Samo tri benda sa najvećim brojem glasova su se predstavila publici u Minhenu a samo pobednici iz Estonije, bend “Bedwetters” su i nastupili na stejdžu EMA i njihovim nastupom je završen ovaj spektakularan šou.

Naš bend, Van Gogh, pobedio je u kategoriji Best Act na MTV Adria, na red karpetu su davali izjave za slovenačke i hrvatske medije a nakon dodele opustili su se na after partiju koji je bio organizovan za nekoliko hiljada ljudi u hangarima napuštenog aerodroma nadomak Minhena. Zabava je pomalo podsećala na EXIT sa različitim stejdžovima u halama tako da su gosti mogli prema svojim afinitetima da izaberu gde će i uz koga đuskati.
Specijani efekti, neobično osvetljenje i dekoracije bili su fantastični.

Milica i Bojana , Helloween

Međutim, to nije sve, MTV se potrudio da novinarima i gostima iz dalekih zemalja ne bude dosadno dok su iščekivali samu dodelu te su dan ranije, nakon pres konferencije a povodom Halloween-a, organizovali žurku u poznatom minhenskom klubu “Lenbach”(www.lenbach.de). Tamo su nas na vratima dočekali ljudi sa maskama iz filma “Vrisak” i konobari sa noževima probodenim kroz čelo a klub je izgledao kao “crime scene”, prekriven paučinom i osvetljen dogorelim svećama. MTV ekipa se zezala i ocenjivala kostime drugih gostiju, mi na žalost nismo bili adekvatno “doterani” pa su nas pojedinci mrko gledali…

U Nemačkoj smo bili četiri dana i uspeli smo da prošetamo do Marien placa, da popijemo kafu u najpopularnijem kafeu “Glockenspiel”(www.cafe-glockenspiel.de), da pazarimo jeftine torbe u H&M i poneku džidžu u Six-u, da prošetamo kejom pored reke Izar i da večeramo u slatkom restoranu “Opatija”. Domaćin 15. manifestacije EMA biće Liverpul 6.novembra 2008.godine, vidimo se tamo.

Španska !Holla! ili britanski Hello! danas imaju dvanaest izdanja a prvi broj izašao je 1944. godine. Srbija je među privilegovanih dvanaest veličanstvenih zemalja koje svojim čitaocima prenose najekskluzivnije, najintimnije i najvažnije trenutke iz života poznatih ličnosti širom planete a nasa ekipa nedavno je bila na prvoj izdavackoj konferenciji Hello! magazina u Madridu.

Smestili smo se u jedan od vodećih svetskih hotela “Hesperia” (www.hesperia.com) u Madridu i iskoristili veče za šnjuvanje po prestonici evropskog noćnog života. Grad koji nikada ne spava i u kojem je nemoguće šetati a da ne vidite bar nekoliko barova, kafeterija i pabova ispred nosa, otkriva nam da i oko četiri ili pet ujutru možemo upasti u neverovatnu saobraćajnu gužvu. Najušuškanija i najzanimljivija mesta gde možete popiti čaj, pivo ili vino i probati tapas, sendviče ili kanapee su tradicionalni kafei dekorisani u stilu “Belle Epoque”. Nezaobilazna je, svakako, ulica Gran Via, prepuna bašti, terasa, kafea i radnji u kojima satima možete da uživate u šopingu marki kao što su H&M, Mango, Zara, Berska, Camper i mnoge druge.

