Kada se svi važniji medijski poslenici okupe na jednom mestu, pored brojnih vrednih informacija i novih projekata bez sumnje može da se očekuje i sjajno druženje i dobra zabava. Upravo se to dogodilo na Weekend Media Festivalu u Rovinju od 19. do 21. septembra. Predavanja i paneli donekle su prikazali iz jednog ugla sjajan a iz drugog bedan presek medijske slike regiona.

Sjajan utoliko što se po prvi put na okupljanje nije išlo samo da se negde ide tj. da se dobro pojede, popije i poseti poneki kutak stare Jugoslavije već se skoro sve plaćalo (i to po evropskim cenama) pa su se ljudi, osim što su kafenisali i ćakulali, potrudili da nešto nauče i urade. Svetski iliti evropski pristup poslu polako zahvata i Balkan i iako nisam preživela način poslovanja “Lepa Brena za 4 osobe” ipak mislim da ne bih zaustavljala ovaj talas novog B2B okeana.

Moram priznati da je pristup pomalo depersonalizovan ali to novinare, urednike, TV lica, menadžere i ostale predstavnike medija naravno nije sprečilo da se u pauzama upoznaju, popričaju i razmene iskustva. Najjači utisak na festivalu ostavili su paneli koji su očekivano bili i najposećeniji, sa po preko hiljadu zainteresovanih, na kojima su učestvovali direktori državnih televizija Srbije i Hrvatske – Aleksandar Tijanić i Vanja Sutlić (tema – Državna televizija: Sluga ili gospodar javnosti) kao i onaj na temu “Celebrity kultura u regiji” (Celebrity Culture in the Region: Stylists, Starlets and Scandals! Advertising?) u kojoj je Srbiju predstavljao Robert Čoban, Hrvatsku Tonkica Kalauz (Story), Nensi Profaca (RTL), Vedran Strukar (Red Carpet) a Bosnu Mirsad Cviko (Express) dok je moderator bila voditeljka HRT-a Nevena Rendeli.

Neobično je bilo što se i dalje poneki ljudi u medijima, doduše usamljeni primeri, isčuđavaju nad tabloidizacijom određenih glasila i po ko zna koji put se povela rasprava ko upravlja sa kim: Mediji sa javnošću ili javnost medijima? Književna glasila postoje, čak se lako može doći i do njih (ko voli nek izvoli, uvek postoji izbor), kod nas RTS 2 ima vrlo kulturno i sadržajno bogat program, doduše produkcija je uglavnom iz prošlog veka ali zar ima još neko ko misli da ljudi ne bi ulagali u obrazovni i kulturni program ako bi to većina volela da prati, i onda bi i ti famozni rejtinzi bili zadovoljavajući pa bi sve marketinške agencije i najjači oglašivači krenuli da sponzorišu i ulažu u kulturu..

Čak i pokušaj objašnjenja ove situacije je Vrzino kolo…Meni je lično žao što umetnici, glumci, slikari, operski pevači, talentovani muzičari sve češće lično moraju da obijaju pragove državnih i nevladinih institucija te uspešnih skorojevića (kako ih najčešće nazivaju) kako bi platili sebi master ili doktorske studije, mogli da snime novi film ili seriju…da to je zaista poražavajuće ali i iznad medija ima neko ko sistematski može da menja stvari, naravno samo ako je to u njihovom interesu…i eto nas i opet u tom začaranom krugu po kom kolo vode vile i veštice…

Elem, htedoh da rečem i nešto lepo o festivalu i mojim kolegama…Organizacija je bila sjajna, sve čestitke a i ekipa iz Srbije je takođe bila wow!… Beba Dragić iz Storija, šarmantni Ivan Stanković, vlasnik agencije “Communis”, Tanja Vojtehovski- Stevanov sa RTV Pinka, glumac i producent Dragan Bjelogrlić, Lidija Ćulibrk, urednica magazina “Lepota i zdravlje”, Dušan Vulović iz McCann Ericksona….uživali smo u šetnjama, u degustaciji istarskih vina i delicija u vili “Meneghetti” u mestu Bale…eto ipak je sve bilo pozitivno i često smo se smejali što je najvažnije.

FIPP konferencija u legendarnom Roosevelt Hotelu bila je povod da se pre dve nedelje po šesti put u životu nađem u Njujorku.

