Delhi je grad koji simbolizuje Indiju, koja opet, za 5 godina postaje najmnogoljudnija zemlja sveta, te stoga simbolizuje svet. Barem Treći svet. A kakav će biti najveći deo sveta, ako gledamo po Delhiju? Lud, prenaseljen, prljav i ljubazan, šaren i bučan u isto vreme.

Vozač motorne rikše, Sik sa karakterističnim turbanom.

Razne se ideje motaju po glavi svakome ko krene u Indiju. Uglavnom su „romantične“: šarene ulice, zanimljivi ljudi raznoraznih običaja, egzotična priroda. Nešto kao kulise filma „Indiana Jones 2“. Ali, sve je to velika greška. Indiana je bio u Indiji pre nekih 70-ak godina, kada nije bilo (puno) motornih vozila, izduvnih gasova, PET-ambalaže, i neuništivih kesica od čipsa i čega sve ne. Možda je dečurlija tada trčkala gola do pasa po selima u kojima jeste bila beda, ali barem autentična beda, ali danas, u eri globalizacije, deca nose dresove Manchester Uniteda, drže u rukama mobilne telefone. Na kućama, i onim najsiromašnijim, sada su satelitske antene. Svet je postao jedno, u isto vreme ostavši totalno podeljen. Šta nas deli, kada već imamo zajedničke… dresove, Coca-Colu i mobilne telefone? Pa, duh. Istočnjački duh je ono što definitivno imaju narodi Azije, a narodi Evrope, pa čak i ako su bili dugo pod Turcima, nemaju. Stalno mi je u glavi odjekivao stih Rudyarda Kiplinga „East is East, and West is West, and never the twine shall meet.“ Trebao je da kaže: srešće se i zagrliće se, jednom rukom. Nikad sa obe.

Kompleks Humajunov grob

U Delhiju te mogu stići razne stvari, već od aerodroma: jet-lag, dehidratacija, klimatski šok, kulturni šok. Kad smo kod ovog poslednjeg, upečatljivo je da na delhijskom novom aerodromu Indira Gandi nema klasičnih podova od pločica ili granita, već su svuda postavili tepihe. Ako ti se ovolika „kućevnost“ učini prevelikom, posle ćeš primetiti da Indijci a)obožavaju da idu bosi b) obožavaju da sede na podu, posebno žene. Hladni granit nije dobra opcija. Bolje tepih. Kilometri tepiha, u hodnicima aerodroma. Na delu za pasošku kontrolu, destine otvorenih dlanova i cvetova, simbola religije hinduizma, dominantne u Indiji. Kasnije ću primetiti da su, iako u laičkoj državi, svi veoma posvećeni svojoj religiji, i da ona utiče na to kako će se ponašati koja osoba u svakodnevnom životu. Ponekad čudno, ali uvek spokojno, bezbedno i veselo, takav će biti i ceo boravak u Indiji, zemlji najljubaznijih ljudi na svetu.

Kompleks Humajunov grob

„Samo 1 dolar bakšiša?“, kaže taksista kada nas je dovezao pred hostel u centru Nju Delhija, u ulici Glavni Bazar. Dobro, evo ti dva. „Samo dva?“ Nemam više volje da se raspravljam. Cela vožnja je koštala 4 dolara. Izrazom lica kažem da je nerealno očekivati da dam 100% bakšiša. Nasmejani taksista kaže: „Vi ste iz neke zemlje koja nije baš mnogo bogata?“. „Baš tako! Malo bolja od Indije!“. Šta će čovek, navikao se na neke darežljivije ljude. Mada, kada sam video kako se Australijanci cenjkaju za svaku rupiju, ne znam na koga se navikao. Još smo mi iz Srbije bili i najmekša srca u poređenju sa vazda avanturističkim, nasmejanim i uvrnutim Aussijima. Poenta: što sam onda došao u jeftinu zemlju ako ću da plaćam za bakšiš isto onoliko koliko se plaća i po redovnoj ceni? Sledeći taksista, uprkos dobroćudnim očima, neće dobiti ekstra dolar na moljakanje.