Poslovne obaveze i dnevni raspored bili su interesantni i poučni a večernja druženja i izleti potpuna uživancija. Preskočiću koncepte, cifre, marketinšku politiku i radionice na konferenciji i skoncentrisaću se na ekskurzijski deo :). Posetili smo restoran “Torres Bermejas” u centru Madrida i uživali u strastvenom flamenko šouu pravih profesionalaca koji su razgalili goste i pomogli nam da makar na trenutak zaboravimo obaveze, pravila i cupkamo i tapšemo uz najenergičniji ples na planeti. Iako je muzej “Prado”, otvoren 1819. godine da bi prikazao špansku kraljevsku umetničku kolekciju a danas ima preko sedam hiljada umetničkih dela, najpoznatiji muzej u Madridu, mi smo se ipak odlučili za privatnu posetu Thyssen muzeju (www.museothyssen.org) koji nam otkriva privatnu kolekciju Barona Hansa Heinricha Thyssen- Bornemisza, od 800 slika, urađenih od XIII veka do današnjih dana. Muzej se nalazi u ulici Paseo del Prado a otvoren je od 10-19 sati. Međutim, mi smo imali čast da budemo jedini posetioci muzeja oko 21 sat i nakon toga smo večerali u predivnom ambijentu na krovu muzeja. Piće dobrodošlice bila su najkvalitetnija vina i šampanjac a za večeru su poslužene lazanje sa šampinjonima i prepelice u sosu od maline.

Nakon savršenog obroka, ekipe Hello! magazina iz Španije, Velike Britanije, Indije, Turske, Malezije, Grčke, Srbije, Rusije, Kanade, sa Tajlanda i Bliskog Istoka, uputile su se u ludi noćni provod, u popularnu diskoteku “Moma” gde se uz koktele i ćaskanje o razlikama među izdavačkim tržištima đuskalo do ranih jutarnjih sati.

Poslednji dan Hello! izdavačke konferencije bio je rezervisan za posetu predivnom istorijskom gradu opkoljenom zidinama – Toledu. Do odredišta smo išli AVE-om, najbržim španskim vozom, kojem je trebalo svega dvadesetak minuta da pređe razdaljinu od sedamdeset kilometara. Toledo je bio glavni grad španskog vizigotskog kraljevstva sve dok Maori nisu osvojili Iberiju u osmom veku. Grad ima oko sedamdeset hiljada stanovnika, pod zaštiom je UNESCO-a, a u njemu su ostaci saživota hrišćanske, jevrejske i muslimanske kulture. Gradom dominira impresivna kamenita tvrđava “Alkazar” koja je u XIX I XX veku korišćena kao vojna akademija a pogled koji se sa vidikovca pruža na tvrđavu i most na reci Taho (Tajo) svojim dostojanstvom i gracioznošću ostavlja turiste neme, dozvoljavajući im da komentarišu isključivo uzdasima. Pokrajina u kojoj se ugnezdio Toledo, Castile La Mancha, je inače provincija u koju je Servantes smestio radnju pozate španske priče o Don Kihotu.

El Greco (1541.-1614.) je, iako se rodio na Kritu, prihvaćen kao španski slikar jer je 1577. godine otputovao u Toledo, tadašnje najvažnije
katoličko mesto u Španiji i grad, koji je izabrao za svoj dom, bio mu je
inspiracija za neke od njegovih najpoznatijih slika. Jedno od njih je delo “ Pogreb grofa Orgaza”, izloženo u crkvi “Sveti Toma”, gde u pogrebnoj pratnji možemo videti i autoportret slikara. Bio je poznat po izduženim likovima na svojim slikama a njegova kuća-muzej u Toledu je nezaobilazna tačka na turističkoj mapi Španije. Iz Toleda smo poneli marcipan i
suvenire- mini mačeve i noževe, po čijoj je proizvodnji ovaj kraj izuzetno poznat, i uputili se prema Madridu, tačnije prema stadionu Santiago Bernabeu!

Utakmica Real Madrid- Recreativo, Raul na terenu, dupke pun stadion u koji smo ušli za svega par minuta, kulturno pronašli svoja mesta i ženski deo ekipe, opremljen navijačkim rekvizitima, počeo je da postavlja razna pitanja i podpitanja koja su uglavnom počinjala sa “Zašto?”. “Zašto je sudija sad podigao zastavicu?”. “Zašto je to ofsajd?”. I pored toga cela “Hello!” ekipa se dobro zabavljala i navijala, za Real, naravno. U toku poluvremena osvežili smo se u VIP salonu Real Madrida zaključivši da nam se sve više sviđa život u Madridu.

