Najviše volim kada u novu godinu zakoračim sa nekog egzotičnog mesta. I prošle i ove godine putovala sam na Tajland i svaki put mi se sve više svidja da najhladnije januarske dane u Srbiji zamenim za najprijatnije u Tajlandskom zalivu.

Putovanje po ovom egzotičnom kraljevstvu svakako treba započeti u Bangkoku,gde slećete na aerodrom Suvarnabhumi, čudnu kombinaciju tržnog i turističkog centra čija je izgradnja trajala 11 godina. Nakon obilaska grada otvorenim taksijima, poznatijim kao tuk-tuk, možete da se uputite ka ostrvima kojih samo u Sijamskom zalivu ima pedeset.

Ove godine odabrali smo Ko Čang, ostrvo koje je donedavno bilo steciste domaćih bogataša, sakriveno i sačuvano od devastacije masovnog turizma. Ime je dobilo po svom obliku koji podseća na slona (čang-slon, koh-ostrvo). Ukoliko uživate u ronjenju ili u istraživanju okolnih pustih ostrva ili želite da skoknete do Kambodže i posetite novo svetsko čudo, hram Angkor Wat, obožavate jastoge i krabe ali sveže i po ceni od pet-šest evra, onda je ostrvo Čang vaša turistička Meka.

Na Ko Čangu najpoznatije plaže su brojne: White Sand Beach, Klong Prao Beach, Kai Bae Beach i Lonely Beach. Sve je počelo na White Sand plaži gde je i danas najužurbanije i gde je najinteresantniji noćni život, restorani koji nude specijalitete tajske i zapadnjačke kuhinje…
I najpoznatiji bar na Ko Čangu je na pesku White Sand plaže..

Sabay Bar- tiki bar u kome svako veče možete da uživate uz rock svirke, performanse raznih umetnika i fenomenalne koktele.
Klong Prao plaža je mirnija i na njoj su locirani najpoznatiji hoteli Ko Čanga. Mi smo se smestili u hotel Koh Chang Resort & Spa i ceo dan provodili na prelepoj peščanoj plaži, napuštajući ležaljku samo da bismo se osvežili i pojeli Tom Yam Kun ili rižu sa morskim plodovima.

Turističke agencije na ostrvu načičkane su jedna do druge i nude izlete po okolnim ostrvima, ronjenje, snorkeling, čak i izlete do susedne Kambodže. Uputili smo se brodom put ostrva Ko Wai i već u pristaništu shvatili smo da smo stigli na najmanje ali najlepše ostrvo Nacionalnog parka Ko Čang. Samo dva rizorta sa veoma jednostavnim bungalovima čiji gosti samim ulaskom u more mogu da stave maske za gnjuranje i da uživaju u koralnim grebenima bogatim najšarenijim morskim stanovnicima.

Sledeće ostrvo koje nam takođe oduzima dah je Ko Mak, ostrvo kao stvoreno za meditaciju, relaksaciju i fotkanje. Medju najlepšim rizortima na Maku su Goodtime resort i Koh Mak Resort.

Nadam se da ću se sledeće godine ponovo sunčati u Ko Maku, ići na romantične večere u Thorov restoran na plaži, juriti tuk-tukom sa jednog kraja Bangkoka na drugi, kupovati haljine i ručno rađene đinđuve za 5 evra…

Svestan rizika da ću biti optužen za endemsku prečansku “preosetljivost” izazvanu činjenicom da živim u gradu koji je vekovima bio pod upravom Beča i Pešte – izjavljujem: Zlatibor, taj “biser turističke ponude Srbije” – pravo je mesto na koje treba da odvedete gosta iz inostranstva željnog da oseti nepatvoreni šmek Srbije devedesetih. Etno park u kome su sačuvani svi relikti nedavne prošlosti: urbanistički haos, smeće na svim stranama, blatnjave i razlokane ulice pored višemilionskih kičastih vila, ćelavci sa zlatnim kajlama u džipovima iz kojih trešti turbo-folk, gomile ostataka hrane ispred i iza svih fast-food restorana/kioska…

SVE JE NA SOPSTVENU ODGOVORNOST: “Trabmbulina” okićena badnjakom, ali zato ne radi

Treba još? Ima još: nerazumno visoke cene hrane i pića, potpuno odsustvo inostranih turista (ako se izuzmu naši gastarbajteri), umesto da udišete svež vazduh – u nos vam ulaze izduvni gasovi iz auspuha stotine automobila koji imaju pravo da voze bukvalno svuda, najčešće tik uz pešačke staze… Da nas sa kioska ne gledaju naslovne strane novina sa Tadićevim likom na osnovu kojih se da zaključiti da se radnja događa u vreme predizborne kampanje u januaru 2008. godine – ništa me ne bi uverilo da nismo u devedesetim (Toma Nikolić, Mrkonjić, Čeda…).