Humajunov grob je jedan od umetničkih vrhova mogulskog, muslimanskog stila u Indiji

Glavni Bazar (Main Bazar) je došao pomalo kao šok. Pazi, od države koja ima milijardu stanovnika (i još par stotina miliona kao kusur) očekuješ neku glitzy i classy glavnu ulicu, neku fensi prestonicu. Makar u centru. Ne u Delhiju! Kuće na 1 sprat, mali dućani, cenjkanje, dobra trgovina, ali nigde „prestoničkog“ mentaliteta i arhitekture. Ali, eto prilike da vidiš šta je Indija u stvarnosti. Čovek koji prodaje preskupe kašmirske šalove preko puta uličnog kuvara koji na talandari peče meso na ulju. Pored uličnog kuvara je javni WC sa tri otvorena pisoara i sve bazdi na amonijak. Australijanci naručuju hranu. Pitam ih da li je bezbedno. Kažu, „Jeste, ako ne jedeš već gotovu hranu, gledaj da pravi pred tobom“. Nisam ubeđen u potpunosti. Ne postoji džaba bolest koja se sastoji od mahnite dijareje i povraćanja sa temperaturom koja je u udžbenike ušla pod imenom „Delhijski stomak“. Preko puta WC-a večito leži isti pas. Pored je internet-kafe i silni stranci ćaskaju Skype-om ili surfuju. Dečaci se drže za ruke, kao znak drugarstva, a ne gejštine. Žene niko ne gleda pohotno. U haosu svakodnevice prašina zbog gradnje stotina zgrada i metroa meša se za smogom. Ko mi je kriv kada nisam proverio činjenicu da je Delhi i zvanično najzagađeniji grad na svetu. To se primeti kada hoćeš da slikaš nešto u daljini: i po najsunčanijem danu nema velike vajde da hvataš daleke kadrove.

Očigledno je pljuvanje raširena pojava.

Uzrok zagađenja današnjeg Delhija su stotine motora, motornih rikši i automobila. „Indija? To ti je zemlja u kojoj su svi na biciklima!“, rekao mi je jedan stariji putnik koji je, očigledno putovao u Delhi pre globalizacije i ekonomskog buma. Sada su ulice toliko zagušene i gužvom i smogom, da je razmišljanje o bicikističkom Delhiju nestvarno koliko i Titova Jugoslavija. Ali, šta sad. Enjoy the ride! Australijanka sa pirisngom u donjoj usni koja je došla na 3 meseca u Indiju (!) i već ordinirala po nekim svadbama (pa je zato iscrtana uklonjivim tetovažama od kane po rukama) poklanja mi mapu grada. Vozač motorne rikše, Sik sa bradom i turbanom, nudi da nas odveze do prvog highlight-a koji sam izabrao, Humajunovog groba. Naravno, ovo ne ide tako jednostavno kao na Zapadu, ali je beskrajno zabavno. Prvo se svi slikamo u rikši i pored nje, na zahtev vozača. Onda nam svi prodavci iz okolnih radnji prilaze da nas pitau odakle smo i je l’ bi smo šta pazarili. Kasnije! Sik nas vodi do Humajunovog groba, ali tipičnom indijskom ljubaznošću, prvo do svih ostalih spomenika koji su usput: katoličke crkve (u bojama indijskog hrama, zanimljivo), i ispred sikskog hrama. Ovo je uradio sa posebnim ponosom, i zaustavio se da se slikamo mi sa hramo, sa njim, međusobno i sve tako u krug. I sve sa osmehom na licu. Ovde vreme nema nikakvog uticaja. Olakšavajuće je. Humajunov grob je možda i najznačajniji spomenik Delhija, i kao i ostali najznačajniji spomenici, potpuno je muslimanski. Sever Indije je inače, po spomenicima, apsolutno muslimanski: ovde je vladala dinastija Mogula, koji su biti toliko bezobrazno bogati da je njihovo prezime postalo zajednička imenica za nekog strašno bogatog i moćnog. Medijski mogul? Finansijski mogul? Evo me pred pravim Mogulom. Tj. grobom cele familije koje su jedni drugima podizali u tipičnom mogulskom stilu, sa prepoznatljivom lukovicom na vrhu kao kupolom. Ima nekoliko zdanja i grobova, kapija i džamija, ali je grob samog Humajuna najupečatljiviji. Liči malo na Tadž Mahal, što nije ni čudo, jer ih je gradila ista porodica, samo što je stariji. I Tadž Mahal je gradio muž pokojnoj ženi, a ovo čudo arhitekture gradila je žene pokojnome mužu. Svuda su školska deca u crveno-belim uniformama koja viču „Hello!“ sa osmehom i hoće da se slikaju. Već mi se čini da su ovde naseljeni najljubazniji ljudi sveta, a osećaj će se iskristalisati do kraja putovanja. U blizini je neka vrsta Trijumfalne kapije, zapravo Kapija Indije (The Gate of India), spomenik poginulim indijskim vojnicima u I Svetskom ratu. Inače, u to vreme, 1914. Indijci su toliko bili verni Imperiji da su se prijavili u enormnom broju kao dobrovoljci da ratuju za Kralja i Otadžbinu širom planete.

