Upornost je vrlina… Osim kad nije.

Uvek sam voleo nastavnike i profesore koji su svoja predavanja i važne poente umeli da ilustruju primerima iz života. Svog, po mogućnosti. Dozvolite mi da pokušam nešto tako.
Imao sam nekih 9 ili 10 godina i svi moji drugari, vršnjaci, bili su zainteresovani za sport. Svako je nešto trenirao. Tog leta košarka je bila naročito popularna, pa sam i ja izrazio želju (neiskrenu) da treniram kao i svi oni. Otišli smo u školu košarke KK Vojvodina i legendarni Ćenta odmah nam je podelio lopte da svako pokaže sa kakvim talentom i predznanjem je došao. Moje “vođenje lopte” izgledalo je kao da je vodim na klanje, a iz 10 slobodnih bacanja postigao sam 0 (slovima: nula) koševa. Jednom sam pogodio obruč. Na kraju tog uvodnog treninga, rekao nam je da sledeći put dođemo sa roditeljima i da se upišemo u klub ako želimo. To je rekao ostaloj dvadesetorici, mene je pozvao na diskretan i kratak razgovor: “Vidi, dečko, ja mislim da ti sigurno lepo crtaš, pišeš, dobro ti ide matematika ili geografija… Znaš, ne mogu svi da budu košarkaši. Neko treba da bude i radnik, umetnik, naučnik… Razumeš šta želim da ti kažem?”. Da, razumeo sam. Bilo je direktno, bolno ali korisno i jasno. Više mi nije palo na pamet da drugima kvarim igru i izlažem se blamaži. Našao sam gomilu drugih stvari koje odlično umem da radim.
Zašto ti ovo pričam? Pa, pogledaj samo koliko ljudi postoji kojima očajnički treba neko da održi ovakav jedan kratak i konkretan govor. Ljudski je probati, ljudski je omanuti ali je neljudski priznati neuspeh i skloniti se? Kakav nakaradan rezon! Drage tate i mame, bogati rođaci i uticajni kumovi, ako zaista volite svoju decu (nećake, kumiće) ne omogućavajte im da zauvek imaju zagarantovan termin na televiziji, rukovodeću poziciju u firmi ili mandat u vlasti. Recite im ono što vidi svako ko je ikada imao bilo kakav susret sa njima: Nemaš pojma! Netalentovan si! Praviš štetu i neprijatan si za gledanje i slušanje! Idi, radi nešto drugo. Sigurno postoji nešto što umeš. Niko nije potpuno beskoristan. Uvek može da posluži makar kao loš primer. Da je svako imao svoj susret sa Ćentom kad je trebalo, gomila užasnih filmova, TV emisija i muzičkih albuma nikad ne bi bilo snimljena. Da ne govorimo o nesposobnima na mnogo važnijim pozicijama. Neko im mora reći! Hrabro i u lice!
Ja ne smem ali sigurno postoje hrabri i nezavisni među nama. Je l’ da?