Dan posle Đurđevdana Srbija je dobila predsednika Skupštine. Njegovom izboru je, naravno, prethodila smorna višečasovna rasprava uobičajeno ušančenih u sopstvene stavove poslanika. Ne želim da se bavim likom i delom Novoizabranog, on je samo posledica naše političke stvarnosti, ali zato hoću da protestujem protiv činjenice da isti ljudi već sedam godina sede u klupama (doduše, ne više u “zagušljivoj” sali nekadašnjeg srpskog Parlamenta, sada su se preselili u “njima primerenije okruženje”), iste “argumente” razmenjuju i već napamet znam šta će Vučić reći Đeliću, na koga će se Marković ostrviti, kome će biti namenjene Petrovićeve žaoke a kome će Aligrudić pripisati nepodopštine.

Ne mogu više ni da ih gledam ni da ih slušam. A kadgod sam pred ekranom sedela kao prikovana. Zainteresovana, tolerantna (koliko je to bilo moguće) i prema milim i prema nemilim govornicima jer sam ih u to, ne tako davno, vreme na takve delila. Sada je moja tolerancija iščilela, nestala, ni trag od nje ostao nije a na sva lica koja mi se smenjuju pred očima reagujem isto – zgađeno. Zato razmišljam o tome da tužim srpski Parlament jer, ne samo da je od mene načinio netolerantnu osobu, već mi je oduzeo i nadu i Evropu. Poznato je da je u Srbiji nadoknada za takozvani “duševni bol” mnogo viša nego za onaj sirovi, fizički (pouzdano to znam jer sam se kao novinar naplaćala takvih kazni), pa pretpostavljam da bih i ja mogla da se ovajdim. Međutim, ima tu jedna “kvaka”: naša država jeste u poslednjih nekoliko godina, stremeći ka Evropi, donela mnoštvo zakona, na primer, odličan (kažu) Zakon o zaštiti ljudskih prava i prava manjina (samo da ga još implementiramo), Zakon o zaštiti potrošača (o kojem potrošači nemaju pojma), čak i Zakon o zaštiti životinja po kojem je zabranjeno “uspavljivati” pse lutalice (jedine svesne elemente našeg društva koji i te kako koriste svoj novoizboreni status pa ujedaju sve što stignu), ali se nije potrudila oko najvažnijeg – Zakona o zaštiti birača čijom zaslugom poslanici sede u skupštinskim klupama i ne odbijaju “masne” plate.

Razumem ja da sam sasvim odgovorna za to što se Čeda i bratija bahate za govornicom praveći od nas budale ali i zahtevam da budem zaštićena bar toliko koliko pas lutalica. Jer, sve nas, birače, još uvek mogu i da uspavaju, i da maltretiraju, i da nad nama vrše najstrašnije mentalne eksperimente (kako drugačije nazvati smenjivanje za govornicom Nataše Jovanović i Aleksandra Vučića, kojima ni 56 sati ne bi bilo dovoljno da iznesu svoje britke opaske na račun političkih protivnika?) a da nam nikakav instrument za odbranu nisu dali ni u nagoveštaju.

Zato, pozivam birače da se organizujemo kao manjinska grupa (iako nas je najviše, zapravo smo toliko uniženi da se ponekad osećamo kao da nas nema) jer je činjenica da takva udruženja mogu da se izbore za ponešto, pa čak i da dobiju svoj zakon koji će ih štititi. A onda, umesto neba, Evropa će nam biti granica! Moći ćemo da pokucamo na vrata suda u Strazburu i da namaknemo koju crkavicu, bar kao građani Kraljeva koji, čuh nedavno, istržiše za poslednjih nekoliko meseci iz opštinske kase višemilionsku svotu na ime pretrpljenog straha i bola zbog ujeda pasa lutalica. Pa da i mi (zaštićeni) jednom ujedemo ruku koja nas ‘lebom ‘rani!

I neće nam u tom slučaju biti važno da li imamo Vladu.