Bicikl-rikšadžija, mršav, nizak, snažan i tvrdoglav. Zaslužio je svaki cent bakšiša.

Naravno, tu su i svete krave i njihova balega, po kojoj se neumitno gaca i koja širi nezaustavljiv miris unaokolo. Ako si gadljiv, nije zemlja za tebe. E sad, zašto su krave svete, odgovor je jednostavan: Šiva i Brama su u jednoj inkarnaciji bili u obliku krava, pa se smatra da su sve krave sada „deca Šive i Brame“, tako nekako. „Pa ako su krave toliko svete, zašto ih ljudi ostavljaju da žive na asfaltu i u smeću među ljudima, zašto ih ne odvedu na pašnjake i ukažu im dostojno poštovanje?“ pita jedna članica naše grupe. Odgovor je i kompleksan i prost: krave su TOLIKO svete da nisi TI, bedan i nedostojan, običan čovek, uopšte u stanju da shvatiš šta je za kravu dobro! Krava je toliko pametna i mudra da ti ne možeš, kao čovek i nula kosmička naspram nje, shvatiti zašto je ona izabrala da bude u gradu. Ako krava ‘oće da bude na asfaltu, to je zato što zna bolje od tebe zašto je to dobro. Tako da ljudi i nemaju pravo glasa po ovom pitanju, a uputstvo za kretanje po gradu je: vozi sporo, da ne bi udario kravu. Ili dete. Ili čoveka. Svi su svuda i svi se kreću bez nekog reda, ali opet, nema sudara, i sve je nekako savršeno.

Muslimanski hotel. Nije bitno koliko je siromašno, važno je da je religijski “očišćeno”. To je Indija.

Povratak je možda i najupečatljiviji doživljaj Delhija. Nakon kraće vožnje metroom (nova stvar u Delhiju, ali prevozi samo 1% stanovnika, mada čisto i redovno), izašli smo na stanici koja je „nedaleko“ od hostela. Jedini koji hoće da vozi je bicikl-rikša. Ima samo dva mesta napred, a jedno pozadi, pa se ja odlučujem za ovo „drugorazredno“, sa pogledom unazad. E, to već ima šta da se vidi: hindu hram pored koga sede žene u tirkiznim haljinama sa zapaljenim svećama, a metar od njih leži onesvešćeni dečak u svom izbljuvku, koga preskače pas. Na metar od dečaka je prodavac kafe, a pored lončar suši svoje vrčeve, koje niko ne dira. Prosjaci se mešaju sa napucanim likovima na motorima i skupim telefonima i satovima. Ovako mogu da nastavim danima. Potpuni haos i red u isto vreme, a sve je nekako spokojno i puno ljubavi, čak i kada se vidi tragedija na svakom ćošku. I niko nikog ne dira. Čak ni nas, koji smo očevidno stranci i očevidno bolje stojeći od većine prisutnih. Maksimalna opasnost u Delhiju i celoj Indiji je – džeparenje. Objašnjeno mi je da je većina ljudi veoma privržena hinduističkim verovanjima, po kojima je najbitnija stvar o kojoj treba da razmišljaš u svakom trenutku – tvoja sledeća inkarnacija. Ako nešto naopako uradiš, prebaciće te u „nižu ligu“ u sledećem životu. Ako ubiješ nekog ili ga povrediš, rodićeš se 100 puta kao svinja, žaba i ili insekt, tako da je bolje nikoga ne povređivati. I obrnuto – sve što si radio u prošlim životima, kao karma je uticalo na ono što si danas. Ako si jadan dečak koji se ispovraćao i onesvestio, to je zato što si nečim to zaslužio u prošlom životu, valjda. Pa da se ne mešamo. Mešati se u živote unesrećenih mogu samo hrišćani i Majka Tereza, na radost poniženih i uvređenih. I KP Indije, jedna od najjačih na svetu, uzgred.

