Beše li poljski premijer ili predsednik taj koji je pre ove finansijske zavrzlame krizu dijagnosticirao kao običnu prehladu i predložio da se prema njoj tako ponašamo?

Njega (ili onog drugog) niko nije slušao i sada po radnim jedinicama “glave lete” uz veselu muzičku podlogu Bajagine “koraci k’o laki oblaci”… Nisam sklon teorijama konspiracije ali globalni finansijski masakr uživalaca plodova svoga vrednog rada liči samo na jedno… Neko je odlučio da uživaju previše plodova, ili da uživaju one sa neadekvatnom nutritivnom vrednošću (šta će ti kivi dobar je i oraj…) i da tom vitaminskom raspojasaniju valja stati u kraj. Da prevedem to na prostonarodski u stihu kao što je novi (dobro, stari) marketinški trend: “Ješćeš proju, ješćeš proju, jebla majku svoju…” Siti proje, pregaoci će navaliti na svoje rekonfigurisane radne zadatke i radiće u skladu sa sopstvenim energetskim zalihama. Paralisani od struka naviše, kreiraće nove poruke koje će, pak, kreirati nove ljude. Novi ljudi imaće manje želuce i trebaće im manje hrane. Imaće manje krvi a ona će nositi manje kiseonika do The Organa. Novi Advertajzinzi, Marketinzi i Kreativinzi navaliće na limese nečega što je moglo da bude veliko carstvo. Ovoga puta, ne radi pljačke, već da bi neko čuo njihove bajne ideje – “GROAAAR!” Makar i silom. Pokoreni radno sposobni ostaće bez, hm, rada, ženskinje razdevičeno, nejač nasađena na otomane biće pordvrgnuta Clockwork terapiji spinoffovima zezanja krize, fajronta i “da li se vaša žena pere” – bućkurišima… Jednostavno – novi trend će biti: “koliko para toliko muzike” a radio i TV emisije sa toplim željama i pozdravima, te nosači zvuka za 99 dinara potrudiće se da vam se ta muzika svidi!
Uvek sam se grozio nasilnih rešenja i smatrao sam sebe gospodinom iako za to nemam validne papire a jedini svedok završio je na ispiranju nakon što je otkrio Beherovku i opciju “repeat” na bendu u “Ciganskim noćima”, ali smatram da kao što očajničko vreme zahteva očajničke mere – tako se i mračna zavisnost od krize može lečiti samo mračnim metodama…

U cilju uspešnog odvikavanja a, priznajem, i našeg plezira, predlažem angažman Popa Lopatara, jedinog preostalog od svoje vrste na ovim prostorima.
Mi ćemo mu pričuvati Harleya dok ne završi…

Redakcijske dileme#1
Baba mog dragog kolege, inače negadljivog kada su oblici i ukusi žena u pitanju, ali veoma izbirljivog po pitanju mesnih prerađevina i hrskavice, postavila je najbolje pitanje: “Kada su novi izbori za Tadića?” Da, Tadić je institucija…

Redakcijske dileme#2
Drugi dragi kolega žrtvovao je pauzu za ručak razmišljući o tope hoće li se omladina PUPS-a zvati UNUKS?

Ponekad se samo pomoću donacije može preživeti

U Srbiji se skoro svakog dana ne može izvršiti po nekoliko neophodnih operativnih zahvata, jer nema organa koje treba presaditi u pacijente. Poslednjih 10 veoma hitnih transplantacija nije bilo moguće obaviti jer porodice friško preminulih nisu dale saglasnost da se organi umrlog koriste. Želeo bih da se tim ožalošćenim porodicama, koje su izgubile drage osobe, obratim sledećim rečima: “Jedite govna i nosite se u…”
Šta će ti, koji moj, organi kad umreš? Zašto ih ne bi dao nekome kome će i te kako trebati? Želim da, kad umrem, sve što od mog tela bude upotrebljivo i bude upotrebljeno. Skinite apsolutno sve što bilo kome, bilo kako treba! Možete uzeti i moje bradavice, ako neko misli da su lepe i da želi takve, i presadite mu ih. Apsolutno mi je svejedno šta će biti sa mojim jebenim lešom kad ja više ne budem živeo u njemu. Poskidajte sve što valja, a ostatak, što se mene tiče, možete dati nekim nekrofilima – neka i oni uživaju. Ne tiče me se. Kad i oni završe sa svojim poslom, spalite to što ostane i prospite gde želite. Neću grob jer mi je jasno da će na svetu uvek biti više mrtvih nego živih i ne možemo ih stalno saditi u zemlju. Nećemo imati gde da živimo ili ćemo živeti na grobljima. Dosta više ulaganja u smrt! OK, ne moraju svi slediti moj primer ekstremne darežljivosti, ali bilo bi dovoljno da postanu donori i stave svoje rezervne delove na raspolaganje drugima u nevolji. Čak iako si religiozan – sve je u redu! Ostavi organe onom kome su potrebni. Bogougodno je 100%! Ne verujem da je iko ikada u Raju rekao: “Uh, zašto sam poklonio bubrege – tako mi se piša! Kako ću sad da uživam u večnoj Božjoj milosti?”
Trebalo bi uvesti pravilo po kojem se podrazumeva da svako zaveštava svoje organe a, ako neko baš hoće da bude sebični drkadžija, neka nosi sa sobom dokument kojim to potvrđuje: “U slučaju moje smrti, ne dam nikome šansu za normalan život! Ako sam ja umro, želim da i ostali prođu tako. Sahranite me u mauzoleju koji se vidi sa meseca. Želim da moji organi trunu pod zemljom.”
Svakog meseca činim svet boljim mestom za život…