Prvi put sam u Njujorku bio kao kao stipendista američkog International Visitors Programa koji je u to vreme uspešne ljude iz raznih oblasti života u Srbiji (i drugim zemljama, naravno) dovodio u SAD i upoznavao ih sa radom i životom njihovih kolega u Americi. Program je trajao pet nedelja tokom kojih sam obišao gotovo sve delove SAD: Vašington (Senat, Kongresna biblioteka, Bela Kuća, mediji…), Atlanta (CNN, “Coca Cola”, Martin Luther King Foundation…), Nebraska (dvodnevni boravak na jednoj tipičnoj farmi Srednjeg Zapada), San Francisko (tamošnji mediji), Las Vegas (“MGM Grand”, tada najveći hotel na svetu), Boston (“Boston Globe”, “Šindlerova lista”, premijera) i na kraju Njujork (intervju sa Dž.Sorosem, UN, intervjui sa ambasadorima pri UN Srbije, BiH i Hrvatske, Brodvej, “New York Times”…).

Bitno je reći da se sve to dešava u januaru i februaru 1994. godine: ja sam glavni urednik lokalnog političkog dvonedeljnika “Svet” sa jedva 3.000 prodatih primeraka, u Srbiji je glad, beda i hiperinflacija (tek po mom povratku krenuo je “Avramovićev program”), u Bosni besni rat, u Hrvatskoj sporadični sukobi… Grickao sam sir, smejao se i pio belo vino u stanu Marine Perazić i Firčija u Sohou kada je objavljena vest o bombi koja je pala na pijacu Markale i usmrtila na desetine civila. Preselo nam je, ućutali smo i narednih nekoliko minuta mogao se čuti samo plač male Mie.

Njujork s početka devedesetih bio je grad tek oslobođen uličnog nasilja u čemu najveću zaslugu ima Rudi Đulijanu, tada na početku svog prvog gradonačelnčkog mandata. Homlesi su ležali na svakom ćošku, “Cats” se još uvek davao na Brodveju, Klinton je davao svoj prvi “State of the Union Adress”, bila je jaka zima a Amerika je bila ovenčana oreolom “domovine demokratije” i omiljena u svetu tek oslobođenom “gvozdene zavese” i blokovske podele.

Sećam se da sam po povratku u Beograd u šali rekao Majku Sajdonstrikeru, pres-atašeu Ambasade SAD da su za američku državu to bile bačene pare jer sam ja i pre puta bio žestoki amerikanofil.

Sedam godina kasnije, u junu 2001. bio sam ponovo u NY: “Bliznakinje” su još stajale na svom mestu; “Mačke” više nisu igrale ali zato jesu “Phantom of the Opera”, “Cabaret” i “Chicago”; Marina Perazić se vratila na Balkan, Đulijani je još bio gradonačelnik, Džordž Buš u prvoj godini svoje vlasti a Amerika se još uvek u većini zemalja “nosila”, kod nas nešto manje zbog 1999…

U oktobru 2004. godine bio sam ponovo, Buš se tukao sa Edvardsom u finišu predizborne kampanje i bilo je jasno da će na talasu “borbe protiv terorizma” pobediti. Amerika je i tada bila “na pravoj strani” ali je sve veći broj zemlja i sve više ljudi u svetskom javnom mnjenju okretalo glavu od Bušove politike rata i nasilja. Na Brodveju sam gledao sjajne “Producente”.

Sledeće 2005. sam bio još dva puta, Njujork sam sve više voleo a Ameriku sve manje. Za dva mandata svoje vladavine Džordž Buš je uspeo da nekada omiljenu zemlju čijim su idealima stremile generacije ljudi širom planete učini omraženom “imperijom zla”.

Njujork u jesen 2008. godine, predizborna kampanja Obama-MekKejn je u toku. Na dan našeg dolaska na 5. Aveniji je “Labor Parade” u kojoj na hiljade radnika iz raznih železara, topionica i drugih fabrika u okolini Njujorka maršira ispred prodavnica brendova kao što su “Louis Vuitton”, “Armani”, “Prada” i “Gucci”. Odatle nastavljaju 5. avenijom uz Central park pred elegantnih zgrada “Upper East Side”-a u kojima su najskuplji njujorški stanovi. Jedna od tih zgrada, najmanja “rastom” ali na najboljoj poziciji (5. avenija, sa pogledom na Central park i hotel “Plaza”) je i Stalna misija Srbije pri UN-u. Dok američki livci prolaze isped zgrade sa našom zastavom, gledam ih sa bajka iz Central parka i razmišljam kako bi izgledale radničke parade u Srbiji u kojoj je, jel da, na vlasti “koalicija levog centra”.

