Dečja bolnica, doctor pola jedanaest, gužva. Imao sam sreće da sa svojim detetom obavim testiranje za manje od sat vremena (zahvaljujući privatnom doktoru). Ali, kao da sam još uvek tamo i znam da ću do sutra nekako biti tamo.
Kap u moru:
-Izvinite, sestrice, zakasnili smo, imamo zakazano u deset…
-Pa, vidite li koliko ljudi čeka?!
-Vidim, izvinite, sestrice, ali, izašla sam s posla, pa nisam imala gde da se parkiram, dvadeset minuta sam izgubila…
-Onda ste morali da krenete pola sata ranije!
-Ali, kako…
-Sledeći! Ma, dajte papire. Sledeći!!!
Sestre su na ivici nervnog sloma. Ispred njih gomila nervoznih mama, poneki tata i deca ukočena od straha. Iza njih su velika vrata iz kojih dopire dečji plač, vriska i zapomaganje „Mamice,ne daj me, mamice“. Raspadam se kada pomislim da je moj mali tamo, a ja ne mogu da oteram bauke koji ga plaše. Kako li je tek medicinskim sestrama? Svi se muvaju oko šaltera, svi nešto hoće, niko nasmejan…
Ni doktorice nisu nimalo ljubaznije, ali popuštaju mamama malih pacijenata, idu linijom manjeg otpora, valjda. Neki, ipak, nisu bili te sreće, pa su morali da se vrate sa uputom, ili neki drugi dan, ili… deca plaču, vrište, sve im je tako strašno pogotovo što još ništa ne shvataju. Ne shvatam ni ja: Zašto mora da bude tako?
Pomislim da bi se možda nešto promenilo kada bi sestre i doktori imali veće plate, kada bi šalter bio šareniji, kada bi neko animirao decu dok čekaju svoj red, kada bi, dođavola, živeli u zemlji Dembeliji…