– Vidi ga, k’o od brega odvaljen!  – To je sredinom sedamdesetih bio komentar kada bi me roditelji vodili u posete kod svojih prijatelja na “prikazivanje”. Naravno, da sam se osećao kao mečka na vašaru, ali nijedan roditelj nije svestan kakve traume pravi svojoj deci terajući ih da recituju, pevaju, žongliraju… Još sam i dobro prošao jer me nisu terali da se za pivo penjem na banderu. A bilo ih je. Mislim na bandere – pivo je došlo kasnije.

– Vidi ga, pokvario dva čoveka! – To je sredinom osamdesetih bio komentar kada bi me ti isti prijatelji sretali na ulici, nakon čega bi ih strefio oštar bol u predelu vrata dok su me odmeravali od pete do glave. Da ne pomislite da ovo piše Jao Ming, u to vreme tinejdžeri od metar devedeset su bili retkost, tj. pripadam prvoj hibridnoj generaciji koja se zapatila na ovim prostorima.

Elem, godine su prolazile, a ja sam se zaustavio na 190 i ni makac više. Tako je propala moja košarkaška karijera i san da dostignem svog idola Dražena Dalipagića, jer sam na treninzima retko kada izlazio iz reketa, i bez obzira što sam bio maher da protivniku uvalim lakat u bubreg, a da to sudija ne vidi, morao sam okačiti patike o klin. Tad mi je otac rekao:

• Pa, treniraj nešto drugo.
• Šta?
• Boks, recimo…

dem ja na boks, i dok sam peglao druge bilo mi je super. Ubrzo me prebace u naprednu grupu i ubace me u ring sa nekim mrgom koji je već ovladao ovom (ubilo se) plemenitom veštinom… Kad sam se posle mesec dana probudio rešio sam da čoveka koji me je ponosno izneo iz porodilišta više nikad ne pitam za savet. Bar ne kad je moje zdravlje u pitanju.

E, došao sam (falim te Bože) i do teme o kojoj mnogo više razmišljam nego ranije. Zdravlje.

Nakratko ću se opet vratiti u mladost. (Aman dokle!)  Kad god bih otišao kod lekara uvek je bilo isto. Ma, gde tolikom čoveku može nešto biti? ‘Ajde, pij čaja i sisaj malo vitamina C i sve će proći kao rukom odnešeno, reče “skupina belančevina” u belom. Htedoh mu nešto reći o sisanju i vitaminima, ali prećutah.

Ni okolina nije ništa manje kriva za moj nemar prema samom sebi, jer – muško ne plače, ne kuka, ništa ga ne boli…  Još kada je u pubertetu proradio testosteron – umislio sam da mogu i po vodi da hodam.

Početkom godine, nakon što sam završavao jubilarni 500. broj “Sveta”, onaj što je jako, jako davno hodao po vodi mi je poslao poruku. Pošto u Njegovo vreme nije bilo čuda moderne tehnologije poruka nije bila nimalo ukusna. Štaviše bila je ulkusna.
Od ta doba grah se ne kuva, a ni šunka se ne čuva! Piletina i riba, moje omiljeno meso iz mladosti je ponovo na meniju, “rubinov” vinjak je penzionisan, pivo, bez obzira na čudesno dejstvo vitamina B u koje sam se prvi put uverio pre nekih tridesetak godina, više ne prolazi ni kao prehrambeni artikl. Čak nema ni dileme jesam li, ili nisam lav. Podznak kaže da jesam.

A otkud naslov čudovište iz fit nesa, kao pitate me vi.

Pa, isto se nedavno pojavilo u jednoj novosadskoj teretani!