Sa druge strane parka “Strowberry Fields” i “Dakota Buliding”, mesto na kome je ubijen Džon Lenon i zgrada odmah pored u kojoj je živeo, poznata i po tome što je u njoj snimana “Rozmarina beba” Romana Polanskog.

Kada sam 2004. i 2005. bio u Njujorku odsedali smo u čuvenom “Drake Hotelu” na uglu 56. ulice i Park Avenije. Hotel je bio dobar, njujorške odlicne 4*, građen 1926 godine, imao je 2 sprat i 495 apartmana i soba i bio je veoma popularan. U njemu su odsedali Muhamed Ali, Frenk Sinatra, Džudi Gardland, članovi grupa “Led Zeppelin” i “The Who”. 1973. godine hotel je bio poprište skandala kada je iz sefa u hotelskoj sobi “Zeppelina” nestalo 180.000 dolara!
Ciriška kompanija “Swissotel” koja je “Drake” kupila ranih osamdesetih, 1991. godine uradila je kompletno, 56 miliona dolara vredno renoviranje kompletnog hotela od sobe do sobe.
Onda je prošle godine hotel srušen! Kupio ga je za 440 miliona dolara građevinski preduzimač Hari MekKlou i – srušio do temelja! Trenutno je tamo samo ograda koja od očiju prolaznika skriva gradilište koje tek niče. U Njujorku je, dakle, srušiti tek renoviran 21 sprat visok hotel sa 495 soba – posve uobičajena stvar.

“Bože, kako mi je nedostajao Njujork!”, kaže u filmu “Seks i grad” Samanta tek pridošla iz LA nakon što joj na izlasku sa NY Fashion Week-a jedna od protivnica prirodnog krzna crvenom fabrom polije bundu. Prošli smo jedno popodne kroz Brajant park i klupama i u kafeima je bilo jako puno prelepih doteranih devojaka što se ne dešava nigde u svetu sem u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Banjaluci ili Splitu. Tek posle smo shvatili da je reč o modelima koji učestvuju na famoznom NYFW koji je razapeo svoje šatore upravo u ovom parku.

Ovog puta sam i pored obaveza na kongresu stigao da prepešačim Bruklin Bridž; večeram u restoranu “Tao”; dva puta ručam u Little Italy, vozim bicikl kroz Central park sa slušalicama na ušima i “New York State of Mind” Bili Džoela u njima; vidim uživo Klimtovu “Adelu Bloch Bauer” u “Neue Galerie”, posetim Ukrajinsku četvrt, odgledam “Hairspray” i večeram kod “Sardi’s”-a za čime je tako čeznuo Maks Bijalistok; spustim se niz spirale “Guggenheim”-a, prokrstarim Mitpaking distriktom i Sohoom…

“Bože, kako mi je nedostajao NY!”. I kada otpadnu svi drugi razlozi da čovek voli Ameriku, ovaj jedan će ostati.

Od sutra, svi da ste našli pravi posao! Ješčuo?!

Dok na svetu ima više nezaposlenih nego stanovništva, mi ovde izmišljamo profesije. Zamisli samo kolaps i paniku koja bi nastala kada bi svi PR menadžeri stupili u generalni štrajk. Posle im se pridruže stilisti i koordinatori i ćao! Kraj civilizacije kakvu poznajemo…

1
Ovako počinje svaki kretenski telefonski razgovor: “Dobar dan, gospodine Milinoviću, Sebastijan Filipović, iz Pi-jar agencije Midija Komjunikejšn Korporejt Solušns, kraj telefona. Zovem vas da bih proverio da li sam vas juče zvao da vas pitam jesmo li vam poslali mejl u kojem vam kažemo da ćete primiti pozivnicu za promociju našeg novog overbrending medija plana za promociju nove tizer kampanje koja je bila prošle nedelje. Naime, naš zamenik pomoćnika brend-menadžera doručkovao je sa poznatim italijanskim kreatorom Vaselinom Lubricanteom i bilo bi lepo da to nekako malo, onako suptilno, na 16 strana promovišemo u vašem magazinu. Mislim da se to odlično uklapa u taj vaš, da tako kažem, fazon.” Stani, čoveče. Kad bi samo znao da sam prestao da te slušam još dok si izgovarao svoje prezime…

