U prošlom broju L&Z pozvali smo vas da učestvujete u fokus grupi na kojoj bismo razgovarali na temu uređivanja magazina koji kupujete, volite i, sigurna sam, ponekada, poželeli da ga doterate po svojoj volji.

Pišete nam: “Nema tekstova na temu problema mršavih žena, pišite više o roditeljstvu i vaspitanju dece, o tome kako se negovati i ulepšati za malo novca, ali i o tome kako luksuzno letovati, gde nabaviti odeću visokih modnih brendova i kako otići u ludi provod i to baš tamo gde ima puno zgodnih, slobodnih muškaraca.”

I šta reć! Nije nam lako da vas zadovoljimo.

Drage, čitateljke, vi ste žene, kao i mi koje stvaramo ovaj magazin smo žene, i ponekad iz svih tih htenja, želja, očekivanja i raznolikih života, pa i problema, nastane pravi prasak i eksplozija sjajnih kreacija, a ponekad opšte nezadovoljstvo i rezignacija. “Uf, dosadile su mi ove novine…” Ponekad me ta naša ženska kompleksnost, promenljivost, nezadovoljstvo postojećim i težnja ka boljem ili bar drugačijem podseća na vic koji mi je nedavno poslala jedna saradnica.

Ženska verzija: Žena 1: O, bila si kod frizera! Kosa ti izgleda fanstasticno! Žena 2: Nisam bas sigurna. Ne čini li ti se da je previše neuredno? Žena 1: I ja bih volela da imam takvu frizuru, ali mi je lice preširoko. Žena 2: Uopšte nisi u pravu! Tebi bi stajala ova stepenasta frizura koja se sad nosi. I ja sam tako htela da se ošišam, ali bi to naglasilo moj predugačak vrat. Žena 1: E, sad stvarno preteruješ! Ja bih sve dala da imam takav vrat kao što je tvoj. Kako bi ti tek bilo da imaš ruke kao moje! Žena 2: Šalis se! Pogledaj samo kakve su moje! Ja nikada ne nosim majice bez rukava!

Muška verzija: Muškarac 1: Šišao si se?, Muškarac 2: Da. Nakon naše fokus grupe, nadamo se ovakvim, muški usaglašenim stavovima koji će nam pomoći na putu ka sadržajnijem, svestranijem i boljem magazinu.

Tekst je objavljen kao uvodnik u martovskom broju magazina “Lepota i zdravlje“.

Još samo ovo da probam i odustajem od pokušaja da budem frajer…

Istorija je prepuna velikana koji su imali brkove: Staljin, Hitler, Sava Kovačević, Zoran Lilić, Sonja Liht, Freddie Mercury, Zappa… Istini za volju, dvojica najpoznatijih nosilaca brkova zadužili su čovečanstvo desetinama miliona pobijenih ali ostaje činjenica da brke jesu bitne face i da drmaju scenom. E, upravo stoga, rešio sam da (pokušam da) pustim brkove. Ukoliko redovnije pratite moje uratke na ovom mestu, znate da sam pokušao sve ne bih li postao poznat i priznat frajer. Brkovi su kruna muževnosti. Ne mogu a da se ne setim brkatog baje sa kožnom šapkom iz grupe Village People i ako on nije zračio sirovom i surovom muškom energijom, ja stvarno ne znam ko jeste. Pored toga, izgledaću ozbiljnije i stalno će me nešto golicati ispod nosa. Avaj, puštanje brkova uopšte nije lako. Pogotovo ako ste sa 28 godina i dalje u stanju da se obrijete malo kvalitetnijom gumicom za brisanje (pelikan, rotring, toz). Nakon strpljivog dvonedeljnog nebrijanja, obrijao sam sve osim područja gornje usne i mogu vam reći da se pod određenim svetlom zaista može reći da imam brkove! Odlučan sam u nameri da postanem brka i željno iščekujem dan kada će mi se neko ko me ne poznaje tako obratiti. “Hej, brko, pomeri auto da mogu da isparkiram” ili “Brko, šta ćeš popiti?”.
Sve bi bilo lako da ne postoji i opozicija koja potkopava moje napore i želje, često se surovo šaleći na račun mog novog looka. Zato sam odlučio da pitam vas, dobre i iskrene ljude sa kojima se družim već pet godina i znam da me nećete zavlačiti. Sastavio sam kratki upitnik, pa vas molim za minut vremena i pažnje.

Pogledajte skup fotografija nas nekoliko svetski poznatih muškaraca sa brkovima pa pošaljite a, b ili c na ckm@color.rs a pitanje glasi:

Urednik CKM-a:
a) treba da istraje u svojoj nameri. Jasno je da se ovde radi o grandioznim brkovima u nastajanju.
b) treba da se obrije i moli boga da ćemo svi zaboraviti ovu neprijatnu epizodu.
c) treba da nađe neku ozbiljnu temu za svoje literarne pokušaje jer nas zabole dupe i za njega i za njegove probleme. Crko dabogada!

Znam da bi bilo lakše da sam organizovao SMS glasanje ali za to nisam imao sredstava. Održavanje brkova iziskuje velike troškove.
Sve najbolje i hvala,

Krajem devedesetih bila sam prinuđena da usled lične finansijske krize promenim radno mesto. To je za mene bilo osobito traumatično jer sam, pri tom, morala i da promenim profesiju. Pre toga sam više od deset godina radila kao psiholog, specijalista medicinske psihologije na Institutu za psihijatriju. Izbor psihološke struke kao životnog poziva nešto je što dolazi iz dubine i suštine ljudskog bića. Naravno, da ne pominjem koliko obrazovanja, dodatne edukacije i posvećenosti ona zahteva. Odustajanje od toga nalik je odustajanju od sebe samog.

