Gledam one mučne slike iz Bogovađe, buy Banje Koviljače, prostate Ušća kod Obrenovca… pa se pitam: kada je i zašto nestalo sve ljudsko u nama? Zar je moguće da nas ti nesrećnici koji su utekli iz građanskim ratom zahvaćene Sirije, Avganistana ili neke druge nevolje baš toliko ugrožavaju da ćemo ih radije prepustiti „beloj“ smrti ili onoj od gladi nego što ćemo im pružiti komad hleba i stari kaput? Osmeh ohrabrenja namerno ne spominjem jer je empatija u nama naprosto – usahla.

U potrazi za (boljim) životom, na putu ostvarenja toliko skromnog ljudskog sna da s mirom ustaju i s mirom ležu, isprečili su im se negostoljubivi (ovo je pravi eufemizam) stanovnici pobrojanih i još nekih mesta u Srbiji, uplašeni time da će im došljaci poremetiti ustaljene navike.

Kada smo to postali toliko bezdušni, neosetljivi na tuđu muku? Da li smo mi potomci onih srpskih domaćina koji su prihvatili mnogočlane slovenačke porodice početkom Drugog svetskog rata nudeći im utočište do okončanja tog užasa? Naši preci, isti oni koji su u oskudici delili poslednji obrok sa svojim nevoljnim gostima, sada se u grobovima prevrću gledajući tužne azilante kako se na novembarskim temperaturama teturaju od gladi po okolnim šumama, ali ipak pokušavaju da zadrže ljudskost kupajući se u ledenim potocima da bi koliko-toliko održavali higijenu, kao i još tužnije potomke koji ne žele te azilante u svojim naseljima, jer se, zaboga, plaše za svoju decu! Pa kome su oni naudili? Nisam čula ni da su nekoga mrko pogledali, a kamoli da su učestvovali u nekoj nepodopštini. Zagovornici ideje „proterajmo ih iz Srbije ili makar iz mog sela“ tvrde da „ti stranci kradu sve što stignu“, a zaboravljaju da glad nema oči. Kada bi konačno bili na toplom i s makar jednim toplim obrokom dnevno, uverena sam u to da niko od njih ne bi posegnuo ni za jabukom s grane. Pobogu, oni su prestravljeni svime što im se desilo u otadžbini (a nisu pobegli od malih jada), pa i onim što im se ovde dešava. A samo su u prolazu kroz našu zemlju. Koliko sutra, postaće članovi zajednica u zapadnoevropskim državama, pa verujem da će s pravom „lepo“ pričati o nama i da će ih pritom zapadnjaci slušati u želji da potvrde svoje već izgrađeno mišljenje o nama, „surovim Balkancima“.

I onda se čudimo zašto nas svuda u svetu doživljavaju kao „loše momke“. Nije nam potrebna nikakva Medlin Olbrajt da nas ocrni, ocrnili smo sami sebe odnosom prema nevoljnicima. Ovakvi kakvi smo – stisnuti, sebični i ksenofobični – još dugo ćemo se pitati kada će nam biti bolje. A dovoljno je setiti se reči upokojenog patrijarha Pavla, u koga smo se svi zaklinjali: „Budimo ljudi! Biće nam bolje kada budemo bolji ljudi.“ Zar je to toliko teško?