Kao nekada kad sam bila dete i sa mora nosila kući školjke, suvenire i simpatije, sada sa svojih putovanja ponesem novoprobuđenu energiju, sećanja na neke gradove i ljude i još poneke zanimljive utiske leta. Nedavno sam se vratila sa info putovanja u Tursku, u organizaciji turističke agencije Big Blue i My Brand Doctor, gde je grupa novinara imala zadatak da poseti desetine novih, luksuznih hotela i da vam iz prve ruke prenese svoje utiske.

Iz razgovora sa menadžerma i vlasnicima hotela koji vrede pravo bogatstvo saznali smo sve o trendovima visokobudžetnog turizma. Od toga da svaki hotel koji drži do sebe ima sopstveni jedinstveni koncept koji se ogleda u sinergiji arhitekture, enterijera i usluge, pa do toga koliko je važno imati pravu mikrobiološku laboratoriju u kojoj se kontroliše hrana koja se poslužuje u hotelu.

Ipak, pored svih zanimljivosti izdvojio se “utisak leta”. Na jednoj od press konferencija, neko od novinara iz naše ekipe je upitao menadžera hotela Amara Dolce Vitae, kako uspevaju da kontrolišu iznošenje stvari iz hotela (čemu su osobito skloni srpski turisti), s obzirom da je režim odnosa prema gostima veoma opušten i velikodušan (kada izađete iz sobe niko ne proverava da li ste razbili čašu ili pepeljaru, a desilo mi se i da odem iz hotela i greškom ne vratim ključ od sobe). Mendžer je bez razmišljanja odgovorio da apsolutno podržava sitne krađe stvarčica iz hotelskih soba jer su one gostima stalna emocionalna veza, koja traje tokom cele godine, sa hotelom u kom su se fantastično proveli! Te sitnice, naizgled nevažne, uveliko doprinose da se ljudi ponovo vraćaju. Dakle, na prvi pogled, gubeći – oni, na dugiročnom planu, dobijaju. Samo za mudre!

Jednodnevni izlet u Albaniju činio se kao privlačna opcija u učmaloj “festivalskoj” i predsezonskoj (ako sezone ikad bude) Budvi. Krenuli smo ranom zorom, Dušan iz Beograda, Bojana iz Niša, jedna gospodja iz Ivanjice, ja i desetak Nemaca, Finaca i Engleza. Tu je i vodič Milivoje koji insistira da ga zovu Mili, duboko u sedmoj deceniji zivota ako ne i osmoj te vozac Zoki koji je prošle godine bio 73 puta u Albaniji!

Posle Bara i albanskih sela u unutrašnosti opstine Ulcinj – krivudavim i izlokanim “medjunarodnim” drumom, neretko ometani od strane kokošaka i krava – izbili smo na granicu sa Albanijom. Novi prelaz se gradi a do tada – blatnjava staza uz gradilište pa do stare napuštene zgrade iznad koje je bunker iz perioda Enver Hodzine vladavine.

Nakon što smo stali u drugu po redu kafanu-suvenirnicu u kojoj Zoki i Mili očigledno imaju dil sa gazdom – stigli smo do obala reke Bojane i za par minuta pred nama se ukazalo brdo za tvrdjavom Rozafom u našem narodu poznatoj kao Skadar na Bojani u čije je temelje uzidana mlada Gojkovica…

Prelazimo drveno-železni most koji su Austrijanci podgili 1916. (na početku svoje dvogodisnje okupacije grada) i koji je još u funkciji. Pored mosta – tone smeća koje se “slivaju” u prelepu Bojanu. Jedino u Albaniji video sam više smeća nego kod nas. Po broju prosjaka smo izjednaceni.

U centru Skadra velika nova Al-Zamil dzamija koju su izgradili Saudijci, zatim – verovali ili ne najveca katolička katedrala na Balkanu (veća i od zagrebačke), pozoriste koje su po ugledu na Boljšoj teatar izgradili Rusi… Tu je i nova pravoslavna crkva, ostaci stare engleske misije, franjvački samostan, parkovi, bazari… Inače, impresivna katedrala u Skadru kao i većina albanskih crkava i i džamija za vreme komunizma – nije služila u verske svrhe već je 1967. pretvorena u košarkašku dvoranu.