2
Dozvolite da vam predstavim i kandidata broj dva u trci za najiritantnijeg sagovornika od kada je izmišljen telefon. Reč je zapravo o kandidatkinji, iste profesije. Ona takođe radi u nekoj izmišljenoj agenciji za proizvodnju i distribuciju ničega i ima za nas super ponudu koju jednostavno ne možemo da odbijemo jer je (opet!) baš u “tom našem muškom fazonu”. Pogledala je preko 26 reklama za pivo i ona tačno razume taj “muški fazon”. Kad je, šesnaestinom svoje rasute pažnje, konačno saslušam i ispovraćam se od svih tih opštih mesta i klišea, u glavi mi se jasno formira ideja. Od sledećeg broja ima da ukinem ono “magazin za muškarce” sa naslovne strane. Da, zaista sam to hteo, ali su davaoci licence bili energično protiv. Drage dame, znajte da to tamo stoji samo zato što mora, ali ničija nije gorela do zore. Znam i ponosim se time što vaš lepši, mirišljaviji i naporniji pol čini dobar deo našeg vaskolikog čitateljstva. Ne mogu više ni ja da budem “pravi muškarac” po standardima medija. Levom rukom da pijem gajbu piva, desnom da odabiram kremu protiv bora. Levim okom da pratim utakmicu nesrećne reprezentacije, a desnim da ocenjujem sise u prostoriji. Drage moje, zajedno ćemo pobediti! Dole predrasude!

Jedan od 100.00 primeraka oktobarskog magazina “Esquire” sa novom naslovnicom odštapanom uz pomoć E-ink tehnologije:

Sam đavo naterao me je da vadim novi pasoš. Ili su to ipak bili naši Silvani – carinici koji pečatom i masnim prstima obesmišljavaju svaku desnu stranicu putne isprave, s guštom mlade pop zvezde koja daje prvi autogram. Ne treba posebno napominjati da je moj pasoš imao veoma kratak vek – brzo je postao krcat neuglednim graničnim memorabilijama kakve su u svom crvenom spomenaru sakupljali samo šverceri devedesetih i žitelji pograničnih oblasti. Ko god da je krivac, odlučio sam da se ne žestim mnogo, te da se upustim u novu digitalizovano-biometrizovanu avanturu. Rek’o, prvih dve hiljade mačića je bačeno, sada je pravi trenutak. Kako sam mogao znati? Da su se Turci kojim slučajem danas dočepali Malog Radojice, ne bi mu zabijali klince pod nokte. Ne! Naterali bi ga da vadi novi pasoš… Došao sam u lokalnu policijsku stanicu, gde me je dočekao mlađani Šindler sa spiskom, zamolio za podatke i zakazao mi termin za dve nedelje. “So far – so good”, pomislio sam (na srpskom naravno, ne radim ja za Exit…). Te dve nedelje iskoristio sam da obavim fotografisanje i uplate i provedem malo vremena sa porodicom… Pojavio sam se revnosno tog velikog dana izjutra, mirišući na “Lenor”. Ispred stanice graja. Onako bunovan, pomislih da nisu uhapsili Mladića baš u mom kraju… Da li sam ga poznavao? Možda sam od njega kupovao burek? Ali, novi komandir stanice jasno mi je stavio do znanja da ipak nisam svedok takvog istorijskog momenta. Pre svega, svojim izgledom. Kreatura, kao iz radionice Jima Hensona, incestuozno čedo genetskog inženjeringa i neuspelog ukrštanja inspektora Harryja i Nicka Slaughtera, obratilo se, sa gornjeg stepenika, sve nervoznijim okupljenima: “Nema spiska! Vi što ste upisani, zapravo niste na spisku. Čekajte u redu…” Starija gospođa u sivom bila je glas našeg kolektivnog uma i jedina se usudila da preispita ovaj čvrsti filozofski postulat: “Ali, gospodine, kako nema spiska, čekamo već četrnaest dana, prošle nedelje ga je bilo!” Komandir je imao spreman odgovor: “Prošle nedelje ga je bilo, ove nedelje ga nema. Prošle nedelje nisam JA radio, ove nedelje JA radim. Je l’ vi razumete srpski?” Razumemo. Isto tako znamo da nas je u stvari pitao: “Je l vi razumete Srbiju?”, što je sjajan način da ti svaki lokalni siledžija, uniformisan ili ne, stavi do znanja da on u svojoj prćiji direktno rešava državna pitanja. Bivši otimač džeparca i klikera tu, naravno, ne prestaje da se sladi, već za naše dobro konstatuje: “Mora postojati neki red, valjda!” Zadovoljan svojom semantičkom vragolastijom, nasmejao se šeretski, što je u njegovoj izvedbi izgledalo kao da je progutao zub kojem je istekao rok trajanja. Okrenuo se raširenih ruku spreman da potegne svoja dva zamišljena revolvera, i odgegao do svoje ventilatorizovane prostorije. Podigao je noge na sto zveckajući mamuzama i počeo da čisti nokte skakavcem…
Ja krenem na burek, pa na posao, i mislim se usput šta mi radi Vuk – I’mTooSexy – Jeremić… Zamišljam ga kako, sav ushićen, pipa bicepse Miladina Kovačevića i tiho zbori: “Vauuu, ala si ti jak!” Ma… Sve je dobro. Koji će mi kurac novi pasoš…