Vikend za nama sam dakle sa porodicom proveo na Zlatiboru. Kada sam proteklih godina dolazio na Zlatibor – ili je sve bilo prekriveno snegom ili je u maju bilo sve zeleno. Ovog puta sam “pogodio” vikend kada je sneg počeo da se ubrzano topi i otkriva gomile smeća koje su bezbrižno spavale ispod debelih belih nalsaga proteklih nekoliko nedelja. Niz poluasfaltirane zlatiborske ulice potekle su reke prljave vode. Sve ono što izaziva pozitivne asocijacije na Zlatibor: svež vazduh, prirodne lepote, duvan čvarci, rakija klekovača, slatko od šumskih jagoda, pizze iz peći na drva…potisnuto je u stranu ružnom slikom urbanističkog haosa, smeća i opšteg nereda…

Jedina “svetla tačka” koju sam za ta tri dana boravka na Zlatiboru video bio je renovirani hotel “Mona” kao i besprekorno čisto i uređeno apartmansko naselje “Kraljevi konaci”. Jednom rečju, izgledaju kao da se ne nalaze na Zlatiboru.

CAFE NOSTALGIA: Momo u “Moni”

U hotelu “Mona” prošle subote otvorena je izložba slika Mome Kapora. Ovaj vitalni 70-godišnjak (pre par dana je proslavio 70. rođendan) čiji sam tekst o nostalgiji za prvim fast-food kioscima sa kobasicama u posleratnom Beogradu čitao u NIN-u dok smo se penjali ka Zlatiboru, pored toga što piše sjajne knjige i novinske tekstove – bavi se i slikarstvom. I to ne amaterski. Kao što u tekstu o izložbi kaže Nikola Kusovac: “Samo dobro obavešteni znali su da je Momo Kapor pre četiri ipo decenije diplomirao slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića, akademika, člana SANU i Hercegovca…”

Izložba je prodajna, cene su jake, “gastarbajterske” – od 4.000 do 5.000 eura po platnu. Neko će primetiti da se po istim cenama u beogradskim galerijama mogu kupiti dela istih formata recimo jednog Cileta Marinkovića ili Vladimira Dunjića, pa i Milana Konjovića. Ipak, Kapor je sada “u modi” a to svakako ima svoju cenu.

U noći između 13. i 14. januara proslavljena je pravoslavna Nova godina. Bez puno pompe, bez koncerta Željka, Cece ili Seke na trgu, sa tek par petardi i ponekom raketom vatrometa na oblačnom nebu.

Kada je svanulo Kusturica i Koštunica su u Drvengradu otvorili festival “Kustendorf” (što u prevodu sa nemačkog znači “Kustino selo” a ne “Kustino brdo” kako su javile “TV novosti”). Festival je otvoren tako što je Nele Karajlić obučen u popa držao opelo filmu “Umri muški 4″ i sahranio ga na “Groblju loših filmova”.

U Drvengradu je, inače, na poklonjenoj opštinskoj zemlji preko noći otvoren i hotel sa 4* sa spa centrom i bazenom. Pa neka antiglobalisti iz celog sveta plate i uživaju.

Kažu da o božiću valja raditi sve što vam je zadavalo muke tokom godine, možda otpočeti neki posao, ili makar pospremiti kuću. Kako ne verujem u babske priče a ni u mambo-džambo mađije, ono što se dešavalo drugog dana božića pripisaću samo čudnom spletu okolnosti. Naime, tog dana napao me je poriv da organuzujem svoju kolekciju časopisa. A to je, verujete mi, posao i po!!!
Iako se svake godine oprostim od dela svojih novina, svaki put iznova shvatim da sam prevazišla samu sebe. Tužno potvrdia da sam potpuni addict kada je štampa u pitanju!
Tako sam, malo po malo, izbacivala novine iz svoja dva kvadratna metra životnog prostora zadihana, znojava… Spremala sam i spremala, puneći kese i kese, razdvajala sam ono što po nekim mojim (potpuno nelogičnim pravilima) zaslužuje da ostane i ono čemu je prošao rok trajanja. Posle nekoliko sata rada našla sam se na podu okružena glossy magazinima, ženskim, modnim, muškim, tabloidima, lifestlyle nedeljnicima… Prašnjava i umorna tupo sam zurila u tu gomilu, kada mi je nešto odvuklo pažnju. Ispod kreveta virila je ivica jarko ružičaste fascikle, a njen sadržaj me je oduševio!
U njoj su se krili moji dečiji snovi… Tu su bili uredno složeni moji crteži iz perioda kada sam maštala da ću se baviti modom, da ću stvarati ono što se sutra nositi – da će moje ideje šetati ulicama..
Ah, taj dečiji zanos…
Raznežena sam brže bolje skice skenirala i pothraniila ih u memoriju…

P.S. ovo su samo amterski radovi jedne tinejdžerke tako da vas molim da se tako i odnosite prema njima :)

Nemam ja ništa protiv homoseksualaca – Bog mi je svedok da obožavam homoseksualke. Ali? Pa, nema nikakvog “ali”… Samo sam veoma zainteresovan kako će se Srbija nositi sa ovom pojavom koja, na žalost većine biračkog tela, nije rezervisana samo za zapadni svet… A mi bismo na taj voz. Kompromis se mora naći. Možda u sledećem scenariju…

