Google i agencija za digitalni advertajzing MediaVest pustuli nedavno informaciju da istražuju reakcije na reklame umetnute u video sadržaje snimajuću moždane talase (EEG) kako bi pospešili kontekstnost i kvalitet reklamnih kampanja.

Prve rezultate istraživači iz ove dve kompanije prezentovali su juče na webinaru, a cilj istraživanja je bio merenje uticaja reklama umetnutih u sadržaje na YouTubu na nivo opažaja gledalaca, zatim stepen emocionalnog odgovora i mnoge druge psihološke parametre.

Google je tokom istraživanaj koristio usluge kompanije NeuroFocus, specijalizovanoj za neurološka merenja u domenu advertajzinga i komunikacija, koja je prikazujući reklame odabranoj grupi ispitanika beležila pokrete oka, temperaturu i rekaciju kože, te EEG snimanje moždanih rekacija.

Istraživanje su ukazala da se rekacije na tzv. InVideo reklame mogu okrakterisati kao primamljive, da dodaju novo korisničko iskustvo i da poboljšavaju pozitivnu sliku o brendu.

Na pitanje jednog od učesnika webinara upućeno istraživačima u vezi CTR-a kao jedinog pravog merila uspešnosti odgovora na Ad kampanje, naučnici su odgovorili da CTR jeste bitan, ali da ne dovoljno ukazuje na uticaj reklame na posmatrače; ne može da pokaže koliki je brand impact i stepen memorisanja poruke, tako je svakako poželjno zaviriti u prostor “iza CTR-a”.

Kako je Google već najavio InVideo reklame za sve video publishere (kreatore video sadržaja na YouTubeu), treba očekivati veći prodor advertajzera i na ovom polju, te opipljiviju korist za kreatore-emitere video sadržaja (što više gledalaca videa, više emitovanih reklama, a samim tim veći je i potencijal zarade).

Volim da se žalim. Nisam mlad u duši!

Spisak stvari koje su me najviše nervirale tokom rada na ovom broju vašeg (a naročito mog) omiljenog magazina:
1. Prljava tastatura. U kamiondžijskoj mehani, u kojoj volim da krkam na pauzi, često sam ja onaj sa najprljavijim noktima (redovno ih sečem i negujem, Tita mi!), a okolo sede sve sami automehaničari i šljakeri. Da li je moguće da ja na svojim šakama donesem ovoliko đubriva? Kad sam konačno rešio da preduzmem nešto po tom pitanju, shvatio sam da mi za čišćenje osnovnog sredstva za rad treba usisivač, pakovanje vate i pola litra medicinskog alkohola. Prljav je ovo posao, ma šta vam drugi tvrdili…
2. Automobilske sirene. Da se ja pitam, svaka auto sirena bila bi ograničena na 20 pritiskanja i to se NIKAKO ne bi moglo promeniti. Onda bi bahati džiberi racionalno koristili ovaj, ionako nepotreban, uređaj. Neko te “iseče” pred raskrsnicom i ti skočiš na sirenu da mu se naopštiš sa milom majkom. Zvuka nema, a na displeju izađe upozorenje: sirena potrošena. “Eh, sad žalim što sam prošlog četvrtka video šurakovog malog na trotoaru…” ili “Da bar juče nisam prolazio pored srednje ekonomske, gde šetaju sve one namontirane male…”. Sad je kasno, seljačino. Haha!
3. Naočare. Sve u vezi sa njima. Trebalo bi da počnem da nosim naočare, a apsolutno svi modeli na svetu odvratno mi stoje. Sočiva ne dolaze u obzir. Em nisam baš toliko ćorav, em ne bih to podneo. Neću da budem cvikeraš! Jeste da je lepo kad možeš onako dramatično da ih skineš, da naglasiš šta si hteo da kažeš ili da pokažeš zaprepašćenje, ali ne mogu ja to. Kad ih stavim i pogledam se u ogledalo, poželim da ponižavam samog sebe i udarim se pesnicom po nosu. Znam da će, uvek kad ih skinem, neko uzeti da ih proba. “Pa, nije ti velika dioptrija…”. Zašto to ljudi rade? Nikad nisam video da neko kači tuđi slušni aparat ili da seda u nečija invalidska kolica (”Kako je glasno! Pa ti si baš gluv!” ili “Ti stvarno voziš ovo?!”). Naočare su jedino zdravstveno pomagalo koje privlači pažnju dokonih. Inače, palim se na cure sa cvikerima. To da se zna.
Zapravo, želeo sam da pišem o svetskoj ekonomskoj krizi koja preti da preraste u recesiju, ali sam se, u trenutku kad sam hteo da počnem, setio da o tome ne znam skoro ništa. Mada, do sada me takve sitne prepreke nisu sprečavale da se pravim pametan u vezi sa raznim temama. Hvala na pažnji.