Elem, svako malo samo što nisam ispao iz rikše, u mene su se zaletali i motori i kola, i smejali su se kada su se zaustavljali na 10 cm ispred mojih nogu. Razgovarali su sa mnom dok smo čekali u gužvama i na semaforima. Gledao sam svetla bučnog velegrada i ruševne kuće i radnje gde se uvek nešto dešava, prodaje, viče, trubi. Opijen ovim iskustvom nagradio sam bic-rikšadžiju debelim bakšišom na kraju. Crče čovek dok nas odveze 2 km, kroz uličice i stranputice. Ali, otkrio nam je jedan novi svet. I vrli, ako se pod vrlinom podrazumeva mir, tolerancija i ljubav prema bližnjem.

Prodavac, sa likom Ganeše, boga koji štiti trgovce.

Ima još arhitektonskih bisera u Delhiju: Džamija Masdžid je mogulska, opet nalik na mogulski Tadž Mahal, sa mnoštvom ljudi u dvorištu. Ali, dolazak do nje je posebno zadovoljstvo, jer se prolazi kroz Stari Delhi, muslimanski, još luđi i sumanitiji od Novog: frizer ima svoju radnju na sred ulice i šiša i brije prolaznike, a ljudi suše veš na elektičnim žicama, kojima su se ilegalno priključili na bandere. Bandere izgledaju kao četke koje žene koriste za kosu. Spooky. Šteta što sam većinu fotki pravio iz rikše u pokretu, pa neke nisu preterano uspele. „E, ovo je opasan Delhi!“, kaže vožač. „Ovde je ludo i siromašno!“. Neprepričljivo skoro. Nedaleko od džamije, opet mogulska Crvena tvrđava, ispred koje ima puno turista, pa čak i stranih. Red je toliki da se mora doći sat ranije da se kupe karte. Pošto sunce zalazi, odustajemo od namere. Na obližnjoj autobuskoj stanici, čovek umotan u ćebe spava između autobusa, a gleda ga pas, netremice. da nije mrtav? Ko će znati. Preko puta, hindu hram sa kukastim krstovima, svastikama, koje su ovde jako popularne, i niko nema nameru da ih se odrekne samo zato što ju je jedan umobolnik zloupotrebio. Polako se navikavam da svakih par sekundi doživim nešto neuobičajeno. Opet hram, Birla Mandir, opet svastike i stotine božanstava u šarenom svetu hinduizma. Malo beline? Klasicističke britanske zgrade koje su kolonizatori sagradili da upravljaju Britanskom indijom dah su „Starog sveta“. Istovremeno su mi nostalgično privlačne i čudne. Kao i cela Evropa.

Stari Delhi je muslimanski, bučni i haotični deo grada gde se, recimo, veš suši na telefonskim kablovima…

U našoj ulici, šoping. Kupio sam majice koje mi ne trebaju. Ranac koji mi treba, triput jeftiniji nego kod nas. Prodao mi ga je čovek u čijoj radnji na majicama leži perverzno debeli čika bez zuba kome krvari iz bezubih usta i koji me moli da mu dam dinare kao suvenir. Sve OK, samo me ne diraj krvavim rukama. Svima je on jako simpatičan i normalan. Ovo je Indija. Tolerancija do svake granice, i preko nje, pa se navikavaj.

…i gde brica radi na sred ulice!

Kad se vratim kući, sačekaće me tišina i manjak ljudi na ulici. Posebno neobičnih ljudi, i prizora. Da li će se osećati čudno i usamljeno? Svi koji su bili u Aziji, kažu da su na svet pogledali novim očima. I, u pravu su. Možeš ti videti sveta ko’lko voliš, ali ako to nije vanevropsko iskustvo, sve je to isto kao kuća. I ništa u suštini nisi video. Zato, ponovo u Aziju. Gdegod.

Džama Masdžid, prelepa mogulska džamija u Starom Delhiju

…usrdna molba.

Fast drink

Svastika, kukasti krst, je ponosni simbol hinduizma i njih baš briga što je tamo-neki upropastio sveti simbolizam ovog znaka u zapadnom svetu.

Čovek umotan u ćebe na peronu autobuske stanice. Da li spava ili je mrtav, ne zna se. Muva i psi ga vole.

Crvena tvrđava, laičko mogulsko zdanje

Fast food, vegetarijanski.

Čuvajte se napasnika koji će vas daviti.

Tipična scena Nju Delhija. Vreva, prodavci i mačke koje mirno posmatraju sve to.