Uveliko smo zakoračili neistraženim stazama 2010. – te godine a ja još uvek nisam sumirala ni 2008.-u a kamoli 2009.-tu godinu. Inače sam prilično organizovana, odgovorna, od onih sam na koje se može računati, lica i događaje možda mogu i da zaboravim, ponekad me je potrebno podsetiti ali zadatke i obećanja retko.

Najgore što sam učinila zbog zaboravnosti je neodlazak na odbranu doktorske teze moje jako dobre drugarice Tine. To me i danas muči a razlog je taj što pored upisivanja u planer nisam aktivirala i podsetnik na telefonu. Možete misliti kako sam se osećala, užasno, iako mi drugarica iz detinjstva zaista nije zamerila neću sebi oprostiti što nisam ponosno slušala njeno predavanje i nisam proslavila tu DR titulu sa njom. Moja druga drugarica Biljana upravo završava magistarski rad pa moram da je nagovorim da nastavi dalje u tom MR DR POST DR pravcu jer ja MORAM da prisustvujem odbrani doktorske disertacije neke od mojih drugarica, tada ću otvoriti dva šampanjca, jedan u Tinino a jedan u Biljanino ime….Biki znam da ti je dosta učenja ali molim te razmisli, makar razmisli….

Sada ću se nadovezati na moj blog s kraja 2007. godine
Od moje 3, tada SINGL drugarice, Jeki, Sneki i Biki, prva čeka drugo dete, a naš prvenac u društvu, Una, sada ima godinu i po dana i nešto je najslađe što ste ikada videli, zna da kaže Kiki, Miki i Sneki…e to smo mi, samoprooklamovane Unine tetke…ona obožava naše đinđuve, da joj pevamo Zum-zum i da je hranimo Argeta tuna paštetom. U julu očekujemo i Uroša…Naime, Jeki nam je pre par meseci samo poslala sms sledeće sadržine:“Ne planirajte letovanje 10.jula!!!! Tada mi je termin za porođaj. Biće dečak!“

A druga, Sneki, eh moja Sneki najdraža, udaje se 13. februara, i ja kumujem, a to nije mala stvar, ona je inače već moje kumče jer sam je pre 7 godina krstila a sada ću i da je venčam. Srećna je, oči joj se smeše svaki put kada priča o svom budućem mužu kog smo na samom početku njihovog „muvanja“ neodgovorno prozvali po kompaniji u kojoj radi ne znajući da ćemo ga gledati i zvati dugooooo dugooooo – Pepsika. A sada vi pogodite gde radi :)

Biki, kao što već rekoh završava magistarski rad, ja organizujem događaje, akcije, kompenzujem, promovišem i sve češće sam u Beogradu, malo zbog posla, malo zbog zadovoljstva i sve više volim taj grad, hm, stvarno!

Statistički i analitički posmatrano, verovatno ću moći da vam kažem i nešto detaljnije o svemu ali tek za dve godine, eto da ne bih prekidala niz. Suma sumarum 2007. pa 2009, sledeća je znači 2011. Do tada ću uživati u pogledu kroz prozor CPG zgrade, u čišćenju snega sa mog žutog auta, u kafi sa kolegama i drugaricama, u relaciji NS-BG, u organizaciji 35.-og rođendana moje drugarice Sandre i u isprobavanju nove mini čarlston haljine za Snežinu svadbu

Povodom našeg modnog editorijala i deset mladih devojaka, koje je prvi put obasjalo svetlo reflektora i koje su na početku karijere, želim i njima, a i vama, drage čitateljke, da, po ko zna koji put, osvetlim temu ciljeva i odricanja. Krajem prošle godine je američki model Kristal Ren objavila knjigu Hungry (Gladna ili Gladne). U ovoj knjizi na temu ambicija, apetita, predrasuda, mlada manekenka opisuje svoj trnovit put do uspeha na modnim pistama kroz svoju borbu sa konstantnom glađu.

Sa druge strane, nedavno se u prodaji pojavilo izdanje V magazine pod nazivom Size Issue, koje ukazuje na potpuno drugačiju modnu dimenziju – “veliko, malo, vitko, oblo – svako telo je lepo”. U njemu se mogu naći fotografije tzv. “big size” modela, na kojima su dame skockane po poslednjoj modi, ali i sasvim obnažene. Istovremeno je predstavljen i modni editorijal Size Fits All, kojim se modnoj industriji skreće pažnja da visoka moda ne mora da se prezentuje tipično anoreksičnom, manekenskom figurom, i samim tim proizvodi za iste takve potrošače. Dizajnirana odeća koja vrca od živih boja, printova, seksepila nalazi se i na izrazito vitkim i na veoma zaobljenim telima – i izgleda podjednako dobro. Odricanje od potrebe za hranom i borba sa glađu je neprirodna i surova, bez obzira na “savršeno telo”, koje je jedino tako mogla imati tada nesrećna, a danas obla i zadovoljna Kristal Ren. I bez obzira na ciljeve koje je time mogla postići – ostvarila je neke druge, na druge načine!