Veze. Ima nešto gotovo religijsko u ovom starom srpskom običaju. One su nevidljiva sila, čije je postojanje teško empirijski dokazati. Imaju svoje sledbenike, predane mistike koji su kao lokaciju svog služenja izabrali pošte, zdravstvene ustanove, proizvodne trake… Jedno je sigurno – od njih mnogo više zavisi nego od Božje volje. Religija veza nikada neće doživeti krizu, različita tumačenja i neće imati problem sa sekularnošću. Zapravo, u dualizmu svetovnog i duhovnog i leži njiena magična snaga. U čvrstom verovanju da će ti svetost veze pomoći sa svim mikroproblemima ovozemaljskog života. “Znaš li nekog tamo?” i potvrdan odgovor na ovo pitanje kod većine vernika ove kosmopolitske religije izaziva veliki mokri prasak koji se može porediti samo sa premijernim ukazivanjem Gospe međ’ kamenom, crvenicom i dračom u vukojebini Hercegovine. Ne kažem da Gospa treba da nastupi na Jazu, ali… Uglavnom, u zavisnosti od nemilice u kojoj se vernik našao “Sili koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar” može se prineti žrtva u vidu 200 grama mlevene ili ključevi stana na Novom Beogradu. Ili je barem tako bilo. Sada se ime gospodnje uzima uludo. “Komšija, ajde naplati mi cigare, molim te, žurim…” ili “Pusti mog malog preko reda…” i slične “izjavne molbe” postale su deo folklora čak i u situacijama kada je božanska intervencija potpuno nepotrebna. Ono što iznenađuje zapravo jerevoltiranost duhovne braće koja glasno negoduju na nečije javno objavljivanje ezoteričnog iskustva. Naglas izrečena rečenica: “Srediću ja to preko Pere…” kod njih izaziva napad ljubomore kao da dotični ima crkvu u svom dvorištu… Pored džakuzija. Gnušanje nad ovom nečasnom mehanikom podrazumeva se iako su i sami više nego spremni da uživaju u zabranjenim plodovima tuđeg rada. “Lako je njemu – on zna Peru!” (a Pera je inače j*beni poštar i veliki poštovalac Rubinovih proizvoda) napućenih usana i prekrštenih ruku duri se mala Luca, silno se trudeći da ne otkrije svoju kolaboracionističku prirodu i prizna da će ona isto to srediti preko Milana (majstora koji joj popravlja veš-mašinu i velikog poštovaoca Rubinovih proizvoda). Jer, Luca je ispravna. Luca ima hobi. Ona pije puno kafe i provera svoj rodoslov. Ona ima mamu i posao. Luca možda ne ume da obavlja bazične životne funkcije, ne mislim ovde na disanje i ostale instinktivne radnje, ali pitaj Boga gde gura četkicu za zube… Luca ne ume da radi svoj posao, ali zato odlično ne ume ni bilo šta drugo. Luca će dovesti firmu do bankrota, poslodavca do srčanog udara, a kolegu poštenog radnika do orgazma. Kratkog i neubedljivog. Umoran sam, Luco, evo ti za taksi, brinuće se mati…