Posle Skadra idemo ka Draču i uz put se nižu novosagradjeni hoteli, benzinske pumpe, moteli i privatne kuće – u najrazličitijim stilovima: od imitacija Gaudija preko piramida (!) do srednjovekovnih zamaka a jedan aqua park je bio u obliku “Titanika”!!! Stajemo pored jednog od zamkova preko puta kojeg se nalazi niz ogromnih betonskih bunkera čiji je arhitekta po lokalnom predanju morao da udje u svaki od njih i istrpi avionska granatiranja kako bi se “narucioci radova” uverili da su gradjevine dovoljno cvrste. Arhitekta je preziveo ali je navodno posle toga poludeo.

Drač, najvažnija albanska luka koja će uskoro biti auto-putem preko Kukeša spojena sa Pristinom! Završiće tako kosovski Albanci svoj put ka “toplom moru” pre nego sto smo mi zaboli i prvi ašov (kod nas se ašovi koriste više u druge, terapeutske svrhe!) za Koridor 10, auto put Horgoš-Požega itd. Vozač Zoki nam kaže da je put od Skadra do Drača još do pre samo dve godine bio – izlokani makadam. Sada je to savremena magistrala koja posle Drača prerasta u autoput sa 4 trake.

Dakle, Drač: nekadašnja prestonica Albanije (od osnivanja drzave 1913. do 1920. kada je glavni grad postalo dotadašnje selo – Tirana). Uz obalu načičkani hoteli, sve je prilično natrpano, haoticno i prljavo. Iznad rive dvorci i vile nekadasnjih albanskih patricija, izmedju ostalih i zamak kralja Zogua čiji se sin Leka posle višedesenijskog izgnanstva vratio u zemlju i sada živi u Tirani. Ceo Drač je neverovatna mešavina mediteranske arhitekture XIX veka, ar dekoa, moderne, sivih gradjevina iz vremena komunizma, “papagajki” iz devedesetih i pseudomodernističkih gradjevina XXI veka… Navodno, Rusi masovno prodaju svoje nekretnine u Crnoj Gori u kupuju kuće i stanove uz albansku obalu gde su cene jos uvek izmedju 500 i 1.000 eura po kvadratu.

Prolazimo popred Aerodroma “Majka Tereza” i ulazimo u Tiranu. Ulaz u grad podseća na prilaze Beogradu iz pravca Novog Sada – fabrike, hale, benzinske pumpe, divlja i poludivlja naselja, deponije… Jednim od dugačkih bulevara stižemo do Trga Skenderbeg. Albanski glavni grad je na prvom službenom popisu iz 1923. godine imao – 10.845 stanovnika, 1985. – 200.000 a danas se procenjuje da je populacija Tirane brojnija od jednog miliona. Dakle grad se ustostručio za 85 godina i upetostručio za 25 godina.

Na glavnom trgu prepoznatljiv je spomenik Skenderbegu, postolje na kome je nekad stajala statua Envera Hodze sada je sablasno prazno, zatim džamija Etem Bej gradjena početkom XIX veka, Sahat kula, Nacionalni istorijski muzej sa ogromnim socrealistickim mozaikom u pročelju…

Obišli smo par prodavnica novina i videli da sem domaćih dnevnih listova i uvezenih inostranih magazina – Albanija još nema svojih čaopisa. Iz “mercedesa” parkiranog ispred Muzeja nacionalne istorije na sred trga – trešti “himna Južnog vetra” s kraja osamdesetih – “Mi se volimo” (Šemsa, Dragana, Sinan i Mile), Turbofolk kao srpski ubedljivo najefikasniji izvozni proizvod nije mimoišao ni Albaniju!

Desetogodisnji prosjak prati Dušana pola kilometra uporno pokušavajući da mu na solidnom srpskom proda hemijsku olovku sa albanskim grbom. Jedan drugi ispod spomenika Skenderbegu prodaje albanske i američke zastavice. Inače, Albanija je sigurno jedina zemlja na svetu u kojoj ima više američkih zastava nego u samoj SAD. Ne zaostaju mnogo ni zastave EU i Nemacke…

Odlicna pizza i nekoliko krigli tocenog “Amstela” u restoranu na rubu parka nedaleko od Trga Skenderbeg i – povratak za Crnu Goru.

Posmatram reakcije sautnika – ja sam očekivao više u smislu uredjenosti i čistoce (ni sam ne znam zašto!), Nemci, Finci i Englezi jedva mogu da povežu bilo šta, moji saputnici iz Srbije su prijatno iznenadjeni napretkom a vozac Zoki nas uverava: “biće oni za dvije godine ispred Crne Gore!”