Na zelenim obroncima Tare malog Miloja muče bubuljice i neka čudna želja… Naslonjen na drvenu tarabu gleda on svog komšiju Radovana čija se gipka silueta okupana jutarnjim suncem isprepletala sa krošnjom šljive dok bira najsočnije plodove. Miloje nalakćen, uživa u prizoru, ne zna ni sam zašto, i čkilji poput znalca koji odmerava apstraktno umetničko delo. U to, putem naiđe pekareva mala. Sazrela je i ona, došlo je vreme i tom se voćkom osladiti, pogledava Miloja ispod kestenjastog pramena i kao da mu govori “Solo sam na gajbi… Tata je na rakijadi… Neće skoro…”

Al’ Miloje, fino vaspitan, samo se učtivo javi i divi se Radovanu koji jednim hitrim skokom aterira sa drveta noseći u podvijenoj košulji darove prirode… Pekareva mala nastavi dolmom vukući opanke po prašini, brine se kako nije dovoljno lepa i brizne u plač čim zamakne za kućom. Radovan obriše šljivu o skut košulje i pruži je Miloju da proba: “Zagrizi, ovakvo nešto slatko još nisi imao u ustima…” Miloje, stidljivo zari svoje bele zube u plod koji mu pruži Radovanova ruka. I svidi mu se… Prođe otad četiri berbe. Miloje i Radovan slade se šljivama, nikada srećniji nisu bili, ali muči ih šta će reći glava porodice. Miloje, bolestan od strepnje, napravi božićni ručak i pozva Radovana da ga upozna sa ocem… “Oče, ovo je Radovan i ja ga volim…” Čuo je starina za ovo, priča se po selu, ali ne da svoga sina…

“Dobro, Radovane, ko ti je otac?”, procedi teško…

“Otac mi je bio sitni paor, ranio je sedam gladnih usti…”

“A je l’ si kršten?”

“Jesam, i to jako!”

“A, šta ti misliš o Kosovu?”

“Kosovo je vekovna srpska zemlja i nećemo ga nikad dati!”, tresnu besno pesnicama o sto, a Miloje se prepade od zveketa tanjira…

“To, junače! Padni mi na grudi…”, zagrmi otac. “Dva sina imam!”, muške suze slivaju se niz obraze, grli ih i ljubi obojicu u mirišljavu kosu.

Zatim, krupni kadar – Radovan pripija obraz uz grubi kožuh Milojevog oca, oči su mu crvene od plača i nečujno prozbori: “Tata…”

E, da, ako neko odluči da snimi kakvu agitku po ovom scenariju predlažem za uloge Ljubomira i

Miloja braću Trifunović, za pekarovu malu, naravno, Katarinu Radivojević, a što se tiče mog honorara, odričem ga se u potpunosti – služimo narodu!

Tekst je objavljen u januarskom broju magazina FHM

Posto sam ocito otvorila novu blog sezonu 08, zelim svim blogerima puno srece u Novoj godini!
Tema koja mi se mota po glavi bas i nije vesela. Medjutim, verujem da je vecini ljudi, osobito iz medija, i u najveselijim trenucima doceka Nove 2008., prosla kroz glavu pomisao o tri mlada zivota koja su pre par dana ugasena – tragacno preminulim bivsim ukucanania kuce VB.
Dakle, ako je odgovor na gore pomenuto pitanje iz naslova – DA, pitam se da li ima sanse da ova nesreca koja se desila u nasoj zemlji (nisam upoznata da se dogodila jos negde) moze da odigla VELIKU ulogu u svetskom vodecem savremenom vidu TV zabave – reality show-u? Da li je show-u koji u sebi nosi poruku ucesnicima BUDITE STO LUDJI I OTKACENIJI- PRUZITE NAM NEOCEKIVANO, sadrzi u sebi svoju kulminaciju u vidu paradoksa – AKO BUDETE BILI JAAAKO OTKACENI MOZETE POBEDITI ALI I IZGUBITI ZIVOT?
Zar nije logicno da ponasanje u kom se ludosti stimulise, na mlade ljude i decu, ucesnike i posmatrace VB, moze uticati u krajnjoj liniji – totalno destruktivno – kao sto smo videli. Da, klizav put, alkohol, ludovanje, nocna voznja, ali – jedna je stvar ukoliko mlad covek nesrecnim sticajem okolnosti tom sam izabere, a potpuno druga ako ga mediji na to podsticu. I ako iza toga stoji velika masinerija koja je sve samo ne pozitivna, edukativna i podsticajna za mladog coveka.
Da li ce nesreca koja se desila u nasoj zemlji nesto promeniti nesto?
U konceptu VB, r.sh. uopste, sistemima vrednosti, na globalnom nivo? Ili ce sve ostati na licnim nivoima – ko shvati -shvatio je, ko ne shvati…