Iz Madrida smo, puni utisaka, preko Milana, stigli u Beograd i ja sam bila jedina koja je uporno, pored trake za prtljag tužno čekala svoj kofer, koji je kako se kasnije ispostavilo, svoje putovanje nastavio za Južnoafričku republiku jer tamo postoji grad koji često mešaju sa BEG oznakom za beogradski aerodrom. Nadam se da će ga uskoro uloviti kako bih mogla da obujem svoje nove španske cipele, pročitam knjige koje sam tamo kupila i poklonim mami i prijateljima suvenirčiće sa jednog od najprijatnijih i najelegantnijih putovanja do sada. Hello! Alitalia, I want my shoes back!

Ja ne znam sta je ovo, ali poslednjih (godinu i vise) dana, opsedaju me reklame. Sa svih strana – kupi, trosi, kupi, trosi… Osim stanja na tekucem, gde nikako da odgonetnem sta je tu teret a sta korist, sta bruto, sta neto – jos nesto mi se tu ne slaze. Kako uvek uspem da potrosim vise nego sto zaradim…?! Cak i u ovoj svetskoj nedelji stednje, nisam uspela da ustedim ni jedan jedini dinar…Ali dobro, da se vratim na stvar.
Ima jedan film s Bred Pitom, i jos jednim glumcem cijeg se imena ne mogu setiti da me ubijes, iako je mnogo talentovaniji od gorepomenutog BP. No, da skratim pricu – ima jedna recenica u tom filmu, koja mi se u zadnje vreme bas bas mota po glavi. ” Reklame, kaze Bred, reklame nas teraju da radimo ono sto ne volimo kako bismo mogli sebi da priustimo ono sto nam ne treba.” Odavno sam prerasla fazu kada pamtim recenice iz filmova ili podvlacim citate u knjigama, ali ovo mi se nekako urezalo… Zaista, da li radimo za nepotrebne stvari, i da li se forsiramo i preko granica izdrzljivosti, kako bismo sebi i bliznjima priustili potpuno nebitne stvari.
Imam drugaricu koja je godinama sanjala masinu za pranje posudja. Ok, svi imamo pravo na snove. Onda se zaposlila. Prvo privremeno, pa za stalno, pa jedna povisica, pa druga, pa trinaesta plata i sve to. I tako, zarekla se da ce od sledeceg regresa kupiti pravu pravcatu masinu za sudje. I, dobro, kupi je konacno… Divna, krasna, za dvanaest osoba, 10% popusta na kes. Dodje majstor, izbije joj pola kuhinje da bi je montirao, polupa plocice da sprovede vodu… Posle mesec dana pitam je kako je sluzi masina. Nikako, kaze. Samo sam je jednom ukljucila. Toliko radim da nemam kad ni da isprljam tolike tanjire. Mozda, jednog dana, kad se udam, rodim decu…
I…? Naravoucenije – kada bi svi radili samo onoliko koliko nam stvarno treba za zivot – ovaj svet bi se lepse okretao. Ili barem sporije. Kada sam jednom pokusala da stavim na papir svoj kucni budzet, ispostavilo se, verovali ili ne, da je trecina potrosenog novca otisla uludo. A zasto? Verovatno sam, tu i tamo, podlegla marketingu, reklamama, potrosackoj groznici… Mozda mi se cinilo da ”moje belo nije dovoljno belo” ili da mi kosa nema izraziti volumen. Mozda trepavice nisu dovoljno guste? A ni domace knedle nisu nista u poredjenju s onima iz kesice. Cak sam kupila i onu kupku koja kaze da bebe od nje bolje i duze spavaju… (Ja sam spavala i sa kupkom i bez kupke, ali beba ni da trepne. Izgleda da je alergicna na lavandu.)
Ako je suditi po reklamama, devedeset pet posto nacionalnog dohotka ove zemlje trosi se na prasak za ves, pastu za zube, uloske, omeksivace, sredstva za pranje, ribanje, poliranje.. Ispada da prosecan Srbin sve svoje novce spiska na higijenu, sto kucnu, sto licnu.
Ako to nije money laundring – sta je onda, pitam ja vas?
Mozete pitati publiku, iskoristiti pomoc prijatelja, ili prosto zameniti pitanje.