Nakon što sam ostavila za sobom muke i nevolje psihijatrijskih bolesnika, Roršahove mrlje, beli mantil, jutarnje vizite, terapijske sastanke – nisam postala glavna urednica ”Lepote&zdravlja”. Put dotle bio je dug, naporan, često trnovit. U nekim trenucima besparice, sa dvoje male dece uza sebe, novac sam zarađivala zahvaljujući poslu za koji mnogi misle da su žene stvorene – bedinovanju. Setila sam se svega ovoga u trenuku kada svi strepimo od posledica svetske finansijske krize i recesije. Želim, da podsetim sebe, a i vas, da je ono najveće što smo u životu stekli i zaradili – sposobnost da preživimo i trajemo.

I da možemo da profitiramo od onoga što je u nama u teškim vremenima. Da ohrabrivanje i uteha od strane naše redakcije ne bi ostala samo na rečima, potrudićemo se da vam obećamo da ćete u narednom periodu svoj omiljeni magazin moći da kupite po 99 dinara, upravo kao i ovaj broj. Možemo to da vam priuštimo! Poslednjih godina vredno smo radili i stvarali zalihe u svetu finansija, poznate kao ”bazični kapital”, koji omogućava velikim kompanijama da prebrode trenutke globalnih kriza. Kompanija CPG je poslednjih godina podigla svoj način funkcionisanja na visok nivo, počev od osnovnog kreativnog i stvaralačkog zamajca, pa sve do finalnog štamparskog i prodajnog segmenta. Kao u bajci o cvrčku i mravu, pobrinuli smo se za toplo ognjište i dovoljno hrane. Želimo da ih podelimo sa vama!

Tekst je objavljen kao uvodnik u febrarskom broju magazina “Lepota i zdravlje“.

Netolerantan sam prema netoleranciji. Kakvim me to čini? Da sam to pitanje sebi postavio pre jedno dve hiljade godina luftirajući dokono nožne prste na obalama Mediterana, verovatno bih smislio kakav trotomni odgovor, ali s obzirom na to da mi mobilni telefon konstantno zvrnda, a i hladno mi je da sedim bos – zadovoljiću se jezgrovitim ekspertskim zaključkom – “Mislim da je to OK”…
Baš za Božić sretnem svog komšiju Stanislava kako za šapu tegli svog naslednika. Stanislav je veoma zadovoljan čovek i poseduje lanac mini-marketa, a malom Miloradu su se baš prijele perece koje ovaj nema u svom prodajnom asortimanu. “Pozdrav, komšija. Kuda ćeš?” “Do bankomata…”, odgovorim mu i krenemo tako zajedno istim putem do različitog cilja. Prvo stižemo do pekare, ingenioznog naziva “Pekara”, samo da bismo saznali da je Ramizova prodavnica zatvorena zbog praznika. “Aaarghh”, ispusti junior krik kakvim se ne oglašavaju božija stvorenja…

“Hoću perecu!”, nastavio je implodirajući na svakih pola sekunde… “Aaa, je l’ vidiš ti to, Borocki, Šiptar, a ne radi na NAŠ praznik?! Ne mogu detetu ni perecu da kupim, jebote!”, prasnu Stanislav. “Hmmm, doktore Watsone, šta vi mislite o tome?!”, pitao sam njegovog naslednika koji je u tom trenutku zaboravio na perecu i bio zauzet proučavanjem desetak golubova i vrabaca koji se se nervozno vrteli pred izlogom pekare. Neko neupućen lako bi ga zamenio za kakvog ornitologa, ali poznajući mentalni sklop malog Milorada bilo mi je jasno da dživdžanima radi o glavi i razmišlja kako da napravi mini-masakr ostatkom praznične pirotehnike. Pre nego što je počelo da leti perje, krenuo sam u spasilačku misiju: “Ej, pa ima pekara i tu iza ugla. Još ti se jede pereca, je l’ da?”, oprezno sam primio Milorada za ruku računajući na njegovu glad više nego na zdrav razum. Ovde je važno napomenuti da Stanislavljev desetogodišnjak uopšte nije mali. Glave kakva se sreće u odraslog medveda (kojeg su izujedale pčele) i kilaže koja se mogla veoma precizno utvrditi jednostavnim dodavanjem nule na njegov broj godina, više je podsećao na minijaturnu varijantu auto-prevoznika, nego na nekoga ko još kuburi sa razlomcima. Tako da sam se zaista izlagao riziku… Zamaknemo iza ugla, Šefćetova pekara sija, Milorad uleti odvaljujući zvono nad vratima kao da vrši raciju u drumskoj kafani… Dočepa se konačno perece, pocepa je na dva dela i krene da trpa pecivo u usta obema rukama naizmenično… Ja, naivan, zadovoljan, pljesnem Stanislava po plećima: “Eto, Staki, našli smo perecu! Vidiš da nema razloga za nervozu…” “Da, da…”, složi se on tmurno, “a reci mi, Borocki, kakvi, bre, to ljudi rade za Božić, pička im materina?!”