Kao i ova borba, tako i neke druge životne borbe, naprosto nisu prirodne, nisu u skladu sa našom ličnošću i našom dušom, ma šta mogle da nam donesu. Za sve nas, osim puteva i odredišta koji nam se čine pravim, suđenim i izuzetnim, postoje i drugi putevi i odredišta. Do njih možemo stići sa manje ili više odricanja. Pri tom, veličinu odricanja treba da merimo jedino u odnosu na nas same i naše suštine, ono što jesmo.

Tekst je objavljen u magazinu “Lepota i zdravlje” br. 108  februar 2010.

Tehnološki iskorak donosi naravno mnoge prednosti, nove navike, ali i “gasi” neke ustaljene aktivnosti. Jedna od njih, koja polako iščezava u kompjuterskom dobu je pisanje rukom (jedan sjajan link o istoriji pisanja rukom). Ovu aktivnost koja koristi papir i olovku, u nekim domenima ljudske angažovanosti, gotov potpuno su zamenili tastatura i ekran.

Jedno istraživanjanje sprovedeno pre dve godine od strane američkog ministarstva obrazovanja ukazuje da 90 % prosečnih srednjoškolaca provede pišući rukom samo 10 minuta dnevno, te je dalo preporuku da se taj prosek povisi na bar 15 minuta. Na univerzitetima je stvar mnogo “gora”, jer znatan broj univerziteta uz godišnje školarine nudi i laptop kao osnovnu alatku u edukaciji.

Drastičan primer “tastaturizacije” koji možete videti na  slici snimila je Mollie Sterling pre neke 2 godine, zabeleženoj na kursu novinarstva na univerziteti Mizuri (probajte da nađete nekog na slici ko koristi papir i olovku):

klikni na sliku za uvećanje

Vožnja putem ka Evropi…

Idem ti ja tako nekud svojim poslom, automobilom i… taman kada sam izlazio iz jedne šumovite deonice najgoreg kolovoza na svetu, saobraćajni policajac iskače iz svoje brižljivo pripremane zasede. Maše mi svetlećim vibratorom (Lex Steele lifesize) iako je divan sunčani zimski dan. Auto im je parkiran (mudro!) na nizbrdici. Pokušaću da pri zaustavljanju i parkiranju ne pregazim njega i ne udarim u auto njegovog kolege i time im stavim do znanja kako sam dobar i obazriv vozač. Prvi utisak je jako važan!
“Dobar dan, vi niste upalili svetla”, odmah prelazi na stvar. “Nisam smatrao za shodno, vidite kako je sunčano, moram i tamne naočare da stavim”, branim se ja. “To nije stvar slobodne procene, po novom zakonu mora svetla, tako ste uočljivi drugim vozačima”, objašnjava mi. “Mislim da onaj ko po ovakvom suncu ne vidi drugi auto ne bi trebalo ni da vozi, zar ne?”, pravim se pametan. “Ne znam ja to. Išli ste 67 a ovde je ograničenje 60 km/h”, dodaje mom zločinu. “Tjaaa, mislite li da bi onom koga bih raspizdio mnogo značilo da ga udarim sa 7 km/h manje?”, poentiram u prazno. “Propis je takav! A vi ni pojas niste vezali…” Ima li kraja mojim mukama? “To je zato što bih u slučaju nesreće više želeo da poginem nego da ostanem invalid”, pozivam se na lične slobode i slobodan izbor. Sve u svemu, saopštava mi da po novom Zakonu o saobraćaju ovo što sam ja uradio zavređuje smrt streljanjem na licu mesta, konfiskaciju pokretne i nepokretne imovine i interniranje moje porodice u radni logor uz prinudnu naplatu dodatne kazne od 24 miliona dinara. “A gde vam je flu… folou… floure… ‘de ti je prsluk bre?”, smišlja završni udarac. “E, to imam, evo mi ga u pregradi ispod sedišta”, konačno imam šta da kažem u svoju korist! “Prsluk mora biti nadohvat ruke a tu ga ne možeš dohvatiti”, rešen je da me totalno rasturi. “Kako nije nadohvat? Vidi bre kolike ruke imam! Mogu prsluk iz vašeg auta da dohvatim odavde. Pristupačna je to pregrada. Ne bih valjda pištolj, kokain i uranijum tu držao da mi nije zgodno?” Gotovo, izgoreo sam u žaru rasprave. Zbogom… Ali, onda je video dva CKM-a na zadnjem sedištu: “Ej, je l’ to novi broj?”, ozario se. “Taze! Sad iz štamparije stig’o. Hoćeš jedan? Hoćeš oba, i za kolegu?” – svetlo na kraju tunela. Uzima, smeje se. Komentarišemo ribu na naslovnoj jedno pet minuta (Uhh! Dooobra!) i – uz smeh se rastajemo. Ljudski, srpski… Trebalo bi da pozovem Draganu da joj se zahvalim…

Daško Milinović

Ovaj konceptualni video koji predstavlja korporativni kolaborativni istraživački projekat iniciran od strane medijske kuće  Bonnier R&D pikazuje nam opipljive rezultate istraživanja vezanih za korisničko iskustvo čitanja digitalnih magazina na ručnim e-readerima.

Vizuelizacija ilustruje jedan od mnogih mogućih vidova digitalnih magazina i korišćenja (čitanja) magazina, u bliskoj budućnosti.