Ja sam onaj pas koji laje dok karavani prolaze…

Ovog leta sam sasvim sigurno oborio vlastiti rekord u propuštanju događaja koji su svetu oko mene i te kako bitni. Kao posebne uspehe ove sezone naveo bih svoje odbijanje da u svest primim hepeninge – kao što su Sabor trubača u Guči, Letnje olimpijske igre u Pekingu i rat u gruzijskoj pokrajini Južna Osetija. Ovakav poduhvat zahteva da vama, (ne)zainteresovanom javnom mnjenju, objasnim tajnu svoga uspeha i dam neku prigodnu izjavu… Ovako: Guču tradicionalno ignorišem od njenog nastanka (što znači da sam je ignorisao i 20 godina pre nego što sam se rodio, ali takav sam vam ja. Sve mogu ako se potrudim!) i već sam se toliko izveštio da verujem da bih mogao da odem i na lice mesta a da se ne uključim u sve to. Priznajem da je ove godine bilo baš teško, jer se vaskoliki srbijanski domaćinluk potrudio da njihovo gibaničarsko poselo izviri iz svega što podseća na sredstvo informisanja. Najteže mi je bilo kada sam, tupo prebacujući kanale na TV-u, nabasao na prenos jedne od večeri i tamo video jaaako sisatu plavušu kako đipa na ramenima stasitog gastarbajtera. Tada umalo da ostanem na kanalu Javnog servisa! Dobro je da je deset narednih kadrova bilo posvećeno vojvodama od Gajbe dok sede u blatu i spasavaju srpstvo. Olimpijadu sam skoro celu uspeo da previdim, ali mi se, avaj, opet u naletu blentave dosade, zalomio prenos sinhronizovanih muških skokova u vodu. Pa, to je više gay od najboljeg druga Grand pevačice. Izvadiću se time što nisam video ni sekund onog spektakularnog otvaranja o kojem svi pričaju. Ništa! Čuo sam da su ljudi leteli i da će Tibet zauvek ostati kineski zbog toga, ali sam baš tog dana morao da se teglim po krevetu i da smišljam šta ću jesti kada toplotni udar napolju malo umine. Najvažniji vojno-politički sukob letnje sezone poklopio se sa otvaranjem Olimpijade, pa sam i njega propustio u kompletu. Nisam stigao ni da formiram stav o celoj toj zavrzlami u Osetijama, ali otprilike mi je jasno ko je tu u pravu – čim pogledam naše sovjetske vesti u 19.30. Ali, tu mom propuštanju događaja nije kraj. Nemojte misliti da sam snob i da samo izbegavam svetske događaje. Ne. Ja se i na ova lokalna dešavanja oglušujem sa istim žarom i intenzitetom. Delom zbog toga što, kad me negde pozovu, pozivnica stigne taman jedan dan posle događaja, a delom i zbog mojih letnjih obaveza prema krevetu, ostalim ležaljkama, diviksima i špriceru. A, da – treba i ovaj časopis neko da sklepa, pa mi i to oduzme malo vremena…